U vreme Ante Markovića...

Komentator Vort nam je dao link ovog intervjua Anta Markovića za zagrebačke novine, pa ću na osnovu toga i ranijih utisaka napraviti jednu instant ocenu Markovićevog lika i dela.

Moj je utisak iz ovog intervjua da on kao vrlo inteligentan čovek ima instinktivno razumevanje ekonomije. Ekonomija je kontraintuitivna i većina nas neke ekonomske principe mora prvo da nauči ili o njima dobro promisli, dok čisto intuitivno u njih teže verujemo. Ante Marković međutim deluje kao neko ko suštunski razume ekonomiju, ali ko nažalost nije odmakao mnogo dalje od te svoje zdrave intuicije. Tako govori o monetarnoj stabilnosti ili o rasterećenju poreza "da bi privreda lakše disala", ali onda predlaže stvari kao što su oporezivanje uvoza da bi se onda tim parama podsticao izvoz. Intervju ima dosta takvih protivrečnsti, posle par dobrih odgovora naiđe novi razočaravajući komentar.

I pored toga ovaj bivši komunistički rukovodilac je tržišniji od dve trećine nove generacije političara u regionu. Nećemo ulaziti u šta bi bilo kad bi bilo i "da se zemlja nije raspala", ali i u praksi, kao reformator krajem 80-ih Marković je bio daleko ispred svojih jugoslovenskih savremenika i reforme koje je planirao bi ga svrstale u rang Balceroviča ili Klausa. Ako se ne varam, tadašnji zakon o privatizaciji je bio prvi u čitavoj Istočnoj Evropi.

Problem sa Antom Markovićem je drugačiji. Zbog nekoliko otpočetih reformi i privremenog rasta standarda za vreme njegovog mandata u narodu i intelektualnim krugovima se stvorio pravi mali mit o "vremenu Ante Markovića", kad su plate bile par hiljada maraka. O čemu se ustvari radi? Marković je monetarnom reformom zaustavio hiperinflaciju i uveo "konvertibilnost", odnosno fiksni kurs dinara za marku. Posle svake monetarne reforme koja zaustavi hiperinflaciju očekivano je da standard naglo skoči i to se dogodilo i tada. Marković nije bio nikakav ekonomski čudotvorac nego je jednostavno uveo zdrav dinar, što je posle hiperinflacije stvorilo utisak ekonomskog preporoda. Doba zdravog dinara je onda ubrzo zaustavljeno monetarnim ekskurzijama republičkih centralnih banaka, jer je svaka počela da štampa novac za sopstvenu republičku vladu a na štetu svih ostalih; prvu od ovih diverzija izveo je Milošević.

Dakle ono za šta stvarno treba čestitati Anti Markoivću su reformski planovi koji nažalost nikada nisu pretočeni u realnost. A čuveni skok standarda u njegovo vreme je posledica oporavka od hiperinflacije posle monetarne reforme; za sve ostale suštinske reforme koje je planirao da izvede nije ni imao vremena. Slična stvar se dogodila i 1994. sa Avramovićem, gde je zaustavljanje hiperinflacije monetarnom reformom opet izazvalo nagli porast standarda. Ali ove stvari nisu bile posebno teorijski ili tehnički zahtvene. Za njih nisu potrebni ekonomski čarobnjaci nego politička volja. Marković, kao i Avramović, iako su obojica retki nesumnjivo pozitivni karakteri sa bilo kakvim učešćem u vlasti 1990-ih, nisu imali čarobni štapić ili vanzemaljsko znanje, nego pre svega politički mandat da sprovedu relativno jednostavnu monetarnu reformu. Ali centralno bankarstvo je uvek bilo pomalo opskurna, teško razumljiva stvar i takvi mitski monetarni reformatori nisu ni specijalitet ovih prostora. Hjalmar Schacht koji je monetarnom reformom zaustavio nemačku hiperinflaciju 1923. je proglašen za čudotvorca, kao i brazilski ministar finansija Cardozo koji je uveo monetarnu reformu "plan real" na istim principima kao i prethodno pobrojane i kasnije izabran za predsednika.