Politika i jezik

Ko kontroliše jezik, kontroliše i misli. Tako su nas u Srbiji naveli da firme kojima upravlja država (ustvari samo vlada) zovemo "javna preduzeća". U svetu se javnim (public) zovu preduzeća koja su u privatnoj svojini, ali kojima se otvoreno trguje na berzi i javna su zato što svako može da kupi deonicu u njima. Ono što u Srbiji sada zovemo "javna preduzeća" bi morali u najmanju ruku zvati "državnim", mada bi, da bi jezik još bliže oslikavao stvarnost, ispravniji bili termini "vladina" ili "politička" ili "stranačka" preduzeća.

Ovih dana, prateći diskusiju oko Obaminog stimulus zakona potpuno me zbunjuje terminologija koja je potekla od administracije ali koju su nažalost novinari i javnost lako prihvatili. Smanjenja poreza i poreske olakšice se u ovom zakonu rutinski nazivaju troškom. Pogledajte ovde jednu listu poreskih olakšica iz zakona i na kraju svakog odeljka videćete "trošak ovog predloga je toliko i toliko". Za koga je to trošak? Definitivno ne za građane, a nije čak ni za državu jer taj novac uopšte nije u budžetu nego se jedino radi o neostvarenom prihodu za budući budžet.

Ali političari gledaju to sa svoje strane, manji budžet je za njih oportuninteni trošak i tako, možda nenamerno i formulišu. A mediji onda naivno prihvataju istu retoriku i plasiraju je dalje u javnost. Pogledajte ovaj nonsens iz Guardiana (kurziv je moj): "Od $787 mlrd., 33% će biti potrošeno na smanjenja poreza." Kako je moguće potrošiti na smanjenje poreza?

Kome verovati?

Pressu, Pravdi ili Kuriru?

Meni je samo zanimljivo to da se sada pokušava pitanje "Kome je palo na pamet da plati milion dolara?" zameniti pitanjem "Ko je izdao državnu tajnu?"

Mit meseca

Ustav Srbije očigledno NE zabranjuje izručenje građana, samo što se niko nije setio da pogleda:

Ali, reći će skeptici, Srbija ne može da izruči Kovačevića, jer Ustav zabranjuje izručenje domaćih državljana. To je sasvim netačno. Takvu odredbu zaista su sadržavali stari Ustav Srbije iz 1990. i Ustav SRJ iz 1992, ali novi Ustav Srbije iz 2006. nijednom rečju ne zabranjuje izručenje domaćih državljana. Takve odredbe u Ustavu jednostavno nema.

To je pravnik Marko Milanović u Peščaniku, a za dezert preporučujem Peru Lukovića.

U prahu

Saša Dragin će da traži od robnih rezervi da kupe određene količine mleka da bi se stabilizovalo tržište koje je navodno upropastila prethodna vlada koja je dozvolila interventni uvoz mleka u prahu. Prvo, uvoz mleka je dozvoljen posle višenedeljnih kritika zbog najviših cena mleka u regionu. Drugo, osnovni razlog za postojanje robnih rezervi ne bi trebalo da bude stabilizacija tržišta, već čuvanje zaliha za slučaj vanrednih situacija (o čemu smo već pisali).

Dragin bi mogao da se malo više trudi da pomaže svim građanima Srbije nižom cenom mleka, umesto što se isključivo zalaže za zaštitu proizvođača. Nažalost, posao ministra poljoprivrede je očigledano samo da udovolji zahtevima poljoprivrednika.

Uđeš izađeš i gotovo

Đilas mi je jako simpatičan ali ne sećam se da je uradio ili bar rekao nešto sa čime sam se složio od kad je postao gradonačelnik. Danas traži od Narodne banke da praktično zabrani bankama iznos deviza iz zemlje. Ali Đilas je privatnik a ne standardni protekcionista i otprilike tvrdi: Razumem da je taj novac njihov i da mogu sa njim da rade šta hoće - dokle god se ne iznosi iz zemlje.

Novac je njihov i tačka. Matematika je prosta, ako bankama zabranite da iznose novac, prestaće i da ga unose.

Loša Vlada ili dobri mediji?

Kad se pogleda koliko je političkih afera bilo u samo nekoliko poslednjih meseci, utisak je da je ova vlada politički, moralno i legalno pala još niže od prethodnih (javna preduzeća, RIK, vojni stanovi, Kovačević, itd.). Tezu o moralnom posrnuću naše poilitičke elite i o naročitoj nesposobnosti ove vlade da uradi bilo šta već su prethodnih iznosili Prokopijević u Peščaniku i B. Mijatović u Politici.

Ali sa druge strane moguće je da ova vlada nije ništa gora od prethodnih, ali da su mediji postali mnogo bolji. B92 je otkrio nekoliko afera, Press takođe, a onda nas je i Borba obavestila ne samo da još uvek postoji nego i o nekakvoj "državnoj tajni" po kojoj vlada plaća kriminalnu odštetu iz budžeta. I ne samo da istraživačko novinarstvo radi nego je i interpretacija poboljšana. Tako naslov u Blicu povodom "državne tajne" glasi vrlo precizno "Građani plaćaju Kovačevićevo nedelo", a i Politika je vest stavila na naslovnu stranu, doduše sa malo blažim naslovom. U prilog tumačenju da se više radi o boljim medijima nego o goroj vladi ide i činjenica da su se mnoge od ovih stvari dešavale i ranije (tu sigurno spadaju javna preduzeća, upravni odbori i RIK), samo što za njih niko nije znao ili nije obraćao pažnju.

Teško je reći šta je istina, ali eto to je drugi način gledanja na istu stvar. Za poređenje, o Italiji se na primer stalno govori kao politički haotičnoj zemlji jer je u poslednjih 50 godina imala više od 50 vlada. Ali ista činjenica se može tumačiti drugačije, da se radi o visokoj političkoj svesti Italijana zbog čega je i relativno mala afera dovoljna da vlada padne. Imate zemlje kao što su Kuba ili Venecuela, čije su vlade vrlo stabilne pa ne bih rekao da je to dobra stvar. Tako se i ove nove afere u Srbiji mogu ustvari čitati kao dugoročno dobra vest o boljim medijima i budnijem civilnom društvu, što su jedine stvari koje mogu donekle upristojiti političare.

Heritage na Pravnom

Pravni fakultet u Beogradu organizuje predstavljanje Indeksa ekonomskih sloboda Heritage fondacije 2009, u utorak u 10h.

Ovde je naš post o poslednjem Indeksu.

Japan

GDP Japana je u poslednjoj četvrtini 2008. opao za fantastičnih 12.7% na godišnjem nivou.

Japan je, osim decenijama ustaljenog intervencionizma, u poslednjoj deceniji i po vodio kejnzijanske politike podsticanja tražnje i sve što su postigli je stagnacija i porast javnog duga na čitavih 180% GDP-ja. Da je u Evropi, Japan se, za razliku od Slovenije ili Slovačke, ne bi kvalifikovao za prijem u evro zonu.

Spasavanje Srbije od Potopa

Da religiozno ludilo globalnog zagrevanja ne zna ni za geografske, pored svih ostalih granica, svedoči i Srbija. Kult "spasavanja planete" smanjenjem potrošnje stigao je i ovde. Evo nove reklame za štednju struje koju finansiraju vodeće firme u Srbiji a kao glumac učestvuje voditelj Ivan Zeljković.

Reklama supstantivira jednu od najstarijih apokaliptičkih fantazija u ljudskoj civilizaciji, koju alarmizam globalnog zagrevanja obilato koristi - strah od Velikog Potopa ("porasta nivoa mora"). U toj reklami od 30-ak sekundi se tvrdi gomila direktno netačih stvari koje treba da zvuče alarmantno i da "podignu svest" o "opasnostima klimatskih promena". Najpre, kaže se da će nivo mora porasti 1m do 2050 godine, što će "potopiti Okeaniju" i "gradove poput Venecije i Sankt Peterburga". Na kraju se pozivaju čitaoci da "čuvaju Srbiju" štednjom energije, iako nije baš najjasnije koje će to more potopiti Srbiju, i kada.

Najpre, odakle im podatak da će nivo mora porasti 1 m do 2050? Nisam u stanju ni da nazrem. IPCC prognozira porast do 2100 u rasponu od 18 do 59 cm, sa "najboljom procenom" od oko 30 cm. Što bi dalo oko 15 cm, a ne 1m do 2050. Dalje, i ovo je vrlo verovatno preterivanje budući da se u ovoj prvoj deceniji XXI veka porast nivoa mora zaustavio, što i nije nikakvo čudo budući da je došlo do značajnog globalnog zahlađenja od oko 0,11 stepeni po dekadi 2001-2009. Prosečna stopa povećanja nivoa mora tokom XX veka bila je 1,8 mmm godišnje ili oko 18 cm na stoleće, mada neke novije procene kažu da je to bilo verovatno i manje.

Bilo bi interesantno da vidimo kako bi to Sankt Peterburg bio potopljen do 2050? Staro gradsko jezgro ima nadmorsku visinu od nekoliko metara, dok je veći deo grada iznad toga i poslednjih 150-200 godina je veštački podignut nekoliko metara. Slično stoji stvar i sa Okeanijom. Na Maldivima (koji se "smatraju" najugroženijima) apsolutno nema porasta nivoa mora, i zapravo je u poslednjih 20-30 godina opao za desetak cm. Čuveno drvo globalnog zagrevanja koje se nalazilo samo desetak cm iznad mora od 1950 naovamo i dalje je bilo tu krajem 1990-ih. Pre nekoliko godina grupa ekoloških aktivista iz Australije posekla ga je kao nezgodan dokaz da porasta nivoa mora nema. Naravno, u nekim krajevima poput Bangladeša ili Tajlanda postoji problem plavljenja priobalnih pojaseva, ali to nema nikakve veze sa porastom nivoa mora koje je minimalno i jedva primetno, već sa spuštanjem nivoa kopna zbog erozije i drugih faktora koje uzrokuje čovek. To može biti vrlo ozbiljan ekološki problem ali nema nikakve veze sa globalnim zagrevanjem, niti može biti rešen zavrtanjem štedljivih sijalica, poklapanjem šerpi i isključivanjem bojlera tokom noći.

Na kraju, nejasno je i posebno zanimljivo koje će to more potopiti Srbiju ako ne budemo štedeli energiju? Možda Jadransko? Ali, njegov nivo je tokom XX veka opao za oko 15 cm, a najniža tačka u Srbiji je oko 28 m nadmorske visine, na ušću Timoka u Dunav. Toliko ni Velečasni Al Gore ni Jim Hansen ne tvrde da će more porasti u XXI veku, a ni posle. :) Al, što bi logika ili činjenice stajali na putu "ekološkom osvešćivanju". Kad je tu vera u ono što kažu Velečasni Gore i njegovi misionari u Srbiji.

Duvan i politika

Nekako mi je promakla vest da je Ministarstvo poljoprivreede odlučilo da prestane da subvencioniše proizvodnju duvana. Svaka čast za Sašu Dragina.

Naravno, takva mera ne može da prođe bez kritike.

U Blicovom dodatku "Novac", bivši ministar poljoprivrede Goran Živkov brani odluku ministra. Redak primer kolegijalnosti na našoj političkoj sceni, da bivši ministar pohvali nepopularni, a ispravan, potez sadašnjeg ministra.

Srđa Popović i Bil Klinton o slobodi medija

Jedan od predstavnika tzv Druge Srbije, Srđa Popović, ima na Peščaniku odličan tekst o slobodi štampe i pluralizmu kojim dokazuje i da je povrh toga i liberal. Evo, šta između ostalog kaže:

"Zahtevati od bilo kog medija da bude objektivan je uzaludan posao. Nikad nigde nije bilo objektivnog medija. Postoje mediji koji sami sebe proglašavaju objektivnim, ali to je nešto sasvim drugo. Međutim, svi imamo različita mišljenja i stavove, svi zauzimamo različite pozicije u društvu i ubeđeni smo da smo u pravu i da smo objektivni - mada naravno da nismo, jer svako mišljenje je u krajnoj liniji subjektivno. Vi možete reći da je neko mišljenje bolje ili lošije argumentovano, da je bliže ili dalje od istine, ali ono je uvek subjektivno.

Zahtev za objektivnošću medija proteže se još iz socijalističkog doba, gde su postojale tzv. garancije slobode informisanja - postojao je zakon o informisanju koji je nalagao medijima da objektivno i istinito obaveštavaju javnost. U socijalističkom životu i svetu to je možda bilo i razumljivo, jer se znalo šta je istina - postojala je jedna istina, a to je bila istina Saveza komunista Jugoslavije. Ako dođete u sukob sa tom istinom onda ste neobjektivni ili zlonamerno iznosite političke prilike u zemlji...Mislim da je podvala zahtevati objektivnost u društvu koje želi da bude pluralističko."

Upravo tako. Ako je ovo što kaže Srđa Popović tačno, onda istog trenutka treba ukinuti Agenciju za telekomunikacije, Radiodifuzni Savet, sve zakone kojima se "reguliše ta oblast" i sva pravila koliko mediji moraju imati ovakvog ili onakvog programa, itd.

Zanimljivo, ali bivši američki predsednik Bil Klinton se ne slaže sa ovakvim Popovićevim stavovima. U poplavi demokratskih političara koji traže povratak "doktrine pravednosti" koja bi zahtevala od medija da budu "fer" i "objektivni" (tj da pružaju u svojim programima mesta i protivničkim geldištima čak i ako ta gledišta smatraju idiotskim, a sa pravom namerom da uguše medije koji im se ne sviđaju) on je do sada ličnost najvišeg profila. Evo šta kaže Klinton: "Essentially, because there's always been a lot of big money to support the right wing talk shows and, let's face it, Rush Limbaugh is fairly entertaining even when he's saying things I think are ridiculous". Pa dalje, "With the future of the country hanging in the balance, we shouldn't be playing petty politics or just going for entertainment," he said. "What I think we need to do is have more balance in the programs, or have some opportunity for people to offer countervailing opinions,". I to sve u emsijima u kojima voditelji razgovaraju uživo u programu sa slušaocima od kojih bar 30 % ne misle kao on (ja slušam jednog od njih, Johna Gibsona na Fox news radiju i znam da je tako).

Naravno, ova mera je usmerena prevashodno na talk-šou voditelje konzervativnog usmerenja poput Rush Limbaugha koji imaju enorman uticaj i slušanost, što se ne sviđa "liberalnnim" političarima. Kombinacijom ekonomskih mera, političkih pritisaka i promena pravila za dodeljivanje licenci, konzervativni talk-šou programi bi praktično bili gurnuti pod led. Rush Limbaugh je toliko moćan da se sam predsednik Obama upustio u njegovo difamiranje, što je preraslo u pravu polemiku Obama/Limbaugh. Dakle, za razliku od Popovića, Klinton misli da država mora da prisili radio-stanice da u svakoj emisiji budu "objektivne", tj da daju suprotstavljena mišljenja.

Jasno je da nije reč i o čemu drugom nego o želji da se ućutkaju nepoćudni talk-šou voditelji. I da nema razlike između zabrana u Titovoj Jugoslaviji i današnjoj Americi; optužba za "neobjektivnost" uvek zanči samo i jedino želju da se mediji politički kontrolišu, pa bilo to u ime socijalističkog samoupravnog sistema, ili želje da svi misle kao Obama i Klinton.

U vreme Ante Markovića...

Komentator Vort nam je dao link ovog intervjua Anta Markovića za zagrebačke novine, pa ću na osnovu toga i ranijih utisaka napraviti jednu instant ocenu Markovićevog lika i dela.

Moj je utisak iz ovog intervjua da on kao vrlo inteligentan čovek ima instinktivno razumevanje ekonomije. Ekonomija je kontraintuitivna i većina nas neke ekonomske principe mora prvo da nauči ili o njima dobro promisli, dok čisto intuitivno u njih teže verujemo. Ante Marković međutim deluje kao neko ko suštunski razume ekonomiju, ali ko nažalost nije odmakao mnogo dalje od te svoje zdrave intuicije. Tako govori o monetarnoj stabilnosti ili o rasterećenju poreza "da bi privreda lakše disala", ali onda predlaže stvari kao što su oporezivanje uvoza da bi se onda tim parama podsticao izvoz. Intervju ima dosta takvih protivrečnsti, posle par dobrih odgovora naiđe novi razočaravajući komentar.

I pored toga ovaj bivši komunistički rukovodilac je tržišniji od dve trećine nove generacije političara u regionu. Nećemo ulaziti u šta bi bilo kad bi bilo i "da se zemlja nije raspala", ali i u praksi, kao reformator krajem 80-ih Marković je bio daleko ispred svojih jugoslovenskih savremenika i reforme koje je planirao bi ga svrstale u rang Balceroviča ili Klausa. Ako se ne varam, tadašnji zakon o privatizaciji je bio prvi u čitavoj Istočnoj Evropi.

Problem sa Antom Markovićem je drugačiji. Zbog nekoliko otpočetih reformi i privremenog rasta standarda za vreme njegovog mandata u narodu i intelektualnim krugovima se stvorio pravi mali mit o "vremenu Ante Markovića", kad su plate bile par hiljada maraka. O čemu se ustvari radi? Marković je monetarnom reformom zaustavio hiperinflaciju i uveo "konvertibilnost", odnosno fiksni kurs dinara za marku. Posle svake monetarne reforme koja zaustavi hiperinflaciju očekivano je da standard naglo skoči i to se dogodilo i tada. Marković nije bio nikakav ekonomski čudotvorac nego je jednostavno uveo zdrav dinar, što je posle hiperinflacije stvorilo utisak ekonomskog preporoda. Doba zdravog dinara je onda ubrzo zaustavljeno monetarnim ekskurzijama republičkih centralnih banaka, jer je svaka počela da štampa novac za sopstvenu republičku vladu a na štetu svih ostalih; prvu od ovih diverzija izveo je Milošević.

Dakle ono za šta stvarno treba čestitati Anti Markoivću su reformski planovi koji nažalost nikada nisu pretočeni u realnost. A čuveni skok standarda u njegovo vreme je posledica oporavka od hiperinflacije posle monetarne reforme; za sve ostale suštinske reforme koje je planirao da izvede nije ni imao vremena. Slična stvar se dogodila i 1994. sa Avramovićem, gde je zaustavljanje hiperinflacije monetarnom reformom opet izazvalo nagli porast standarda. Ali ove stvari nisu bile posebno teorijski ili tehnički zahtvene. Za njih nisu potrebni ekonomski čarobnjaci nego politička volja. Marković, kao i Avramović, iako su obojica retki nesumnjivo pozitivni karakteri sa bilo kakvim učešćem u vlasti 1990-ih, nisu imali čarobni štapić ili vanzemaljsko znanje, nego pre svega politički mandat da sprovedu relativno jednostavnu monetarnu reformu. Ali centralno bankarstvo je uvek bilo pomalo opskurna, teško razumljiva stvar i takvi mitski monetarni reformatori nisu ni specijalitet ovih prostora. Hjalmar Schacht koji je monetarnom reformom zaustavio nemačku hiperinflaciju 1923. je proglašen za čudotvorca, kao i brazilski ministar finansija Cardozo koji je uveo monetarnu reformu "plan real" na istim principima kao i prethodno pobrojane i kasnije izabran za predsednika.

Tako je govorio američki predsednik...

Calvin Coolidge, govor iz 1924.

Kako reakcionarno, srednjovekovno, paternalistički-šuplje deluje ogromna većina "velikih" predsednika u odnosu na ovog skromnog ali tvrdoglavog zaštitinika slobode pojedinca i ograničene i jeftine vlade.

Uredba 10-289

U romanu Atlas je slegnuo ramenima (koji je inače i dalje jedna od najrpodavanijih knjiga u Americi) američka vlada donosi uredbu 10-289 da bi sprečila dalje propadanje ekonomije prouzrokovano prevelikom državnom regulacijom. Uredba od samo osam članova suprotno nameri političara ustvari samo pogoršava situaciju i predstavlja poslednji ekser zabijen u kovčeg američke ekonomije. Prvi član uredbe zabranjuje otpuštanje radnika i dobrovoljno davanje otkaza pod pretnjom zatvora a zarad promovisanja jednakosti. Sve odluke o promenama radnog mesta i zapošljavanju novih radnika prema uredbi je u isključivoj nadležnosti Odbora za ujedinjenje u kome sede isključivo političari. Zabrana otpuštanja posledično dovodi do diktature mediokriteta u američkim firmama što proizvodi značajan pad produktivnosti.

Srpski sindikat Nezavisnost nedvosmisleno predlaže rešenja za aneks kolektivnog ugovora koja neodoljivo podsećaju na uredbu 10-289. Poslodavci su nemilosrdni i ne mare za socijalno ugrožene kategorije stanovništva, međutim ne sme se dozvoliti da otpuštaju one građane koji nemaju od čega da žive - kaže Slavko Vlaisavljević, potpredsednik Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost”. Za sada se sindikat ograničava na otpuštanje bračnih drugova koji rade u istoj firmi i samohranih majki u ime opšteg blagostanja. Logično bi bilo da sledeći potez bude apsolutna zabrana otpuštanja.

Sindikalci ne vide dalje od svog nosa i smatraju da bi tom merom zapravo unapredili ekonomsku situaciju. Naravno greše. Sindikati se ne zalažu za očuvanje poslova već radnih mesta. Posla ili ima ili nema. Tu državno mešanje može samo da odmogne. Čuvanje radnih mesta je sa druge strane loša socijalna mera jer čini preduzeća nekonkurentnijim i samim tim može da utiče i na gubitak radnih mesta koja se u ovom trenutku ne dovode u pitanje. Drugim rečima napraviće veći problem nego što jeste i to sve iz najboljih namera.

Sa druge strane razumem kakve su posledice gubitka posla. Bolje rešenje je da se ljudima koji ostanu bez posla iz budžeta isplaćuju nadoknade za nezaposlenost jer vođenje socijalne politike, ako već mora da se vodi, treba da bude odgovornost države ne i preduzeća. Svako treba da se fokusira na ono što najbolje radi. Preduzeća na stvaranje profita a država na preraspodelu dohotka. Takva podela posla bi pomogla bržem ponovnom zapošljavanju radnika kada se promeni ekonomska situacija.

Borhes

Jedan od najvećih pisaca XX veka, veliliki pripovedač, pesnik i jedan od najbriljantnijih esejista, osoba renesansnog zamaha i obrazovanja, i barem što se mene (a ne samo mene, verujte) tiče, veliki filozof XX veka: ali, istovremeno osoba koja zbog političkog neprijateljstva Švedske akademije nauka, koje nikako nije moglo da oprosti manjak Borhesovog entuzijazma za stvar "potlačenih", i višak tolerancije prema Peronu, nikada nije dobila Nobelovu nagradu za književnost (što mu nije teško palo).

U ovom tekstu iz 1946 godine imate vrlo jasan odgovor zašto Borhes nije mogao da zasluži nagradu koju jesu takve veličine, kao što su Andrić i Žoze Saramago: "Najpreči problem našeg doba (na koji je proročkom lucidnošću ukazao već pomalo zaboravljeni Spenser) jeste postepeno sve veće uplitanje države u život pojedinca; u borbi sa tim zlom, čija imena su komunizam i nacizam, argentinski individualizam, možda beskoristan ili štetan, naći će svoje opravdanje.

Bez nade i sa čežnjom, razmišljam o apstraktnoj mogućnosti jedne partije koja bi bila bliska Argentincima; partije koja bi nam obećala strogi minimum vladavine."

Besplatni udžbenici

B92 piše:

Đaci prvaci će u septembru dobiti besplatne udžbenike koje će na kraju godine morati da vrate školama.

Lingivsti možda nemaju zamerki, ali po ekonomistima rečenica mora da glasi potpuno drugačije:

Đaci prvaci će u septembru besplatno dobiti udžbenike koje će na kraju godine morati da vrate školama.

Istok kao novi Zapad

Već smo ovde notirali dvojicu državnika (prvi i drugi) iz Istočne Evrope koji predstavjaju svetlu tačku u Evropi, a možda i svetu u ovom neveselom trenutku zapadne civilizacije.

Evo još jednog. Bivši estonski premijer Mart Laar, jedan od najuspešnijih ekonomskih reformatora u svetu, a verovatno najuspešniji u Istočnoj Evropi, ima tekst u Wall Street Journalu o ekonomskoj krizi. Njegovi zaključci su slični Tuskovima, a mere koje sadašnja estonska vlada preduzima sastoje se u smanjenju državne potrošnje za 10% i smanjenju poreza.

Margaret Tačer je svojevremeno sa tipičnom britanskom arogancijom izjavila da je sloboda stvar anglosaksonskog sveta. Kako presmešno ta tvrdnja danas izgleda. Da prorokujem - ako odnekud dođe efektivna protivteža ludilu u koje klizi zapadni svet, biće to Istočna Evropa.

Uticaj ideja na istoriju

U jednoj raspravi o razlozima zašto Obama vodi ovakvu ekonomsku politiku, čitalac bloga Econlog, rezimira te razloge na način s kojim se ja skoro u potpunosti slažem:

"Obama spent most of his college years taking classes from Marxists and other socialists.

Obama spent much of his time at Harvard Law taking classes from left wing law professors, folks who taught Marxist inspired "Critical Legal Studies" or who taught Critical Race Theory or some such.

His mentor and ideological guide in high school was a member of the Communist Party, U.S.A.

His mother and grandmother went to "the little Red church on the hill" -- a left wing Unitarian church, still very left wing to this day.
Obama attended socialist conference, hung out with far left friends, involved himself in left wing political organizations, attended a far left church for 20 years, and on and on.
Left wing ideas are all he's been exposed to.
Get used to it."

Ovo odlično sumira suštinu Obamine pobede - sa njim je pobedio američki obrazovni sistem. Obama je tipični predstavnik klase obrazovanih, njegova politička i ekonomska uverenja su vrlo karakteristična za tu kastu/klasu. On sprovodi i propagira samo ono što je naučio u školi - školi koja, kada je o politici reč, naučava marksizam u raznim oblicima i kolektivizam. On ne zna ni za šta drugo.

U spisku razloga koji sam citirao sa Econlog, nedostaje još jedan važan: njegovi roditelji su se upoznali na časovima ruskog koje su oboje kao komunsitički simpatizeri pohađali.

Naravno, taj podatak ne mora ništa da znači; niko pa ni Obama nije odgovoran za politička uverenja ili dela svojih roditelja. Ali, Obama se uvek u superlativima izražavao o njihovoj političkoj aktivnosti. Štaviše on za svoju majku kaže: "vrednosti kojima me je ona naučila predstavljaju ugaoni kamen za mene kada je reč o opredeljivanju u političkim stvarima". Za svog polubrata Roja kaže da je "od svih najponosniji na njega". Taj na koga je on najponosniji je marksista koji je prihvatio crni rasizam i islamizam (zagovara šerijat u političkoj koaliciji sa kenijskim islamistima) i izjavljuje da "crni čovek treba da se oslobodi svih uticaja evropske kulture". Da li to znači da Obama deli uverenja svoje majke i svog polubrata, ili možda samo njihov radikalno-levičarski pogled na kapitalizam, tržište i zapadnu kulturu, a bez prihvatanja svih detalja komunističke ili islamističke ideologije? Kako god da stoji stvar, dosta je nezgodno za one koji bi Obamu da predstave kao "umerenjaka". Od umerenjaka bismo svakako očekivali da osudi navedene političke stavove članova svoje porodice, a ne da na njih bude "ponosan" ili ih smatra svojim "ugaonim kamenom" u politici.

Sve što se dešava u Americi a da vrlo popularni predsednik na to ima uticaja, može se objasniti njegovim idejama i vaspitanjem, a ne nekim interesima. Ja mislim da ne treba precenjivati uticaj interesa u politici generalno pa ni ovde; iako je Obama ponikao u najkorumpiranijem političkom sistemu u Americi, Čikagu, ono što danas gledamo je proizvod političkog programa i iskrenih kolektivističkih uverenja usvojenih obrazovanjem na vodećim američkim univerzitetima, i porodičnim vaspitanjem u duhu političkog totalitarizma, a ne nekih "sebičnih" interesa.

Nazovi NATO radi umorstva

Vreme ponovo objavljuje u nastavcima pariski dnevnik Frana Cetinića iz 1999 o ulozi evropske leve inteligencije u NATO bombardovanju. Ko nije čitao tada neka obavezno počne, ko jeste neka se priseti. Cetinić sjajnim stilom i bez pardona piše o dojučerašnjim apologetama Staljina i Maoa koji su se posle pada Berlinskog zida preobukli u humanitarne jastrebove.

Stimulus vesti

Banke i druge finansijske ustanove koje dobijaju pare od Kongresa neće smeti da zapošljavaju ljude koji imaju privremene radne vize prenosi Thomas Friedman u članku u NY Timesu.

Možda najbolji deo kolumne:

"Kada su najbolji mozgovi na svetu na rasprodaji, ne treba da zatvaraš vrata pred njima, već treba da im vrata širom otvoriš. Finansijsku krizu treba da napadnemo zelenim kartama, a ne zelenim novčanicama."

Sva sreća da je pobedio liberalni Obama, a ne republikanski rasisti i ksenofobi. :)

Sa druge strane, Obama ipak pokazuje neke znake razuma:

"Švedska je imala sličan problem. Oni su preuzeli banke, nacionalizovali ih, uklonili loše plasmane, preprodali banke i, nekoliko godina kasnije, sve je bilo u redu. Tako da Švedska izgleda kao dobar model. Ali, evo problema - Švedska je ukupno imala pet banaka. Mi imamo hiljade banaka. Znate, američka ekonomija i tržište kapitala je toliko velikoi i problemi upravljanja i nadgledanja celog tog sistema su tako veliki da je naša procena bila da to ne bi imalo smisla."

Vojin Dimitrijević

Jutros je bio u Kažiprstu na B 92. Meni je bilo najzanimljivije njegovo uzgredno filozofiranje o "velikim stvarima", a ne analiza srpske spoljne politike. Uvek se razočaram kad inače lucidan govornik o jednom pitanju, potpuno prolupa kad počne da govori o drugom. Jedva da imam šta prigovoriti analizi profesora Dimitrijevića kad je reč o EU integracijama Srbije. Ali, pogledajte (poslušajte) šta on ima da kaže o dugoročnijim perspektivama i velikim temema: Prof Dimitrijević proriče da će u Srbiji za 20 godina Komunistička partija biti vrlo jaka, zbog "pohlepe tajkuna" koja će da izazove reakciju, a onda to istorijski "podupire" znamenitom tezom da je slavna Oktobarska revolucija učinila da se "zapadni kapitalizam umeri", pošto je izazvao oštru reakciju!?

Kad neki od brojnih novo-staro-levičarskih borniranih mozgova sa BU i okolo njega priča o pohlepi kapitalista kao i kad slavi emancipatorski potencijal Slavne Oktobarske revolucije to nije mnogo zanimljivo ni vredno pomena, ali kad profesor Dimitrijević to radi, onda je to tužno. Slobodnomisleći profesor, borac za demokratiju i ljudska prava misli da najkrvavija apokaliptička tiranija u XX veku koja je pobila desetine miliona svojih stanovnika u gulazima, ciljanim izgladnjivanjima i kampanjama terora, ima neke "emancipatorske" učinke. Jezovito...

Kada je reč o osnovnoj tezi o pohlepi, mislim da je najboja kritika te odomaćene gluposti ovaj poznati nastup Miltona Friedmana. Preporučujem profesoru Dimitrijeviću.

Stimulus i berza

Dole je Ivan linkovao, ali je grafik toliko dobar da sam morao da direktno postavim sliku. Strelica pokazuje trenutak početka Geithnerovog govora juče u 16:00 i Dow Jones se istog trenutka strmoglavljuje.

Geithner

Američki sekretar trezora Tim Geithner obznanio je da on i njegov šef Obama nastavljaju sa bailout planom svojih slavnih prethodnika Paulsena i Busha, i kako i priliči pravim megalomanima, u drugoj fazi oni će duplirati količinu para namenjenu za spašavanje propalih banaka. Na Bušovih 700 milijardi dodaće još tričavih 1 500 milijardi, "a možda i više".

Na brifingu u Kongresu, na Geithnerovo obećanje da će se veći deo tih sredstava obezbediti iz privatno-javnog partnerstva, tj da vlada neće tražiti poreske pare nego će "ohrabriti privatne institucije da otkupljuju "toksična sredstva" banaka" i demokratski i republikanski kongresmeni su se otvoreno smejali i sprdali.

S druge strane, investitorima nije bilo ni malo smešno. Dow Jones indeks na Vol Stritu je pao tokom govora g. Geithnera skoro 3% da bi se dan završio ukupnim padom od skoro 5%.

Veliki brat sve vidi

Zanima vas ko je sve bio na Obaminoj inauguraciji? Pogledajte sliku, a onda je zumirajte točkićem na mišu. Neverovatno je da se skoro svako lice vidi.

I sve to za samo 379 dolara.

Fliper i bilijar ekonomija

Poučan tekst i vrlo dobra alegorija Borisa Begovića u Politici.

Ne možete se obogatiti trošenjem, kao što se ne možete otrezniti pićem

Govorio je bivši predsednik Reagan.

Budžetski deficit je veliki problem i zato predlažem smanjenje poreza i povećanje javne potrošnje

Kaže predsednik Obama.

Legalna pljačka

Državni automobilista koji nas još uvek "predstavlja u svetu", a za kojeg niko nikad nije čuo, nas je ponovo opelješio. Ministarka sporta mu je ovog puta poklonila 100.000 evra iz našeg džepa.

Na stranu nemoral arbitrarnog finansiranja tuđim parama, zapanjujuća je nelogičnost ovog i drugih slučajeva sportista i umetnika koji finansiranje opravdavaju time što nas navodno predstavljaju u svetu (ako i pretpostavimo da je zbog nečega smisleno "predstavljati" odnosno reklamirati građane Srbije tako kao kolektivitet u svetu). Nelogičnost je to što očigledno nisu dovoljno popularni da nađu privatne sponzore da bi finansirali sopstveno bavljenje sportom, ali tvrde da su dovoljno su popularni da predstavljaju zemlju u dobrom svetlu. Kako je to moguće? Da jesu popularni, sponzori bi se otimali od njih. A pošto očigledno nisu, onda nam njihovo predstavljanje ne vredi puno.

A ako su oni i prevaranti, kako onda ministarka razmišlja o ovom sofizmu? Ili ne razmišlja mnogo, nego samo piše čekove.

Obama i sindikati

A sad malo kontrasta u odnosu na prethodno. Američki predsednik Obama koji je inače veliki ljubitelj sindikata upravo je izdao izvršnu naredbu kojom se ukida ranija zabrana zahtevanja od ugovarača na federalnim projektima da zapošljavaju samo sindikalizovane radnike. Nova naredba dozvoljava federalnim agencijama da zahtevaju sindikalno članstvo od firmi koje apliciraju za poslove iz domena "stimulusa". Od svih građevinskih radnika u Americi procenjuje se da samo 16% njih radi u sindikalizovanim firmama. Ovo potencijalno isključivanje 84%radne snage i najvećeg broja firmi iz posla bi moglo da podigne cenu infrastrukturnih radova za 10-20%,zbog smanjenja konkurencije za projekte među firmama.

Poreski obveznik tako treba da finansira Obamino vraćanje duga sindikatima koji su puno para i energije uložili u njegov izbor. Nada i promena na delu...

Donald Tusk

Pravo je čudo ta srednja Evropa. Bivši češki premijer a sada predsednik Vaclav Klaus je doktrinarni mizesovac i jedini šef države u svetu danas koji se protivi poplavi državnog intervencionizma pod izlikom krize, i ortodoksiji globalnog zagrevanja. Poljski premijer Donald Tusk takođe ima potpuno neočekivane, "klausovske" stavove za jednog političara. Tokom ove krize odbio je bilo kakvu ideju o bailoutu banaka ("one treba da daju pare a ne da ih dobijaju") kao i o fiskalnom stimulusu, gde je rekao da on neće slušati "takozvane eksperte iz SAD i Zapadne Evrope", i predložio je smanjenje državne potrošnje i poreza na dohodak kao antirecesione mere! Na pitanje da li je u postojećoj krizi on kejnzijanac ili fridmanovac, on odgovara:

"If I had to identify myself with someone, at this time it would have to be with Friedrich von Hayek who, talking about the business cycle, highlighted the fact that every artificial boom caused by the expansion of credit by banks works in the end against itself."

Nephodna je intervencija države

Ovaj pomalo smešan naslov stoji na B92. Vlada je izabrala stručni savet ekonomista da razmotri odgovor na krizu, a savet uzvraća sa "Neophodna je intervencija države". Može li neko da zamisli drugačiji ishod -- da vlada izabere savet, a da savet kaže da nikakva intervencija nije neophodna? Takav slučaj u istoriji nije zabeležen.

Kao što kaže ekonomista Mises, ekonomska profesija je proizvod intervencionizma i ovakvi odgovori su potpuno očekivani. Dok sa jedne strane ekonomisti u proseku bolje razumeju da tržište radi i kad se ne kontroliše, sa druge većina njih ima želju da tu makar malo nešto petlja, doteruje, ispravlja. Tako dobijamo klasu stručnjaka koja je za tržište u načelu, ali kad god je direktno umešana u stvar naprasno zavoli intervencionizam. Još kada neutralni stručni savet biraju političari, onda odgovor ovih ekonomista unapred znamo, neophodna je intervencija države. Jedino bi ih samoubilački instinkt naveo da kažu suprotno.

Mankiw o protekcionizmu

Greg Mankiw ima odličan tekst u New York Timesu o protekcionizmu nove američke administracije. Meni se najviše svidelo sledeće zapažanje:

"Like many economists, I cringe whenever I hear the term “fair trade.” It is not that I am against fairness — who is? — but the word “fair” is so amorphous in this context as to defy definition. Most often, the slogan “fair trade” is little more than a rallying cry for protectionism."

Sad se znade ko je novi Putin...

Među grupom ljudi koju ja od milošte zovem "nacošima" vlada veliko oduševljenje i uzbuđenje zbog civilizacijskih dostignuća Vladimira Putina, koji je u njihovoj vizuri Rusiju ponovo "učinio jakom i svetskom silom". Šta god da on uradi, naići će kod njih na toplo prihvatanje i odobravanje. Posebno su "napaljeni" na njegovo oživljavanje sovjetskih hladnoratovskih ambicija i sukoba sa Zapadom, korišćenje nafte i gasa za političke pritiske na susede, da ne govorimo o ratnim napadima ili bar pretnjama zemljama poput Gruzije ili Ukrajine ili o progonima i hapšenjima državnih neprijatelja, stranih plaćenika i domaćih izdajnika. Ne zna se šta od svega toga oni više vole. Sećam se sa kojim je sladostrasnim uzbuđenjem i istovremeno zavišću (što on ne može ovde isto tako ) pre nekoliko godina jedan visoki funkcioner DSS-a govorio o tome kako je Putin svojim zakonodavstvom "rešio pitanje" prozapadnih nevladinih organizacija... Ne sumnjam da je jednako oduševljen i Putinovim "rešavanjem pitanja" opozicije, Litvinenka, Politkovske i svih ostalih.

No, izgleda da nisu samo klasični nacoši opsednuti Putinovim samodržačkim stilom vladanja. I predsednik Tadić uči od ovog portparola KGB filozofije vlasti, posebno kad je reč o ekonomskoj politici. Naš predsednik je skoro izjavio da nikako ne treba privatizovati sva javna preduzeća: "Нисам велики присталица продаје ни ЕПС-а, ни Телекома јер су те компаније важне за вођење економске и регионалне политике Србије".

Ako se setite s kakvim su oduševljenjem Bajatović i još neki govorili o Južnom Toku kao mogućnosti da i mi imamo negde "ruku na slavini" jasno vam je da naša vlast, na čelu sa predsednikom, sanja da kao što Putin odvrće i zavrće slavine celoj Evropi, tako i oni jednog dana budu u stanju da odvrću i zavrću slavine na Balkanu. Da vode "regionalnu politiku" recimo prema Crnoj Gori, BH, Kosovu ili Makedoniji kakvu Rusija vodi prema Ukrajini ili Gruziji. Privatizacija bi to onemogućila jer je profit jedina "regionalna politika" privatne firme. Ergo...

Pre jedno mesec dana iz nekoliko "dobro obaveštenih izvora" sam čuo da je Tadić potpuno opsednut Putinom, da želi da potpuno uništi bilo kakvu opoziciju i da u Srbiji uvede sistem vlasti kakav je Putin uveo u Rusiji, sa sobom kao kraljem ili carem. Čitajući ovu najnoviju Tadićevu izjavu, povrh njegovog već ispoljenog autoritarizma i firerskog ponašanja u DS, sklon sam da verujem da su ove priče o Putinu kao modelu tačne. Nije džabe Đorđe Vukadinović toliko oduševljen Tadićevim novootkrivenim državništvom...

Makroekonomsko rešenje

Američki makroekonomisti su našli rešenje -- napraviti državnu banku! Umesto finansiranja loših kredita iz finansijskog bailout programa, treba lepo osnovati novu banku.

Što kaže Orvel, ima budalaština u koje običan čovek ne može da veruje -- da biste u njih poverovali morate pripadati inteligenciji. Naime autor ove ideje nije bilo ko, nego razočaravajuće Paul Romer, jedan od vodećih ekonomista nove generacije i verovatno budući dobitnik Nobelove nagrade. Romer je krajem 80-ih smislio vrlo dobru "novu teoriju rasta", po kojoj je ekonomski rast posledica rastućih prinosa. Stariji modeli su pretpostavljali opadajuće resurse na kapital, rad ili znanje (što ih je više, to relativno manje vrede), što je bilo pogrešno. Romer je napravio model u kojem se resursi kombinuju jedni sa drugima i tako ne samo da dodatne količine ne umanjuju njihovu vrednost nego je i povećavaju. Klasičan primer je povećanje stanovništva. Dok su u starijim modelima (ne samo Maltus i Rikardno nego i noviji ekonomski modeli rasta, Harrod-Domar i Solow) bili ugrađeni opadajući prinosi, koji impliciraju da sa porastom stanovništva opada vrednost dodatne jedinice rada, Romer je tvrdio da je obrnuto. Što je stanovništvo brojnije, to je veći broj interakcija između ljudi, što dovodi do veće kreativnosti. Pogledajte razvoj muzike. Mladi John Stuart Mill je pokušao da komponuje ali je, pošto nije išlo, zaključio da je sve što vredi već iskomponovano. Da su prinosi opali. Ali danas nam je, bar u muzici, jasnije da je upravo suprotno slučaj. Razvoj muzike daje još veću inspiraciju svim ostalima koji kombinuju prethodne elemente i tako količina nove muzike raste po rastućoj stopi. Genijalna Romerova ideja je da taj princip primeni na ekonomski rast. Iako sama ideja nije bila nova ni u ekonomiji, od nje je tada mladi Romer napravio matematički model rasta i tako sa njom upoznao makroekonomiste. O njemu je napisana i čitava knjiga.

Romer, međutim nije živeo u Srbiji i nije mogao da vidi (ili oseti!)prvo propast državnih banaka, a onda ni spektakularni rast konkurencije privatnih banaka na relativno slobodnom tržištu. Takođe nije mogao da vidi ni kako izgleda kada demokratski političari osnivaju privatne banke, a za šta se on u članku zalaže. Zato teško da biste u Srbiji mogli slučajnog prolaznika ubediti da država treba osnovati još jednu Komercijalnu banku ili još jednu Nacionalnu štedionicu, ali eto ima stvari za koje morate biti makroekonomista da biste u njih poverovali.

Podvojena ličnost

Milica Delević, šefica Kancelarije za pridruživanje Srbije EU, je prezentovala izveštaj u kojem se kaže da evropske integracije idu sporo jer Vlada, a naročito Narodna skupština, nisu dovoljno efikasne. Dobro, to nije ništa novo i nije neko iznenađenje. Iznenađenje je to što izveštaj kaže da je Ministarstvo nauke jedno od najneefikasnijih u ovom poslu. 

Da sam na mestu potpredsednika Vlade za evropske integracije, odmah bih pozvao ministra nauke i rekao mu da stvarno treba da se uozbilji i počne da radi svoj posao.

Ko je ovo rekao u Davosu?

"Preterana intervencija u ekonomiji i slepo verovanje u svemogućnost države je još jedna moguća greška."

Verovali ili ne, Vladimir Putin.

Ni ostatak govora uopšte nije loš, posebno u odnosu na ono što pričaju ostali svetski lideri.

Jednostavni recepti

Evo par primera kako vam ekonomski način razmišljanja u svakodnevnim odlukama može olakšati život. Možda će ove stvari nekima biti očigledne, ali meni nisu bile pre nekoliko godina.

Prvo, ignorišite sve prethodne troškove. Kod investicija važi princip da tzv. potonule troškove nema smisla računati. Bez obira koliko ste već uložili u nešto, jedino što je stvarno bitno u svakom trenutku su budući troškovi i buduće koristi. Ako vam buduća korist ne prelazi budući trošak, onda je bolje da zanemarite sve što ste uložili jer inače samo nastavljate da gubite. Kod velikih investicija ljudi su racionalni pa ovo razumeju, ali kod svakodnevnih odluka psiholozi kažu da često radimo suprotno jer hoćemo nekako da opravdamo svoj prethodni trošak.

Tako ako ste odgledali pola filma i ne sviđa vam se, bolje je da prestanete nego da gledate do kraja samo zato što ste već počeli. Ili ako ste kupili knjigu i posle prve polovine videli da je dosadna, bolje je da prestanete. Gledajte da to što ste već platili za nju i došli do polovine ne igra nikakvu ulogu, nego razmišljajte isključivo da li je korist od čitanja i druge polovine te knjige veća od troška čitanja druge polovine. Dobar pokazatelj da u ovome često grešimo je to što knjige pozajmljene iz biblioteke češće ne završimo jer je trošak koji imamo potrebu da opravdavamo manji. Kod kupljenih, u iluziji da tako opravdavamo trošak skloni smo da sebe mučimo do kraja i tako samo ulazimo u još veći gubitak vremena i napora.

Drugi jednostavni recept se tiče racionalnosti u vremenu. Kada se pitate da li je bilo pametno nešto uraditi, imajte u vidu da nije bitno to što sada znate; bitno je kakve ste informacije imali u trenutku donošenja odluke. Možda sada znate nešto što tada niste znali, nešto o posledicama odluke, ali to nije relevantno. U tadašnjoj situaciji, na osnovu tadašnjih informacija i preferencija, verovatno ste bili racionalni. A u tom slučaju nema razloga za kajanje, jer je i odluka bila ispravna.

Treće, i ovaj je možda najteže prihvatiti, pustite tržište da razmišlja za vas. Kod većine kupovina, više se isplati verovati u realnost tržišne cene u odnosu na kvalitet, nego proveravati ih na svoju ruku. Ako verujete da je tržište efikasno, što je vrlo osnovana pretpostavka, onda je cena verovatno realna. Ovo naravno nije stoprocentno tačno, uvek je moguće naći nešto jeftinije ili skuplje, ili boljeg ili goreg kvaliteta za datu cenu, jer je tržište uvek u malim neravnotežama. Ali u proseku je tržište već izmerilo cena/kvalitet odnos bolje nego što vi sami možete ikada uraditi. I to ne samo da je pouzdaniji pokazatelj od vas samih, nego vam i štedi napor i vreme poređenja raznih proizvoda.

Izuzetak je kada proizvod treba da odgovara vašem ukusu, pa se može desiti da vam se nešto što je jeftinije i sviđa više. Ali što je proizvod više generički (pasta za zube, kompjuter), što ukus igra manju ulogu, manje ima smisla istraživati tržište i meriti kvalitet i cenu. Drugi su to već proverili za vas i cena verovatno već oslikava koliko šta vredi bolje nego što vi to možete uraditi.

Braća Bugari

Lazar je pre neki dan izneo argumente za prihvatanje evra kao valute. Mislim da je bitno napomenuti da slična debata postoji u Bugarskoj.

Naime, početkom decembra prošle godine je bugarsko udruženje poslovnih ljudi izašlo sa predlogom da se konačno ili pređe na evro, ili da se evro uvede kao paralelna valuta. Ministar ekonomije je to prihvatio, ali se ministar finansija pobunio. Pobunila se i Evropska komisija.

Mene zanima kakvi bi bili rezultati ankete poslovnih ljudi u Srbiji, ako bi pitanje bilo "da li ste za uvođenje evra?" Procenjujem da bi makar 70% bilo "za".

Otkrili su ga

Sećate se ruskog akademika koji predviđa propast zapada, raspad Amerike i njeno rasparčavanje između Kine, Meksika, EU i Rusije. Tada sam rekao da je samo pitanje dana kada će ga pronaći srpski katići i kalajići i evo ga, dobio je mesto u NIN-u i NSPM. Sada u intervjuu tvrdi da su Obamimu pobedu iskonstruisali moćni ljudi u Americi i kao dokaz navodi to što je u Vašingtonu video da se prodaju majice sa likom Obame a skoro ništa od McCaina. Tada je sve shvatio. Da je pitao prodavce lepo bi mu rekli da je Vašington, delom zbog demografije, 95% za Obamu, ali to bi mu pokvarilo teoriju po kojoj valjda Služba nabavlja maijce i raspoređuje ih prodavcima.

Pošto je u pitanju bivši analitičar KGB-a, interesuje me kako ide uzročnost. Jedna mogućnost je da on i dalje radi za novu verziju KGB-a i sve ovo lupeta u propagandne svrhe. Ali druga je da akademik veruje u to što priča, a da je KGB na prvom mestu propao baš zato što je zapošljavao ovako pronicljive analitičare.

Znam da je prvi odgovor popularniji, ali mislim da je druga mogućnost potcenjena. Kao i kod svih ostalih štetnih državnih politika, uzrok mogu biti ili glupost ili zlo. Zlo je obično popularnije objašnjenje (interesne grupe, tajkuni, službe) ali ja više verujem u glupost.

A kakve to ima veze?

B92:

Još jedna istinita, ali neverovatna činjenica je da su poljoprivrednici toliko siromašni da nemaju dovoljno novca za repromaterijal iako je poljoprivreda jedina ostvarila spoljnotrgovinski suficit prošle godine. 

Cene stanova u Beogradu

Blic piše da drastično opada potražnja za stanovima u Beogradu ali i da se cena za sada ne menja.

Najslabija prodaja bila je u novembru i decembru kada se, kažu u agencijama, na prste jedne ruke mogao nabrojati broj prodatih stanova, a ponuda nikad nije bila veća. Trenutno se u centralnim opštinama Beograda prodaje oko 300 starih i oko 200 stanova u izgradnji.

Eksperti iz agencija za nekretnine pak "argumentovano" tvrde da će cene stanova biti veće nego ikad. Naime, slabija potražnja će usporiti izgradnju novih stanova što će posledično, jednog dana, uticati na rast cena.

Postoji realna opasnost da će tada cene na tržištu nekretnina biti veće nego ikada - kaže Nebojša Nešovanović, rukovodilac Odeljenja za procene u kompaniji za nekretnine „King strdž”.

Polako Nebojša. Manja izgradnja sledeće godine plus neprodati stanovi od ove i prošle godine ne znače manju ponudu. Naprotiv. Cene stanova će prvo pasti ili će prodaja ostati slaba kao što je sada. Pitanje je kome se više žuri, da li investitorima koji su zarobili novac ili kupcima koji mogu neko vreme i da žive u iznajmljenim stanovima? Ja se kladim na kupce. Kupovinu stana trenutno treba odložiti bez obzira na Nebojšinu analizu.

Kad država sponzoriše nauku...

...rezultati ne mogu izostati.

Fantom iz VII-2

Blic piše da je u prosveti previše zaposlenih a navode i da niko ne zna tačan broj. Oni barataju ciframa od 123 do 131 hiljade zaposlenih. Izgleda da je problem što mnoge škole prijavljuju više zaposlenih nego što ih imaju. Sedam hiljada fantoma, ako ih stvarno ima, može da košta budžet preko 20 miliona evra godišnje. Na prvi pogled izgleda neverovatno da se ne zna tačan broj zaposlenih a da im se pritom plate isplaćuju iz budžeta. Ipak ne čudi me što ministri finansija i prosvete nemaju tačne cifre. Broj zaposlenih se stalno menja a kontrola hiljada školskih ustanova od strane budžetske inspekcije koja zapošljava možda pedesetak ljudi je praktično nemoguća.

Kratkoročno rešenje bi bilo objavljivanje na nekom sajtu imena i radnog mesta svih zaposlenih po školi za koje se iz trezora izdvajaju plate i onda prepustiti javnosti (roditeljima, učenicima, kolegama) da ukažu na nepravilnosti. Sama mogućnost javne kontrole rada bi verovatno iskorenila praksu prijavljivanja nepostojećih ljudi. Anonimne dojave bi sa druge strane trebalo da olakšaju posao budžetskoj inspekciji.

Dugoročno rešenje je svakako decentralizacija sistema obrazovanja. Umesto što svi prosvetari dobijaju platu sa jednog računa, škole bi trebale da ih plaćaju same. Svaka škola bi mogla da dobije određeni iznos novca po učeniku (već smo pisali o vaučerima) a kako bi trošila taj novac bi bio njihov problem, odnosno problem roditelja učenika koji tu školu pohađaju. Sa vremenom imenovanje direktora i administracije škole bi takođe moglo da bude u nadležnosti školskih odbora koje bi činili roditelji. Pošto je logično da je roditeljima više u interesu da im deca dobijaju kvalitetno obrazovanje nego ministru prosvete, bilo bi logično da oni i donose odluke.

Interesantno je da Blic prenosi katastrofalan predlog sekretara jedne škole za rešenje trenutnog problema u prosveti: Leonardo Erdelji, sekretar Mašinsko-elektrotehničke škole u Kruševcu, kaže da ako bi se penzionisali svi koji su stekli uslove za to, stanje u prosveti bi se stabilizovalo i bilo bi mnogo više novca za plate, ali i za učila i sve drugo što je potrebno za dobar prosvetni sistem. Važi, penzionisanje prosvetara u Srbiji bi rešilo i problem svetske ekonomske krize.

Klanje svinja i uništavanje kola

Ovde smo već naširoko anlaizirali zašto je sama kejnzijanska koncenpcija izlaska iz recesije putem povećanja državne potrošnje i zaduživanja samo oblik zablude razbijenog prozora.

No, američki političari su sada spremni da primene kejnzijansku ideju menadžerisanja tražnje i na konkretne svakodnevne primere, tj da zorno pokažu koliko je cela ideja ludačka. Naime, kao deo ovog Obaminog "stimulusa", predviđeno je po predlogu datom u Kongresu, da država daje subvencije za kupovinu novih kola onim građanima koji su spremni da zazvrat pristanu da unište svoja sadašnja kola!!! Objašnjenje je da će se na taj način povećati tražnja za kolima i time stimulisati proizvodnja u detroitskim gigantima, a uzgred pozitivno uticati na okolinu jer nova kola imaju bolje ekološke standarde: "Crushing the old car has two benefits. First, it ensures that the consumer’s purchase of a more efficient vehicle actually has a net environmental benefit. Second, it prevents a glut of used cars on the market, which would reduce trade-in values for new car buyers, which would cut into the sales incentive effect." Da ne znam da je ovo ozbiljan predlog bliskih saveznika predsednika koji donosi nadu i promenu Americi, pomislio bih da je reč o nekoj morbidnoj šali Monti-Pajtonovaca.

No, Obama i njegovi saveznici nisu originalni ni u ovome. Ova incijativa jako podseća na čuvenu politiku FDR iz vremena New Deala kada je vlada davala subvencije farmerima da zakolju oko 6 miliona prasića i unište meso, kao i da preoru polovinu oranica u SAD da bi "stabilizovali cene poljoprivrednih proizvoda", tj "podstakli poljoprivrednu proizvodnju". Jedini rezultat bio je glad među najsiromašnijim slojevima.

Ja imam jednu još bolju ideju. Pošto je tržište nekretnina u vrlo lošem stanju i cene dramatično nastavljaju da padaju, mislim da vlada može da počne da deli subvencije građanima da dižu u vazduh sopstvene kuće, čak možda i da im obezbeđuje besplatan eksploziv za tu svrhu. Na taj način će se kobni trend pada cena zaustaviti i tržište nekretnina "stabilizovati", uz dodatno stimulisanje građevinske industrije. A da ne govorimo da će se time stimulisati i vojna industrija, jer bombe više neće morati da se prave samo za spoljne ratove, nego i za unutrašnjuu upotrebu. A neki ekonomisti ionako kažu da je multiplikator najveći za vojnu industriju. Stoga mislim da je ova linija razmišljanja najperspektivnija

Koliko vidim, u Americi se, osim prethodnih, razmatra i čitav niz drugih, podjednako korisnih i kreativnih incijativa za stimulisanje domaće agregatne tražnje, poput protekcionizma ili dodatnih bailouta, ovaj put za vlasnike kuća. To je zdrava i kreativna debata, takoreći "javna upotreba uma". I to samo pokazuje koliko je u pravu bio Vladimir Gligorov kada je tvrdio da je ogromna količina ljudskog kapitala, tj akademskog znanja skoncentrisanog na univerzitetima i u političkoj klasi, sigurna garancija da će Amerika uvek pronaći neki pametan izlaz iz svake krize.

UPDATE: G. Vladimir Gligorov je u komentaru na ovaj post zatražio da objasnim kada je rekao ono što mu pripisujem u poslednjem pasusu. Zbog toga sam u tom pasusu kod reči "tvrdio" dodao link ka jednom njegovom tekstu na Peščaniku, i u odeljku za komentare objasnio detaljnije zašto mislim da je moje pripisvanje njemu tvrđenja o kome je reč bilo opravdano. O istom njegovom tekstu imao sam zaseban post ovde ranije.

Vreme za evroizaciju

Kurs je ovih dana, kao i u ne tako davnoj prošlosti, popularna tema. Promena vrednosti dinara, u bilo kom smeru, uvek nekoga stavlja u nezavidni položaj. Jačanje dinara ne odgovara izvoznicima a slabljenje praktično svim ostalim. Značajne oscilacije ne odgovaraju nikome. Bez obzira na ohrabrivanja iz Narodne banke Srbije danas niko ne zna koliko će dinar vredeti za šest meseci što je ogroman problem za srpsku privredu i građane. Najbolje rešenje je samoinicijativni prelazak na evro.

Koje su prednosti uvođenja evra kao valute?

Prelaskom na evro bio bi eliminisan valutni rizik. Preduzeća danas ulažu novac i vreme pokušavajući da se zaštite od ovog rizika. Umesto da pričaju o novim proizvodima, tehnologijama ili tržištima vreme se gubi na rasprave o idealnom trenutku za kupovinu i prodaju evra. Kreditni rejting Srbije bi se popravio jer bi Srbija, bez valutnog rizika, postala manje rizična zemlja za ulganje. Manji rizik znači niže kamate, što znači više jeftinijih kredita za građane i preduzeća. To bi značilo više investicija, kako stranih tako i domaćih, a samim tim i veću zaposlenost i ekonomski rast.

Rizik od depresijacije, koji je ovih dana sveprisutan bi bio eliminisan. Odliv kapitala iz zemlje više ne bi predstavljao problem koji može da ugrozi monternu stabilnost, pa shodno tome građani bi mogli da iznose iz zemlje koliko god kapitala žele a ne da za svaki iznos koji ne staje u džep tesnih farmerki traže odobrenje NBS. Više ne bi bilo straha od trgovinskog deficita pa bi mogle da se smanje carine što bi veliki broj proizvoda učinilo jeftinijim. Evroizacija bi pomogla i izvoznicima jer se troškovi proizvodnje ne bi menjali sa čestom promenom kursa.

Prelaskom na evro sprečili bi NBS da u slučaju sloma bankarskog sistema štampa novac da bi finansirala banke u problemu. Na taj način banke ne bi bile motivisane da ulaze u rizične projekte jer podrška NBS ne bi bila garantovana i bila bi ograničena količinom rezervi ne i brzinom rada štamparije. Evro doduše ne bi sprečio vladu da garantuje kredite i spašava banke, ali bi u tom slučaju bar trošak te politike bio očigledan a ne prikriven.

Konačno, bilo bi lakše finansirati budžetski deficit. Kamate na obveznice republike Srbije bi uvođenjem evra one bile znatno niže. Drugim rečima bilo bi jeftinije finansirati naš glomazni državni aparat.

Šta Srbija gubi evroizacijom?

Čelnici NBS bi najviše izgubili evroizacijom. Srbija više ne bi mogla da vodi monetarnu politiku, što bi jako smanjilo uticaj koji NBS danas ima. Više ne bi mogli da određuju kamatne stope niti da trgovanjem deviznim rezervama utiču na kurs valute. Ove osnovne karakteristike NBS bi bile stvar prošlosti i ona, ili neka nova institucija, bi se isključivo bavile regulacijom i kontrolom bankarskog tržišta. Ovo je možda i najveća prepreka evroizaciji jer bi do sada moćna politička pozicija guvernera bila pretvorena u relativno nevažnu činovničku funkciju bez značajnijeg uticaja. Pošto zbog lošeg iskustva sa NBS i razmišljamo o promeni valute, za građane Srbije bi ovo bila pozitivna promena.

Takođe NBS bi izgubila mogućnost zarade koju ostvaruje kroz emisionu dobit, što predstavlja razliku između kamatnih stopa po kojima NBS daje novac bankama i troškova štampanja istog. U pitanju su značajne sume novca kojih bi se unilateralnim uvođenjem evra bez sumnje odrekli, ali nedovoljno značajne da bi bile dobar argument za ostanak na dinaru.

Da li je moguće zameniti dinar evrom?

NBS ima devizne rezerve od oko 9 milijardi (evra?)dok je ukupna dinarska novčana masa (M2) nešto preko 4 milijardi. Tu bi trebalo dodati i sve obaveze u dinarima kao što su dinarske obveznice ali očigledno je da Srbija ima dovoljno deviznih sredstava za zamenu. Štaviše, nešto bi i preteklo za rezerve koje bi mogle biti korišćene za moguću stabilizaciju finansijskog tržišta.

Iako EU nema mehanizam kojim može da spreči Srbiju da uvede evro guvernera i neki ekonomisti veruju da bi samoinicijativnim uvođenjem evra Srbija prizivala političke sankcije. U svetu trenutno postoji 31 država, odnosno teritorija, koje koriste tuđu valutu i nijednoj sankcije nisu uvedene. Ako šest država odnosno teritorija u Evropi već koristi evro bez posledica, pozivati se na političke sankcije kao jedini izgovor protiv evroizacije je u najmanju ruku neubedljivo.

Konačno, finansijska kriza je ozbiljno uzdrmala valute nekoliko istočnoevropskih zemalja. Ne bi bilo neverovatno i da EU sama promeni kriterijume oko pristupa monetarnoj uniji ne bi li pomogla zemljama članicama ili kandidatima kojima finansijska kriza preti da ozbiljnije ugrozi vrednost valuta Ukoliko zaista dođe do toga Srbija bi trebala da iskoristi šansu i prelaskom na evro ponudi građanima ukus stabilnosti. Ako je evro budućnost Srbije, onda nema dobrih razloga da budućnost ne počne odmah.

Panenka i krizne mere

Zašto je Vlada Srbije preduzela mere? Kao što Marko implicira ispod, najvažniji motiv je bio da se zadovolji javnost. Novinari i analitičari su već bili počeli da se sablažnjavaju nad pasivnošću Vlade i oni su shvatili da je bolje da nekako, bilo kako, "odgovore" na krizu. Sada su svi zadovoljni i bez posebnog ispitivanja o kakvim se merama radi i kakvi su mogući efekti.

Evo jednog rada koji objašnjava zašto je to tako:

Analiza 286 penala u vrhunskim fudbalskim ligama pokazala je da je, u odnosu na raspored udaraca, za golmane najbolja strategija da ostanu u mestu, na sredini gola. Golmani se, međutim, skoro uvek kod penala bacaju levo ili desno.

Zaključak autora je da postoji pristrasnost prema akciji. Pošto se od golmana očekuje intervencija, bolje im je da se bace, iako su iz iskustva mogli naučiti da se dobar deo penala puca po sredini i da im je statistički bolje da prosto tu ostanu. Problem je što ako ostane u mestu, a fudbaler šutira levo ili desno, golman se oseća strašno loše što ništa nije uradio. Ako se pak baci, makar i primio gol, zna da je barem nešto uradio, a tako misli i publika, igrači, trener. Zato golman reaguje neracionalno, to jest pristrasno.

Tako je u ekonomskoj politici, pristrasnost prema akciji je na svakom koraku. Nije bitno šta se radi, najvažnije je da se nešto uradi. Na krizu mora da se 'reaguje', bez obzira što je u tom trenutku možda najbolje ne menjati ništa. Ali javnost zahteva reakciju, političari sami verovatno misle isto, i na kraju se svi složimo da je dobro da je nešto urađeno.

Ili evo kako je Panenka to mnogo bolje objasnio. Samo što posle penala golman odmah shvati da nije trebalo da se baca, a u ekonomiji su efekti mnogo manje jasni pa je teško ubediti ljude da nije trebalo reagovati.

Tyler Cowen o merama Vlade Srbije

Naravno, nije govorio BAŠ o merama Vlade Srbije, ali kao da jeste:

"ukoliko je osnovni problem strah, to govori u prilog placebo politike. Pod time podrazumevam incijative koje deluju hrabro i imaju veliku simboličku vrednost, ali koje nas ne koštaju mnogo."

Ja tako nekako gledam na ove mere Vlade - zadovoljna privreda, zadovoljni bankari, zadovoljna javnost, sve to za 20-ak miliona evra.

Subvencionisanje kamata

Merama su predviđeni krediti za subvencionisanje likvidnosti privrede (40 milijardi dinara), investicioni krediti (17 milijardi), subvencionisani potrošački krediti (20 milijardi)... Novcem koji će izdvojiti država bankama biće plaćan deo kamata, tako da će kamatna stopa biti najviše 5,5 odsto godišnje.

Šta se dešava kada subvencionišete kamatnu stopu?

Tri relevantne veličine su ponuda, tražnja i cena (cena kredita je kamatna stopa).

Ukupna ponuda kredita ostaje nepromenjena. Ponuda kredita zavisi od ukupne količine novca koja je bankama na raspolaganju, što je u krajnjoj liniji određeno politikom centralne banke. Ponuda ovim merama ostaje nepromenjena.

Tražnja za kreditima će porasti. Kao i kod bilo koje kupovine, ako će vam država ili neko drugi platiti pola cene, isplati vam se da kupite više. Veći broj preduzeća, bio im kredit potreban ili ne, će sada pohrliti da kredit sa subvencionisanom kamatom dobije.

I na kraju, šta se dešava sa cenom odnosno kamatom? Pošto ponuda kredita ostaje ista a tražnja raste, to znači da cena mora porasti do nivoa koji izjednačuje ponudu sa tražnjom. Osim ovih koji će dobiti subvenciju, prosečna kamatna stopa za kredit u privredi će porasti.

Sve u svemu, efekat vladine mere za smanjenje kamata biće -- povećanje kamate.

Ups.

Lobiranje

Vrlo, vrlo zanimljiva situacija oko cigara i akciza, gde je veoma teško reći ko je u pravu.

Suština je, za one kojima nije jasno, u pitanju strukture akciza na cigare - koliki će deo biti ad valorem (procentualni), a koliki specifičan. Kratak primer, za one koji ne razumeju. Pretpostavimo da postoje samo dve vrste cigara - "Krdža" i "Royal", čije su cene 10 dinara i 100 dinara. Ako je akciza isključivo ad valorem 50%, nove cene su 15 dinara i 150 dinara, što postavlja skuplje cigare u nešto lošiji položaj. A ako je specifična akciza 20 dinara, nove cene su 30 i 120 dinara, što ide više u prilog skupljih cigara (ranije ste za jednu paklicu skupih mogli da kupite ceo boks jeftinih, a sada samo četiri paklice). Ekstreman primer ovakve politike je EU gde su visoke akcize dovele do toga da se prodaju isključivo skupe, visokokvalitetne cigare.

Predlog Vlade je upravo bio da se specifični deo poveća u odnosu na ad valorem, što ide u korist proizvođača skupljih cigara a na štetu proizvođača jeftinih. Međutim, nije uopšte očigledno da država treba da vodi takvu politiku akciza, odnosno da sada treba da budemo ljuti na SPS, LSV i SVM jer su nekako radili na štetu javnog interesa. Dakle, čisto sa nekog "moralnog" stanovišta, nije jasno zašto bi draži trebali da nam budu PM, BAT i JT od Peconija. Čak i ako mi lično imamo neke simpatije, država ne bi smela da ima takve simpatije.

Što me dovodi do "dogovora" sa proizvođačima koji je, navodno, postignut. Prvo, šta ima država da se dogovara oko akcizne politike sa proizvođačima? Koliko ja znam, nijednim zakonom nije predviđena ta vrsta "konsultacija". A, ako već javno kažu da su se dogovorili sa proizvođačima (doduše, samo nekima), zašto je onda problem ako su se poslanici SPS i ostali dogovorili sa Peconijem? Koja je tačno razlika između "Ministarstvo finansija je obećalo nešto nekome" i "poslanici SPS su obećali nešto nekome"? Zašto je ovo prvo dogovor koji se mora poštovati jer u suprotnom pokazujemo da nismo ozbiljna zemlja, a ovo drugo polulegalno lobiranje?

Znači, u načelu, ja ne vidim problem sa svim ovim... Neki proizvođači su kod Vlade izlobirali nešto što njima odgovara, a neko drugi je u Skupštini izlobirao nešto što njemu odgovara.

Jedan argument, koji inače uglavnom podržavam je - "ali Vlada je to obećala stranim investitorima". Problem je što BAT, PM i JT nisu više strani investitori, već domaće firme kao i svaka druga i ne uživaju nikakvu posebnu zaštitu. Dakle, dogovor sa stranim investitorom u trenutku investicije nije isto što i dogovor sa stranim investitorom 5 godina kasnije. Po meni, prvi dogovor se treba posebno poštovati, a drugi se mora poštovati samo u meri u kojoj se inače poštuju obećanja koja daju raznorazni ministri - znači, ne baš mnogo.

Dinkić u Vašingtonu

Uskoro će Kongres glasati o "stimulusu" kome Obamina administracija planira da podvrgne američku ekonomiju.

Ovde i ovde imate zanimljive preglede pojedinačnih stavki iz tog plana, odnosno na šta će sve američka vlada narednih godina potrošiti preko 800 milijardi dolara para svojih poreskih obveznika. Osim činjenice da najveći deo tog paketa obuhvata povećanje izdataka, a samo manji deo smanjenje poreza, zabavno je videti i sledeeće:

- Kongres će da potroši dodatnih 600 miliona za svoj vozni park, a 3 milijarde za renoviranje federalnih zgrada!

- novih 420 miliona će se dati za ispitivanja klime a 140 miliona za razvoj klimatskih modela (jadni nezaposleni klimatski modeleri pri NASA-i kojima treba stimulus).

-2,4 milijarde na razvoj tehnologija za skladištenje CO2!

Osim ovakvih kurioziteta koji već podsećaju na Dinkića, lista stvari na koje će se povećati izdaci tokom narednih godina jasno pokazuje da je reč o korišćenju krize kao izgovora za nezabeležno povećanje federalne potrošnje (nije reč ni o kakvom "privremenom" stimulusu), čime se trajno menja ekonomski i politički pejzaž Amerike, pretvarajući je postepeno u Novu Francusku - preregulisanu, polusocijalističku banana-republiku u sred zapadnog sveta.

Heritage Fondacija i Cato Institute su kao i obično u prvim redovima odbrane od ovoga. Nova peticija koju je pokrenuo Cato protiv Obaminog fiskalnog stimulusa, sa potpisima velikog broja viđenijih ekonomista, biće danas objavljena u New York Timesu i Washington Postu. Tekst peticije:

"Notwithstanding reports that all economists are now Keynesians and that we all support a big increase in the burden of government, we do not believe that more government spending is a way to improve economic performance. More government spending by Hoover and Roosevelt did not pull the United States economy out of the Great Depression in the 1930s. More government spending did not solve Japan's "lost decade" in the 1990s. As such, it is a triumph of hope over experience to believe that more government spending will help the U.S. today. To improve the economy, policy makers should focus on reforms that remove impediments to work, saving, investment and production. Lower tax rates and a reduction in the burden of government are the best ways of using fiscal policy to boost growth".

Kao ohrabrujući znak, kokus konzervativnih republikanaca koji broji preko 100 članova u Kongresu, predložiće zakon koji je gotovo citat preporuka i mera iz gornje peticije. Iako naravno nema šansu da prođe zbog demokratske većine u oba doma, on uliva nadu da politička elita republikanske stranke nije uništena i da Obama i demokratski kongresmeni neće dugo smatrati Rush Limbaugha svojim najvećim protivnikom.