Jedan od najvećih pisaca XX veka, veliliki pripovedač, pesnik i jedan od najbriljantnijih esejista, osoba renesansnog zamaha i obrazovanja, i barem što se mene (a ne samo mene, verujte) tiče, veliki filozof XX veka: ali, istovremeno osoba koja zbog političkog neprijateljstva Švedske akademije nauka, koje nikako nije moglo da oprosti manjak Borhesovog entuzijazma za stvar "potlačenih", i višak tolerancije prema Peronu, nikada nije dobila Nobelovu nagradu za književnost (što mu nije teško palo).
U ovom tekstu iz 1946 godine imate vrlo jasan odgovor zašto Borhes nije mogao da zasluži nagradu koju jesu takve veličine, kao što su Andrić i Žoze Saramago: "Najpreči problem našeg doba (na koji je proročkom lucidnošću ukazao već pomalo zaboravljeni Spenser) jeste postepeno sve veće uplitanje države u život pojedinca; u borbi sa tim zlom, čija imena su komunizam i nacizam, argentinski individualizam, možda beskoristan ili štetan, naći će svoje opravdanje.
Bez nade i sa čežnjom, razmišljam o apstraktnoj mogućnosti jedne partije koja bi bila bliska Argentincima; partije koja bi nam obećala strogi minimum vladavine."
1 comment:
Interesantna mu je ideja o argentinskom individualizmu, mada nisam siguran da je tačna. Razumem da imaju malo manje nacionalizma jer su nacija imigranata, patriotizam im je verovatno američkog tipa, kulturni a ne etnički. Ali politički se taj individualizam, ako ga ima, nije mnogo iskazao, sva istorija od 1930-ih im je smenjivanje diktatura i populističkih režima. Ako je država otuđena od njih, zašto nisu ništa uradili da je smanje, nego naprotiv?
Možda se to još nije primećivalo ako je to pisao 1946., Argentina je tek bila počela da se raspada a u poređenju sa Evropom je još izgledalo i dobro. Ne znam da li se kasnije do 80-ih Borhes predomislio.
Post a Comment