Siromašni u Americi

Dosta smo slušali prethodnih meseci kako je broj siromašnih porastao za vreme Bušove administracije. Sad ih po podacima američkog Popisnog zavoda ima oko 35 miliona.

Ali, šta znači biti siromašan u Americi? Po podacima iz ove studije, najsiromašnija petina američkih porodica troši mesečno isto koliko i srednja (medijalna) porodica pre 30 godina, prosečan američki siromašni građanim živi u većoj kvadraturi od prosečnog građanina Pariza, Londona ili Berlina, taj siromašni ima kola, dva televizora, air condition, frižider, mašinu za veš, mikrotalasnu. kablovski ili satelitiski program i uhranjen je daleko bolje od najuhranjenijih američkih vojnika koji su se iskcali u Normandiji. I "siromašna" deca jedu u proseku više mesa od one iz "bogatijih". I po kriterijumima koji su tada važili, pre 30 godina bi skoro svi današnji "siromašni" bili opisani kao "bolje stojeći". Tako da em broj "siromašnih" stalno pada (kako god da su definisani), em se standardi stalno podižu, pa današnji "siromašni" nema baš mnogo veze sa onim od pre 30 godina, u kategorijama potrošnje i životnog standarda.

Ne treba mnogo mudrosti da se shvati smisao ovih klasifikacija: treba održati klasnu tenziju u društvu i opravdati welfare programe sa ciljem "borbe protiv siromaštva" (nepostojećeg zapravo) . Zato će verovatno za i 100 godina u Americi biti isto "siromašnih" kao i sada, samo što će tadašnji siromašni trošiti skoro kao Gejts danas i imati jahtu i Mercedes, a liberalni zakonondavci će statističke cifre o broju tih "siromašnih" i dalje koristiti kao razlog za održavanje welfare programa.

Heritage fondacija o američkim vrednostima

Pre nekoliko dana u Vašingttonu je održana konferencija koju su sponzorisali Heritage fondacija i BOND (Brotherhood for a New Destiny) posvećena ideji obnove kulturnih temelja života u gradovima u Americi, koji se često nalaze u žalosnom stanju, sa velikom stopom kriminala, nezaposlenosti itd.

Jedan od zaključaka je bio da Amerika mora da izgradi "kulturu pripadanja" koja obuhvata ključne etičke vrednosti "rada, porodice i vere", izgubljene ili potisnute tokom poslednjih decenija forsiranja kulture negacije i odbacivanja. Pod kulturom odbacivanja ili negacije misli se na sumrak etike rada i porodice kao posledice širenja "progresivnih" gledišta na brak, abortus, itd, kao i državnih intervencija koje uništavaju etičku vrednost rada i lične samostalnosti.

You're sick, we're quick

Pristalice Ricerove teze o mekdonaldizaciji društva, verovatno bi masovno širenje tzv. walk-in-clinics smatrali važnim dokazom globalne pojave racionalizovanih, standardizovanih, jeftinih i masovno raširenih usluga.

Sa druge strane Atlantika cvetaju brze klinike koje nude usluge brze dijagnostike i lečenja po cenama koje su upola manje od regularnih (u proseku pregled košta od 31 do 78 evra umesto uobičajenih 117). Lanci ovih klinika poput MinuteClinic ili TakeCareHealth pružaju sasvim uobičajene usluge lečenja a ordinacije se nalaze posvuda, npr. u tržnim centrima. Oko pola miliona Amerikanaca leči se u MinuteClinic koja je osnovana 2000. godine. Očekuje se otvaranje još 10.000 ovakvih zdravstvenih centara. Fenomen postaje globalan (aha, reći će ricerovci, globalizacija=mekdonaldizacija). Brze klinike već postoje u Kanadi a prva ustanova ove vrste pojavila se 2000. u Britaniji (tamo su "ordinacije" na železničkim i metro stanicama). Slogan jednog lanca brze usluge lečenja jeste You're sick, we're quick. Po kanonima mekdonaldizacije to je običan marketinški trik za mamljenje mušterija da kupe vakcinu Big Mac. Po prizemnim kanonima ekonomije i epistemološkog individualizma, to znači: ja sam bolesna, a vi ste brzi. Kupujem.

Treća licenca

Nagradno pitranje: Da li i kada će biti dodeljena treća licenca za moblinu telefoniju?

Mobikom: "Mi dobijamo, najkasnije na proleće, AKO NAS VLADA SRBIJE PODRŽI".

Telenor: "Koliko smo mi razumeli, TREĆE LICENCE NEĆE BITI JOŠ TRI GODINE".

Zoran Branovački, Agencija za Telekomunikacije: "Treća licenca nece biti izdavana odmah, već će agencija prthodno praviti analizu potrebe za njom".

Dinkic, ministar finansija: "Biće izdana za najmanje 320 miliona evra" (nejasno kad).

Drugi neimenovani izvor Blica iz Agencije za tk: "Biće izdana najkasnije za pet i po meseci, a možda i pre".

Šta sledi iz ovog Rašomona? Pa otprilike to da ce političari odlučiti da li, kada, i pod kojim uslovima će dati treću licencu, a na kandidatima je da ih "ubede" da to treba ili ne treba da se desi. Odnosno, da se "isprse" finansijkim argumentima.

Jasno je, s druge strane, da ova vlada nastavlja praksu prodaje trzista koju je zapocela Đinđićeva vlada. Telenoru su zapravo za 1,5 milijardi evra prodali, po svoj prilici, tri godine ekploatacije monopolskih renti na srpskom tržištu, odnosno tri godine zakonske zaštite od konkurencije. Mobilkomu je verovatno obećano da će biti treci, ili bar da će biti raspisan tender ili aukcija za treću dozvolu, ali "kad ne znamo". Verovatno će političari i vlada uzeti pare i od jednih i od drugih - godinu dana će vršiti analize potrebe za trećom licencom, godinu dana će razmatrati tehničke uslove ili nalaziti već neki birokratski način da odugovlače, u trećoj će raspisati tender, i na njenom isteku dati licencu.

Vlada primenjuje sledeću stvar: Orijentiše se na populističku ekonomsku politiku uvećanja po svaku cenu budžetskih prihoda da bi imala para za svoje kejnzijanske javne radove, subvencije i "investicije", koje ce pojesti mrak, odnosno koje ce pokrasti partijski ljudi i podobni biznismeni. Zašto da nema pet, deset ili petnaest operatera kao svuda u normalnom svetu? Da radi ko god hoće? I odgovor je , mislim, jasan. Onda političari ne bi imali šta da prodaju ("dozvole", tj, manju ili veću, zakonskku zastitu od konkurencije). Ovo samo potvrđuje staru public choice teoriju da su političari pljačkaši koji prodaju ukradenu robu, u ovom slucaju "pravo" Telenoru na zakonsku zastitu od konkurencije.

Žrtve svega toga su potrošači koji će narednih godina plaćati više cene i imati lošiju uslugu nego u konkurentskim uslovima, jer je Telenoru garantovan monopol, tj Telekom i Telenor čine od države zaštićeni kartel, a sve samo zato da bi Dinkićevi prijatelji mogli da dobiju državne pare za svoje propale projekte (jer da nisu propali, ostvarili bi ih na tržištu), i da bi vlada mogla da kupuje socijalni mir i podmićuje stanovnistvo kroz javnu potrošnju. Jer, naravno, da nema garancija zakonske zaštite Telenorovog monopola, Mobi 63 bi mozda vredeo 300 ili 400 miliona u najboljem slučaju. A onda ne bi Dinkić imao čime da se šepuri.

Antisemitizam levice

Među najglasnijima u osudi Izraela, danas kao i pre dve-tri dsecenije, su levičarske grupe na Zapadu. One svoju osudu izvode uglavnom iz standardnih levičarskih anti-imperijalističkih stereotipa: Izrael je nasilnik i moćni ekploatator a palestinski narod je žrtva. Još kad dodamo tome činejnicu da je podržan od strane Amerike, stvar postaje jasna.

Tomas Haury trdi u svom zanimljivom tekstu o antisemitizmu levice da je pogrešna mejnstrim teorija o rasističkom poreklu ove ideologije. Ona po Haurijy potiče iz otpora prema modernom društvu i kapitalizmu. Stari XIX vekovni antisemitizam i onaj u Hitlerovoj Nemačkoj proistekli su iz nerazumevanja modernog kapitalizma; Nemci su bili ponosni na svoju industriju i manufakture, na ono što su videli kao "produktivan rad", dok su berzanske spekulacije i bankarstvo, gde su dominirali Jevreji, sa sujeverjem otpisivali kao štetočinsku i zavereničku aktivnost (Lord Kejnz se slagao sa njima). Zato su Jevreje i doživljavali kao krvopije i parazite.

Današnji anti-cionizam je takođe derivat tog antikapitalističkog resnatimana, samo u njegovom pomodnijem, antimperijalističkom ruhu, često kombinovan sa jednako popularnim antiamerikanizmom.

Ekonomska astrofizika

Astrofizičari bi možda rekli da se u Srbiji ekonomska teorija susrela sa svojom antimaterijom, odnosno antiteorijom. Ili je ekonomska racionalnost u Srbiji usisana u crnu rupu, pa se smanjuje, zgušnjava, ne bi li konačno postala singularitet. Kako, uostalom, objasniti platne razlike u državnom i privatnom sektoru - u državnim firmama plate su u proseku 46.806, a u privatnim 32.135 dinara. Tako kaže istraživanje Instituta za tržišna istraživanja. Pogledajte članak u današnjem Dnevniku.

Čitajte...

U naredne dve nedelje biće manje mojih postova. U međuvremenu, osim Miss Tocqueville i Mr. Jankovića na Tržišnom rešenju preporučujem, ovim redom:

1) Marginal Revolution – najčitaniji ekonomski blog na svetu. Tyler Cowen i Alex Tabarrok sa George Mason univerziteta imaju po nekoliko postova dnevno o veoma različitim temama. Tyler Cowen je velika zvezda među blogerima.

2) Greg Mankiw Blog – blog harvardskog profesora Gregoryja Mankiwa, bivšeg glavnog ekonomskog savetnika G. W. Busha i pisca jednog od najboljih ekonomskih udžbenika.

3) Caplan & Kling – Bryan Caplan i Arnold Kling.

4) Cafe Hayek – Don Boudreaux i Russ Roberts.

5) Cato-at-Liberty – Blog Cato Instituta, autori su razni članovi Catoa. Mnogo postova svakog dana.

6) Becker&Posner Blog – nobelovac Gary Becker i profesor i sudija Richard Posner jednom nedeljno analiziraju pitanja sa aspekta ekonomske analize prava.

Tužna vest

Hong Kong je uveo PDV od 5%. Alan Reynolds kaže da je to urađeno na nagovor MMF-a.

Kineski privredni rast

U novom broju Cato journala raspravlja se o perspektivama kineskog privrednog rasta u budućnosti. Mislim da je posebno interesantna okolnost na koju u svom prilogu skreće pažnju Dipak Lal da se sadašnji rast može pokazati dugoročno neodrživim zbog pritiska koji na privredu vrše nereformisana državna preduzeća. Problem je u osnovi sličan onome koji smo imali u Srbiji za Miloševićeve vlade, samo ublažen i stoga kamufliran opštim prosperitetom. Glavni izvor rasta su visoka lična štednja, privatizacija poljoprivrede i strana direktna ulaganja. Ta tri izvora kreiraju snažan rast dodate vrednosti a vlada onda koristi bankarski sektor (takođe nereformisan) da bi mekim zajmovima i subvencijama održavala visoku zaposlenost. Beobanka svuda sa vama!

Kina je do sada uspela da izbegne šok pada GDP koji su iskusile istočnoevropske zemlje, ali to je bilo a) što nije likvidirala veliki deo državnog sektora što je tek čeka, pa prema tome i pad ekonomske aktivnosti, koji ne mora da bude u vidu pada GSDP već usporavanja nejgovog rasta u fazama u kojima druge tranzicijske zemlje imaju znatno više stope, i b) zato što je, ukupno gledajući, Kina bila sa znatno manjim udelom industrije nego recimo Rusija i slične zemlje, pa su razmere problema, samog po sebi, manje. Po sadašnjim podacima, i pored ogromne državne pomoći preko 40 državnih preduzeća posluje sa velikim gubicima. Koliko će još rast novog privatnog sektora moći da alimentira ta preduzeća bez usporavajućih efekata po celu ekonomiju? To je ključno pitanje.

Happy Planet Index

Sa zakašnjenjem sam otkrio Happy Planet Index. Grupa poznata kao New Economics Foundation definisala je ovaj indeks kao proizvod indeksa životne satisfakcije (dobijenim na osnovu anketa) i očekivanog životnog veka, podeljen ekološkim efektom potrošnje prirodnih resursa:

HPI = (Life satisfaction x Life Expectancy) / Ecological Footprint

Jedina interesantna stvar kod ovog indeksa je što je dobio veliku pažnju i bio citiran u ozbiljnim medijima kao neko naučno utemeljeno merilo dobrobiti zemalja. Na sajtu indeksa se kaže da su autori hteli da nađu obuhvatnije merilo od prostih kvantitativnih pokazatelja kao što je GDP zemlje.

Ali kada se pogleda kako se izračunava, ovaj indeks je potpuno arbitraran. Iza njega je očigledno ideja o tzv. održivom razvoju – ograničavanju ekonomskog rasta brigom o potrošnji prirodnih resursa. Will Wilkinson sa Cato Instituta kaže da bi Cato isto tako mogao da pomnoži indeks životnog zadovoljstva stopom rasta GPD, i podeli procentom državne potrošnje, i to nazove recimo Happy World Index. I jedan I drugi indeks bi tako bili samo odraz respektivnih ideologija, nikakva objektivna merila.

Sami rezultati su dovoljno sumnjivi: najsrećnija zemlja po HPI su ostvra Vanuatu, a slede Kolumbija i Kostarika. Na dnu su Francuska (129. mesto), Australija (139), i očekivano SAD (150). Kad budem čuo za slučaj emigracije iz nesrećnih SAD u srećnu Kolumbiju poverovaću.

Pozorište

Za sada je sigurno da će se dobar deo para od prodaje i iz budžeta potrošiti na kulturu. B92: Za obnovu pozorišta širom Srbije iz Nacionalnog investicionog fonda biće izdvojeno oko 15 miliona evra.

Ali zašto? Država može opravdano da troši samo na javna dobra. To su dobra za koja se pretpostavlja da koriste svima, ali ih privatnici ne proizvode zbog problema isključivosti – oni koji ne plaćaju se ne mogu lako isključiti iz upotrebe. Nacionalna odbrana je javno dobro. Niko pojedinačno ne bi hteo da plaća za nju, ali bi svako hteo da ona ipak postoji. Zato što nije lako izuzeti od usluga nacionalne odbrane one koji neće da plate, plaćanje je prinudno, obavezno sa sve. Ali zašto bi se pozorište finansiralo iz prinudno prikupljenog novca? To nije samo ekonomski apsurdno; to je nemoralno.

Ekonomisti za „Blic“ šta sa 1,15 milijardi evra?

Infrastruktura i proizvodnja

"Direktor Instituta za tržišna istraživanja Miloje Kanjevac i profesor Beogradske bankarske akademije Dejan Erić slažu se da bi 1,15 milijardi evra od prodaje „Mobi 63“ najbolje bilo uložiti u jačanje infrastrukture.

Za državu, po mišljenju ekonomiste Saše Đogovića, najbolje bi bilo da novac uloži u izvozno orijentisane proizvodne programe.

Vladana Hamović iz Instituta za ekonomiku poljoprivrede kaže da bi ona milijardu evra uložila u tri privredne oblasti:
- Prvo u jačanje proizvodnje preko razvoja malih i srednjih preduzeća, drugo u poljoprivredu, odnosno iskorišćavanje prirodnih resursa i u turizam .

Najbolje bi bilo da se tim novcem otpočne privatizacija penzionog fonda, smatra ekonomista Miroslav Prokopijević.

Ekonomista Stojan Stamenković izrazio je bojazan da će se značajan deo novca ipak preliti u potrošnju:
- U šta god da se investira, jedan deo ide i na plate zaposlenih. Dobra je vest da će biti više zaposlenih, ali je loša vest ako odgovor ne može da stigne dovoljno brzo i taj priliv novca izvrši pritisak na cene ili na izvoz ili na oboje."

Glasam za privatizaciju penzionog fonda.

Infrastruktura je takođe podnošljiv predlog.

Ali da li je moguće da ekonomisti misle da država treba ulagati u proizvodnju? Institut za tržišna istraživanja (Hamović & Đogović) zabraniti. Ili konačno obavestiti da je Lenjin posle kraće bolesti preminuo.

Rebranding

Da li je to najveća investicija Vlade Srbije već donela plodove? Akcija pod nazivom Rebranding Srbije tek se zahuktala, ali postavlja se pitanje da li se tu ima šta rebrendirati. Samo što su srpski poreski obveznici platili konsultantima za SnimakStanja (o akcionom planu još je rano govoriti!) stvar je, reklo bi se, samohodno krenula nabolje. Ili, pak, evrounijsko javno mnjenje baš i nije toliko nenaklonjeno etiketi Serb, kao što nam prodavci (a još više kupci) magle za samoposvetljenje imidža govore.

Prema najnovijem istraživanju javnog mnjenja Eurobarometer, procenat građana EU koji su za priključenje Srbije Evropskoj uniji iznosi 47. To je 2 procenta manje nego što je dobila Makedonija (49). Hrvatsku želi 56% ispitanika, što je neznatna razlika u odnosu na Srbiju. A tek kad se rebrendujemo! Prešišaćemo ih samo tako...

Strana pomoć

Miroslav Prokopijević je za ICER (International Center for Economic Research) iz Torina objavio članak o stranoj pomoći: Why Foreign Aid Fails. Glavna teza je da po načinu funkcionisanja i strukturi podsticaja strana razvojna pomoć liči na centralno planiranje. Ne samo da slabo ili nikako ne doprinosi razvoju (kao što su Peter Bauer, Deepak Lal i drugi pokazali), nego je čak i štetna – zbog moralnog hazarda, korupcije i negativne selekcije u procesu.

Neka razmišljanja o Radikalima

1) Radikali mogu da pobede na izborima. Ako ankete pokazuju da Radikali imaju X% podrške, verovatno je da će izborima imati nekoliko procenata više od toga. Zbog negativnog imidža koji Radikali imaju u medijima, postoji efekat skrivanja – u anketama mnogi oklevaju da priznaju da bi glasali za njih. Slično je recimo sa Berluskonijem u Italiji – iako je u istraživanjima neposredno pre poslednjih izbora njegova koalicija imala 40-45% glasova, na kraju je osvojio skoro 50%.

2) Radikali mogu lakše od ostalih da reše problem Kosova, zato što imaju reputaciju nacionalista. Pod rešavanjem problema Kosova mislim njegovo otcepljenje, izuzev severnog dela. Oni imaju manje potrebe od ostalih da dokazuju patriotizam, i čak suprotno, imaju više potrebe da se pred Evropskom unijom prikažu liberalnim. To se u politici redovno dešava. Prvi američki predsednik koji je otišao u Kinu i otoplio odnose sa SSSR je Nixon. Samo je on to mogao, jer je imao reputaciju oštrog borca protiv komunizma. Bilo ko drugi ko bi u to vreme posetio Kinu bio bi optužen za flertovanje sa komunizmom. Suprotno tome, jedan od razloga za izraelsku agresiju na Liban je što sadašnji premijer Olmert, za razliku od većine ostalih izraelskih lidera, nema ratnu reputaciju. Jedan od njegovih motiva za napad na Liban je da pokaže da nije mekušac. Tako bi i radikali u slučaju dolaska na vlast lako mogli da imaju praktičniji stav prema Kosovu nego, recimo, Demokratska stranka.

3) Radikali imaju malo veće šanse da izvedu duboke liberalne reforme od ostalih aktuelnih stranaka. U Srbiji su sve stanke ekonomski levičarske i teško ih je ubediti u slobodno tržište. Radikali su ideološki prazni jer osim nacionalizma nemaju nikakve druge ideje. Zbog njihovog kvazi-totalitarnog, firerovskog unutrašnjeg poretka (broj 1, broj 2, broj 3, ...) dovoljno je ubediti broja 1, Šešelja, u slobodno tržište, i ostali bi bez pogovora sledili ideju. Radikali verovatno neće nikada postati klasični liberali – ali za ostale stranke u Srbiji ima još manje nade.

4) Sve ovo ne znači da treba glasati za njih.

Irska i Srbija

Ministar finansija Mlađan Dinkić je bio u Irskoj. Dopala mu se priča o njihovom prosperitetu i odlučio je da promoviše irski model u Srbiji. Samo ni njemu ni mnogobrojnim komentatorima ove nove Dinkićeve ideje u Srbiji nikako nije jasno u čemu se to sastoji tačno "irsko čudo". Jedna ideja je da je to posledica "ulaganja u obrazovanje" (naravno, sinonim za državno ulaganje u obrazovanje). Druga ideja je da je reč o uticaju subvencija EU. Niko ne objašnjava međutim zašto nisu prosperirale Nemačka ili Francuska koje per capita "ulažu" mnogo više u obrazovanje, ili zašto nisu prosperirale Portugal i Grčka koje su dobijale i još veće subvencije od EU nego Irska. Sve se spominje osim pravih razloga irskog propseriteta - ekonomske liberalizacije. Ovde je tekst koji dosta detaljno opisuje irske ekonomske reforme i razloge za "irsko čudo".

Koliko košta krv?

Francuski sociolog Remon Budon kaže da je glavna zamerka liberalno orijentisanim intelektualcima to da su Genussmensch ohne Herz, tj. bonvivani bez srca (i duše). Ovo je naročito primetno u raspravama oko nekih osetljivih pitanja.

Uzmimo problem transfuzije krvi. Diskusija o tome vodi se na blogu B92.

Zastupnici tržišnog rešenja pokušavaju hladne glave (pošto srce nemaju) da ponude racionalne i izvodive opcije. Kritičari se pak, pozivaju na solidarnost, kolektivizam i nehumanost marketizacije u sferi ljudskih organa i sl. Mada je možda ova druga varijanta zaista dokazala da njeni zastupnici imaju srce (i dušu), ispostavilo se da taj model jednostavno - ne radi. Ljude do sada nije dovoljno motivisalo moraliziranje da treba da daju (krvnu) žrtvu. Da probamo sa nečim interesnim, novčanim i merljivim?

Milton Friedman i kineska revolucija

Novi intervju Miltona Friedmana je ovde. Isečak:
"The final outcome in China will not be decided until there is a showdown between the political tyranny on the one hand and economic freedom on the other—they cannot coexist."

Friedmanova stara teorija da ekonomske slobode posle nekog vremena moraju doneti i političke se do sada pokazala kao tačna. Kina će biti sledeći veliki test.

Komisija

Iz Politike:
“Ima jedna bolest koju nismo izlečili, a može da utiče na rast cena. To je monopolizacija proizvođača robe i usluga u zemlji. Na primer, u trgovini jestivim uljem postoje karteli. Sladoled je daleko jeftiniji u inostranstvu nego u zemlji, pa i derivati nafte koji su za oko četiri dinara skuplji nego kada bi se uvozili, ističe Miladin Kovačević.

Ti monopoli čine dodatni pritisak na inflaciju, a ne mogu se lečiti ni merama monetarne niti fiskalne politike. A kako stvari stoje, ni važećim antimonopolskim zakonom niti radom Antimonopolske komisije. Taj zakon mora, naglašava naš sagovornik, da pretrpi reviziju i da se ograniči tržišni udeo. Antimonopolska komisija mora da ima jače sankcije u svojoj kompetenciji.»

Argumenti za antimonopolsku politiku su klimavi, jer se svode na ideju da nekakve državne komisije, a ne tržište, treba da određuju cene. Takva komisija bi morala da bude a) sveznajuća – tako da odredi cenu jednaku marginalnim troškovima proizvođača jer je to efikasno rešenje koje bi postojalo u uslovima tzv. savršene konkurencije; i b) nepotkupljiva – imuna na lobiranje biznisa. Miladin Kovačević misli da je moguće da (srpski) političari naprave jednu takvu Komisiju, pa se zalaže za njeno ojjačanje.

Ne pada mu na pamet da bi recimo slobodan uvoz naftnih derivata doveo njihovu cenu na nivo jednak ceni u inostranstvu. Isto je i sa bilo kojom drugom robom. Najbolja antimonopolska politika je slobodna trgovina.

Povratak Talibana

Jedno objašnjenje za kontraofanzivu Talibana poslednjih meseci: Talibani plaćaju 12$, a državna vojska Avganistana 4$ na dan.

Privatno zdravstvo na francuski nacin

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, kvalitet zdravstvenih usluga u Francuskoj rangiran je veoma visoko. Francuska je takođe pobednik ovogodišnjeg merenja Health Consumer Index. No nije prošlo ni mesec dana od objavljivanja poslednjih rezultata, pukotine ovog sjajnog sistema opet su vidljive. Statistička slika savršenog modela nije ukazivala na to da će se francusko privatno zdravstvo naći u velikim nevoljama ovog leta. Moćni francuski Racio smislio je precizan naziv za period od kraja jula do kraja avgusta (canicule – pasja vrućina) ali reklo bi se da još nije pronašao pravu formulu za balansiranje odnosa između države, sindikata i korisnika usluga. Francuski lekari su u štrajku, i to privatni! Dnevni list Le Figaro navodi da su hirurzi i akušeri privatnih bolnica u štrajku, budući da su nezadovoljni, između ostalog, utvrđenim nivima cena koje mogu da naplaćuju od pacijenata.

Bilo da je većina privatnih bolnica u štrajku ili, pak, samo trećina, kako tvrdi ministar, postavlja se pitanje održivosti sistema, ali i smisla statističkih pokazatelja. Da li to što pacijenti mogu neograničeno da posećuju svoje lekare (i time poskupljuju sistem do neodrživosti), a što Francusku rangira kao prvu po responzivnosti sistema ukazuje na dobru uslugu? Da li regulisanje cena privatnih usluga zdravstvene nege, planiranje broja studenata medicine i broja lekara na državnom nivou, opiranje decentralizaciji sistema (tek mali deo sistema se reguliše na nivou regiona) govori o fleksibilnosti ili okoštalosti sistema? Kako god bilo, kao što reče novinar Figaroa, pacijenti se moraju okrenuti preopterećenim državnim bolnicama za nevolje koje im donose pasje vrućine. A trudnice? Pa odlaganje radosnog događaja, dok se pregovori ne završe, spada u sferu nadrealizma...

Stara i nova Evropa

Nova raste malo brže. Letonija neverovatnih 14%.

Austrijska teorija firme

Za one koje zanimaju ezoteričnije ekonomske teme, evo mog teksta o Austrijskoj teoriji firme, objavljenog u broju 169 "Ekonomskih anala"

Ravnopravnost crnaca u Americi

Predsednik Buš se konačno pojavio na tribini jednog od militantnih crnačkih udruženja za "gradjanska prava". Svečano je izdeklamovao refrene o pomoći siromašnim Afroamaerikancima, obećao da će 'no child left behind' projekat zaživeti itd. Ipak, talibani nisu bili zadovoljni, više "aktivista" je skandiralo "peace" za vreme predsednikovog govora, a i oni "umereniji" su izrazili zaljenje što predsednik nije u svom govoru pomenuo Irak (i zatražio oproštaj od njih, pretpostavljam).

Ma koliko koketiranje sa crnačkim udruženjima moglo biti politički razumljiva borba za glasove (oko 90% crnaca tradicioanlno glasa za demokrate) to je vrlo pogrešna taktika. Afirmativna akcija i druge politike viktimizovanja crnaca više od 100 godina po njihovom sticanju statusa slobodnih ljudi ništa ne pomažu crnačkoj populaciji, već je samo još više drže prikovanu u bedi. Te redistributivne i diskriminatorske politike "identiteta" idu u korist samo birokratiji u Vašingtonu i crnačkim liderima kojima politički odgovara da crnci budu pasivni, na državnim jaslama, bez samopouzdanja, da uvek krive belce za svoje neuspehe, i time budu do kraja infantilizovani i zavisni od svoje elite. U sledećem sjajnom tekstu, (intervjuu) Shelby Steele, američki crnački intelektualac, osuđuje ovakvu politiku i zalaže se za to da crnci sami preuzmu odgovornost za sebe, da se ravnopravno integrišu u američko društvo, a ponajpre tržište rada, na principima jednakosti ljudi bez obzira na rasu, otelovljenim u americkom Ustavu.

Evakuacija

Bilo kako bilo državljani SAD plaćaju evakuaciju. Pre evakuacije potpišu da će nadoknaditi troškove ambasade. Da li će sada čuveni student iz Bora Marko Ristanović koji se poslednjih dana izreklamirao više i od dr. Stojkovića morati da plati za prevoz?

Izrael i teroristi

Evo malo drugačijeg ugla gledanja na Bliski istok. Tačno je, s jedne strane, da neokonzervativci imaju neke svoje, uglavnom verski inspirisane razloge, za podršku Izraelu. Ali, oni nisu ni blizu jedini u Americi koji podržavaju Izrael. Podrška Izraelu je konstanta američke spoljne politike pod svim administracijama. I mislim da za to postoje dobri razlozi: bez obzira na sve legitimne prigovore, reč je o jedinoj demokratskoj i konstitucionalnoj drzavi na Bliskom istoku. Ta država je pod neprekidnim napadima terorista koji bukvalno žele da je unište. Teroristi to i ne kriju, tj osporavaju Izraelu oravo na postojanje. Izrael je više puta bio predmet agresije svojih arapskih suseda čiji otvoreni cilj je bio da se izraelska država uništi a jevrejski narod istrebi. Izrael, po mom sudu, nije izvršio agresiju na Liban već možda pre obratno, budući da Liban dozvoljava da teroristi upadaju sa njegove teritorije u Izrael i kidnapuju ljude, kao i da zasipaju izraelske gradove i sela raketama. Država koja dozvoljava da se teoristički akti protiv druge države vrše sa njene teritorije zapravo vrši agresiju na tu državu i podržava terorizam. Tako da se Izrael zapravo brani napadajući Hezbolah i njegovu infrastrukturu u Libanu (Liban kao država ne podupire teroriste već je samo nemoćan da ih zauzda. Ali, po Izrael su posledice iste).

S druge strane, prave gazde teorista i njihovi glavni pomagači su države Sirija i Iran koje naoružavaju i na svojoj teritoriji obučavaju teroriste. Napadi na Haifu se vrše sveže dobijenim raketama od Irana. Pravo sedište Hezbolaha (kao i Hamasa) je u Damasku. Egipatski predsednik Hosni Mubarak je pre izvesnog vremena bio u posredničkoj misiji čiji je cilj bio da se oslobode jevrejski vojnici, a da zauzvrat bude pušten jedan broj palestinskih zatvorenika. Bio je blizu cilja, i čak su iz Hamasa pristali, ali je po njegovim rečima, centrala Hamasa iz Damaska stopirala celu stvar, i pregovori su propali.

Arapski susedi Izraela su krvave diktature koje propadaju u bedi, a Izrael je napredna, demokratska i prosvećena zemlja koja je prinuđena da primenjuje silu u odbrani od terorizma. Mislim da je najbolji opis situacije u kojoj se nalazi bilo ko u Americi ko treba da zauzme stav o Bliskom istoku dao republikanski senator iz Teksasa Tom Dilejni: "Da li želimo da Bliski istok liči na Izrael ili da Izrael liči na Bliski istok". Tj. da li ćemo podržavati i verovati teroristima i državama koje ih sponzorišu i naoružavaju, ili jedinoj demokratskoj i naprednoj zemlji u regionu koju diktatorske zemlje u susedstvu žele da bace u more? Mislim da bi bilo kom Amerikancu bilo dosta teško objasniti na osnovu kog principa se ukida ili ograničava pravo Izraelu da se brani od istih onih ljudi koji su srušili Bliznakinje u Njujorku. Mislim da ideološka uloga neokonzervativaca u ovoj jednostavnoj logici nije preterano velika.

Naravno, niko ne isključuje ni ulogu jevrejskog lobija, ali mislim da on opet deluje nezavisno od neocon i bilo koje druge ideologije u Americi i da je podjednako jak sada kao i pre 20 godina. I nije neophodan da bi većina Amerikanaca i većina američkih političara iz obe stranke podržavali i simpatisali Izrael. Eto, malo polemike "iznutra".

Podsticanje izvoza

Srpska Agencija za podsticanje izvoza (SIEPA) daje poklone u kešu preduzećima koja su potencijalni izvoznici. Kažu da to rade zato što svi u Evropi to rade. Novac koji daju je iz budžeta.

Prvo, to je centralno-planska alokacija sredstava. Novac se prikuplja od poreskih obveznika, daje centralnoj agenciji, i onda alocira na osnovu procene birokrata. Umesto da se taj novac uopšte ne uzima od preduzeća i građana, i ostavi tamo gde je i bio da ga privrednici sami ulože gde misle da treba. Ekonomisti su odavno pokazali da je tržišna alokacija efikasna, a birokratska nije. Ko nije čitao ekonomiste mogao je da iz iskustava komunizma primeti da je tržišna alokacija efikasna, a birokratska nije.

Drugo, to je moralno neopravdana preraspodela zarađenog novca. Porez se plaća prinudno. Ko ne plati porez ide u zatvor. Onda se tako prikupljen novac daje perspektivnim izvoznicima koji predstave dobar (PowerPoint?) plan Agenciji.

Treće, ja uopšte ne znam zašto treba podsticati izvoz.

Terorizam

Hezbolah je islamo-fašistička organizacija u Libanu, koju libanska vlada ne može da kontroliše, jer je država krhka (posle opšteg građanskog rata vlada se sastavlja po ključu hrišćani - šiiti - suniti), i zato što Iran sponzoriše Hezbolah.

Pošto je Hezbolah na jugu gde je najjači oteo dva izraelska vojnika, Izrael je kao odgovor bombardovao civilni aerodrom u Bejrutu i ubio nekoliko desetina civila. Izrael pogrešno misli da će na taj način naterati Libance da učine nešto protiv Hezbolaha. Ne samo da je to prekomerna upotreba sile (slično npr. zločinu Miloševića na Kosovu), i to nad civilnim ciljevima, nego je i logika potpuno pogrešna: ovim se Libanci samo navode da podrže Hezbolah (uključujući i libanske hrišćane i muslimane koji su tamo liberalni), a da Izrael vide kao agresora.

Buš je izjavio da je Izrael ima pravo da se brani, a i ostale zapadne vlade izgleda da misle da je to što Izrael radi u redu. Izgleda da je terorizam postao ključna reč koja može da opravda sve. Isto tako su mnogi mediji sada na strani Zidana kome praštaju udaranje Matterazzija glavom u finalu SP, zato što mu je Matterazzi navodno rekao da je terorista.

Francuski

Ovaj oglas kaže da esej treba da ima 7,000 do 10,000 reči ako je na engleskom, a 10,000 do 15,000 reči ako je na francuskom. Koji je razlog? Francuzi govore sa mnogo beskorisnih fraza? Ili francuski ima mnogo priloga i predloga?

Napred pirati!

Libertarijanci su podeljeni po pitanju intelektualne svojine. Rekao bih da 80% njih podržava svu intelektualnu svojinu, 10% podržava autorska prava ali je protiv patenata, a 10% je protiv i jednog i drugog.

Razlog podeljenosti je što se pravo na intelektualu svojinu ne može jednostavno izvesti iz osnovnih liberalnih principa: privatne svojine i slobodnog tržišta. Privatno vlasništvo nad objektima je u skladu sa principom slobodnog tržišta i individualne slobode. Oni koji vole tržište vole i privatizaciju. Kod intelektualne svojine je slučaj drugačiji – ona postoji samo kada država nekome da monopol na ideju, i onda se to zove patent ili autorsko pravo. Zato libertarijanci moraju da biraju između 1) privatne svojine nad idejama uz pomoć državnog monopola, ili 2) odsustvo državnog monopola, ali bez svojine nad idejama. Kad država pronalazaču da pravo na eksluzivno korišćenje patenta, to ustvari znači kreiranje monopola i zabranu svima ostalima da proizvode stvar koja je patentirana. Ali kada nema ovakvog monopola, u proizvodnji ideja vlada komunizam – od svakoga prema mogućnostima, svakome prema potrebama.

Pošto nema jasnog moralnog argumenta za ili protiv intelektualne svojine, drugi najbolji argument je utilitaristički. Patenti i autorska prava se primenjuju zato što tako autori i pronalazači imaju podsticaj da stvaraju, što je onda dobro za sve. I protivnici intelektualne svojine koriste isti argument, ali kažu da patenti ustvari blokiraju širu primenu i dalja istraživanja (na primer da je industrijska revolucija odložena za 25 godina jer je James Watt toliko vremena sam držao patent na parnu mašinu, a da su Shakespeare, Dante i mnogi drugi stvarali i pre nego što su autorska prava postojala). Ne znamo ko je od njih u pravu jer mi znamo samo kako je u svetu sa intelektulnom svojinom; ali ne znamo kako bi bilo bez, da se pre oko 200 godina nije uopšte ni počinjalo sa patentima i autorskim pravima.

Ali sve to važi za zemlje u kojima svi ovi pronalasci ili dela nastaju. Za manje razvijene zemlje je najbolje da ne brinu o podsticajima Britney Spears na stvaralaštvo, nego da koriste intelektualnu svojinu besplatno dok mogu. Jedna dobra stvar koja se u Srbiji desila tokom 90-ih je ignorisanje intelektualne svojine. Koliko bi ljudi sada radilo na kompjuteru da je svako morao da kupuje legalni softver? Prosečni prodavac piratskih diskova kod Beograđanke je više uradio za kulturu nego svi ministri kulture zajedno. Srbija nije član Svetske trgovinske organizacije ni Evropske unije i za sada nema velikih pritisaka za poštovanje intelektualne svojine, a pošto nema ni moralnog argumenta u prilog intelektualne svojine, onda je najbolje da se ona za sada ignoriše. Kina i još neke zemlje su to shvatile.

Implikacije metodološkog individualizma na karijeru Zlatana Ibrahimovića

Italija je prvak sveta u fudbalu, a u isto vreme je pred fudbalskim tribunalom tužilac zatražio kazne za najveće italijanske klubove - premeštanje Juventusa u Seriju C, a Milana, Intera i Fiorentine u Seriju B. Vode se rasprave da li ih treba u seriju B ili C, ili im oduzeti bodove, ali su svejedno svi na pogrešnom putu.

Klubovi su kao i firme. Ako je neko odgovoran za nameštanje utakmica kaznu treba da snosi lično. Pošto je klupski fudbal između ostalog biznis u koji su uključeni igrači, gledaoci, vlasnici, sponzori i sportske kladionice, nameštanje utakmica je isto što i prevara u nekom drugom biznisu. Međutim, za prevaru se ne terete cele firme tako što im se naredi da prodaju po nižim cenama ili im se lokacija izmesti iz centra grada, već samo odgovorni pojedinci. Direktor Juventusa Moggi je očigledno nameštao utakmice, a ako se to i dokaže onda njega i ostale umešane treba samo krivično goniti.

Ekonomski gledano, fudbalski klub nije jedna celina koja može nekako biti cela kažnjena - klub je, kao i firma, splet ugovora. Kažnjavanje celog kluba ima velike negativne eksternalije na sve koji nekako imaju interesa u klubu. Kazna za klub kao takav je istovremeno i kazna za sve igrače pod ugovorom, koji će biti primorani da igraju u drugoj ili trećoj ligi. Kao i za sponzore sa važećim ugovorima kojima se vrednost kao i igračima umanjuje, iako nikako nisu bili umešani u prevare.

Dinar i evro

Ovih dana dok evro raste Narodna banka Srbije ponavlja da se kurs formira tržišno na osnovu ponude i tražnje. E nije tačno. Da je tako onda bi svaka banka ili menjačnica mogla da formira svoj kurs i nestašica evra ili dinara po definiciji ne bi moglo da bude.

Istina je ustvari da Narodna banka saopštava kurs svakog jutra, na osnovu sopstvene procene ponude i tražnje, a da je ona sama glavni igrač na međubankarskom tržištu koji se pojavljuje i kao kupac i kao prodavac dinara i deviza. To nije tržišno, to je veoma dirigovano.

Domaće vaspitanje

U vreme kada zbog diplomatskog imuniteta nisu plaćali kazne, prosečan kuvajtski diplomata u Ujedinjenim nacijama u Njujorku je godišnje pravio 246 parking prekršaja, a prosečan švedski, norveški, japanski i britanski nula.

Srbija i Crna Gora su na 2o. mestu od 146 zemalja po broju diplomatskih parking prekršaja. Srbija i Crna Gora, Albanija i Bugarska su jedine evropske zemlje među prvih 30. Članak sa celom tabelom je ovde.

Tabela ima visoku korelaciju sa indeksom korupcije Transparency International. Poenta je da kada nema kazne ili se ona zanemari, korupcija zavisi od kulture.

U čemu štedi guverner Jelašić?

B92, 26, jun
Guverner Jelašić: "Štedim u štednim zapisima NBS na koje se obračunava 24 odsto kamate na godišnjem nivou. Moja preporuka građanima je da je to dobra investicija, jer otkako dinar jača u poslednja tri meseca, oni koji štede u evrima su na gubitku. "

B92, 30. jun
Guverner Jelašić, kaže da kurs zavisi od ponude i potražnje, a šta to znači u praksi objasnio je i sopstvenim iskustvom jer je pre nedelju dana i sam kupio evre: "Misleći da će doći do dodatne apresijacije, ali ja sam se prešao i danas imamo značajnu ponudu deviza."

U čemu štedi guverner Jelašić?

Lične karte

„To od nas traži EU”. „Svi u Evropi to već imaju”. Sa ove dve rečenice u Srbiju možete uvesti bilo koju glupost. -- kaže sjajni Slobodan Antonić. Ostatak teksta je ovde.

Enron i problem korporativnog upravljanja

Nedavno su osuđeni čelnici bivše kompanije Enron, zbog prevare koja je dovela do jednog najvećih korporativnih skandala u novijoj američkoj istoriji. Razni aktivisti i lobiji su iskoristili bankrot Enrona i neke druge istrage koje su sa sličnim optužbama vođene protiv drugih velikih firmi da zatraže više regulacije korporativnog sektora koja bi sprečila ovakve stvari.

Ortodoksno gledište na ovakve fenomene jeste da je reč o jednoj vrsti tržišne greške. Još su Berle i Means tvrdili da u uslovima modernih korporacija dolazi do razdvajanja vlasništva od upravljanja što vodi problemu moralnog hazarda kroz svemoć menadžmenta da ekspropriše vlasnike. Ipak, u modernoj literaturi je sve više odomaćeno gledište da problemi sa korporativnim upravljanjem ne potiču usled greške tržišta, već upravo vladine regulacije sračuante da tu navodnu grešku ispravi, kao naprimer u sledećem tekstu.

Po novijim gledištima Bearle-Means korporacija u Americi (firma sa usitnjenim vlasništvom koja ima problem u kontroli menadžera) nije nastala nekim endogenim tržišnim razvojem, već kao nenameravana posledica vladine regulacije nastale iz paranoičnog straha od monopola i trustova. Recimo, zakoni protiv neprijateljskog preuzimanja (Wiliams Act), onda zakoni koji zabranjuju velikim institucionalnim investitorima (bankama, penzionim fondovima itd.) da drže velike blokove akcija u korporacijama i trguju hartijama od vrednosti (Glass-Seagal Act, Security Exchange Act, Investment Company Act), anti trustni i drugi zakoni kojima se napadaju «monopoli» i sužava mogućnost integracija i akvizicija (Sherman Act, Clayton Act) – sve su to regulacije koje su otežale ili sprečile formiranje efikasne korporativne kontrole putem formiranja jasnog većinskog vlasnika, i veštački naterale investitore da diversifikuju svoj portfolio. Ako, recimo, Revenue Act ili Investment Company Act zajedničkim fondovima zabranjuju da u jednoj kompaniji imaju više od 5% akcija onda se ne treba čuditi što je na tržištu struktura vlasništva previše usitnjena. Ljudi racionalno reaguju na podsticaje kojima ih regulacijom izlaže država – ako ih pretnjom silom onemogućava da koncentrišu vlasništvo, pa naravno da će ga oni diversifikovati i više nego što bi to činili inače! Stoga, štagod da rade menadžeri kao posledicu nedovoljne kontrole od strane vlasnika (preterane diversifikacije), to nije posledica tržišne već državne greške – uvođenja niza veštačkih regulacija kojima se otežava efikasna korporativna kontrola.

I pored toga, kompanijski biznis neslućeno raste što svedoči o izvanrednoj efikasnosti samih korporacija kao takvih (tržište ima svoje zaobilazne mehanizme da kontroliše menažere, jer postoji kako tržište kapitala koje služi kao informator o stanju firme, tako i tržište menadžera koji se na njemu moraju međusobno takmičiti).

Ekonomisti i minimalna zarada

U SAD je Hillary Clinton ovih dana oživela debate o minimalnoj zaradi. I sada je zakon o minimalnoj plati tamo na snazi, ali ona je manja od tržišne tako da nema nikakvog efekta. Hillary, podržana važnim ekonomistima kao što je Paul Krugman, se zalaže za povećanje.

Moguća su dva načina argumentacije o efektima minimalne zarade - teorijski i empirijski. Teorijsko objašnjenje je da je zakonsko regulisanje cene rada isto kao i regulisanje bilo koje druge cene. Ako je cena viša od tržišne, deo robe ostane neprodat. Ako se minimalna cena rada poveća iznad prirodnog tržišnog nivoa, deo radnika ostane nezaposlen. Minimalne nadnice uvek uzrokuju nezaposlenost.

Drugi način je empirijsko poređenje zemalja sa i bez minimalne zarade, ili jedne zemlje pre i posle uvođenja minimalne zarade. Ali, ovde veliki broj kvalitetnih empirijskih studija nalazi da, protivno teorijskom predviđanju, regulisanje minimalne zarade nema značajan ili nema nikakav uticaj na nezaposlenost! Studije koje uključuju međunarodna poređenja čak pokazuju da je u nekim zemljama sa regulasanom minimalnom zaradom (naročito skandinavske) nezaposlenost manja nego tamo gde minimalne zarade nema.

Koji je zaključak onda ispravan?

Prvi, teorijski način argumentacije, karakterističan je za Ludwiga von Misesa i pripadnike austrijske škole. Njegovo zaključivanje je deduktivno. Plafoniranje cena uved dovodi do nestašica, tačka. Nikakvi podaci ne mogu opovrgnuti princip ako je on izveden ispravnom dedukcijom.

Drugi način zaključivanja je karakterističan za Friedmana, a sledeći njega i za najveći deo ekonomista od 1950-ih godina naovamo. Njegova pozitivistička metodologija kaže da teorija može da predloži hipotezu, ali se hipoteza mora testirati empirijski. Ako podaci demantuju teoriju, onda teoriju treba ponovo proveriti ili menjati. A studije o minimalnoj zaradi kažu da ona nema veliki uticaj.

Meni je bliži prvi, Misesov pristup, naročito kada se radi o osnovnim ekonomskim principima, kao što je ponuda i tražnja (radne snage). Stvar je u tome da u ekonomiji ima mnogo faktora koji utiču na neki fenomen, da ih mi nikako ne možemo sve obuhvatiti ni najboljim i najsloženijim studijama. Ako studija pokaže da minimalne zarade ne utiču na nezaposlenost, to ne znači da zakon ponude i tražnje više ne važi – nego da mora da ima i nekih drugih faktora koji nekako kompenzuju taj efekat na nezaposlenost, a koje mi ne vidimo ili ne znamo. Ako se taj negativni efekat minimalne cene rada ne ispoljava direktno na nivo zaposlenosti, ispoljava se negde drugde, videli mi to ili ne videli.

Referendum u Italiji II

Dužan sam rezultate: ustavni referendum u Italiji nije prošao - manje od 40% je glasalo za. Nešto više glasova za je bilo na severu, ali ni tamo preko 50%.

Umberto Bosi je ljut. Pre referenduma je rekao da ako ne uspe, to znači da je nemoguće promeneiti nešto u zemlji demokratskim putem, pa će morati da se pronađu neka druga sredstva. Nije precizirao sredstva.

Sada posle referenduma je zapretio da će emigrirati u Švajcarsku.

A njegova najbolja izjava svih vremena je: Garibaldi nije ujedinio Italiju - on je podelio Afriku!

Najveci donator u istoriji

Warren Buffet, berzanski investitor i drugi najbogatiji čovek na svetu sa 42 milijarde dolara, objavio je da će 85% svog bogatstva dati u dobrotvorne svrhe.

Argument da država treba da ima socijalnu funkciju je da pojedinci nemaju interes da daju u socijalne svrhe, pa se zato to mora kolektivizovati. Warren Buffet se ne bi složio. Kao ni Bill Gates, kojeg je Buffet sada spustio na drugo mesto liste najvećih donatora na svetu.

Ekonomski i filozofski aspekti globalnog zagrevanja

Malo bi ljudi danas smatralo verovatnim da bi Zemlju moglo zahvatiti globalno zahlađenje. Ipak, sredinom 70-ih godina prošlog veka, u naučnim krugovima je vladao "konsenzus" da se Zemlja hladi, što će dovesti do katastrofe, "ako nešto ne preduzmemo". Bazirana na podacima iz 50-ih i 60-ih godina, ova histerija globalnog zahlađenja će u 80-im godinama prepustiti mesto potpuno suprotnoj histeriji - paranoičnom strahu od globalnog zagrevanja. Isti naučnici i još pre, "ekološki" aktivisti, koji su svojevremeno zastrašivali propašću sveta zbog globalnog zahlađenja, sada trube o tome da će svet takođe propasti, ali zagrevanjem - lednici se otopiti, gradovi biti popljavljeni, uragani sravniti svet "ako nešto ne preduzmemo". Naravno, "mi" koji treba nešto da "preduzmemo" odnosi se naravno za vladu, koja je lek za svako zlo, pa i globalno zagrevanje. Tako smo sada dobili navodni konsenzus naučne zajednice o globalnom zagrevanju i konsenzus političke zajednice o potrebi borbe protiv njega. Koliko je prvi ozbiljan i koji su njegovi pravi koreni, može se videti ovde.

Što se tiče političkog preuzmanja ovog problema od strane zelenih, ono oživljava sve tradicinalne strahove katastrofičara od propasti sveta, udružene sa socijalističkom vizijom vlade koja rešava sve probleme. Vrlo je karakteristična mržnja prema slobodnom tržištu i industrijskom društvu ekološkog pokreta. Politička osnova tog pokreta je socijalizam i obožavanje države. Nije slučajno da zeleni u Americi imaju nadimak watermellons (lubenice, spolja zeleni, iznutra crveni). Ali, najdublja filozofska osnova ovog pokreta je antihumanizam, odnosno uverenje da čovek nema pravo na proizvode svog uma i svojeg rada, i da nehumano okruženje ima viši ili isti moralni status kao čovek (obožavanje životinja, netaknute divljine itd). Ekološki pokret je jedna od formi otpora prema samoj civlizaciji i njenim dostignućima, apel za povratak romantičnoj primitivnosti sveta pre čovekove drskosti da ga promeni i prilagodi sebi. On je osuda uspeha čoveka.

U sledećem članku George Reisman se bavi ekološkim pokretom kao jednim od oblika generalne mržnje levice prema uspehu kao takvom.

Referendum u Italiji

U Italiji je ovog vikenda referendum o ustavnim promenama koje je još Berluskonijeva vlada predložila i prihvatila, pa se mora održati iako je nova Prodijeva vlada protiv njega. Berluskoni je ovo uradio uglavnom na zahtev Umberta Bosija koji je bio njegov koalicioni partner. Predložene promene su 1) veća ovlašćenja regionima, uglavnom u zdravstvu i obrazovanju, 2) manje vlasti parlamentu i predsedniku a više premijeru, i 3) smanjenje broja poslanika parlamentu.

Berluskonijeva televizija Mediaset na svoja tri kanala reklamira referendum i zove ljude da glasaju za, ali sve reklame pominju samo tačku 3 - smanjenje proja poslanika. I to veoma plastično - hoćete li manje poslanika ili više poslanika? Ako hoćete manje, glasajte Za! Italijani definitivno hoće manje, jer ne samo da ih ima mnogo (945 ukupno u Gornjem i u Donjem domu!), nego i imaju odlične beneficije, kao što je poslanička penzija za svakoga ko provede barem 2,5 godine u parlamentu (što je dobar razlog da vlada traje tačno toliko). Tako Berluskoni vraća dug koalicionim partnerima.

Kad se treba roditi

Steven Levitt sa Univerziteta u Chicagu izračunao je da su fudbaleri koji igraju na Svetskom prvenstvu uglavnom rođeni u prvoj polovini godine. Polovina igrača engleske reprezentacije je rođena u januaru, februaru, ili martu, dok na drugu polovinu otpada preostalih devet meseci. U raznim mlađim selekcijama Nemačke, 52 igrača su rođena u prva tri meseca u godini, a samo 4 u poslednja tri meseca.

Levitt to objašnjava time što su dečje selekcije podeljene po generacijama, tako da su dečaci rođeni ranije u godini jači i razvijeniji od onih koji su rođeni kasnije. Treneri ne obraćaju pažnju na mesec rođenja, tako da igrači koji su u toj generaciji bolji onda budu selektirani dalje, i tako sve do A reprezentacije. (Link za članak je ovde, ali zahteva besplatnu registraciju.)

Levitt je inače postao popularan ovakvim radovima, a 2003. dobio John Bates Clark nagradu za najboljeg američkog ekonomistu mlađeg od 40 godina. Ovu nagradu je teže dobiti od Nobelove jer se dodeljuje jednom u dve godine, i uvek samo jednom dobitniku. Njegovi radovi se svode na traženje međuzavisnosti između naizgled potpuno nepovezanih pojava. Na primer, u bestseleru Freakonomics, on tvrdi da je smanjenje krinimala u Americi tokom 1990-ih godina posledica odlukeVrhovnog suda iz 1973 da se dozvoli abortus. Neželjena deca su manje čuvana i imaju tendenciju da postanu kriminalci, a manje takve dece u 1970-im je značilo manje kriminala u 1990-im.

Meni je ipak teško da poverujem u ovu fudbalsku priču, jer mala razlika u fizičkoj snazi ne može da nadomesti ogromni talenat koji je potreban da bi se kasnije igralo na nivou reprezentacije. A da to nije Srbija i Crna Gora. Sa druge strane, brojke su ubedljive.

Sudbina reformi u Slovačkoj

Posle skorašnjih izbora u Slovačkoj, nameće se kao verovatna mogućnost da levičarska koalicija na čelu sa R. Ficom koja je osvojila preko trećinu glasova, preuzme vlast. Verovatna posledica ovakvog razvoja ce biti opozivanje nekih od najvažnijih reformi koje je učinila vlada Mikulaša Džurinde. Slovačka je trenutno jedna od ekonomski najliberalnijih i najbrže rastućih zemalja u Evropi, upravo zahvaljujući reformama prethodne desno-liberalne vlade, sa ravnim poreskim stopama, minimalnom regulacijom i delimično privatizovanim penzionim sistemom. Ovde je zanimljiva analiza slovačke postizborne situacije od strane jednog od analitičara Cato instituta.

Sala-i-Martin o nejednakosti i siromastvu

Kada je reč o globalnom siromaštvu i nejednakosti, pored Milanovića, možda najznačajniji pisac koji je izazvao najviše kontroverzi i rasprava jeste Xavier Sala-i-Martin sa Columbia University. Njegovi nalazi govore da je nejednakost merena nekolikim statističkim pokazateljima (uključujući i Gini koeficijent) opala izmedju 1980 i 1998, a da se siromaštvo drastično srozalo, sa 20% na oko 5% onih sa dohotkom ispod $1 dnevno, a sa 44% na 18% onih sa manje od $2 dnevno.

Evo rešenja

Branko Milanović ima predlog za osnivanje svetske agencije za borbu protiv siromaštva i nejednakosti. Agencija bi bila organizovana na svetskom nivou - ne međunarodnom nego nadnacionalnom. Finansirala bi se od poreza na luksuznu robu u bogatim zemljama, a onda bi pomoć u kešu bila davana siromašnim u siromašnim zemljama.

Predlog je dobar jer pokušava da se oslobodi međudržavne pomoći koja je decenijama kompromitovana tako što su razvijene zemlje, Svetska banka i MMF novac davali na ruke korumpiranim i represivnim režimima. Ali ne znam kako ovakva agencija može da se organizuje na svetskom nivou, a da se preskoče nacionalne vlade. U razvijenim zemljama su one potrebne da bi se bilo šta moglo oporezovati, kako za tehničko izvršenje oporezivanja tako i za legitimisanje tog poreza preko nacionalne vlade. U siromašnim zemljama infrastruktura nacionalnih vlada je neophodna za identifikaciju siromašnih i podelu keša. Zbog toga predlog previše liči na nešto sto su mogle smisliti i Ujedinjene nacije.

Merkantilizam i dalje

Mali broj zemalja se ikada otarasio merkantilizma, shvatanja da se bogatstvo zemlje ogleda u nagomilavanju zlata, ili kasnije neke čvrste strane valute. I u zemljama sa uglavnom slobodnom trgovinom se o međunarodnoj trgovini razmišlja kao o takmičenju, a o liberalizaciji kao o ustupku neophodnom da bi i druge zemlje smanjile carinske stope. Ili, čak i veliki zagovornici slobodne trgovine, a kao što je npr. Jagdish Baghwati su često protiv liberalizacije kapitalnih tokova. Zaboravljaju da kada je kapitalu zabranjeno da izađe iz zemlje, najbezbednije je da uopšte tamo ne ulazi.

Recimo nije jasno zašto se kapitalni tokovi ne oslobode u Srbiji. Trenutno se iz zemlje može izneti najviše 2,000 evra. To ne samo što je ograničenje građanskih sloboda, nego i nema nikakvog smisla u situaciji kada devizne rezerve već pet godina neprekidno rastu.

Slobodna trgovina

Mnogo je reči o spoljnotrgovinskoj liberalizaciji u svetu danas. I zagovornici i protivnici ovog procesa se slažu da on teče gotovo neumitno. Ipak argumenti za liberalizaciju su često polovični ili sasvim neuverljivi, i ponekad samo ojačavaju pozicije zagovornika trgovinskih barijera. Pravila Svetske trgovinske organizacije (WTO) i pregovori koji se u okviru nje vode ovo najbolje ilustruju. U tekstu sa linka je vrlo dobra analiza dometa i slabosti Doha runde u pregovorima o liberalizaciji kao i solidan pledoaje za unilateralnu liberalizaciju. http://www.freetrade.org/pubs/pas/tpa-033.pdf.

O nama

Blog Tržišno rešenje postoji od juna 2006. godine, kada su "očevi utemeljivači", Slaviša Tasić i Ivan Janković, postigli "istorijski" dogovor o njegovom pokretanju.

Odmah po pokretanju bloga, na iznenađenje autora, pojavilo se dosta pozitivnih reakcija, a kasnije smo saznali da se medju čitaocima nalaze i neki političari i druge "važne ličnosti". 

Posle nekoliko meseci, misteriozna Mis Tokvil se pridružila osnivačkom dvojcu, a ubrzo i Marko Paunović i Lazar Antonić. U ovom sastavu je Tržišno rešenje provelo najveći deo svog postojanja, postavši za srpske prilike relativno čitan i nesrazmerno uticajan portal. U proleće 2009. grupi su se priključili Aleksandar Stevanović i Željka Buturović. 

Tržišno rešenje je jedino mesto na kome na našem govornom području možete čitati analize i komentare najšireg spektra pitanja, od poreza i regulacije, preko obrazovanja, monetarne politike, filozofije i teorije liberalizma, do ekologije i globalnog zagrevanja - iz perspektive klasičnog liberalizma. Autori su uglavnom ekonomisti, pa samim tim ekonomske analize zauzimaju najviše prostora, ali ima i teorije, politike, čak i književne, rok i filmske kritike u liberalnom ključu.

Ako vam je klasični liberalizam na srcu, ili ako ako želite da polemišete sa njim, ili da učite o njemu, na pravom ste mestu.