Paul Krugman, monetarista

Paul Krugman je vrlo uznemiren što Mitt Romney ne vidi genijalnost Bazuka Bena i njegovog uzora Helikopter Miltona, već ponavlja besmislice austrijskih aristokrata Šumpetera i Hajeka o tome kako se prosperitet ne može stvoriti štampanjem para. Posebno ga nervira što Romney kao i Šumpeter štampanje para naziva "veštačkim stimulusom", opasna besmiclica koju je Friedman bio iskorenio ali se ona eto vraća sad. I obavezna paranoja: Romneyeva izjava nije politička i vezana za kampanju, kako bi čovek pomislio, nego je to dubinski znak kako je Mankiw, njegov savetnik, prestao da bude fan Friedmana i počeo da čita Hajeka i Šumpetera, i sad "pumpa" Romnyja njihovim teorijama:

How times have changed. Back in 2004, Greg Mankiw declared, in the Economic Report of the President, that

Aggressive monetary policy can reduce the depth of a recession.

But now, after the Fed has finally moved a bit in the direction of doing something about the Lesser Depression, Mitt Romney – supposedly advised by Mankiw among others – is outraged:

[T]he American economy doesn’t need more artificial and ineffective measures. We should be creating wealth, not printing dollars.

That word “artificial” caught my eye, because it’s the same word liquidationists used to denounce any efforts to fight the Great Depression with monetary policy. Schumpeter declared that

Any revival which is merely due to artificial stimulus leaves part of the work of depressions undone

Hayek similarly decried any recovery led by the “creation of artificial demand”.
Milton Friedman – who thought he had liberated conservatism from this kind of nonsense –must be spinning in his grave.

Agilno, goropadno, netačno

Premijer nam je danas goropadan. Ne slažem se da je fiskalni savet uporno ćutao kada je pravljen deficit, šta više, ali ja bih se osvrnuo na jednu rečenicu koja je logički netačna.

"Ne pada mi na pamet da slušam propagandu neoliberalnog koncepta koji je propao svugde u svetu".

Rečenica nije tačna iz najmanje nekoliko razloga:

a. Neoliberalni kapitalizam ne propada u većini država u kojima je bio primenjen. Postoje određena smanjenja i povećanja ekonomskih sloboda (što je pravo ime liberalizma) u nekim državama, ali države koje se drže tog koncepta slabo nešto pokazuju želju da usvoje socijalističke ideje, posebno ove na srpski način.

b. Da bi nešto stiglo da propadne mora da postoji neko vreme. Ako nešto nije bilo, onda ni propasti ili usponu ne može biti sklono. Sve u svemu, sigurno je da u Srbiji nikada nije bilo neoliberalnog koncepta u praksi, pa stoga isti nije ni mogao da propadne. Možda ako nategnuto tumačimo teoriju relativiteta pa da jelen padne pre nego što ga metak pogodi. Ocenu o neoliberalizmu inače daje nekoliko institucija, to se obično zove ekonomska sloboda, a Srbija je uvek svrstavana u ono što nikako ne može biti neoliberalni, liberalni ili kakogod socijalisti nazivali slobodno društvo u kome njihove priče nisu baš nešto dobro primljene i popularne. Zemlje slične Srbiji prevlađuju u svetu, ali to ne znači da su im performanse dobre.

c. I ja se odavno pitam koji će nam đavo ta nezavisna tela kada su oni ili osuđeni da kukaju kako ih političari ne slušaju ili apologete sistema. Pametni bi stručnjake već imali u svojim redovima, onim drugima to uopšte nije ni potrebno.

d. Ako i postoje primeri azijskih despotija ili latino levičarskih režima čije privrede relativno solidno rastu, Srbija nema nijedan uslov da njihove recepte primeni u praksi.

Baron Josif Delano Koperfild

Danas obnoviteljska eklektika bez premca.Pretpostavimo da, na primer, ja ne znam išta o ekonomiji i da sve što je megalomanski i potpuno nepotrebno obećano posmatram samo seljačkom zdravom logikom i iskustvom vlasnika SZR/STR.
Prvo, sumnjam u sve što kaže uvaženi JDK. Kako su nekada voleli da kažu, istorijsko pamćenje u Srba je dugo (čista budalaština inače), ali meni je još u sećanju ona čuvena protoindustrija traktora, berzanski bumovi, multiplikatori i šta još ne sve. Ima tu cela zbirka bajki, a kao što znamo bajke su upravo to, štivo koje treba da zabavi i pouči konzumente. Iako se često govori da neke od bajki živimo punim plućima sve analize govore da su u pitanju jako skupe predstave sa vrlo neizvesnim pozitivnim efektima. Ili narodski rečeno, ne vidi se kada na 100.000 mesta štrpneš po 100 evra, ali kada na jednom mestu pljusneš 10 miliona na gomilu izgledaš prilično sposobno.
Drugo pitanje je ako niko na celom belom svetu i u rodnoj grudi nije hteo deceniju i malo jače da uloži u neke pogone, šta to može da se promeni u Srbiji 2012/2013, osim da se skrka neviđeno mnogo para iz budžeta i još poneko legalno podmiti da dođe u Srbiju. Ali, problem je što para u budžetu ne da nema, nego duva vrlo neugodan vetar, pare se dobijaju samo kao bratski krediti koji jedino mogu da raduju braću, a oni koji bi trebalo da pune budžet kopne ili prelaze u sivu zonu. Ima tu i neke logike jer je država de facto legalizovala rad na crno time što je neke investitore oslobodila obaveze da plaćaju doprinose. Ako može multinacionalna kompanija da toga bude oslobođena zašto Mika, Žika i Pera da budu preduzetnici drugoga reda.
Treće pitanje je vrlo logično svakome ko je ikada zaradio novac na tržištu koju nije osnovna plata ili neka jubilarna nagrada. Otkuda bre bilo kom političaru tolika pamet pa da on zna kako je najbolje alocirati sredstva. Pa da je to moguće još bi SSSR bio živ, Kina bi bila ona iz doba Maa, a naši samoupravljači bi mogli da nastave da ne rade ono što inače ne rade. I uvek me zadivi ta esencija patriotizma i samožrtvovanja zarad naše sutrašnjice jer onaj ko zna da upravlja ovakvim grandizonim projektima sigurno bi bio tražen od najvećih privatnih giganata današnjice pod šifrom ne pitam koliko košta samo dođi da isecediš vodu iz suve drenovine.
A jedna stvar mi zaista nije jasna jer će nas to odvesti tamo gde smo se uputili sa puno entuzijazma - odakle vladi porivi da obećava brda i doline u prvoj godini mandata, iako nam se smeši sve samo ne dobre godine. Ako se po jutru dan poznaje, neće da valja.

"Kvantitativno popuštanje" 3

Helikopter Ben je upravo objavio da kreće sa novom rundom štampanja para: 40 milijardi dolara mesečno za hipotekarne hartije (MBS), prevashodno one izdate od strane Fannie i Freddie. Kad dodate već postojeće programe podsticanja istih hartija, mesečno štancovanje konfeta će da ide po stopi od 85 milijardi $. S tim dodatkom da QE3 nije jednokratna mera nego će da traje dok se ekomomija ne oporavi a možda i duže. Dakle, logika je vrlo jasna i neoboriva: pošto je tržište nekretnina doživelo 2007-08 krah, u čemu su MBS, posebno one garantovane od strane GSEs igrale odlučujuću ulogu, šta logičnije ima nego da se štampanjem svežih triliona podrže te iste MBS i izazove novi bum istih infladiranih nekretnina? Samo zatucani srednjovekovni fetišista zlata i ljubitelj "deflacije" i večite depresije, ne bi video genijalnost cele ideje. Mislim da je sledeća faza da Fed počne da kupuje "staro gvožđe i akumulatore" da bi stimulisao "metalurgiju i sirovinsku bazu". Ili krševe iz Detroita, što mu dođe na isto. Jedino to još ne kupuje.

Reakcija tržišta, predividiva: delirijum oduševljenja na berzi, zlato skočilo 35 dolara po unci u jednom danu, na 7 mesečni maksimum! Analitičari i respektabilni ekonomisti infantilno oduševljeni: najčešća metafora je kako je helikpter Ben izvadio "bazuku", što možda i nije neprecizan opis budućih ekekata ovog ludila. Kad bazuka za nekoliko godina temeljno odradi posao (izazove novi balon i krah tržišta), isti geniji će verovatno tražiti atomsku bombu da se njome obnove ruševine.

Koliko ti auto troši u kvadratnim milimetrima?

Čitajući novi post na blogu What if? saznao sam da se potrošnja goriva u stvari izražava u kvadratnim milimetrima. Kako?

Stvar je vrlo jednostavna kada malo razmislite o tome, ali mi je na prvo čitanje delovalo neverovatno (u stvari, najneverovatnije mi je to da tek sada to saznajem).

Radi se o tome da klasična mera potrošnje goriva koju izražavamo u litrima na 100 kilometara u stvari predstavlja meru površine. Naime, pošto je u brojiocu mera zapremine (litar, odnosno kubni decimetar, odnosno 0.001 kubni metar), a u imeniocu mera dužine (kilometar, odnosno 1000 metara), deljenjem se nužno dobija mera površine.

To znači da, ako auto troši 5.8 litara na 100 kilometara, on u stvari troši 0.058 kvadratnih milimetara. Ali, šta to znači, kako je moguće da auto troši gorivo u kvadratnim milimetrima? Moguće je. Interpretacija tih 0.058 kvadratnih milimetara je sledeća: kada bi se potrošena zapremina goriva (recimo, 5.8 litara) "razvukla" u cevčicu dugačku 100 kilometara, površina poprečnog preseka te cevčice bi iznosila tačno 0.058 kvadratnih milimetara.

Sve u svemu, mera potrošnje goriva je mera površine. Ko bi rekao...

Ukinut najgluplji zakon za koji sam čuo

Nakon 60 godina čekanja, stanovnici Nju Džersija od pre nekoliko meseci mogu sami da sipaju benzin u svoja kola.

Sa druge strane, Oregon ne odustaje!

Vesti iz Hondurasa

Prenosi AP:

Investors can begin construction in six months on three privately run cities in Honduras that will have their own police, laws, government and tax systems now that the government has signed a memorandum of agreement approving the project.

An international group of investors and government representatives signed the memorandum Tuesday for the project that some say will bring badly needed economic growth to this small Central American country and that at least one detractor describes as "a catastrophe.

Ovo je nastavak priče o slobodnim gradovima, o kojima smo pisali ranije.

Online učenje

Danas je blog Marginal Revolution objavio da su dva blogera, Tyler Cowen i Alex Tabarrok, postavili sajt pod nazivom Marginal Revolution University, na kojem planiraju da postavljaju "kurseve". Budući da njihov blog pratim već jedno 8 godina, odmah sam se prijavio za prvi kurs, Development Economics. Siguran sam da će biti zanimljivo.

Ali, kada sam već kod ove teme, da kažem da sam pre neki dan odlučio i da vidim šta ima da ponudi Coursera, pa sam se i tamo prijavio za sedam kurseva (ne idu svi u isto vreme, gledao sam da nema prevelikih preklapanja). Stvarno ima vrlo zanimljivih stvari, a kurseve nude zaista vrhunski univerziteti poput Princetona, Dukea i sličnih. Ako vas zanima, ja sam se prijavio za History of the World since 1300, Introduction to Astronomy, Introductory Human Physiology, Energy 101, Fundamentals of Online Education, Nanotechnology: The Basics i Planet Earth.

Naravno, ne planiram da ih sve "završim", čisto hoću da vidim na šta sve to liči, a ako me nešto baš zainteresuje, možda i završim.

Pored Coursere postoji i Udacity. Problem (za mene, nekome je to možda prednost) je što su tamo teme skoro isključivo vezane za IT. Drugo, kaže mi drug koji je "slušao" predmete i na Udacityju i na Courseri, da je Udacity suviše opušten, dok kod Coursere postoji ritam koji mora da se prati, postoje domaći zadaci i slično. Budući da znam vrlo dobro sa kim imam posla, ovaj striktniji način će me verovatno više motivisati. Videćemo. Napisaću nešto o tom iskustvu nakon što 17. septembra počne kurs iz Istorije sveta od 1300. godine.

Deo motivacije za ovaj moj "eksperiment" sa online učenjem u stvari dobrim delom proizlazi iz toga što ja mislim da online učenje može zaista fundamentalno da promeni način na koj i se pruža usluga obrazovanja. Obrazovanje kakvo je danas (profesor, učionica, tabla, učenik, sveska, olovka) izgleda praktično isto već hiljadama godina. Neke stvari se jesu promenile (rekao bih da je glavnu revoluciju uveo Gutenberg sa jefitnim knjigama, ali je i od tada prošlo više od 500 godina), ali je suština i dalje ista: svake godine, u isto vreme, milioni nastavnika na svetu ponavljaju istu stvar. Zašto je potrebno da, na primer, 2.000 nastavnika biologije u Srbiji 15. oktobra svake godine predaje mitozu i mejozu, kad je moguće snimiti predavanje najboljeg od njih i pustiti stotinama hiljada dece? Zašto to ne staviti na Youtube i omogućiti i onima koji su bili bolesni da odgledaju predavanje?

Neko će reći - ne može video snimak da zameni nastavnika. Možda. Zato sam se i prijavio za sve ove predmete, da vidim sam.

Na kraju, jasno je da uloga nastavnika nije samo obrazovna. Nastavnik je tu i da disciplinuje decu, da ih testira, oceni, odgovori na pitanja. Neke od tih funkcija, online obrazovanje svakako ne može da obavi. Ali neke verovatno može i bolje.

MMF podržava 100% rezerve?

U novom radu koji izdaje MMF razmatra se stari predlog za uspostavu bankarstva sa 100% rezervama, koji je prvi dao Irvign Fisher, a podržli između ostalih i Henry Simons i Milton Friedman (zato se ideja često zove "čikaški plan"). Članak zaključuje da bi ovaj predlog bio vrlo dobar za američku ekonomiju i doneo stope rasta od skoro 10% (model tako kaže:)).

 U svakom slučaju, ovde ima dve interesantne stvari. Prvo, ideja o 100% bankarstvu nije neka luda, filozofska izmišljotina Murray Rothbarda i njegovih sledbenika, nego su istu ideju zagovarali i mnogi "respektabilni" ekonomisti, poput Fishera i Friedmana. I drugo, MMF izlazi sa idejom ukidanja frakcionog bankarstva, što je vrlo neobično i bar za mene neočekivano. Evo apstrakta:

At the height of the Great Depression a number of leading U.S. economists advanced a proposal for monetary reform that became known as the Chicago Plan. It envisaged the separation of the monetary and credit functions of the banking system, by requiring 100% reserve backing for deposits. Irving Fisher (1936) claimed the following advantages for this plan: (1) Much better control of a major source of business cycle fluctuations, sudden increases and contractions of bank credit and of the supply of bank-created money. (2) Complete elimination of bank runs. (3) Dramatic reduction of the (net) public debt. (4) Dramatic reduction of private debt, as money creation no longer requires simultaneous debt creation. We study these claims by embedding a comprehensive and carefully calibrated model of the banking system in a DSGE model of the U.S. economy. We find support for all four of Fisher's claims. Furthermore, output gains approach 10 percent, and steady state inflation can drop to zero without posing problems for the conduct of monetary policy.

Ludwig von Mises koji je podržavao 100% rezerve bez centralne banke u svojoj knjizi Human Action (str. 442) odbacuje ovaj "čikaški predlog", sa obrazloženjem da on ostavlja vladi suviše velika ovlašćenja.

In carrying the idea implied in the Currency Theory to its full logical conclusion, one could suggest that all banks be forced by law to keep against the total amount of money-substitutes (banknotes plus demand deposits) a 100 per cent money reserve. This is the core of Professor Irving Fisher’s 100 per cent plan. But Professor Fisher combined his plan with his proposals concerning the adoption of an index-number standard. It has been pointed out already why such a scheme is illusory and tantamount to open approval of the government’s power to manipulate purchasing power according to the appetites of powerful pressure groups. But even if the 100 percent reserve plan were to be adopted on the basis of the unadulterated gold standard, it would not entirely remove the drawbacks inherent in every kind of government interference with banking. What is needed to prevent any further credit expansion is to place the banking business under the general rules of commercial and civil laws compelling every individual and firm to fulfill all obligations in full compliance with the terms of the contract.

Toma i dalje u magli

Danas je predsednik pokazao da ne poznaje ekonomiju i da mu je konsekventno najbolje da ne mudruje o onome o čemu ima ograničena ili pogrešna znanja, a uz to mu nikako ne spada u domen nadležnosti. Takvim izjavama samo kvari veoma dobru praksu, a to je da za ova tri meseca ni po čemu ne liči na ranijeg omnipotentnog predsednika.

Prvo je navođenje da je EBRD dobar primer kako banka treba da deli sudbinu firme. Banka uvek deli sudbinu firme u koju je uložila jer ako je dala kredit lošoj firmi onda mora da reprogramira kredit i/ili menja uslove kreditiranja, uglavnom smanjujući svoju zaradu od plasiranih sredstava, a na kraju ako se sve iscrpi mora ući u vlasništvo nad takvom firmom. Nijedna banka na kugli zemaljskoj ne funkcioniše drugačije, naravno ako nije neko državno čedo. Komercijalne banke ne postaju ciljano vlasnici, to rade investicione banke koje kod nisu baš nešto zaživele.

Druga je teza o špekulacijama kao lošim. Prvo same špekulacije su normalan deo tržišne privrede i u njima nema ništa loše i o tome smo već mnogo puta pisali. Drugo, glavni partner u špekulacijama je onda država jer njene hartije od vrednosti čine najveći deo aktive kojom se trguje na tržištu hartija od vrednosti. Ne znam da li predsednik možda poziva banke da ne kupuju državne hartije.

Kada je reč o finansiranju sumnjivih ili nepostojećih projekata naš bankarski sektor ima probleme te vrste, a u tome ubedljivo prednjače institucije poput Fonda za razvoj, Agrobanke i druge državne čeljadi. Dakle, takvu praksu treba sistemski sprečiti i tu je predsednik u pravu. Takve banke i fondovi pod državnim skutima su istinski način da samo povlašćeni dobiju povlašćena sredstva, a da građani plaćaju sumnjive projekte iz svog džepa. Stoga je Razvojna banka najgori put da se ostvari ono što predsednik hoće kao cilj, osim ako predsednik ne misli da je korupcija u Srbiji problem nesistematskog karaktera, a vrapci na grani dobro znaju da nije tako.

Za kraj, privrednicima nije cilj da propadnu, pa nepropadanje ne može biti uspeh sam po sebi (mada Victoria jeste veoma uspešna, i na tržištu i mimo njega). Stvaranje elitne kaste burazera propalih firmi i odličnih ličnih računa je posledica jednog lošeg modela privatizacije i zaštite domaćeg tržišta i tu će se prepoznati hrabra vlada, ako je nekada bude.

Principijelno, Razvojna

Kada je osnovana Razvojna banka Vojvodine Pajtić je objašnjavao kako će "finansijski potencijal Razvojne banke biti usmeravan pre svega u otvaranje novih radnih mesta, kao i za podršku izvozu i poljoprivredi pokrajine". Onda je, u sebi, dodao da se banka osniva između ostalog i da kreditira kampanju DS-a u iznosu od 3.5 miliona evra, jer je DS nesumnjivo najveći izvozni potencijal Vojvodine.

Od kolevke pa do groba

Pogledajte na koje sve načine Barack Obama pomaže maloj Juliji.

Kafana Srbija

Prof. Danica Popović o kafani.

Dva aspekta

Broker Nenad Gujaničić pita trebaju li Srbiji državne banke:

Sa aspekta partijskih moćnika, brojnih nameštenika koji su zahvaljujući ovim prvima pronašli posao, njima povezanih lica koji na ovaj ili onaj način imaju kakve lukrativne koristi, spomenuta dilema zasigurno ne postoji. Za njih, ne samo da je poželjno postojanje ovakvih privrednih subjekata već imaju sasvim racionalne razloge za odbranu ovakvog stanja stvari. 

U praksi, pak, od ovakvih banaka obični građani teško da mogu imati ikakve koristi: ni jeftinije kredite, niti povoljnije uslove za štednju, niti privreda, generalno gledano, može od ovakvih učesnika ostvariti kakvu vajdu. Štaviše, sa aspekta korisnika usluga, gle čuda, ove banke su veoma često nekonkurentnije od svojih takmaca na tržištu. 

Dakle, državi su potrebne banke u njenom vlasništvu isto koliko i fabrika bicikala, s tim da bi u potonjem slučaju bilo samo malo više poderanih kolena usled nekvalitetnih dvotočkaša. U prvom, ovom našem otužnom slučaju, gomilaju se neefikasni projekti, finansiraju propala preduzeća što u krajnjoj liniji vodi sve većim dubiozama u džepovima građana.

Lionel Robbins o bihevioralnoj ekonomiji

Pre 80 godina, u verovatno najboljoj metodološkoj studiji o ekonomiji ikad napisanoj (čitajte ovo, prvo izdanje iz 1932, ostala su lošija). Meni zvuči kao da je danas pisano, da se odnosi na sve te beskrajne laboratorijske nalaze i kontranalaze o racionalnosti, sebičnosti, altruizmu, kognitivnim i inim "bajasima" i svim ostalim aporijama "homo economicusa" koje "dovode u pitanje ekonomsku ortodoksiju" (ako izuzmemo da bi danas bilo neozbiljno očekivati da ekonomski pisac bude ovako briljantni stilista):

In pure Economics we examine the implication of the existence of scarce means with alternative uses. The assumption of scales of relative valuation is the foundation of all subsequent complications. It is sometimes thought, even at the present day, that this notion of scales of relative valuation depends upon the validity of particular psychological doctrines. The borderlands of Economics are the happy hunting ground of the charlatan and the quack, and, in these ambiguous regions, in recent years, endless time has been devoted to the acquisition of cheap notoriety by attacks on the alleged psychological assumptions of Economic Science. Psychology, it is said, advances very rapidly. If, therefore, Economics rests upon particular psychological doctrines, there is no task more ready to hand for the intellectually sterile, than every five years or so to write sharp polemics showing that, since psychology has changed its fashion, Economics needs "rewriting from the foundations upwards". As might be expected, the opportunity has not been neglected.

Danas se ova knjiga skoro uopšte ne čita. Već i na osnovu ovog citata možete pomalo da naslutite zašto: ona definiše ekonomsku teoriju kao dedukciju iz prvih principa, kao razjašnjavanje implikacija osnovnog postulata retkosti resursa i hipoteze ljudskog delovanja kao ekonomisanja retkim resursima: Robbins otvoreno kaže da ekonomski zakoni nikada ne mogu biti dokazani ili provereni pozivanjem na empirijske podatke, koje on na tragu svog tadašnjeg uzora Mizesa posprdno naziva "istorijom", već da su oni derivacije samoočiglednih "prakseoloških" istina. I da, što je posebno važno, ekonomska racionalnost i teleologija nemaju nikakve veze sa psihološkom "racionalnošću" ili "iracionalnošću" ljudi, da ekonomija proučava odnos sredstvo-cilj, a ne moralni, psihološki ili drugi karakter ili opravdanost bilo sredstava bilo ciljeva.

Knjiga dokazuje, suprotno danas uvreženom gledištu nastalom pod uticajem Friedmanovog eseja  iz 1953, a u skladu sa starijom tradicijom klasične ekonomije, da je ekonomija grana filozofije (moralne filozofije kako bi rekao Adam Smit), a ne još jedna kvazi-prirodna nauka koja kandiduje hipoteze i drži ih se dok ne pronađe "empirijsku evidenciju" protiv njih. Stoga je u potpunom raskoraku sa svim onim što profesori ekonomije u ogromnoj većini danas definišu kao "ekonomsku nauku".

Hladni rat je bio bolji

Kaže Miroslav Lazanski.

Evo šta kažu podaci:

Mislim da slika govori više od 20 kolumni.

Cena vozačke dozvole

Novosti: Budući vozači za dozvolu i 850 evra.

Instruktori tamo objašnjavaju koliko mora da košta čas vožnje, ali najveća glupost je što uopšte postoji obaveza uzimanja časova. U pitanju je klasičan državno-privatni reket koji se toliko ustalio da se retko postavlja pitanje njegove opravdanosti.

U Americi, gde je izdavanje dozvola višestruko jeftinije nego u Srbiji čak i pre ovog poskupljenja (20-50$), ta obaveza ne postoji. Niti postoji lekarsko uverenje i slične izmišljotine. Važno je položiti testove, pismeni i praktični vozački. A kako ćete se spremiti za testove je vaša stvar -- ljude obično poduči neko iz porodice ili uzmu nekoliko časova u auto školi. A kad su časovi u auto školi stvar izbora, onda većina ljudi uzme samo koliko im treba i pametno ih upotrebi -- ne čitavih 40 kao što je obaveza u Srbiji, od kojih je veći deo čisto gubljenje novca i vremena.

I pismeni testovi su u Srbiji dosta teški. Koliko se sećam, bilo mi je potrebno neko ozbiljnije spremanje i ljudi su znali da po nekoliko puta padnu na testu, koji se svaki put plaća. Kasnije sam u SAD opet polagao pismeni i za to je bilo dovoljno malo pre testa prelistati brošuru.

Kad bi stroži režim izdavanja dozvola značio veću bezbednost onda bi se još i moglo raspravljati. Ali bezbednost u saobraćaju teško da zavisi od broja časova sa instruktorom ili od težine saobraćajnih problema na pismenim testovima. Bezbednost je stvar kulture, svesti, obzira prema drugima, zavisi i od stanja na putevima, saobraćajnih pravilia i oznaka, a ako je vozač ekonomista onda i od stope diskontovanja života (ta stopa je viša gde je očekivani životni vek kraći, kao u Africi, pa tamo vozači voze sa više rizika).

Ukinite obavezu uzimanja časova, pa neka auto štole same računaju koliko im iznose troškovi i koliko mogu naplaćivati časove. Samo nemojte nikoga primoravati da ih uzima. 

Malović©

Snežana Malović tvrdi da je zakon koji je SNS podneo u skupštini plagijat njenog zakona.

Sve građane Srbije želim da obavestim da je to zakon koje je Ministarstvo pravde 31.januaru preko vlade podnelo parlamentu na usvajanje. S obzirom na promene u vladi ovaj zakon je povučen i sada je predložen od strane jedne poslaničke grupe, a ne vlade ili ministarstva, što je pravni nonsens.

Ne razumem Snežanu. Prvo, treba da joj bude drago što nova većina ima nameru da izglasa zakon koji je prethodna vlada uradila. Nema većeg priznanja od toga da vam politički protivnici internalizuju ideje. Drugo, ja zaista ne razumem šta je ovde pravni nonsens. Najveći nonsens je činjenica da u Srbiji parlament, de facto, nije zakonodavno telo jer se usvajaju isključivo zakoni koje predlaže vlada. Činjenica da je ovaj zakon predložio SNS a ne vlada je, makar formalno, korak u dobrom pravcu. Konačno, ne sumnjam da je 99% zakona plagijat nekog ranijeg ili uvoznog rešenja. Čemu ustvari vodi ova diskusija - uvođenju autorskih prava na zakonska rešenja?

Predlažem bivšoj ministarki da ubedi DS da glasa za zakon i da se pritom zahvale SNSu na pokrenutoj inicijativi. 

Čemu služe sindikati?

Vrlo je jednostavno. Evo šta kaže sindikalac-prosvetar:

Za početak kontrole zapošljavanja u školama zaslužni su sindikati prosvete. Prve rang-liste viškova i potreba u školama nastale su u Beogradu septembra 2008, da se stane na put zapošljavanju novih kadrova, kao i da se zaštite postojeći nastavnici koji nemaju punu normu. 

Državno finansiranje klubova

Kada država i javna preduzeća finansiraju sportske klubove, onda je svaka odluka o finansiranju klubova po definiciji politička odluka. Političari mogu bukvalno da stvore i unište klubove.

Epilog svega toga je novo dno domaćeg sporta po kojem se ovih dana vuku Duško Vujošević i Nebojša Čović.

Legalizacija

Zanimljiva rasprava u Politici na temu legalizacije, u kojoj je gradonačelnik Paraćina rekao malo, ali pametno. Između ostalog:

Нема ручка за џабе.

Svetski prvaci bez penzije

Čitajući vest da je naša reprezentacija u basketu osvojila Svetsko prvenstvo, prvo sam pomislio - "Koliko će to da nas košta?" pa sam našao Uredbu o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta (AKA "sportska penzija"). Izgleda da momci, iako svetski prvaci, nemaju pravo na penziju, jer basket tri na tri nije olimpijski sport (doduše, nije ni šah, pa zato svuda u uredbi moraju posebno da ga naglašavaju). Evo šta kaže Uredba, vezano za iznos:

Nacionalno sportsko priznanje dodeljuje se u vidu diplome i doživotnog mesečnog novčanog primanja u visini:

1. tri prosecne neto zarade u Republici Srbiji za mesec decembar prethodne godine, prema podacima organa nadležnog za poslove statistike, za zlatnu medalju na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama, Šahovskoj olimpijadi ili za svetski rekord u olimpijskom sportu;
2. dve i po prosečne neto zarade u Republici Srbiji za mesec decembar prethodne godine, prema podacima organa nadležnog za poslove statistike, za srebrnu medalju na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama, Šahovskoj olimpijadi ili za zlatnu medalju na svetskom prvenstvu u olimpijskom sportu;
3. dve prosečne neto zarade u Republici Srbiji za mesec decembar prethodne godine, prema podacima organa nadležnog za poslove statistike, za bronzanu medalju na Olimpijskim igrama, Paraolimpijskim igrama, Šahovskoj olimpijadi ili za srebrnu medalju u olimpijskom sportu ili za zlatnu medalju na evropskom prvenstvu u olimpijskom sportu;
4. jednu i po prosečnu neto zaradu u Republici Srbiji za mesec decembar prethodne godine, prema podacima organa nadležnog za poslove statistike, za bronzanu medalju na svetskom prvenstvu u olimpijskom sportu ili za srebrnu medalju na evropskom prvenstvu u olimpijskom sportu;
5. jednu prosečnu neto zaradu u Republici Srbiji za mesec decembar prethodne godine, prema podacima organa nadležnom za poslove statistike, za bronzanu medalju na evropskom prvenstvu u olimpijskom sportu.

Takođe, uredba predviđa i neke fiksne nagrade odmah, a ako mene pitate, vrhunska budlaština je da se za zlatnu olimpijsku medalju u fudbalu dodeljuje veća nagrada nego za zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu (400.000 EUR vs 250.000 EUR).

Doduše, sada vidim da ova Uredba ostavlja mogućnost Vladi da podstiče i neolimpijske sportove:

Član 8.
Nagrade za poseban doprinos razvoju i afirmaciji neolimpijskog sporta i kriterijumi za njihovu dodelu urediće se posebnim aktom Vlade.

Možda ipak ima nade za basketaše.

Oliver Dulev

Pretpostavljam da se tako zove bugarski ministar poljoprivrede, jer: Bugarsko ministarstvo poljoprivrede platilo je privatnoj firmi 25.000 evra za otvaranje i vođenje Facebook i Twitter profila Ministarstva.

Evo i tenderske dokumentacije, na bugarskom.

Olakšavajuća okolnost je što su za to potrošeni fondovi Evropske unije. Olakšavajuća za Bugarsku, ne za EU.

Vera u besplatan ručak i kratice

Kaže Saša Radulović:

Mislim da je drugi suštinski problem to što ni ministar ni većina naših ekonomista ne veruju da se lokomotiva koja će nas izvući iz krize zove: preduzetni građani Srbije i njihova mala i srednja preduzeća, uspešni domaćini i njihova poljoprivredna gazdinstva. Oni veruju u strane investitore i državu, reindustrijalizaciju, strateške partnere, partijske kadrove i ostale stvari u našem iskrivljenom sistemu vrednosti. Naša vera u besplatan ručak i kratice nema granica.

Zaštita zaposlenih

Ne sme biti otpuštanja trudnica, rekao je premijer Dačić i zadužio nadležna ministarstva da problem reše.

Radno zakonodavstvo je oblast gde je možda najizraženiji nesklad između dobrih namera i neželjenih posledica. U ovom konkretnom slučaju, neki zakon ili uredba koji bi dodatno otežali otpuštanje trudnica, za posledicu bi imali još veću sumnjičavost poslodavaca prema mlađim ženama za koje se pretpostavlja da bi mogle uskoro da zatrudne. Takva mera bi pomogla samo potencijalnim trudnicama koje već jesu stalno zaposlene, ali bi odmogla svima koje traže ili koje će u narednim godinama i narednim generacijama tražiti posao. Tipična posledica takve mere je da nezaposlenost među mlađim ženama poraste, protiv njihove volje. Poslodavcima će biti bolje da zaposle muškarca kojeg, ako imaju razlog za to, mogu i da otpuste.

U Americi je 1990-ih uveden zakon koji otežava otpuštanje osoba sa invaliditetom. Dvojica poznatih ekonomista su pokušala da izmere efekte ovog zakona i zaključak je bio da je zakon upravo povećao stopu nezaposlenosti među ciljnom grupom koji je nameravao da zaštiti. Mehanizam je isti -- zašto rizikovati zapošljavanje nekoga koga kasnije nećete moći da otpustite. Opet, zakonom jeste zaštićena jedna grupa, oni  koji su već imali posao. Ali osobe sa invaliditetom u celini su, zakonom koji je nepromišljeno donesen sa namerom da im se pomogne, samo izgubile.

Tom Woods o Rothbardu

Lična beleška: taj jedini "Evropljanin" od koga je izgubio u šahu prošle godine sam bio ja. :)

Cena sujete

U interesantnom članku John Kay poredi troškove izgradnje kapitalnih projekata pre stotinak godina i danas. Daje primer mosta u Škotskoj. Prvi je izgrađen 1890 za 3 miliona, drugi most 1960ih za 20 miliona. Treći most, na istom mestu čija se izgradnja planira, se procenjuje na 1,600 miliona. Treći most otprilike kosta 10 puta vise nego trošak inflacije za proteklih pedesetak godina.

Kay navodi par razloga za značajno veće cene: više bezbednosne standarde, neznanje državnih činovnika ali ponajviše tehnološko preterivanje. Zarad marginalnih unapređenja sumnjivih praktičnih vrednosti, cene projekata se drastično povećavaju. 

Reči mudrosti

Your America is doing many things in the economic field which we found out caused us so much trouble. You are trying to control peoples' wages and prices — peoples' work. If you do that you must control peoples' lives. And no country can do that part way. I tried and it failed. Nor can any country do it all the way either. I tried that too and it failed. You are no better planners than we. I should think your economists would read what happened here.

Reichsmarschal Hermann Goering, u razgovoru sa jednim američkim novinarom. Izvor ovde.