Makroekonomsko rešenje

Američki makroekonomisti su našli rešenje -- napraviti državnu banku! Umesto finansiranja loših kredita iz finansijskog bailout programa, treba lepo osnovati novu banku.

Što kaže Orvel, ima budalaština u koje običan čovek ne može da veruje -- da biste u njih poverovali morate pripadati inteligenciji. Naime autor ove ideje nije bilo ko, nego razočaravajuće Paul Romer, jedan od vodećih ekonomista nove generacije i verovatno budući dobitnik Nobelove nagrade. Romer je krajem 80-ih smislio vrlo dobru "novu teoriju rasta", po kojoj je ekonomski rast posledica rastućih prinosa. Stariji modeli su pretpostavljali opadajuće resurse na kapital, rad ili znanje (što ih je više, to relativno manje vrede), što je bilo pogrešno. Romer je napravio model u kojem se resursi kombinuju jedni sa drugima i tako ne samo da dodatne količine ne umanjuju njihovu vrednost nego je i povećavaju. Klasičan primer je povećanje stanovništva. Dok su u starijim modelima (ne samo Maltus i Rikardno nego i noviji ekonomski modeli rasta, Harrod-Domar i Solow) bili ugrađeni opadajući prinosi, koji impliciraju da sa porastom stanovništva opada vrednost dodatne jedinice rada, Romer je tvrdio da je obrnuto. Što je stanovništvo brojnije, to je veći broj interakcija između ljudi, što dovodi do veće kreativnosti. Pogledajte razvoj muzike. Mladi John Stuart Mill je pokušao da komponuje ali je, pošto nije išlo, zaključio da je sve što vredi već iskomponovano. Da su prinosi opali. Ali danas nam je, bar u muzici, jasnije da je upravo suprotno slučaj. Razvoj muzike daje još veću inspiraciju svim ostalima koji kombinuju prethodne elemente i tako količina nove muzike raste po rastućoj stopi. Genijalna Romerova ideja je da taj princip primeni na ekonomski rast. Iako sama ideja nije bila nova ni u ekonomiji, od nje je tada mladi Romer napravio matematički model rasta i tako sa njom upoznao makroekonomiste. O njemu je napisana i čitava knjiga.

Romer, međutim nije živeo u Srbiji i nije mogao da vidi (ili oseti!)prvo propast državnih banaka, a onda ni spektakularni rast konkurencije privatnih banaka na relativno slobodnom tržištu. Takođe nije mogao da vidi ni kako izgleda kada demokratski političari osnivaju privatne banke, a za šta se on u članku zalaže. Zato teško da biste u Srbiji mogli slučajnog prolaznika ubediti da država treba osnovati još jednu Komercijalnu banku ili još jednu Nacionalnu štedionicu, ali eto ima stvari za koje morate biti makroekonomista da biste u njih poverovali.