U zemlji Berka, Gledstona i Mila

Više liči na zemlju Trockog, Lenjina i Staljina. Ili, još bolje, Georgea Orwella.

Dan planete

Da ne dužim. Julian Simon je objasnio suštinu cele stvari mnogo bolje nego što bih ja.

Ja samo mogu da se pridružim Lubosu u željama da se plava planeta što skorije oslobodi zelenih lanaca, mada lično nisam uopšte otpimista u tom pogledu (o najnovijim razlozima za pesimizam više sutra ili prekosutra).

Update: Don Boudreaux objašnjava šta njemu znači Dan planete. Priceless.

"Vrana vrani oči ne vadi"

"The whole notion was that if we showed courtesy or opened up dialogue with governments that had previously been hostile to us, that that somehow would be a sign of weakness," Obama said, recalling his race for the White House and challenging his critics today.

"The American people didn't buy it," Obama said. "And there's a good reason the American people didn't buy it _ because it doesn't make sense." kaže Obama.

Još da je zainteresovan za ratifikovanje i free trade sporazuma sa Uribeom (Kolumbija), kao za ljubavisanje sa Kastrom i Čavezom...

Bagzi +

Saramanga:
Dok sam bio direktor NIS-a, ni jedan jedini dinar nisam uplatio niti dao Demokratskoj stranci. Na kraju, sve se to lako da tehnički proveriti u knjigovodstvu preduzeća.

Naravno da neće da nema ugovora sa DS niti BT potpisa u knjigama. Ono što verovatno može da se nađe su ugovori o NISovoj kupovini proizvoda i usluga po netržišnim cenama čija razlika se daje DSu.

Ova afera sa Kneževićem je sjajna jer po prvi put neko ko je očigledno bio umešan u finansiranje partije je odlučio da progovori. Tužilac, ako ima iole odgovornosti ili bar ambicija, treba da pažljivo sluša i razmišlja o statusu zaštićenog svedoka. Goran Knežević izvlači slučaj iz domena javne tajne i svojim svedočenjem može da dovede do promene poslovanja stranaka u Srbiji.

Finansiranje političkih partija

Trenutno je popularna tema finansiranje političkih partija. Ivica Dačić najavljuje izmene zakona o finansiranju političkih partija, Transparency International podržava, Verica Barać tvrdi da su izveštaji koje partije podnose frizirani, Goran Knežević da DS prima anonimne donacije dok Čedomir Jovanović predlaže da ubuduće kampanje budu besplatne, zarad transparentnosti.

Trenutno Zakon o finansiranju politickih partija propisuje državno finansiranje stranaka i ograničava sredstva koja stranke mogu da prikupe od donatora na 100% sredstava koje daje država. Fizičko lice može da pokloni najviše do 10 prosečnih zarada dok pravno lice može da priloži maksimum 100 prosečnih zarada. Zarada od imovine kojom raspolaže stranka (npr. iznajmljivanje nekretnina) ne sme da pređe 20 procenata od ukupnih prihoda. Prihodi od članarine nisu ograničeni.

Moj predlog za izmenu zakona je:

Ukidanje državnog finansiranja političkih stranaka - Nema razloga da poreski obveznici finansiraju političare. Nije posao države da uzima novac od građana da bi ih davala političarima. Stranke mogu da se finansiraju iz donacija i članarina. Jedna od sporednih posledica državnog finansiranja je i proliferacija kandidata na izborima koji se kandiduju isključivo iz materijalnih razloga. Zastupnici državnog finansiranja bi rekli da bi bez državnog finansiranja političari bili podložni pritiscima tajkuna. Koliko je meni poznato, a što potvrđuje i Goran Knežević, oni i pored ovog zakona i dalje finansiraju stranke. Znači probali smo, ne ide. Usput, cifre nisu nimalo naivne. 0.15% republičkog budžeta (minus doprinosi i transferi) se meri desetinama miliona evra.

Ukidanje ograničenja privatnih donacija - zabranom trošenja sopstvenog novca država praktično sprečava slobodu govora. Možda je čak i neustavno. Zašto bi država zabranjivala nekom tamo Slaviši da širi socijalističke ideje? Koliko god novca želi da pokloni za promociju svojih stavova je isključivo njegova stvar. Ista stvar je i sa ograničavanjem prava raspolaganja imovinom. Ako neko želi da ostavi zadužbinu Beogradskom Univerzitetu, to se smatra vrhuncom altruizma. Ako neko želi da uradi isto sa političkim partijama onda je to praktično kriminal. Kritičari bi rekli da bi na taj način neke stranke imale očieglednu prednost ukoliko imaju bogate finansijere iza sebe. To nije tačno. Novac nije odlučujući faktor u politici. Zamislite situaciju da se Šeik Hassan kandiduje za predsednika Srbije i uloži milijardu dolara u kampanju. Kolike su mu šanse da pobedi? Verovatno nikakve. Kampanja ne odlučuje pobednika već može da pomogne sa par procenata glasova neodlučnih glasača.

Još nešto. Čedino zalaganje za besplatne kampanje, pretpostavljam da misli da mediji besplatno daju prostor, je krajnje neliberalno. On praktično traži od države da natera vlasnike medija da odustanu od svog prihoda zbog "opšteg dobra". Možda misli samo državnih medija, ali pošto država ne bi trebalo da poseduje medije to bi opet bio loš izgovor. Dosledni predstavnik liberalne opcije treba da se zalaže za ukidanje državnog finansiranja i ukidanje ograničenja privatnim donacijama.

Šainović sa Harvarda

Već smo navikli na Mankiwove razne vragolije. Ali, novi članak u New York Timesu je zaista, zaista nešto posebno.

Mankiw je nezadovoljan sadašnjom ekonomskom situacijom i predlaže kako izaći najbolje na kraj sa njom. Najpre, dijagonza: "recesija je proizvod nedovoljne tražnje za dobrima i uslugama." Dakle, sve je ok sa ekonomijom, samo ljudi iz nekog misterioznog razloga iracionalno odbijaju da kupuju (traže) dobra i usluge. Kakva dijagnoza, takva i terapija. Pošto ljudi ne kupuju dovoljno, to znači da nemaju para. Ako nemaju para, mi imamo centralnu banku, pa ćemo im pare dati. To bi najbolje bilo učiniti tako što ćemo da napravimo da realna kamatna stopa bude negativna(!) što će "pozajmljivanje učiniti mnogo privlačnijim i pospešiti agregatnu tražnju". Dakle, pozajmiš nekom 100 dolara danas i dobiješ nakon tri meseca 95 dolara natrag. Odličan posao. Osim što bi se u takvim uslovima više isplatilo da držiš keš u slamarici nego da ga pozajmljuješ bilo kome, te time praktično nestaju i sve prednosti ovog "rešenja".

Ali, nije naš profesor od juče - svestan je on ove male nezgodacije. Zato on ima i odgovarajuće rešenje. U pogledu rešenja ga je, kako saznajemo iz teksta, prvi prosvetlio jedan njegov student (možete zamisliti taj feedback mehanizam) koji je predložio kao rešenje ove rak-rane modernog društva, naime iracionalnog, lihvarskog gomilanja keša pri negativnoj realnoj kamatnoj stopi, da se, brate, zabrani, ili ograniči, plaćanje kešom! Da vlada objavi da sve novčanice koje završavaju devetkom ili nekom drugom cifrom, od nekog datuma nisu legalno sredstvo plaćanja. Kao par-nepar u Titovo vreme. Genijalno! Svi bi gledali da se otarase novčanica sa devetkama ili trojkama ili peticama, kupovali bi robu, stimulisali agregatnu tražnju, i "onda se uzeli i živeli srećno"...Mankiw hvali svog genijalnog studenta ali kaže da ideja nije nova da ju je prvi lansirao nemačku ekonomista Gossen (XIXvekovni merkanitilista koji je uticao na Kejnza), u vidu poreza na novac (osim malog problema, naime, ko bi hteo da primi novčanicu koja se završasva devetkom kad zna da ona od sutra ne važi, al ajde baš da ne cepidlačimo...).

Kad čujete "porez na novac" šta vam prvo pada na pamet? Da, da devize, devize, vize... jurnjava do dilera da zamenite konfeti dinare koje inflacija pojede za pola sata. Inlacija je, verovali ili ne, čarobni štapić za izlazak iz recesije profesora ekonomije sa Harvarda (glavnog ekonomskog stratega predsednika Buša), u aprilu mesecu 2009 godine! Ovo nije 1939, ne sanjate. Po Menkjuu naime, FED treba da proglasi da je njegov cilj visoka inflacija, dovoljno visoka da deluje kao gossenovski porez na novac. Dakle, prvo bismo snizili kamatnu stopu u negativnu zonu, a onda napumpali inflaciju da pojede sve ekonomske benefite držanja keša (dobro, ne baš u smislu naše 1993, ali princip je isti). Tada bi lihvari i ostali rentijeri shvatili da im je bolje da "stimulišu agregatnu tražnju" pozajmljivanjem i trošenjem, makar i gubili realno 4 ili 5 dolara na svakih 100, nego da drže keš, i gube recimo 8 ili 10 na svakih 100 zbog inflacije ("Gossen-Mankjuovog poreza")!

Naravno, profesor nije objasnio kako će se to privreda dugoročno izvući iz krize ako vlada inflatornim porezom prisili stanovništvo da gubi na svakoj transakciji. Kakva će dugoročna korist biti od toga što će nominalne nadnice, nominalni profiti i kamatne stope da budu pozitivni/rastu, kada će realno da opadaju ili da stagniraju? Naime, inflacija kao sredstvo obmanjivanja ekonomskih aktera je delotvorna samo ako je ne-anticipirana, kako je to dokazao navodni učitelj Grega Mankiwa, pokojni Milton Friedman (verujem da bi se nesrećnik užasnuo na pomisao da je neko ovakav u bilo kom smislu njegov "učenik". Ceo život je proveo u borbi protiv takvih). Ako FED objavi da targetira inflaciju od 10% (ili 100%) za narednu godinu, ljudi će se prilagoditi, tj uračunati to u sve svoje transkakcije. I pored privremenog poremećaja ("ekspanzije potrošnje i investicija"), vrlo brzo će biti uspostavljena stara ("pogubna", "recesiona") ravnoteža između potrošnje i štednje i ljudi će sankcionisati prevaru smanjenjem potrošnje i investicija. Jedini način da se inflacija učiniti delotvornom (tj sposobnom da trajno obmanjuje ljude da imaju više realne vrednosti koju mogu da troše nego što zaista imaju) je da se stalno nepredvidivo ubrzava. Kao kod narkomana kojima uvek treba veća doza da bi reagovali na drogu, tako je i ekonomiji svikloj na određeni stepen inflacije uvek potrebna jača doza da bi reagovala kako inflacionistički ekonomista traži od nje. Ali, cena toga je kolaps ekonomskog sistema, ili u boljem slučaju, ono što smo videli 1970-ih u Americi i danas u Japanu, naime stagflacija.

Ovo još jednom potvrđuje moju staru invektivu da se razlika između Obaminih kritičara i podržavalaca u ekonomskoj politici svodi na razliku između vere u državno zaduživanje i vere u inflaciju. Tri puta sam čitao Mankiwov tekst, pokušavajući da otkrijem u čemu je štos, da li je antidatirano, a tekst objavljen 1 aprila kao neka zajebancija, ili slično. Ne, ne, "nema laži nema prevare", čovek je smrtno ozbiljan. Otkrio je čarobnni Šainovićev eliksir mladosti za posustalu američku ekonomiju.

UPDATE: Prosto nisam mogao da odolim a da ne prenesem sledeća dva komentara-reductio ad apsurdum, Mankiwovog šainovićizma, čitalaca na Marginal Revolution, koji su dostojni Bastije: "As long as there are no rapid pre-payment penalties for borrowing at a negative interest rate, I think it is a wonderful, awesome, superb idea. I shall borrow $1000 today at a -3% rate. Pay back the $970 I owe tomorrow, pocket the $30 and reborrow $1000. Since I have shown what a superb credit risk I am by repaying my debt early, I should have no problems borrowing that $1000 every day, paying back the $970 the next and pocketing the $30. At the end of a year I will have borrowed $1000, 365 times, paid back the $970 364 times. Pocketed $10,920 dollars and be ready to start a new year. Of course the $10,920 will not have quite the purchasing power of previous years dollars, but that is a minor consideration. I will have nice paper with pretty engravings on it.".

A ovaj je još bolji: "There's a hilarious David Niven story about setting up a negative interest rate by using a metallic currency - specifically uranium (or maybe it was plutonium.) Anyhow the idea was that people in possession of a radioactive element would be eager to spend it simply to get the thing out of their wallet..". Možda je zaista bolja ideja umesto inflacije kovati radioaktivne metalne dolare, što bi ljude teralo da ih se što pre otarase. Koliko bi tek tad porasla agregatna tražnja...

Ispeci pa reci

U pokušaju da ubede javnost da neće davati kredite privredi iz deviznih rezervi NBS konačno priznaje koliko je bio tržištan kurs dinara.

B92:
NBS je navela da se devizne rezerve koriste isključivo za odbranu kursa dinara.

Nije da nismo znali, ali lepo je što su priznali da se bave i kursom a ne samo kamatnim stopama.

Otac Nacije

"„Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda.“,

kaže o Albancima kao narodu u svojoj novoj knjizi Otac Nacije, Putnik sa Galeba, nacional-boljševik po vokaciji, koji bi da se opet rodi "tukao četnike", obožavalac Leke Rankovića-Marka i Slobodana Miloševića, "najvećeg srpskog političara druge polovine XX veka" - Dobrica Ćosić.

Ne zna se šta je gore u onoj rečenici - njena moralna odvratnost ili neobična glupost. Ko je još u stanju da piše o srpskom narodu kao "najcivilizovanijem i najdemokratskijem na Balkanu" ili o nekom drugom narodu kao o "varvarskoj rulji" a da to nije deo nekog crnohumornog gega, iz registra Balkanskog Špijuna ili Radovana III ("Vilotići"). Ako je jedan ovakav rasistički maloumnik u bilo kom smislu "otac nacije", onda je ta nacija zaista u velikom, velikom problemu. I sa sobom i sa svetom. A koliko, najbolje se vidi po tome što za predsednika ima čoveka (pobedio kao demokrata plašeći narod da će u suprotnom pobediti mračnjaci i nacionalisti!!!) koji se "redovno konsultuje sa Čika Dobricom" o svim važnim pitanjima, (pored, naravno, svog tate, još jednog Capoa iste Cosa Nostre, i takođe velikog šampiona humanog preseljenja i odbrane Srpstva od svetske zavere). Zaista, mnogo toga je mogao da nauči od "čika Dobrice" i svog tate. A i naučio je, vidimo to.

Srećan Uskrs

Ovo sam propustio da učinim prilikom "zapadnog" Uskrsa, pa evo da popravim stvar uoči "istočnog". Dakle, čestitam i "istočnima" i "zapadnima" njihov praznik, uz prigodnu svečanu pesmu zapadnog (njujorškog, takoreći) pesnika i pevača Toma Waitsa, "Čokoladni Isus".

Kamata od 57 posto

Nebojša Katić u današnjoj Politici piše o položaju banaka u Srbiji. Osnovna teza je da banke ovde zarađuju veoma dobro što je posledica, sa jedne strane, visokih kamata, a, sa druge strane, niskog poreza na profit. Shodno tome, predlaže povećanje poreza na profit i ograničavanje kamatnih stopa.

Kao podršku svojoj tezi, navodi nekoliko podataka. Prvi podatak je da je prosečna kamata na kratkoročne kredite stanovništvu "porasla na besramnih 57%". On ne navodi izvor za ovaj broj, ali verujem da se radi o vesti koju je preneo sajt B92 pre neki dan. Problem je, međutim, što ni oni ne navode tačan izvor, već kažu da to "pokazuju podaci Narodne banke Srbije".

Ako pretpostavimo da je to tačno, da li je 57% previsoko? Svakako deluje da jeste, ali ne mora da bude. Ako pozajmim 100 dinara danas i kažem "Vraćam ti 101 dinar sutra", kamatna stopa na godišnjem nivou iznosi nekoliko stotina procenata. Ali, u određenim situacijama, ljudi su spremni da plate veoma visoke godišnje kamatne stope, kada se zadužuju na veoma kratak rok. Recimo, ako mi je poslednji rok da platim račun za struju od 2.000 dinara danas, a plata mi leže sutra, nemam ništa protiv da platim dnevnu kamatu od 1% (20 dinara), kako mi ne bi isekli struju. Kada se preračuna na godišnju kamatnu stopu zaista deluje izuzetno visoko, ali sam ja potpuno spreman da to uradim i još sam zahvalan banci što mi je omogućila da relativno jeftino izbegnem sedenje u mraku.

Drugi Katićev argument je ne samo da su kamate VISOKE, već da su PORASLE u poslednje vreme, iako je trend smanjivanja baznih kamata širom sveta opšte prisutan. I na ovo se može odgovoriti - percepcija rizika je veoma porasla.

Stavite se u kožu nekog svetskog bankara. Ulagali ste u papire koji su bili procenjeni kao izuzetno sigurni, pa se ispostavilo da je to bio potpuni promašaj, odnosno da je pravi rizik bio daleko veći. Razmišljate - pa koliko su onda tek rizični moji plasmani u tamo nekoj Srbiji? Da se ne lažemo, do pre par nedelja nije bio daleko od realnosti sledeći scenario - ogromni odlivi deviza po osnovu otplate privatnih kredita dovode do žestoke depresijacije kursa, što dovodi do masovnih defaulta, što građana što privrede, što dovodi banke na ivicu bankrota, a neke verovatno i prelaze tu ivicu. Ne kažem da je takav scenario bio izvestan, ali je postojala određena verovatnoća da se tako nešto dogodi. Čak, na kraju krajeva, nije ni bitno da li je tako nešto objektivno moglo da se desi, bitno je to da su mnogi MISLILI da postoji određeni rizik da se upravo to desi. Sve to ne može da se ne reflektuje na marže.

Ja celu situaciju sa bankama posmatram potpuno drugačije. Ako su kamate previsoke, to jedino može da bude posledica nedostatka konkurencije. Ako ne vidim nedostatak konkurencije, nemam na osnovu čega da tvrdim da su kamate previsoke. Niti mislim da je moguće da preko 20 banaka održava neki kartelski sporazum, niti je ijedna banka dovoljno velika da na neki način "diktira uslove".

Jedino što je moguće da ima nekog uticaja, mada nisam siguran koliki je taj uticaj, je činjenica da je u Srbiji praktično nemoguće osnovati novu banku. Sasvim je moguće da je taj uticaj prilično zanemarljiv, pošto banaka ima dosta, ali bih sve jedno voleo da NBS konačno olabavi uslove za otvaranje novih banaka. Odnosno, ne da ih olabavi, već da ih jasno propiše i da SVAKO ko ispunjava te uslove može da osnuje banku.

Suštinski, smeta mi što ne mogu da kažem - pa kad bankari tako lepo zarađuju, ko ti brani da napraviš banku?

Čajanka i Markuze u Beloj Kući

Danas je američki Tax Freedom Day. U mnogo gradova širom Amerike (na preko 300 različitih mesta) održavaju se demostracije organizovane od strane raznih NGO, nezavisnih grupa i medija pod imenom "Čajanka" (Tea Party). Usmerene su primarno protiv Obaminog projekta povećanja poreza i zaduživanja da bi se platilo za enormno povećanje državnih izdataka. Naravno, asocira se na legendarnu Bostonsku čajanku iz 1773 koja je označila početak Američke revolucije. Smatra se da je pokret lansirao harizmatski populistički komentator CNBS-ja Rick Santeli još u februaru, posle čega su usledile prve "čajanke" u Sijetlu,Kanzas Sitiju, Orlandu i mnogim drugim gradovima.

Međutim, ovo što je danas započelo u Americi, a nastaviće se i narednih dana, izgleda ozbiljnije od svih političkih skupova, upravo zato što nije reč o ekskluzivno partijskim anti-Obama, već anti-establišment protestima. Predsedniku Republikanskog komiteta Michaelu Steelu nisu dozvolili da govori na jednom od njihovih skupova (imajući u vidu njegove stavove, potpuno ih razumem). No i pored toga, levičari su se jasno prepoznali kao meta napada. Pol Krugman je vrlo ljut i puca iz svih "sofisticiranih" oruđa i oružja, karakterističnih za nobelovce, poput partijskih pljuvačina Rush Limbaugha, napada na republikance i pohvala demokratima, te teorija zavere po kojima ove proteste organizuju razne tajne i polutajne organizacije.

S druge strane, Obamin Department of Homeland je ovih dana izdao Izveštaj o desničarskom ekstreemizmu u kome se upozorava na opasnost od ekstremno-desničarskih grupa koje koriste ekonomsku krizu za regrutovanje potencijalnih članova. Pri svemu tome opis desnog ekstremizma je takav da on uključuje i neonaciste, ali su zapravo glavna meta napada oni koji protestuju protiv povećanje poreza i zaduživanja, koji su opisani kao rasisti koji ne vole novog predsednika jer je crnac. Tajming izveštaja i jezik koji se koristi nedvosmisleno potvrđuju da su njegova glavna meta pripadnici narastajućeg pokreta protiv velike države a ne "desni ekstremisti". Izveštaj jasno tvrdi da se "desno-ekstremsitički pokreti" sastoje iz dve grupe - rasista i fašista na jednoj strani, i liberala koji kritikuju veliku vladu na drugoj: "Rightwing extremism in the United States can be broadly divided into those groups, movements, and adherents that are primarily hate-oriented (based on hatred of particular religious, racial or ethnic groups), and those that are mainly antigovernment, rejecting federal authority in favor of state or local authority, or rejecting government authority entirely. It may include groups and individuals that are dedicated to a single issue, such as opposition to abortion or immigration."

Dakle, ako veruješ da federalna vlada ima previše moći u odnosu na države, ili da država generalno ima previše moći, ili pak ne odobravaš abortus, onda si isti kao nacisti ili Kju Kluks Klan. Dosta zgodna definicija "desnog ekstremizma", dovoljno "darežljijva" da obuhvati svakog kritičara i političkog protivnika administracije. Potpuno je očigledno da se Obami i društvu ni malo ne dopada ovaj pokret sa čajankama i da pokušavaju da ga opišu kao "ekstremistički". Još iz izveštaja:"Rightwing extremists are harnessing this historical election as a recruitment tool. Many rightwing extremists are antagonistic toward the new presidential administration and its perceived stance on a range of issues, including immigration and citizenship, the expansion of social programs to minorities, and restrictions on firearms ownership and use.". Hm, meni ovo malo liči da Obama smatra da svako ko njega kritikuje, ko se zalaže za očuvanje Drugog amandmana, i protivi se recimo operacijama Fannie Mae i Freddie Mac ili širenju države blagostanja, samim tim postaje "desni ekstremista", takoreći nacista, podložan (što je najvećma zabrinjavajuće), "monitoringu" vlade.

Ovo uopšte ne treba mnogo da nas iznenadi. Pošto je Obama bio kandidat američke obrazovne industrije, i to diplomac fakulteta političkih nauka, nije nikakvo čudo da on samo primenjuje ono što ga je naučio profesor Herbert Markuze, obožavalac Maoa i Ho Ši Mina, u svom eseju o "represivnoj toleranciji": "treba zabraniti sve desničarske ekstremističke grupe, fašiste, naciste i one koji su za smanjenje socijalnih izdataka vlade." U ime istinske, nerepresivne tolerancije.

Zašto smo nepreduzimljivi?

Medijum Galup je objavio istraživanje u kome tvrde da građani Srbije nemaju preduzetničku inicijativu. Naime oko 67 procenata stanovništva ne planira da osnuje privatnu firmu ili da proširi postojeći posao.

Da li na to utiču kulturološki razlozi ili možda društveno uređenje? Odrasli smo na državnim jaslama pa nam je takva vrsta rizika strana. Na osnovu podataka o imigrantima u Americi izgleda da društveno uređenje nema mnogo veze sa preduzimljivošću pojedinca. U Americi imigranti započinju više poslova nego lokalci. Imigranti iz Indije, Pakistana, Kine imaju više svojih firmi nego imigranti iz Južne Amerike i Kariba. Imigranti iz komunističke Kine imaju više svojih firmi (relativno) nego imigranti iz relativno kapitalističkih zemalja Južne Amerike. Doduše studija zaključuje da su bitni faktori lični i ljudski kapital što delimično ruši ovaj argument.

Da li neko ima ideju zašto građani Srbije nisu skloniji preduzetništvu?

Zastava i grb

Član 42. Zakona o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije predviđa kaznu od 40.000 do 400.000 dinara za pravno lice "ako istakne zastavu ili grb Republike Srbije koji su oštećeni ili nepodobni za upotrebu".

Čudi me da nisu osnovali Agenciju za kontrolu upotrebe grba, zastave i himne Republike Srbije, koja bi kontrolisala podobnost istaknute zastave i grba, u smislu člana 42, kao i to da neko slučajno ne ubaci stih "srpskog kralja, srpski rod" u "Bože pravde", pošto su zabranjene i sve izmene stihova himne (član 37, stav 2). Stav 1 istog člana inače predviđa da se himna može izvesti isključivo na sledeće načine: sviranjem, pevanjem, ili sviranjem i pevanjem.

Zanimljiv je i član 33, koji kaže "Zastava Republike Srbije ne sme biti izložena tako da dodiruje tle, niti kao podloga, podmetač, prostirka, zavesa ili draperija."

Trenuci za pamćenje*

Pregledao sam Predlog zakona o turizmu o koji je pomenut u prethodnom postu. Zakon je prilično dugačak i bavi se raznim stvarima. Evo nekoliko detalja koje su mi zapali za oko, a vezano za Dinkićev komentar da je neophodno da se država umeša i pomogne kada tržište ne radi.

• Zakon definiše izlet. Izlet je ako niste znali kombinacija dve ili više usluga (prevoz i druge turističke usluge) u trajanju kraćem od 24h bez noćenja.
• Praktično propisuje obavezu države da se reklamira (svoje turističke potencijale)
• Osniva se Turistička organizacija Srbije. Državno preduzeće sa sve upravnim odborom i direktorom koga imenuje vlada. TOS će osnivati predstavništva u zemlji i inostranstvu. Ići će po sajmovima da predstavlja Srbiju i slično. Toliko o štednji.
  
• Upravljač turističkog prostora će imati pravo preče kupovine nepokretnosti u državnom vlasništvu. To praktično znači da će privilegovani moći da otkupe državnu imovinu (zemlju) po boljim uslovima. Ovo se ne odnosi na nacionalne parkove ali se odnosi na parkove prirode. Čini mi se da je Kusturici upala sekira u med.
• Budžet će da učestvuje u podsticanju turizma. Pomagaće u izradi projekta, finansiranju projekta i promotivnih aktivnosti i slično.
• Turističke organizacije će nuditi tipske ugovore koje propiše ministar nadležan za turizam. Znači nije dovoljno da se sami dogovorite sa agencijom nego ugovor mora da pokrije sve detalje koje propiše ministar.
  
• Ne može zakon bez licenciranja. Davaće se licence za turističke organizacije kao i vodiče i pratioce, koji će polagati i poseban ispit pred ministarstvom. Ajde što neće početi da ga primenjuju 5 godina kao i sa lekarima, nego što kada počnu praktično samo otvaraju vrata za korupciju.
  
• Vodiči i pratioci moraju da budu državljani republike srbije. Zašto je to preduslov? Ja imam jedno objašnjenje: 1999 sam par dana radio kao turistički pratilac. Autobusi sa turistima iz Slovačke koji su išli za Grčku su morali da imaju nekoga iz Srbije u pratnji. Onda su turistički pratioci za 50 maraka sedeli u autobusu od Horgoša do Dimitrovgrada. Pravilo koje je teralo strance da troše više para u zemlji. Sada član 90. piše nešto na tu temu ali mi nije jasno da li se time ukida ili ostavlja ovo pravilo. Sve u svemu klasičan protekcionizam.
  
• Definišu se prioritetne destinacije. Ministarstvo propisuje koji kvalitet mora da imaju objekti na ovim destinacijama. Tako na primer mogu da propišu da na Kopaoniku mogu da posluju samo hoteli III kategorije i više. Vlasniku se daje 2 godine da unapredi hotel. Ukoliko to ne uradi, plaća kaznu državi od 2 miliona evra! Vlasnicima se tako ograničava pravo raspolaganja sopstvenom imovinom. Povrh toga na to rešenje ministarstva nije dozvoljena žalba. Da li je ovo ustavno moguće?

Sve u svemu prilično tužno. Vladinim institucijama se daju velika ovlašćenja koja će sa jedne strane da utiču na smanjenje turističke ponude dok će vlada to pokušati da balansira podsticajima iz državnog budžeta.

*Ako se ne sećate "Trenuci za pamćenje" (Moments to remember) je bio slogan iz spota kojim se promoviše Srbija na CNN-u. Ako ste zaboravili slogan, kao što sam ja, onda je to najbolji dokaz da je pola miliona dolara potrešnih na kampanju sa ovim sloganom dostojno Woddy Allenovske ironije.

Boudreaux

Jedan od najlucidnijih ekonomskih komentatora na internetu, Donald Boudreaux, objašnjava odnos između trgovine i nasilja u svom pismu New York Timesu:

"While in Mexico, Secretary of State Hillary Clinton will pledge U.S. help in the fight against violent Mexican drug suppliers ("Clinton Says U.S. Feeds Mexico Drug Trade," March 26).

It's interesting to reflect that when Mrs. Clinton visits France she need not pledge U.S. help in the fight against violent French wine suppliers. Or that when she visits Belgium she need not pledge help against violent Belgian chocolate suppliers. Or that when she visits Colombia she need not pledge help against violent Colombian coffee suppliers. Or that when she visits Japan she need not pledge help against violent Japanese automobile suppliers.

I detect a pattern! When goods and services can be produced, sold, and consumed legally, suppliers of these goods and services are peaceful and not violent.

Sincerely,
Donald J. Boudreaux".

Još jedan član koalicije slobodnomislećih libertarijanaca.

Sa skupštinske govornice

Ovako je tekla rasprava u parlamentu o Zakonu o turizmu:

Toma Nikolić: Ne rekoste koliko ćemo da uložimo u setvu ove godine, šta ćemo da jedemo, ali pričate o skijanju. U šta ćete da ulažete, u elitni turizam? Što ne ulažete u seoski turizam, da turisti vide pravo selo. Tek da nešto kaže.

Ostojić (LDP): je kazao da su prihodi od turizma veoma mali i kao razlog za to naveo preveliko mešanje države. Mešanje države su verovatno razne dozvole za osnivanje, porezi i slično. Ne mislim da je to kod nas toliki problem, pre bih rekao da ako su prihodi od turizma loši onda je to zato jer nemamo mnogo toga interesantnog da ponudimo turistima. Ipak sviđa mi se pristup.

Dinkić: mu je na to odgovorio da ima stvari u koje država mora da se meša, pogotovo u onim slučajevima gde tržište ne daje efekte i pogotovo u vremenu ekonomske krize. Prvo nije jasno odakle Dinkiću podatak da tržište ne daje efekte u ovom slučaju. Drugo, nije objasnio kako država može da pomogne. Konačno ako je prvo tačno to nikako ne znači da drugo rešava problem.

Arsen Đurić (DSS): kritikovao je predloženo zakonsko rešenje, navodeći da se tim zakonom vrši centralizacija, a ne decentralizacija vlasti, kao i da se opštinama uzimaju određene nadležnosti koje sada imaju. Sa ovim se slažem. Ako država već želi da se bavi stvarima kao što su turizam onda je bolje da o tome odlučuju niži nivoi vlasti. Bilo bi zgodno kada bi se to radilo isključivo iz izvornih prihoda odnosno kada bi opštine više živele od sopstvenih prihoda nego od republičkih transfera. Kako bi onda trošile taj novac bi bio problem svake opštine. Ako ulažu u turizam ili u vola na ražnju a njihovi glasači to podržavaju, odlično.

Milutin Jeličić (NS): rekao je da bi u Vladi Srbije trebalo da postoji posebno ministarstvo za turizam, dodajući da je upravo to razlog za male prihode od turizma i loše rezultate u toj oblasti. Ovaj nema pojma.

Dinkić reloaded: se složio da je potrebno više ulagati u turizam, kako bi država ostvarivala i veće prihode. Vodi se pretpostavkom da se na jedan evro uložen u turizam vraća jedan+ evro kroz povećani poreski prihod. Wishful thinking. Uostalom da su to tako dobre investicije valjda bi privatnici gradili žičare a ne Agencija.

Alex Tabarrok o lobiranju

Kaže:

We will never get the money out of politics until we get the politics out of money.

Šta je odgovornost?

Đilas o spornom zemljištu Luke Beograd:
Ako je sudska presuda konačna u našu korist, onda nikakvih pregovora nema i sve pripada Beograđanima. Ako nije, svaka odgovorna kompanija, ukoliko želi nešto da gradi, treba deo da da svom gradu...

Važi

Boris Tadić:
Ocenio je da je broj ministarstava posledica izborne volje građana i dodao da su neophodne i izmene izbornog zakona kojima bi se najpre smanjio broj poslanika u skupštini, a zatim i ministarstava.

Slažem se da se reorganizacijom ministarstava ne pravi značajnija ušteda, ali nikako mi nije jasno kako je broj ministarstava posledica izborne volje građana.

Long live Štulison

Danas je rođendan Branimira Džonija Štulića, najvećeg pesnika jugoslovenske popularne muzike. Zapravo Štulić je dva ranga iznad svega što je u staroj Jugoslaviji postojalo po imenom popularne, rok, pop muzike, kako hoćete. Njegov rang su Cohen, Dylan, Morisson. On nije nikakav "muzičar", nego pesnik, trubadur i mislilac. Već 20 godina se ne bavi muzikom već antičkom poezijom i istorijom. Preveo je "Ilijadu" (prvo pevanje se u akrostihu čita "Balkane moj, budi mi silan i dobro mi stoj"), zatim Tukididovu "Istoriju Peloponeskog rata", zatim Herodotovu "Istoriju", a trenutno piše knjigu u heksametru o Ameksandru Makedonskom u Holandiji, gde živi već 25 godina ("Morao sam otić'. Mogo sam birat' il ću bit' Goran Bregović, ili me neće bit'. Pošto nisam htio ni jedno ni drugo, morao sam otić").

Štulić je beskrajno zanimljiva osoba zbog svojih političkih stavova. Potpuno netipično za jednog rokera, na pitanje da li je on levičar odgovorio je: "Nisam ja nikakav ljevičar, ja sam vrlo gadni desničar. Ljevičari ne rade ovako dobre pjesme." Možete zamisliti tog užasa! To me podsetilo na Čarlsa Bukovskog i njegovu izjavu da čim za nekog čuje da je "desničar" to mu je siguran znak da taj misli svojom glavom.

Kako Štulison (nadimak koji koristimo mi "pravi", ezoterijski fanovi:)) politički misli možda najbolje govori legendarna pesma "1968" sa takođe legendarnog albuma Filigranski pločnici. Pogledajte je ovde. Ona otkriva otrovnog, ciničnog i zaista gadnog desničara.

Srećan rođendan, Mr Štulison.

Dobri gusari

Već smo imali jedan post o knjizi profesora ekonomije sa George Masona (!) Petera Leesona "Invisible Hook", u kojoj on hvali civilizacijska dostignuća gusara u XVII veku u Severnoj Americi i Karibima.

U novom članku na istu temu, autor se oseća obaveznim da malo objasni porodicama kidnapovanih mornara u Sueckom Kanalu koje hvataju savremeni somalijski gusari, zašto su ovi moderni banditi loši, dok su Crnobradi i Kaliko ostavili neviđeno civilizacijsko zaveštanje svetu. Leeson: "Modern pirates can't lay claim to helping pioneer liberty, democracy and equality. But early 18th-century pirates can."

Zaista? Kako to? E pa evo odgovora:
1. "Pirate constitutions established democratic governance for their roguish commonwealths. Crewmembers elected their captains by popular vote and democratically removed captains who dared to misuse their power.". Dakle, bande su birale svoje vođe demokratski, većinskim glasanjem (za razliku od "tiranskih sistema" Velike Britanije, Amerike ili Holadnije tog vremena, čiji su trgovački brodovi prevozili za privatne vlasnike koji su postavljali kapetana i unajmljivali mornare).

2. "Pirates created an early system of social insurance and enshrined this in their law. Sea dogs injured on the job received workers' compensation from the crew's common purse — five pieces of eight for the loss of an arm, 10 pieces of eight for the loss of a leg, and so on. A maimed pirate didn't have to worry about a work-sustained injury leaving him without a bottle of rum to spit in." Tri put ura za Crnobradog, utemeljivača još jedne civilizacijske tekovine, socijalne pomoći.

3. Kad su već utemeljili welfare state, što ne bi i rasnu jednakost. "Pirates also embraced racial tolerance well before their legitimate counterparts. Centuries before the civil rights movement, the ACLU, or the Equal Opportunity Act, some pirates already had adopted a policy of hiring black sailors in their crews.". Ovo znači da ste mogli da budete bandit i pljačkaš čak i ako ste crnac. To je sledeće veliko dostignuće gusara vredno divljenja u XXI veku. Gusari su pioniri tolerancije.

4. Ovo je već over the top. Gusari su naime po našem libertarijanskom profesoru ekonomije shvatili osnovnu poentu Jamesa Medisona (!) da moć podanika potiče usled mogućnosti promene vlasti! I sproveli su u praksi ovo načelo 100 godina pre nego što ga je Medison stavio na papir!

Ne znam da li Leeson i druge, recimo severnoafričke gusare XVIII veka, koji su napadali i pljačkali američke trgovačke brodove u Mediteranu, smatra humanistima i utemeljivačima civilizacije. Ali, rečeni Medison, teorijski sledbenik Crnobradog, baš nije delio Leesonov entuzijazam. On je lepo poslao flotu u Mediteran, i zauzeo Tripoli, nezvaničnu prestonicu ovih pomorskih humanista, da bi prekinuo njihovu dalju civilizacijsku misiju pljačkanja trgovačkih brodova.

Prosto je neverovatno da proferor ekonomije koji sebe smatra sledbenikom Austrijske škole (!!!) piše knjigu i članke u kojima hvali gusare zato što su anticipirali modernu demokratiju i državu blagostanja. Pa svaka banda bira svog vođu demokratski, i brine se za svoje članove. Balkanski hajduci su birali svoje vođe demokratski. I oni su brinuli o svakom svom članu solidarno. Šta je sledeće - knjiga o velikom civilizacijskom doprinosu italijanske Cosa Nostre?

Intelektualni nivo ovog pisca je stvarno više nego jadan. U njegovom univerzumu banditi u XVIII veku su "dobri", ali ovi danas nista ne valjaju. Bez ikakvog objasnjenja. Ne pada mu na pamet da možda i savremenni gusari imaju sličnu etiku kao i oni stari. Da dele plen međusobno, da možda biraju svoje vođe demokratski, i da takođe nemaju rasnih predrasuda. Ili, on na osnovu nečeg veruje da su se ovi novi gusari, daleko bilo, pretvorili u neke "posesivne individualiste" koji svojim članovima ne obezbeđuju socijalnu pomoć kod "povreda na poslu", da možda ne biraju svoje šefove bandi većinski (nego možda oni sa brodom u vlasništvu unajmljuju druge bandite da rade za njih, fuj, fuj, korporativna dekadencija gusarenja). Da li bi onda somalijski humanisti bili mnogo vredniji hvale ako bi birali šefove demokratski i imali sindikate? Da li bi onda prestali da budu "banditi" kako ih površno, zdravorazumski Leeson kvalifikuje? Možda treba da im predloži da dozvole formiranje sindikata gusara...Ili možda Leeson misli da ovi danas moraju da podignu lestvicu u humanizmu u odnosu na Crnobradog - da nije više dovoljno demokratsko biranje šefova bandi, "pravedna podela" opljačkanog plena, rasna tolerancija i safety-net za drugove koji se povrede na "poslu", nego u skladu s vremenom, recimo afirmativna akcija za bandite iz "manjinskih zajednica" (naprimer "drugove" iz Evrope). Ili možda progresivno oporezivanje šefova i njihovih pomoćnika? I gusari moraju ići u korak s vremenom ako žele i dalje da budu avangarda civilizacije. Ne smeju da dozvole da se ograniče na tu ćiftinsku perspektivu Američkog Ustava da je dovoljna jednakost i odustvo diskriminacije. A gde je "politika različitosti" i "podsticanje diverziteta"? Možda bi Leeson mogao da ovim konsideracijama dopuni svoju "analizu" u narednom izdanju svoje knjige.

Plate u NBS

Nemam mišljenje od visini plata u NBS, ali razveselila me je njihova odbrana od pokušaja vlade da ih smanji. Prvo jeftini "slippery slope" trik:

"Danas su to zarade, sutra može biti bilo koja druga aktivnost Narodne banke", upozorila je NBS.

A prekosutra i ostalih banaka, pa drugih firmi, posle čega nam sledi uspostavljanje strahovlade, totalitarizam i novi balkanski i na kraju svetski rat. Slippery slope ili "klizava nizbrdica" može biti ozbiljan argument ("Ako se Hitleru dozvoli da aneksira Sudetsku oblast, ubrzo će Poljsku, pa sve ostale..."), ali se mnogo češće koristi kao sofistički trik u argumentaciji, kao što sada radi Jelašić. Od smanjenja plata, koje nije proizvoljno nego po ugledu na celokupnu državnu administraciju, do političkog diktiranja referentne kamatne stope, put je ipak predug da bi ovakav Jelašićev argument bio ozbiljan.

Drugo, guverner kaže: "...NBS, koja se ne finansira iz budžetskih prihoda i u koju nikada nije ušao nijedan dinar od naplaćenih poreza".

Ne finansira se iz budžetskih prihoda, ali jeste oportunitetni trošak za budžet. NBS se finansira od sopstvene emisione dobiti, ali ostatak te dobiti posle odbitka njihovih plata i troškova ide u budžet. Tako da kada manje potroše, više će otići u budžet. A emisiona dobit centralne banke nije posledica njene poslovne filozofije ili sposobnosti guvernera, nego posledica monopola na štampanje para. Čak je uzročnost obrnuta, što se više para štampa, to je veća emisiona dobit ili "inflatorni porez" koji nam NBS nameće. Plate u NBS nisu trošak budžeta, ali jesu smanjeni prihod za budžet, što dođe na isto.

Bez pregovaranja sa teroristima

Times online objavljuje interesantne podatke o američkom iskustvu sa piratima:

As the trade routes of the US extended into the Mediterranean, its merchant ships became an attractive target for Arab pirates operating out of North Africa. Crews were often held for ransom, and in 1785 the US eventually agreed to pay $1 million a year, nearly one tenth of its budget, in return for safe passage

Milion dolara iz 1785. je oko 23 miliona dolara danas. Sada je američki federalni budžet nažalost značajno veći nego tada. Onda je na scenu stupio fiskalni konzervativac:

On taking the presidency in 1801, Thomas Jefferson ordered a halt to the payments and sent a fleet to North Africa, where it defeated the kingdom of Tripoli, making the seas safe for US merchant ships

Ipak Jefferson nije bio uvek najveći poklonik slobodnog tržišta. Jednom prilikom je zabranio trgovinu sa Evropom i time izazvao mini ekonomsku katastrofu u zemlji. Što danas neki cene kao jednu od najvećih grešaka američkih predsednika svih vremena.

Geoinženjering

Obamin savetnik za nauku John Holdren je izjavio da su "sva moguća rešenja za problem klimatskih promena na stolu", uključujući i geoinženjering.

Ideja deluje relativno jednostavno - ako se Zemlja zagreva, dobar način da je ohladimo je da sprečimo Sunčeve zrake da dođu do Zemlje, tako što ćemo u više slojeve atmosfere lansirati razne reflektivne čestice. Na prvi pogled, meni ova ideja deluje dobro. Deluje mi znatno jeftinija od radikalnog smanjenja korišćenja fosilnih goriva. Još ako je moguće i povlačenje tih čestica ukoliko se ukaže potreba, onda super. Takođe, za razliku od smanjenja fosilnih goriva, ovo rešenje ne zavisi od razloga Zemljinog zagrevanja. Jer, ako se Zemlja ne zagreva zbog CO2, nego zbog nečeg drugog, smanjenje emisije CO2 verovatno ne bi pomoglo, ali bi emitovanje reflektivnih čestica pomoglo. Sve u svemu, čini mi se da je ovo najjeftiniji način da se globalno zagrevanje, ako je uopšte realan problem, zaustavi.

Da li ima šanse da se ovo i desi? Grubo posmatrano, postoje dve grupe ljudi - oni koji smatraju da je GZ realni problem i oni koji smatraju da je cela priča oko GZ-a prenaduvana. Ovi drugi svakako neće podržati predlog. Ali, ja mislim da ni oni prvi neće podržati predlog. Zašto? Pa, zato što za većinu njih borba protiv GZ nije cilj, već sredstvo. Oni ne žele jednostavna i jeftina, visokotehnološka rešenja, koja nam omogućavaju da nastavimo da spaljujemo naftu i gas - oni žele da mi radikalno promenimo svoj način života, a GZ je tu samo korisno sredstvo.

Tako da mislim da od geoinženjeringa nema ništa.

Eh Miško

Delta agrar traži od države da daje povoljne agrokredite i da dodatno subvencioniše proizvodnju jabuka. Veliki dobrotvori iz Delte bi onda otkupili 100 procenata tih jabuka (proizvedenih po njihovim standardima) i plasirali ih u Rusiju. Delta ne bi dobila subvencije ali bi dobila jeftinije jabuke. Dobitnici u ovom poslu bi bili: stotinak proizvođača jabuka, Delta i kupci jabuka u Rusiji. Gubitnici: svi građani Srbije.

Naslov u Blicu je pritom genijalan: Šansa srpske ekonomije je izvoz jabuka u Rusiju. Primereniji naslov bi bio: Poreski obveznici u panici - Delta planira otimačinu.

Problem nisu velike porodice već velika država

Već smo pričali o Malthusu i njegovoj teoriji koja otprilike krivi veliki prirodni priraštaj za sprečavanje ekonomskog razvoja. Mi smo više puta skrenuli pažnju na ovu zabludu jer prirodni priraštaj ograničava relativno bogatstvo pojedinca (porodice) dok je sveukupno (zajedničko) bogatstvo irelevantno.

U Africi sa druge strane postoji objektivni problem. Neke zemlje poput Južne Afrike imaju recimo desetine hiljada novih ljudi koji se svake godine pojavljuju na tržištu rada. Neke cifre kažu da ih ima oko 150.000 godišnje. Ja ne znam koliko je to tačno. Video sam jedan podatak da je nezaposlenost porasla sa 33 na preko 40 procenata od nezavisnosti do 2002. Ipak, pošto država ne treba da zapošljava ljude, što veruju i u Južnoj Africi, onda je to pre svega lični problem. Sa druge strane, u većini afričkih zemalja koje imaju socijalistički sistem funkcionisanja i gde su mnoge kompanije državne onda to zaista postaje i državni problem. Znači nije problem priraštaj već državno uređenje.

Problem je još izraženiji u slučaju zdravstva i obrazovanja. Ako neka zemlja ima recimo prirodni priraštaj od 4% godišnje, da bi potrošnja po učeniku ili osobi (bolesniku) ostala otprilike na istom nivou, onda je neophodno da država troši isto 4% više na obrazovanje i zdravstvo. Naravno pretpostavka je da je kvalitet obrazovanja i zdravstva imaju direktnu korelaciju sa potrošnjom, što ne mora da bude tačno. Kako afričke zemlje nemaju dovoljno visok rast one ne mogu značajno da povećaju potrošnju na godišnjem nivou. To je rezultiralo činjenicom da su usluge u skoro svim afričkim zemljama lošije nego što su bile u prvim godinama od sticanja nezavisnosti.

Skoro sve afričke zemlje imaju ovaj problem jer sve nude državno obrazovanje i zdravstvo. I u ovom slučaju je krivo državno uređenje, jer da država ne nudi ove usluge besplatno, obrazovanje i zdravstvo bi bili problemi pojedinca. Malthus nije u pravu kada kaže da je prirodni priraštaj problem ekonomskom razvoju. Pravi problem su velike države koje nažalost ne nude dobro rešenje za tradicionalno velike afričke porodice.

Ko želi da se informiše o političkoj situaciji u Africi od nezavisnosti do danas, predlažem mu sjajnu knjigu Martin Mereditha, The Fate of Africa. Definitivno najbolja knjiga koju sam našao na tu temu.

Da li je moguće...

... da prosečna kuća u Detroitu košta 13 hiljada dolara?

Da, znam na šta liči Detroit, ali sve jedno.

Srbija treba da uvede evro

Kaže MMF.

Ovde je jedan od naših prethodnih postova na tu temu.

Ponekad je pametnije ćutati

Za to vreme, niko se ne usuđuje da zatraži nacionalizaciju „Delte” ili bar izvuče zaključak da nikada više ne smemo dopustiti jednom čoveku da od njega zavisi privreda Srbije. Kaže Aleksandar Vulin sa setom se sećajući vremena kada je cela privreda zavisila od jedne žene.

Agitprop komesar poziva svakog ponaosob da ponovo razmisli i da sam sebi odgovori ima li hrabrosti da ćuti.

Dva članka

Okačio sam na SSRN dva članka koja sam poslao akademskim žurnalima, pa mazohisti mogu da skinu i pročitaju.

Prvi, malo kraći i lakši, je o razlozima rasta intervencionizma u ekonomiji i kritika postojećeg public choice objašnjenja.

Drugi je o ulozi različitih ustava i različitih ustavnih sudova u ekonomiji, uglavnom poređenje američke sa kontinentalnom evropskom praksom kroz istoriju i danas.

Ekonomista opet predlaže zamrzavanje cena

Dejan Miljković koji je predložio zamrzavanje cena, se sada brani od napada i daje neka pojašnjenja. Njegov predlog se u suštini svodi na to da cene treba zamrznuti iz spoljnotrgovinskih razloga. Mehanizam je ovakav: kad bi se zamrzle cene, a kurs dinara ostavio da polako pada, za neko vreme bi domaće cene postale realno niže u odnosu na inostrane. Takve, realno niže cene bi onda podstakle kupovinu domaćih proizvoda kod kuće, kao i izvoz, a destimulisale uvoz. Tako je zamrzavanje cena ustvari sredstvo povećanja domaće konkurentnosti. Kada se to desi, onda se cene mogu odmurznuti.

Miljković piše: "stručna rasprava sa određenim brojem kolega povodom predloženog koncepta rezultirala je procenom da bi se očekivani efekat mogao proizvesti u periodu od 3 do 6 meseci".

Pa evo da i ja dam doprinos stručnoj raspravi, postaviću pitanje zašto onda čekati da dinar vremenom padne da bi postali cenovno konkurentni? Zašto, umesto fiksiranja cena i čekanja, ne izdati naredbu da svi domaći prodavci odmah smanje cene za 10%?

To je potpuno isti mehanizam koji predlaže Miljković, samo što bi efekat ovako bio mnogo brži. Ne treba čekati 3-6 meseci, nego bi domaće cene odmah, od ponedeljka, bile niže od stranih. U zemlji bi odmah više kupovali domaće, a i naš izvoz bi bio odmah jeftiniji i više tražen. Logika je identična.

A ako bi baš da glumim Bastiata, pitao bih zašto onda stati na smanjenju od samo 10%, kad možemo biti još konkurentniji -- zašto ne narediti domaćim proizvođačima i prodavcima da smanje cene za celih 100%? Da cene padnu na nulu, da nam svima daju sve besplatno i da besplatno robu šalju i u inostranstvo. Tako bi uvoz pao na nulu, a izvoz težio beskonačnom.

Balkanski špijun i demokratija

Mancur Olson je u sjajnoj knjizi "Logika kolektivne akcije" zaključio da dobro organizovana i zainteresovana manjina može u potpuno demokratskom sistemu da lako pobedi neorganizovanu, podeljenu i nedovoljno zainteresovanu većinu.

Dobar primer ovog nalaza je proglašavanje Balkanskog špijuna za najbolju komediju svih vremena na sajtu Internet Movie Data Base, vodećem filmskom sajtu.

Prilično je očigledno da su za Balkanskog špijuna glasali isključivo ljudi sa ovih prostora. Ono što iznenađuje je da su u svim ostalim kategorijama pobedili američki filmovi, odnosno iznenađuje to da nijedna druga etnička grupa nije uspela da progura neki svoj film.

Posle kažu da Srbi ne znaju da se organizuju!

Niski porezi

Kad imate niske poreze poput Švajcarske, čak se i kompanija u kojoj su suvlasnici dve države registruje kod vas!

Čudni su putevi Laferovi.

Cigarete na komad i lobiranje

Dosta novina je javilo da je, usled krize, jedan kiosk u Kuršumliji počeo da prodaje cigarete na komad. Međutim, vlasniku kioska verovatno nije ni palo na pamet da je to zabranjeno. Naime, članom 89. Zakona o duvanu je predviđeno da će za prodaju cigareta u pakovanju manjem od 20 komada preduzetnik biti kažnjen sa 5.000 do 500.000 dinara.

Deluje prilično besmisleno, jel da? Zašto bi država zakonom propisivala koliko cigareta mora da bude u paklici? Međutim, deluje besmisleno samo na prvi pogled.

Radi se o tome da je, kada je pisan Zakon o duvanu, jedna firma (Firma A) počela da prodaje skuplje cigarete u pakovanju od 10 komada. Firma B se uplašila da će im pasti prodaja njihovih jeftinijih cigareta, ali je imala vezu u državnoj upravi i skrenula im je pažnju da u 10-ak evropskih zemalja postoji zabrana prodaja paklica sa manje od 20 cigareta. I tako i bi. I još je to proglašeno "usaglašavanjem sa evropskim pravilima".

Proces

Danas je policajac Nedeljko Stefanović koji me je 2003. godine pretukao u stanici policije Majke Jevrosime, osuđen prvostepenom presudom na 4 meseca zatvora uslovno na dve godine. Osuđen je za zloupotrebu službenog položaja i nanošenje telesnih povreda. Pravosnažna presuda mora da bude donešena do avgusta ove godine ili preti zastarevanje.

Pravda je spora ali dostižna nije moja omiljena deviza. Ne razumem zašto je ovaj proces trajao šest godina? U tih šest godina nijedan novi dokaz nije razmatran niti se desilo bilo šta što bi trebalo da utiče na odluku suda. Jedini razlog je nepojavljivanje optuženog na suđenju. Bio je verovatno bolestan, službeno odsutan a mnogo puta je zakazala i pošta pa nije uspeo da primi pozive. Bilo je i dana kada pretpostavljeni u policijskoj stanici potpiše poziv ali ga nekom čudnom koincidencijom okrivljeni ne primi. Ne razumem zašto se trajanje procesa ne ograniči vremenski na par meseci. Ukoliko se neko ne pojavi danas, sud može da odloži suđenje za sutra i da odmah naredi privođenje. Zakazivanjem saslušanja na svakih 3 do 6 meseci se praktično priziva zastarevanje.

Ne mislim da su sudije krive, već mislim da sistem treba da se promeni. Ne može se efikasnost zapostaviti zarad pravde, jer pravda sa 10 godina zakašnjenja i nije neka pravda. Slaviša je jednom prilikom rekao da se liberali ne zalažu za slabu državu, već za jaku državu u segmentima kojima bi trebalo da se bavi. Sprovođenje pravde je definitivno jedan od tih segmenata.

U svakom slučaju, jako sam srećan što je jedan bahati predstavnik države osuđen u prvostepenom postupku. Nadam se da će više sudske instance uspeti da potvrde presudu na vreme u slučaju žalbe.

Odgovori slobode

Libertarijanski Klub Libek, o kome smo pisali ranije, je uradio poučan film Odgovori slobode o libertarijanizmu. Film su prikazali u LDP-u, pričali su o aktivnostima organizacije na Studiu B, a planiraju i prezentaciju na FPN-u. Njihov sajt je od danas i u preporučenim linkovima Tržišnog rešenja.

Fasizam u svojoj epohi

"Trying to handle the crisis, ... government nationalized the holdings of large banks which had accrued significant industrial securities. The government also issued new securities to provide a source of credit for the banks and began enlisting the help of various cartels…. The government offered recognition and support to these organizations in exchange for promises that they would manipulate prices in accordance with government priorities. A number of mixed entities were formed… whose purpose it was to bring together representatives of the government and of the major businesses.… This economic model based on a partnership between government and business was soon extended to the political sphere, in what came to be known as corporatism.… They began to impose significant tariffs and other trade barriers.… Various banking and industrial companies were financially supported by the state.… The national leader created the New Governmental Entity….which soon controlled 20% of the nation's industry through government-linked companies.… The national leader also adopted a Keynesian policy of government spending on public works to stimulate the economy.… Public works spending tripled to overtake defense spending as the largest item of government expenditure."

Ako mislite da je ovo opis Amerike pod Obamom, jako se varate. To je opis Italije pod Musolinijem, onako kako ga pruza Wikipedija (uz malo mog editovanja nekoliko imenica koje bi otkrile "prevaru").

Citat je zapravo preuzet iz pomalo zastrasujuceg clanka Il Duce, Redux, objavljenog na sajtu American Spectator. On me je podsetio na jedan raniji odlican clanak koji se sam linkovao vec, a koji se bavi istom temom - Obamom kao nekom vrstom "novog Ducea".

Libertarijansko slobodoumlje, pravo

Pre nekoliko dana sam se zalio na nedoslednost mnogih libertarijanaca u pogledu legalizacije droga. Hteli bi da budu slobodoumni, ali ne previse. Gene Heley sa libertarijanskog Cato instituta koga sam citirao iznosi "hrabar" predlog da se legalizuje marihuana u medicinske svrhe, sa komicnim obrazlozenjem da niko nema prava da se postavlja izmedju doktora i pacijenata (ali ima izmedju pojedinca i njega samog, tj njegove slobodne odluke da kupi naprimer heroin. Ili izmedju lekara i pacijenta koji bi da koriste opijum umesto marihuane:)).

Evo sad pravog libertarijanca na malo ocekivanom mestu, Univerzitetu Harvard. Profesor ekonomije na Harvardu Jeffry Miron, zalaze se za legalizaciju svih droga, od lakih do teskih: " Legalization is desirable for all drugs, not just marijuana. The health risks of marijuana are lower than those of many other drugs, but that is not the crucial issue. Much of the traffic from Mexico or Colombia is for cocaine, heroin and other drugs, while marijuana production is increasingly domestic. Legalizing only marijuana would therefore fail to achieve many benefits of broader legalization.

It is impossible to reconcile respect for individual liberty with drug prohibition. The U.S. has been at the forefront of this puritanical policy for almost a century, with disastrous consequences at home and abroad."

Ocigledno, dosadni profesor sa Harvarda se ne plasi, poput mladih i slobodoumnih libertarijskih aktivista, da kaze kako heroin i kokain treba legalizovati, zajedno sa marihuanom. I zato i ima krediblitet da kaze da je zabrana droga "suprotna individualnoj slobodi" ili cak ustavnim principima.

Ali, nije to najfascinantnije u njegovom clanku. Zapravo, kad procitate ceo taj clanak vidite sijaset prakticnih cost-benefit argumentata za legalizaciju teskih droga, od njihovog podsticanja nasilja, terorizma, kriminala, suzavanja gradjanskih sloboda, kontraproduktivnosti, katastrofalnih ekonomskih efekata itd. Stvar koja najvise razocarava kod "boraca za legalizaciju marihuane" nije to sto oni koriste cost-benefit analizu, a ne argument slobode, kada obrazlazu taj svoj predlog, nego sto ne primenjuju cost-benefit analizu i na teske droge (kao Miron). Umesto toga, oni precutno prihvataju konzervativni tabu vezan za ove droge.

Slika govori više od hiljadu reči

A film govori više od hiljadu slika. Ili, to je barem teorija Hansa Roslinga, koji pokušava da udahne život u do bola dosadne Power Point prezentacije. Naime, Hans je razvio poseban software, koji se zove Gapminder i čiji je cilj da dinamizuje statističke podatke. Primer sjajne prezentacije možete videti u Roslingovom obraćanju na TED konferenciji.

Posebno je zanimljivo to što je Google otkupio prava na taj software i učinio ga besplatnim preko servisa Google Docs. Nakon 15 minuta igranja, uspeo sam da napravim ovo.

Kada kliknete na link, dobićete grafikon sa krugovima. Svaki krug predstavlja jednu od zemalja u tranziciji. Različitim bojama su obojeni različiti regioni, što se vidi u gornjem desnom delu grafikona. Na X-osi se nalazi EBRD-jeva ocena napretka u tranziciji, a na Y-osi je GDP per capita. U polju select možete odabrati zemlje koje želite da pratite. Odaberite Srbiju, onda pustite PLAY dugme u donjem levom uglu ekrana. Videćete kretanje Srbije u ovom koordinantnom sistemu, kroz vreme.

Ono što se na prvi pogled vidi je koliko dugo kružić koji označava Srbiju stoji u mestu, čak i ide na dole-levo, dok manje-više svi ostali kružići, praktično svih boja (osim Belorusije i Centralne Azije) idu na gore-desno. Tek od 2000. i "naš" kružić kreće na desno veoma brzo, a onda, od 2002.-2003. usporava...

Možete odabrati i više zemalja i porediti ih. Probajte kombinaciju Hrvatska-Srbija, ili Slovenija-Srbija, ako baš hoćete da se deprimirate.

Država nikada za nas nije ništa uradila, ali bolje i to nego privatizacija

Pročitajte tekst u današnjoj Politici. U njemu Ljiljana Đurić, predsednica Koordinacionog odbora umetničkih udruženja Srbije, iznosi mnogo optužbi na račun države. Te ne stara se dovoljno o kulturi, te umetnici su svedeni na prosjački štap, te posebno su ugroženi slobodni umetnici.

Sve je to možda tačno. Ali, da se država tako ophodi prema mojoj struci, ja bih tražio privatizaciju, jer bih, posle 20 godina lošeg iskustva, valjda shvatio da ne mogu od države da se nadam nekom rešenju. A umetnici kažu da "privatizacija može da ugrozi postojanje kulturnih institucija". Malo mi liči na ono "nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i sve nam uzeli".

U tekstu ima mnogo bisera. Na primer, problem starih balerina. Naime, zakonom je (navodno) propisano da je granica za odlazak u penziju 50 godina, a ključni argument za žalbu je "žena od 50 godina ne može da igra Žizelu". Pa, ne mogu ni ja da igram Žizelu, pa ne tražim penziju. U penziju ne ide onaj ko ne može da igra Žizelu, nego onaj ko je suviše star ili bolestan da nešto radi. Zamislite neku gimnastičarku koja u 22. godini traži da ode u penziju jer je prestara za gimnastiku.

Takođe, iznosi se problem slikara koji "mogu da održe jednu izložbu godišnje, za koju dobiju 50.000 dinara, a od te sume se ne može živeti". Odmah se setim jedne moje drugarice koja je mnogo želela da studira istoriju umetnosti, ali mi je rekla "ali tu nemam šansi da nađem pristojan posao..." I upisala žena Pravni fakultet i sad je advokat. Poenta je da umetnike niko nije terao da se bave slikarstvom, glumom ili baletom. Zašto bi sada svi mi ostali bili dužni da plaćamo za njihove greške u izboru karijere?

Umetnost je kao sport - nekoliko ljudi je veoma uspešno i zarađuje veoma mnogo para, a velika većina ne uspe da se probije. Ali, ako neka propala fudbalska nada, nakon 15 godina igranja u beton ligi završi karijeru, pa nađe običan posao, zašto to ne bi mogli da rade i umetnici?

Tržište u turizmu

Skoro sam bio u jednom game parku (safari parku) u Keniji pa mi je palo na pamet da napišem post o ekonomiji značajnih turističkih mesta, kao što su recimo piramide, Angkor Wat, Petra ili razni game parkovi po Africi. Svako od ovih mesta koje privlače stotine hiljada turista godišnje predstavljaju ozbiljan izvor prihoda za ljude koji žive u neposrednoj blizini, i meni je po pravilu interesantnije da pričam sa ljudima koji zarađuju od prevoza ili pružanja usluga turističkog vodiča nego samo razgledanje.

U Petri na primer uslugu prevoza mogu da pružaju samo beduini i to isključivo sa magarcima, konjima i kamilama. Broj magaraca je neograničen, a samim tim je i cena najpovoljnija. Broj konja je ograničen ali je situacija sa konjima ipak liberalnija nego sa kamilama kojih može da ima najviše 30. Ne mogu sada tačno da se setim ali mislim da vlasnici kamila takođe ne mogu da se menjaju. U suštini, od svake kamile godišnje u Petri može da se zaradi (ako se pravilno sećam) i preko $30,000, što je za Jordan ogromna cifra. Naravno, u Petri kao i u skoro svakom taksi prevozu na u razvijenom svetu, ne postoji slobodno tržište zbog čega turisti plaćaju relativno visoke cene prevoza.

Angkor Wat u Kambodži, omiljeno mesto Angeline Jolie, mi je bio pogotovu interesantan jer se u vreme mog boravka u tom delu sveta vršila transformacija sistema prevoza. Dugi niz godina su prevoz u parku nudili tuk tuk vozači, mogle su da se iznajme bicikle (ranije i motori) a za najegzotičnije turiste bili su u ponudi slonovi. Pod pritiskom ekocentrista vlada je u jednom trenutku donela odluku da zabrani prevoz tuk tuk vozačima i da uprava parka kupi neki broj vozila na struju. Naime, većina dušebrižnika tvrdi da izduvni gasovi izjedaju ruševene. To je naravno izazvalo ogromne proteste jer su pokušali da zamene prilično liberalan sistem prevoza gde svaki tuk tuk plaća fiksnu cenu po turi, hteli da zamene zabranom rada. Kako veliki broj ljudi u Sim Ripu živi od prevoza ta odluka dok sam ja bio tamo je bila privremeno zamrznuta. Ne znam koja je situacija sada. Uglavnom, u Angkor Watu nije bilo velikih ograničenja i tržište je funkcionisalo prilično slobodno, kao što je uostalom slučaj u Kambodži uopšte.

Amboseli game park u podnožju Kilimandžara u Keniji je u državnom vlasništvu. Pitanje prevoza je prilično dobro uređeno, svako može da dođe čim hoće, od automobila do aviona, i za svako vozilo postoji tarifa. Ono što je interesantno je da postoje različite cene za strance i za rezidente. Ne dovodim u pitanje drugačiju cenovnu politiku, ali kako je park u državnom vlasništvu osoblje nacionalnog parka registruje veliki broj poseta stranaca kao posete rezidenata. Iz najbolje namere da naplate što je više novca moguće, otvorili su prostor za korupciju, koja eto postoji i u predivnim parkovima prirode.

Za prevoz do piramida u Kairu se obavezno koriste konji ili kamile. Tu je situacija prilično liberalna po pitanju broja životinja, ali uslugu mogu da pružaju samo preduzetnici koji imaju štale u neposrednoj blizini, tako da je i tu ulazak na tržište pomalo ograničen iako generalno postoji konkurencija.

Jedan savet: Usluge turističkih vodiča često deluju skupo. Mogu da idu i do 50 dolara. Bez obzira koliko znate ili ne znate o mestu, moje je iskustvo da od vodiča uvek naučite više nego da se šetate sa otvorenim travel guidom u ruci. Uvek će vam reći zanimljive detalje ne samo o mestu koje obilazite već i o načinu života ljudi koji žive u okolini. Ako već potrošite ogroman novac na put do neke lokacije, nemojte štedeti novac na vodiču. Sigurno će vam učiniti posetu interesantnijom.

Problem iz najboljih namera

Luanda je u suštini mali grad iako ima 4 miliona stanovnika. Većina ljudi živi u naseljima u blizini grada (shantytowns, favelas,), dok sam grad nije mnogo veći od Novog Sada. Kada je grad pravljen, a glavna tvrđava u gradu postoji više od 400 godina iako se grad naravno razvijao kasnije, infrastruktura je osmišljena za populaciju od 400,000 stanovnika (to su priče starosedelaca nemam neku posebnu potvrdu). Ulice su uske, uglavnom imaju samo dve trake, i njihovo širenje je ograničeno kućama i zgradama. Vodovod, kanalizacija i struja su takođe veliki problem jer je sve osmišljeno za značajno manji broj ljudi.

U skoro svim zemljama u Africi, po dobijanju nezavisnosti od tokom šezdesetih godina prošlog veka (Angola 1975), počinju velike migracije stanovništva prema glavnim gradovima. To je delimično bila posledica i industralizacije koje su mahom sve afričke zemlje, ugledajući se na Sovjetski Savez, u to vreme sprovodile. Ni Luanda nije izuzetak. Danas milioni ljudi koji žive oko Luande svakodnevno dolaze na posao u glavni grad. To u ovom inače malom gradu izaziva neviđeni saobraćajni haos. Primera radi, destinacija od moje kuće do kancelarije ne zahteva više od 20 minuta šetnje ali mi često treba i 90 minuta da taj put pređem kolima. Ponekad mi se desi da provedem šest sati u kolima ukoliko idem na sastanak u drugom delu grada (distanca ne veća 4-5 km u jednom pravcu). Definitivno najgori saobraćaj koji sam do sada doživeo, a mislim da sam dosta putovao. Voziti noću po Luandi je pravo uživanje, ne samo što nema gužve već se i grad čini mnogo čistijim.

Jednostavno rešenje za problem saobraćaja jednostavno ne postoji. Ulice su male a ogroman broj ljudi mora da cirkuliše gradom. Gradski prevoz u suštini ne postoji. Pre dve nedelje su počela da rade 300 autobusa gradskog prevoza, ali pošto koriste iste ulice i trake kao i ostala vozila, tu o uštedama vremena nema govora. Metro i druga prevozna sredstva ne postoje jer je grad prilično mali. Postoji voz koji dnevno ide do najvećeg naselja van grada ali ga malo ljudi koristi. Često ne radi a i prilično je opasan zbog kriminala. Praktično jedino rešenje je izgradnja ulica sa više nivoa, mada ne znam koliko je to realistično.

Angolska elita pak smatra da su problem u saobraćaju isključivo neobrazovani vozači i taksi odnosno kombi vozači (kanduljeros) koji su jedini način prevoza za veliku većinu ljudi. Juče su počeli da primenjuju novi zakon koji bi trebalo da uvede red u saobraćaj. Pored standardnih zabrana vožnje pod dejstvom alkohola, pričanja mobilnim telefonom u kolima i povećanja kazni, dosetili su se da uvedu obavezu vezivanja pojaseva na svim sedištima. Šta je tu problem? Pa većina kombi taksija nema pojaseve za sve putnike i uglavnom voze 15 ljudi umesto 8 koliko imaju sedišta. Prvi rezultat novih pravila je da se juče i danas velika većina ljudi ili nije pojavila na poslu ili su stigli sa zakašnjenjem od nekoliko sati. Naime, mnogi kombi vozači u strahu od kazni su prestali da voze. Oni koji voze, mogu da pokupe manje ljudi, pa je cena prevoza skočila između 100 i 200 procenata. Još uvek se ne zna tačna cifra. Do sada je prevoz koštao oko između $0.75 i $1. Iz najboljih namera da reše problem u Luandi je već dva dana pravi haos. Naravno, gužve u gradu nisu manje nego što su bile ranije jer kombi vozači predstavljaju ipak predstavljaju relativno mali broj vozila na ulicama.

Marko je prošle godine pričao o situaciji u Santijagu, pa mi se paralela učinila simpatičnom. Poenta je da u svakom naizgled haosu postoji red, a da pravi haos nastupa kada planski pokušavamo da uvedemo red.

Tehnologija i magija

Jedan od čuvena tri zakona Arthura C. Clarka je "Svaka dovoljno napredna tehnologija se ne razlikuje od magije."

Ovoga sam se setio gledajući prezentaciju Pattie Maes iz MIT Media Labsa, koju je održala na TED konferenciji u februaru. Predstavila je sistem koji se sastoji od veb kamere, malog projektora i mobilnog telefona, a koji služi za... Pa, teško je ukratko opisati čemu služi, a oni ga definišu kao "interfejs koji povezuje fizički svet oko nas sa digitalnim informacijama".

Suštinski, veb kamera služi da prepoznaje oblike i tekst, mobilni služi da na internetu nađe neku informaciju, a projektor služi da tu informaciju prezentuje. Na primer, gledate knjige u knjižari, kamera pročita naslov knjige, preko mobilnog se nađe ta knjiga na Amazonu, a projektor prikaže komentare sa Amazona. Posebno zanimljivo je to što kamera prati prste korisnika i tako se sistemu šalju naredbe.

Sve to prilično liči na scenu iz Minority Reporta u kojoj Tom Cruise pregleda mesto zločina. Sve u svemu, veoma, veoma zanimljivo

Jos jedan eko-mentol

Prijatelji su me kritikovali sto koristim izraz "eko-mentoli" za "envajornemntaliste". Kazu, to je uvredljiv izraz. OK, ja reših da odustanem od tog termina i umesto njega koristim anglicizam "eko-mentalisti".

A onda sam procitao sledeći tekst na nasem slobodarskom Pescaniku koji je moju odluku iz temelja poljuljao. Zove se "Ekonomija vs životna sredina". Autor je izvesni David Owen i njegova teza je da je ekonomska kriza dobra za zivotnu sredinu jer smanjuje emisije CO2 (iz nekog nepoznatog razloga, prevodilac stalno pise SO2, ali to je drugi gas, sumpor-dioksid, koji je, za razliku od CO2, zaista otrovan, i ne bi ga trebalo mešati s prvim).

Dakle, ovaj autor je za razliku od mnogih svojih saboraca kristalno jasan i iskren. Osnovni problem zašto životna sredina propada i recimo Kjoto protokol ne moze da se ostvari, po njemu je - prosperitet. Jedini način da se privedemo pameti je ekonomsko propadanje. On stoga jako hvali zdrave ekološke efekte kolapsa socijalističkih privreda s početka tranzicije, ali mu je mila i ova najnovija racesija u Americi i na Zapadu. Samo kad bi duže potrajala! Ljudi manje voze, manje se greju, neki manje jedu, mozda će početi i da umiru tu i tamo, manje gladnih usta, manje traktora i kombajna koji brekću i pumpaju CO2 da bi proizveli žito i krompir da ih nahrane. Divota! Planeta u ravnoteži! Cveće cveta, ptičice pevaju. Slušajte kako zvuči Jevandjelje Regresa: "Iz dimnjaka zatvorenih fabrika ne kulja SO2, nezaposleni ređe voze i manje uključuju peći, rashladne uređaje i grejače za bazene. Društva i porodice koji se nađu u finasijskim nevoljama štede na avio-transportu. Čak i bogatiji ljudi za vreme recesije manje kupuju.". Amen! Ima li vece srece, blagodeti i nadahnuca za jednog eko-mentola (bip bip) od siromastva i propadanja ljudi?

Ali, umesto da pomognu ovaj blagorodnni proces spasavanja planete uništenjem civilizacije i coveka kroz ekonomski kolaps, vlade ljudskih zemalja se potpuno neobjašnjivo trude da podstaknu potrosnju i poprave stanje ekonomije. Ne shvataju koliko planeta voli kad ljudi pate:

"Korist koju životna sredina ima od propadanja ekonomije je, iako realna, mala, jer je podložna intervencijama vlade koja, razumljivo, želi da vrati ljude na posao i postara se da oni opet počnu da kupuju čak i proizvode koji im nisu neophodni. Vlada to čini pomoću programa za oživljavanje potrošnje kod prosečnih kupaca i pomoću javnih radova, kao što je izgradnja novih puteva i aerodroma. Naše najbolje namere povodom zaštite prirode i smanjenja emisije SO2 tope se u sudaru sa realnošću ekonomskog propadanja, bankrotiranih firmi i nezaposlenosti. Kako da ljudi manje voze, jer je to neophodno za oporavak životne sredine, kada ih istovremeno podstičemo da kupovinom novih automobila pomognu našoj posustaloj ekonomiji?"

Da, zaista, slaba vajda od kolapsa koji se ne može trajno održati! Kako da cementiramo blagodeti ekonomskog propadanja na dugi rok, kad ljudi stalno hoće više i ne žele da pocrkaju, ili se barem vrate u pećinu? I kao da ove kejznijanske nihilisticke abrakadabre za povratak na posao nisu dovoljne, u zaveru uništenja okoline putem povladjivanja želji naroda da ždere i vozika se, uključila se čak i industrija obnovljivih goriva, jer hoce da smanji cenu goriva! A to je loše. Taman je cena goriva tokom prosle godine porasla dvostruko, i ljudi manje voze i vise se muče, a oni vec tragaju za načinima da nađu efikasnije supstitute, i time praktično ponište sve humanističke efekte skupe nafte. Oh, kada bismo samo mogli da poskupimo naftu sto puta, a da sprečimo bilo kakav tehnološki proboj koji bi to nadomestio novim oblicima energije: "Dvostruko povećanje cene benzina podstaklo je vozače da manje voze, što je za životnu sredinu dragoceno. To je smanjilo potrošnju i kilometražu, podstaklo ulaganje u obnovljive oblike energije, povećalo broj biciklista na ulicama i smanjilo buku. Ali dvostruko ekonomičniji utrošak goriva bi učinio da ovaj podsticaj nestane. Prelaženje više milja pomoću iste količine benzina ne pomaže oporavku životne sredine. To samo dovodi do povećanja vožnje kolima, jer odgovor vozača na sniženje troškova vožnje je da više voze. Povećanje iskoristivosti goriva može imati loš uticaj na životnu sredinu, sem ako nije praćeno kontrapodsticajima koji primoravaju vozače da pronađu druge načine prelaženja razdaljina do sto milja. A nacionalna politika o ugljen dioksidu će, ukoliko želi da nešto stvarno postigne, morati da vrati cene američkog goriva bar na nivo na kojem su bile leta 2008. Električni automobili nisu magično rešenje, i to ne samo zbog toga što struja koja ih pokreće negde mora da bude proizvedena, već i zbog toga što smanjenje troškova vožnje pospešuje kretanje ljudi po čitavoj planeti. Na taj način se promovišu oblici razvoja koji su sa stanovišta zaštite životne sredine destruktivni."

Osim čistog ludila, ovaj citat sadrži i jednu kognitivnu dimenziju - on pokazuje u cistom obliku ono sto mnogi eko-mentalisti povremeno prikrivaju, a to je da je ostvarenje "zelenih" ideala moguce samo radikalnim odricanjem od bilo kakve energije i siromasenjem. Nikako se ne sme dozvoliti tehnološki progres, jer on omogucava evoluciju načina korišćenja energije koja samo perpetuira užas civilizacije. Tu više nema nikakve oblande "ekološki privhatljivih" oblika energije. Svaka nova tehnologija je loša, čak i električni automobili, jer podstiče kobno "šetanje ljudi tamo amo po planeti" sto pospešuje oblike razvoja koji su sa stanovišta okoline destruktivni". Hm, pretpostavljam da bi ljudi trebalo da sede u svom selu, ili svom delu šume, kao sto su sedeli tokom hiljada godina kamenog doba, i sve do unazad 100 ili 200 godina, pre pocetka ove apokalipse. Dal bi mozda voljeni autor prvi prihvatio život u pećini, bez erkondisna, vakcina, automobila, kompjutera na kome kuca svoje idiotizme, šik odece od sintetičkih vlakana koja greje ili hladi i svega ostalog sto sada verovatno ima? Nesto sumnjam, ali cak i da jeste, voleo bih da govori u svoje i u ime slicnih ludaka, a ne i svih nas.

Zakljucak mu je, kako i dolikuje, tacka na I: "Konačni uspeh ili poraz Obaminog programa koji će biti predstavljen u Kopenhagenu ove godine zavisiće od snage naše volje da onoga trenutka kada globalna ekonomija prestane da se tetura ne prihvatimo politiku koja će nas ponovo gurnuti u ambis.". Dakle, ekonomski napredak je "ambis" i jedini nacin da se spasimo jeste da sprečimo svim mogućim sredstvima bilo kakav ekonomski razvoj. Recimo, jednim opštim nuklearnim ratom koji bi zbrisao civilizaciju i sveo broj ljudi na jedno 100 miliona. To bi u dogledno vreme sprečilo padanje u kobni ambis ekonomskog i opšteg progresa i povecanja emisija CO2. Ili bar kao skromniji korak da naredimo vladama da bombarduju polovinu infrastrukture i fabrika, te da sravne sa zemljom noću stambene kvartove jedno pet-šest svetskih megalopolisa. Sve to bi svakako na izvesno vreme takodje desetkovalo emisije CO2 kao i onaj radikalniji i dosledniji predlog (iako bi se nesto energije potrosilo na letove aviona, ali, sta ćemo, to je cena spasenja od prpgresa). Problem ne bi bio rešen trajno, ali mora se uciniti makar nesto.

Žao mi je sto krsim obecanje, ali po mom skromnom sudu ovaj autor nije čak ni eko-mentol, nego samo mentol, i to vrlo mračan (mozda depresivan, vrag bi ga znao).

Birokratski um

Opšte je poznato da su zaposleni u državnoj administraciji tradicionalno motivisani da ne donose odluke. Naime svaka donešena odluka podrazumeva i moguću odgovornost ali isključuje nagradu. U državnoj upravi je bezbednije ne raditi ništa, jer nema apsolutno nikakve kazne za nerad, nego donositi odluke jer za taj dodatni preuziti rizik ne sleduje nikakva nagrada, a moguće je da sledi kazna za poteze koji se pokažu kao loši. Zašto bi činovnik bilo šta rešavao ako su alternative: kazna ili status quo. U privatnim preduzećima sa druge strane motivacija je zdravija: kazna ili nagrada, što objašnjava veću produktivnost. Problem pogrešne motivacije naravno nije prisutan samo u Srbiji već u svim državnim institucijama.

Svaki državni činovnik će odložiti donošenje iole nestandarne odluke dok ne dobije naredbu odozgo. Često u pisanoj formi. Meni su kolege u jednom ministarstvu iz kancelarije preko puta moje, tražile potpisan zahtev od ministra da bi mi dali neke cifre koje bi trebalo da budu javni podaci. Nisu ni ministri imuni na taj problem. Sada je već legendarna priča da je Dušan Mihajlović svojevremeno na nekom sastanku gde mu je Đinđić tražio informacije zahtevao od premijera da mu pošalje pismeni zahtev na koji će u najkraćem roku odgovoriti.

Najsvežiji primer je odluka gradske vlade u Nišu u vezi preimenovanja jedne ulice u Bulevar Šabana Bajramovića. Iako je najnormalnije da odluke o imenima ulica budu usvojene u lokalnoj samoupravi, neki činovnik se uplašio za svoju fotelju pošto je primio peticiju građana protiv izmene naziva ulice. Da ne bi rizikovao on je zahtevao rešenje od Ministarstva za lokalnu samoupravu. Kako je krenulo možda će na kraju morati Tadić da preseče. Ne znam zašto uopšte biramo lokalne samouprave ako oni odbijaju da donose čak i odluke koje su isključivo u njihovoj nadležnosti. Birokrate Mile Ilić i Nebojša Krstić treba da podnesu ostavke i prepuste ta mesta ljudima koji nisu u strahu da obavljaju taj posao.

Heavy metal blues

Nexus nam je u komentarima predložio temu za post. Suština priče je da "neregistrovani" bendovi iz Srbije odnosno bendovi koji nemaju licencu Estradnih umetnika Srbije ne mogu da nastupaju u Hrvatskoj. Bend Consecration je zbog nedostatka dokumenata kolektivno dobio zabranu ulaska u Hrvatsku.

Mislim da je ovo pre tema za liberale iz Hrvatske jer njihova država sprečava razmenu, verovatno pod pritiskom raznih estradnih udruženja. Svako sprečavanje protoka kapitala i ljudi je samo po sebi loše o čemu je ovde mnogo puta bilo reči. Kliknite na link Trgovina i naći će te mnogo tekstova na tu temu. Estradni umetnici Srbije, koji su pretpostavljam privatna asocijacija, deluju kao standardna parazitska organizacija koja živi od svojih političkih konekcija. Ko god želi licencu mora da plati godišnju nadoknadu (11,200 din) i da položi ispit muzikalnosti, jer bi bilo nelogično da u inostranstvu nastupaju i prestavljaju zemlju muzičari koji ne prođu komisijsku kontrolu. Ne daj bože da neki bend predstavlja Srbiju bez pečata odobrenja "priznatih" muzičkih autoriteta. Ipak, to je više problem Hrvatske vlade nego ovog udruženja. Njihovo je da pokušaju a na hrvatskoj vladi da ih odbije.

Bend Consecration i drugi ispravno postupaju što pokušavaju da podignu prašinu oko ovog slučaja u Srbiji, međutim neophodno je da se ta priča pokrene i u Hrvatskoj. Najgore što bi naši bendovi mogli da urade je da pozovu Vladu Srbije na reciprocitet, kao što su skoro radile kamiondžije. Sloboda se ne brani ukidanjem iste.

Ekonomista predlaze zastitu industrija u povoju

Na blogu Greg Mankiwa ima link ka zanimljivoj listi najboljih mladih ekonomista u Americi. I sta cu, ja kliknem na prvog (najbolje rangiranog), neki sa Prinstona, da pogledam sta covek radi i o cemu pise. I odmah mi zapadne za oko naslov: "When and how inflant industries should be protected". Pomislim na trenutak "majku mu da nije retoricko pitanje", ali cim bacim pogled na apstrakt sve postaje jasno. Covek razradjuje pravila za optimalnu politiku zastite "industrija u povoju". Obecava da ce model koji on razvije "drzavni planer" moci da koristi u odabiru firmi koje ce stititi, kao i toga kako najbolje da ih zastiti. Pocinje optimisticki: "A government planner can protect the infant industry using domestic production subsidies, tariffs, or quotas in order to maximize domestic welfare over time.", kaze nas decko koji obecava. Dobro, to shvatamo, to znaju i Pit Buchanan i Aleksandar Vucic. Ali, onda sledi neverovatan obrt: "protection is not always optimal". Da, stvarno, ko bi rekao da je i tako sta moguce. Da bi otklonio ovaj mali problem "infantilnog" protekcionizma, nasa mlada nada razvija svoj sopstveni model koji po njegovim recima treba da pruzi smernice drzavnom planeru, i ciji su osnovne znacajke sledece:

1. Prilikom dizajniranja protekcionisticke politike za infantilne industrije drzavni planer treba da vodi racuna o "krivi ucenja" domace firme, i o mogucnosti supstitucije izmedju domacih i stranih dobara, i

2. Kvote su mnogo bolje od carina, jer povecavaju ukupno ekonomsko blagostanje toliko da nadoknadjuju gubitak carinskih prihoda.

Slavisa se u prethodnom postu cudio kako jedan ekonomista moze da zagovara zamrzavanje cena kao lek za ekonomsku krizu. Ali, ako "vodeci mladi americki ekonomista" po sopstvenom samorazumevanju pise prirucnike za drzavne planere, i veruje da su protekcionisticke kvote za "firme u povoju" vrlo efikasno sredstvo "unapredjenja drustvenog blagostanja", sto onda neki opskurni lik iz Beograda koga su ekonomiji ucili profesori marksizma ne bi verovao u kontrolu cena?

Ekonomista predlaže zamrzavanje cena

Šta uče studente na Ekonomskom fakultetu u Beogradu? Dejan Miljković, profesor Ekonomskog fakulteta, predlaže nešto što se zove Novi ekonomski koncept za prevazilaženje krize u Srbiji. Stomak mi ne dozvoljava da čitam ceo tekst, ali pogledajmo sledeći tačku njegovog plana:

-- zamrzavanje cena domaćih proizvoda najmanje na period od 9 meseci nakon uspostavljanja novog koncepta; I obrazlaže:

Zamrzavanje cena domaćih proizvoda verovatno će se protumačiti kao neverovatan potez, posebno od pristalica neoliberalizma i pobornika slobodnog tržišta. Ali ne vidim zašto bi to bilo toliko neverovatno, i zašto je to manje prihvatljivo od zamrzavanja plata, ili recimo vođenja ekonomije na principu „časna reč“? Kada ideja bude predstavljena kroz konkretan ekonomski mehanizam uočiće se smisao ovog „neverovatnog“ poteza.

Jeste neverovatan potez i još je neverovatnije da ga predlaže jedan ekonomista. Ali potez nije neverovatan za "pristalice neoliberalizma i pobornike slobodnog tržišta", nego za sve one koji imaju OSNOVNO ekonomsko obrazovanje. Pitajte Krugmana ili Stiglitza ili bilo kog drugog socijalističkog ekonomistu koji poznaje osnove ekonomije šta misli o zamrzavanju cena i vidite gde će vas poslati.

Kako je to drugačije od zamrzavanja plata? On očigledno nije shvatio da se predlozi zamrzavanja plata koji figuriraju u javnosti odnose samo na javni sektor, na državne službenike, a ne na privatni.

Ja se ne sećam da smo na ovom blogu ikada i kritikovali koncept zamrzavanja cena, jer smo mislili da se tako nešto zdravorazumski podrazumeva. Ali evo, za one profesore Ekonomskog fakulteta koji to ne razumeju, ukratko šta bi bili efekti jedne takve mere:

1. Prvo će se formirati redovi, a onda će sve što je ispod realne tržišne cene biti razgrabljeno iz prodavnica i rafovi će biti prazni kao '93;
2. Prodavci neće više ni donositi novu robu, proizvođači neće proizvoditi, što će uništiti ekonomiju u zemlji;
3. Nasilje nad privatnom svojinom koje tako bude izvršeno će zaustaviti bilo kakva dalja ulaganja u Srbiju, domaća ili strana;
4. Kad se kontrola cena jednom podigne, cene će jednokratno skočiti na nivo na kojem bi inače bile, što će svu prethodnu štetu koju ste napravili učiniti uzaludnom.

To će se dogotiti, kao što kažu osnove mikroekonomije i kao što kaže iskustvo sa ovih prostora prethodnih decenija. Plan koji Miljković naziva "Novi koncept... ", kao da je izašao iz kabineta Mike Špiljka, jer komunističke vlasti su do kraja 1980-ih to više puta to probale i nijednom nije upalilo. Ivica Dačić to verovatno zna i razume problem. Kad pomislim kakvi su nam pojedini ekonomisti koji u medijima nastupaju kao javni intelektualci, prestanem da se žalim na vladu.

Infostan prevara i muzičari

Saša Radulović ima sjajan post.

Svetski muzičari se žale na zarade u Beogradskoj filharmoniji a ne nude pare.

Losa vest: naucnici prave jefitn benzin iz uglja

Ovo nije nikakva sala ni satira, nego doslovan prevod naslova teksta iz casopisa Wired Science. Autor teksta je ocajan jer su americki naucnici izgleda pronasli tehnoloski vrlo efikasan nacin da dobiju naftu i benzin iz uglja. Iako je tehnoloski proces pretvaranja uglja u tecno gorivo i do sada bio poznat, proces je bio toliko skup da je celu ideju cinio vrlo neprofitabilnom. Ali, sa novim procesom koji zahteva tri puta manje energije nego do sada, nafta iz uglja bi sa svakim sledecim znacajnim skokom cena konvencionalne sirove nafte mogla da postane vrlo profitabilna. U ovom biznisu svaka i najmanja usteda energije ima velikog uticaja na profitabilnost, a ova usteda je ogromna. SAD imaju enormne rezerve uglja, tako da bi zapadni svet u u celini mogao da ima stabilan i pouzdan izvor energije, i da ne zavisi od raznih ludaka i korumpiranih kleptokrata sa Bliskog IStoka.

Pa zasto su ona eko-mentoli tuzni? Nije tesko pogoditi. Ova nova tehnologija ce potencijalno prekinuti razvoj neefikasnih i skupih programa poput etanola, solarnih ploca, vetrenjaca i ostalih "zelenih" igracki. I nastavice se tenedencija pumpanja opakog otrova ugljen-dioksida u atmosferu. I industrijska civilizacija nece biti unistena. I ljudi ce nastaviti ne samo da greju bazene nego i da voze kola. Mozda jos i vise nego sada, jer ce zli naucnici da im obezbede jeftin benzin iz uglja. I beli medvedi ce da nestanu, i biblijski potop da se sruci na nas, i uragani, a sve kao posledica globalnog zagrevanja, pardon klimatskih promena...

Update: Zaboravio sam da dam jendu napomenu tj izraz zahvalnosti blogeru Dejanu koji je predlozio izraz eko-mentol kao prevod engleskog izraza "environmentalist". Za one koji se pitaju sta znaci "eko-mentol" to je samo srbizovani prevod izraza "ecomentalist", koji znaci prakticno isto sto i environmentalist, osoba opsednuta prirodnom koja je spremna da zrtvuje ljudsko blagostanje zarad svog staticnog shvatanja prirode.