Uredba 10-289

U romanu Atlas je slegnuo ramenima (koji je inače i dalje jedna od najrpodavanijih knjiga u Americi) američka vlada donosi uredbu 10-289 da bi sprečila dalje propadanje ekonomije prouzrokovano prevelikom državnom regulacijom. Uredba od samo osam članova suprotno nameri političara ustvari samo pogoršava situaciju i predstavlja poslednji ekser zabijen u kovčeg američke ekonomije. Prvi član uredbe zabranjuje otpuštanje radnika i dobrovoljno davanje otkaza pod pretnjom zatvora a zarad promovisanja jednakosti. Sve odluke o promenama radnog mesta i zapošljavanju novih radnika prema uredbi je u isključivoj nadležnosti Odbora za ujedinjenje u kome sede isključivo političari. Zabrana otpuštanja posledično dovodi do diktature mediokriteta u američkim firmama što proizvodi značajan pad produktivnosti.

Srpski sindikat Nezavisnost nedvosmisleno predlaže rešenja za aneks kolektivnog ugovora koja neodoljivo podsećaju na uredbu 10-289. Poslodavci su nemilosrdni i ne mare za socijalno ugrožene kategorije stanovništva, međutim ne sme se dozvoliti da otpuštaju one građane koji nemaju od čega da žive - kaže Slavko Vlaisavljević, potpredsednik Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost”. Za sada se sindikat ograničava na otpuštanje bračnih drugova koji rade u istoj firmi i samohranih majki u ime opšteg blagostanja. Logično bi bilo da sledeći potez bude apsolutna zabrana otpuštanja.

Sindikalci ne vide dalje od svog nosa i smatraju da bi tom merom zapravo unapredili ekonomsku situaciju. Naravno greše. Sindikati se ne zalažu za očuvanje poslova već radnih mesta. Posla ili ima ili nema. Tu državno mešanje može samo da odmogne. Čuvanje radnih mesta je sa druge strane loša socijalna mera jer čini preduzeća nekonkurentnijim i samim tim može da utiče i na gubitak radnih mesta koja se u ovom trenutku ne dovode u pitanje. Drugim rečima napraviće veći problem nego što jeste i to sve iz najboljih namera.

Sa druge strane razumem kakve su posledice gubitka posla. Bolje rešenje je da se ljudima koji ostanu bez posla iz budžeta isplaćuju nadoknade za nezaposlenost jer vođenje socijalne politike, ako već mora da se vodi, treba da bude odgovornost države ne i preduzeća. Svako treba da se fokusira na ono što najbolje radi. Preduzeća na stvaranje profita a država na preraspodelu dohotka. Takva podela posla bi pomogla bržem ponovnom zapošljavanju radnika kada se promeni ekonomska situacija.