Trenutno je popularna tema finansiranje političkih partija. Ivica Dačić najavljuje izmene zakona o finansiranju političkih partija, Transparency International podržava, Verica Barać tvrdi da su izveštaji koje partije podnose frizirani, Goran Knežević da DS prima anonimne donacije dok Čedomir Jovanović predlaže da ubuduće kampanje budu besplatne, zarad transparentnosti.
Trenutno Zakon o finansiranju politickih partija propisuje državno finansiranje stranaka i ograničava sredstva koja stranke mogu da prikupe od donatora na 100% sredstava koje daje država. Fizičko lice može da pokloni najviše do 10 prosečnih zarada dok pravno lice može da priloži maksimum 100 prosečnih zarada. Zarada od imovine kojom raspolaže stranka (npr. iznajmljivanje nekretnina) ne sme da pređe 20 procenata od ukupnih prihoda. Prihodi od članarine nisu ograničeni.
Moj predlog za izmenu zakona je:
Ukidanje državnog finansiranja političkih stranaka - Nema razloga da poreski obveznici finansiraju političare. Nije posao države da uzima novac od građana da bi ih davala političarima. Stranke mogu da se finansiraju iz donacija i članarina. Jedna od sporednih posledica državnog finansiranja je i proliferacija kandidata na izborima koji se kandiduju isključivo iz materijalnih razloga. Zastupnici državnog finansiranja bi rekli da bi bez državnog finansiranja političari bili podložni pritiscima tajkuna. Koliko je meni poznato, a što potvrđuje i Goran Knežević, oni i pored ovog zakona i dalje finansiraju stranke. Znači probali smo, ne ide. Usput, cifre nisu nimalo naivne. 0.15% republičkog budžeta (minus doprinosi i transferi) se meri desetinama miliona evra.
Ukidanje ograničenja privatnih donacija - zabranom trošenja sopstvenog novca država praktično sprečava slobodu govora. Možda je čak i neustavno. Zašto bi država zabranjivala nekom tamo Slaviši da širi socijalističke ideje? Koliko god novca želi da pokloni za promociju svojih stavova je isključivo njegova stvar. Ista stvar je i sa ograničavanjem prava raspolaganja imovinom. Ako neko želi da ostavi zadužbinu Beogradskom Univerzitetu, to se smatra vrhuncom altruizma. Ako neko želi da uradi isto sa političkim partijama onda je to praktično kriminal. Kritičari bi rekli da bi na taj način neke stranke imale očieglednu prednost ukoliko imaju bogate finansijere iza sebe. To nije tačno. Novac nije odlučujući faktor u politici. Zamislite situaciju da se Šeik Hassan kandiduje za predsednika Srbije i uloži milijardu dolara u kampanju. Kolike su mu šanse da pobedi? Verovatno nikakve. Kampanja ne odlučuje pobednika već može da pomogne sa par procenata glasova neodlučnih glasača.
Još nešto. Čedino zalaganje za besplatne kampanje, pretpostavljam da misli da mediji besplatno daju prostor, je krajnje neliberalno. On praktično traži od države da natera vlasnike medija da odustanu od svog prihoda zbog "opšteg dobra". Možda misli samo državnih medija, ali pošto država ne bi trebalo da poseduje medije to bi opet bio loš izgovor. Dosledni predstavnik liberalne opcije treba da se zalaže za ukidanje državnog finansiranja i ukidanje ograničenja privatnim donacijama.
23 comments:
Zasto te cudi od Cedomira Jovanovica? Ja ne vidim razliku izmedju njega i ostalih, sem po pitanju Kosova, price oko ljudskih prava i Haga.
Samo se ne bih slozio sa tobom da politicka kampanja ne moze nista bitno doneti politickoj partiji. Mislim da podcenjujes moc kampanje.
FG
Ne bih se složio. Ne samo da je Program LDP veoma različit od bilo kog drugog stranačkog programa u Srbiji utoliko što neuporedivo više vezuje ekonomsku politiku za poštovanje tržišnih principa, individualizma i slobode, nego i praktična politika Čedomira Jovanoviča i LDP ide u tom pravcu. Vidi samo šta je sve LDP predlagala kao mere za borbu s ekonomskom krizom pa ćeš doći do toga da Srbija ima da zahvali upravo LDP što je izvršila pritisak na Cvetkovićevu vladu i tako spasila Srbiju od najpogubnijih reakcija na koje su i DS i SPS ministri bili spremni, jedva ih čekali, imajući Obamu kao izgovor, a naprednjaci ih podbadali i još podbadaju. Nije sve u praktičnom delovanju LDP-a liberalno, tj. libertarijansko, npr. najnovija ideja o totalnom državnom finansiranju izbornih kampanja, ili bar potpuno besplatnim uslugama javnog sektora strankama u kampanji, ali ko je na ovom svetu savršen, i gde imaš ideološki čist program bilo koje vrste, i da li je takav program, čak i da je moguć, praktično i svakodnevno ostvariv? Sve su partije nekakvi ideološki amalgami, a liberalizma je kod LDP ponajviše, pa nije slučajno da je ta stranka u Liberalnoj a ne u Socijalističkoj ili narodnjačkoj internacionali.
Pa upravo to je fg i rekao - nema razlike između njega i ostalih u principu. Princip je isti, sve ostalo su nijanse. Sva političarska halabuka svodi se na nijanse.
Ево неколико коментара на главне тезе:
Stranke mogu da se finansiraju iz donacija i članarina.
Могу, али у Србији не у довољном обиму, из разних разлога (ниска мотивисаност чланова и донатора). Ствари стоје тако да странкама треба много више новца него што могу да прикупе на овај начин. Странке имају, нарочито у кампањи, трошкове који превазилазе њихове финансијске могућности прихода од genuine донатора и чланова. Ако расходе не начине, ризикују мању видљивост и можда политичку смрт (непрелазак цензуса). Истовремено, многе од њих имају реалну моћ или ће ту моћ стећи након избора, што их чини спремним да том моћи тргују да би добили средства, или да напросто отимају (из јавних предузећа или рекетирањем приватника). Уколико део потребног новца добију од пореских обвезника, мање ће морати да прикупе на друге, још штетније начине. Иако је супротно духу овог портала, мислим да би за овај проблем од помоћи могла да буде забрана појединих видова вођења кампање који гутају највише новца и терају странке у трошкове које не могу да плате (нпр. забрана или временско ограничавање плаћеног ТВ оглашавања).
Jedna od sporednih posledica državnog finansiranja je i proliferacija kandidata na izborima koji se kandiduju isključivo iz materijalnih razloga.
Тачно, али то се решава релативно једноставно. ТС је предлагала да држава новац даје као зајам, који би се морао вратити у случају да не буде освојен неки број гласова, што би дестимулисало неозбиљне кандидате на које се овде мисли.
Zastupnici državnog finansiranja bi rekli da bi bez državnog finansiranja političari bili podložni pritiscima tajkuna. Koliko je meni poznato, a što potvrđuje i Goran Knežević, oni i pored ovog zakona i dalje finansiraju stranke. Znači probali smo, ne ide.
Тачно је да тајкуни и даље финансирају странке, потреба за тим није отклоњена већ смањена државним финансирањем. Међутим, ово "пробали смо" није сасвим тачно. Државно финансирање добија пун смисао тек ако постоји контрола поштовања забрана и обавезе јавности извештавања које су уједно прописане законом, а код нас није постојала.
У одсуству контроле јављају се природно и друге појаве - нпр. да новац намењен нелегалном финансирању партије у ствари до партије и не дође, већ заврши у џепу неког утицајног лика у партији. Либералнији концепт финансирања партија би свакако био делотворан против њих.
Ukidanje ograničenja privatnih donacija - zabranom trošenja sopstvenog novca država praktično sprečava slobodu govora.
Ограничење је сада постављено на бесмислен начин, јер се ограничава апсолутни износ а не удео у укупном финансирању партије или кампање. Можда је ограничење противуставно, али би се теоретски могло бранити уколико би се пошло од тога да велики финансијер може имати утицај на вођење политике и да онда треба ту опасност отклонити кроз обавезну диверсификацију извора прихода (нпр. да приходи од једног лица или групе повезаних лица не могу бити преко неког процента). Међутим, мени је код ове забране већи проблем практичне природе - није могуће делотворно контролисати да ли је Славиша, уместо да сам да 2 милиона евра, то учинио преко 156 других људи који дају мање прилоге, и зато има резона размиишљати о укидању ограничења. Наравно, у сваком, а поготово у таквом концепту би се морала обезбедити пуна јавност података о изворима прихода.
Ako neko želi da ostavi zadužbinu Beogradskom Univerzitetu, to se smatra vrhuncom altruizma. Ako neko želi da uradi isto sa političkim partijama onda je to praktično kriminal.
Један од начина финансирања странака по садашњем Закону је легат, и ту нема ограничења у погледу висине средстава.
Kampanja ne odlučuje pobednika već može da pomogne sa par procenata glasova neodlučnih glasača.
Управо за тих пар процената се и баца огроман новац у кампањи. Међутим, новац је битан и у међувремену, када се купује подршка медија и бирача, или се макар странка одржава у јавности како би фигурирала као "озбиљан играч", и да би када дође време избора имала добре почетне позиције.
Još nešto. Čedino zalaganje za besplatne kampanje, pretpostavljam da misli da mediji besplatno daju prostor, je krajnje neliberalno.
Немам појма шта Чеда мисли. Можда је имао идеју да држава закупи неки простор и на приватним медијима (уместо да даје донације странкама) и да га онда подели равноправно учесницима у кампањи.
Да закључим, либерализација приватног финансирања странака и укидање државног решава неке проблеме али не и главни проблем страначког финансирања - како да обезбедимо да они који одлучују о јавном интересу (у Србији: странке) не буду под утицајем скривених донатора или јавних донатора са тајним циљевима, и како да странке, ради подмиривања великих трошкова које имају за одржавање инфраструктуре и придобијање бирача не посегну за јавним ресурсима.
Ne moze skupa kampanja da podigne podrsku sa 10 na 51 posto. Ljudi glasaju za neke ideje (kosovo u srbiji, srbija u evropi, nezavisno kosovo, 100,000 radnih mesta), kako ces te ideje da upakujes znaci par procenata (recimo od 10 do 13 ili 15) sto svakako nije malo ali nije ni sjajno. Ne treba ni precenjivati kampanje ili uticaj novca na izbore. Platforme su daleko vaznije.
Ako je meni vazno da srbija udje u EU ja nikada necu glasati za DSS bez obzira koliko oni para potrosili na kampanju. I obrnuto, ako zelim da branim Kosovo svim sredstvima, nikada ne bi glasao za DS, bez obzira koliko oni para potrosili da me ubede.
Vazan je i direktan kontakt sa glasacima za sta ti ne treba mnogo novca ali ti treba strpljenja da putujes i pricas sa ljudima. Mnogi ljudi glasaju za politicare jer su bili u kontaktu sa njima. U Americi se kaze dobijes onoliko glasova sa koliko se ljudi rukujes.
Мислим да начин опредељивања бирача и утицај кампање није баш подробно испитан у Србији. Судећи према неким публикованим резултатима око половине оних који на крају изађу на изборе и гласају, имају на почетку кампање потпуно јасну слику о томе да ће изаћи и за кога ће гласати. Остали подлежу убеђивању. Наравно, слажем се са тим да не може кампања да промени нечије ставове радикално, али у томе није ни поента. Највећи новац улажу они који се боре за слично бирачко тело, будући да се залажу за сличне концепте или продају сличну маглу, како год гледаш на ствари. Такође, висина улагања по једном потенцијалном бирачу се повећава када прелазак цензуса није известан.
Lazare, mozda kampanje ne podizu podrsku sa 10% na 51% ali sigurno je da su presudne za ostvarivanje onih 5%.
A sta sve mozete u Srbiji ako imate od 5% do 7% kao politicka partija najbolje se vidi na slucaju g17+.
Hvala Nemanja. Vrlo edukativno, mada niste me skroz ubedili.
како да обезбедимо да они који одлучују о јавном интересу (у Србији: странке) не буду под утицајем скривених донатора или јавних донатора са тајним циљевима, и како да странке, ради подмиривања великих трошкова које имају за одржавање инфраструктуре и придобијање бирача не посегну за јавним ресурсима.
Prvo taj problem drzavno finansiranje kao sto ste i sami primetili ne resava. Pitanje je da li bi to resila i dodatna kontrola. Verovatno ne. Obratite paznju na soft money raspravu u americi. Soft money, za one koji ne znaju je kada npr. evropski pokret u Srbiji organizuje kampanju Srbija u Evropi pred izbore a DS ima slicnu izbornu poruku.
To je sto se tice prakticnih razloga, koji su manje bitni. Vazniji razlog je moralne prirode. Zasto bi neko sprecavao Miskovica da finansira odredjenu stranku - Zato sto ce mu posle biti cinjene usluge na stetu gradjana? Ukoliko je to tacno, onda Miskovic i pre svega onaj ko mu obezbedi neku protivzakonitu korist treba da odgovoraju pred sudom. To su dva razlicita procesa. Vi ustvari predlazete da prestanemo da vozimo automobile jer postoji mnogo saobracajnih nesreca. Protiv nesreca se branimo kaznjavanjem onih koji ih izazivaju. Tako bi imalo smisla da svi prihodi budu javni ali da ne postoje nikakva ogranicenja za donacije. Ukoliko neko kasnije prekrsi zakon jer je primio novac, onda je to posao tuzilastva i sudstva da takvo ponasanje kazni.
Konacno, stranke koje diluju sa tajkunima ce najbolje kazniti glasaci na narednim izborima. Ako ne zele, kao sto je to slucaj sa Tashkinom u Tajlandu, onda je to stvar izbora vecine i to u demokratiji mora da se postuje. Nazalost ne i na Tajlandu.
FG to nije razlog da se ogranicavaju donacije. Ko ume njemu dvije.
Nemanja jos nesto. Ovo oko legata. Postoji ogranicenje za prihode koje stranke mogu da ostvaruju od razne imovine na 20% ukupnih prihoda. Znaci ograniceno je koliko mogu da koriste i od legata.
"Ствари стоје тако да странкама треба много више новца него што могу да прикупе на овај начин. Странке имају, нарочито у кампањи, трошкове који превазилазе њихове финансијске могућности прихода од genuine донатора и чланова."
ali, tolike pare su im potrebne samo ako i sve druge stranke imaju te pare. ovo je arms race. to da stranke imaju manje para ima i svojih prednosti.
Jos jednom! Ja sam protiv ogranicavanja bilo cega pa i donacija politickim partijama. Sto se mene licno tice, politicke partije mogu da se finansiraju na sve moguce nacine sem iz budzeta republike i zloupotrebom tih sredstava.
"ali, tolike pare su im potrebne samo ako i sve druge stranke imaju te pare. ovo je arms race. to da stranke imaju manje para ima i svojih prednosti."
Одговор Гласу народа:
Мислим да ствари стоје помало другачије , нпр. "толике паре су им потребне ако макар једна странка која се бори за исто бирачко тело има те паре или може на једноставан начин да до њих дође". Трошкови ће се вероватно зауставити на највећем нивоу који сваки од учесника може да постигне.
Одговор Лазару (легати):
Постоје нека ограничења у члану 5 садашњег закона, која се могу односити на овај случај. Ограничење од 20% удела прихода од имовине у укупним годишњим приходима странке је одредба која је била и на Уставном суду, али мислим да још није донета одлука по њој. Међутим, она не утиче на могућност лица да завешта имовину странци, већ на могућност странке да од те завештане имовине приходује у будућности. Свакако је у питању једно бесмислено ограничење.
Постоји у закону и друго ограничење - укупни приходи из приватних извора у току године (осим из чланарине) не смеју прећи износ који странка добија из буџета. Та одредба такође није у реду (поготово зато што странке ставља у неравноправан положај јер су им лимити различити), и она би се могла одразити и на могућност пријема завештања, ако је реч о имовини велике вредности.
Nemanja: "Ствари стоје тако да странкама треба много више новца него што могу да прикупе на овај начин. Странке имају, нарочито у кампањи, трошкове који превазилазе њихове финансијске могућности прихода од genuine донатора и чланова."
Nemanja, obratite pažnju: svakoj firmi treba mnogo više novca nego što može da prikupi od kupaca njihovih proizvoda i usluga. Naročito kada razvijaju nove proizvode i usluge, imaju troškove koji daleko prevazilaze mogućnosti prihoda od dobrovoljnih priloga kupaca. I onda!? Kao što sami kažete a verovatno i shvatate, suprotno je duhu ovog portala zabranjivati firmama da troše svoj novac da privuku "donatore" ili s druge strane otimati novac levo i desno (pljačkati narod) da bi se zadovoljile potrebe firmi koje prevazilaze njihove mogućnosti.
E sad, ne razumem, ako vidite šta je besmisleno kad govorimo o firmama (vidite li?) kako i zašto upravo to predlažete kad govorimo o strankama?
Одговор Лазару, soft money и остало:
Soft money је сасвим извесно начин финансирања који мора да буде обухваћен Законом уколико у њему постоје икакве забране и ограничења, јер иначе те забране и ограничења немају смисла. Сада међутим није.
Поред уобичајених "проевропских" и "произлазних" кампања на последњим изборима смо имали и једну радикалску невладину организацију у потпису неких спотова.
Ukoliko je to tacno, onda Miskovic i pre svega onaj ko mu obezbedi neku protivzakonitu korist treba da odgovoraju pred sudom.
Потпуно се слажем, у питању су два одвојена процеса. Међутим, није реч само о томе да ће неко Мишковићу или неком другом обезбедити противзакониту корист (за то јесте надлежан суд), већ да може донети одлуке које ће му омогућити да стекне закониту корист. На пример, када држава даје субвенције, произвођачи малина имају интерес да се субвенционише производња малина више него производња јабука. Они могу да нађу партију која ће се заложити да привилеговање малинара постане закон. Теоријски, уколико би у структури финансирања те партије преовлађивале малинарске донације, постојао би већи ризик да та партија занемари значајне делове свог програма (нпр. ЕУ интеграције, одбрана Косова, реформа јавне управе и слично), како би обезбедила подршку за промоцију малинарских интереса. Ја нисам беспоговорни заговорник државних донација нити ограничења, само покушавам да укажем на могуће оправдање њиховог постојања. У конкретном случају, мислим да је јавност и детаљност програмских циљева и јавност примљених донација много делотворније средство за одбрану јавног интереса од рестриктивних мера код финансирања партија.
одговор Перици:
Ја уопште не предлажем да странке отимају новац од народа нити да тргују својим утицајем у замену за донације интересних група, како би трошиле преко могућности, већ само констатујем да ће оне то вероватно чинити како би обезбедиле себи опстанак на политичком небу.
Нисам баш најбоље разумео поређење са фирмама а поготово колико се могу повлачити паралеле између начина на које фирме прикупљају новац.
Soft money - ovakve kampanje jako teško mogu da se spreče. Tj. postaje stvar subjektivne odluke da li je nešto novac za kampanju ili ne. Ko će da odlučuje o pravom cilju kampanje? Ako na primer neko organizuje kampanju za odbranu drugog amandmana u americi nadzorni organ može da proceni da to predstavlja podršku republikancima i da spreči NRA da se oglašava. Time su njihova prava na slobodu govora narušena. Isto sa legalizacijom abortusa i demokratama na primer. Ili, ko će da zabrani Bori Čorbi da priča o Kosovu u Srbiji u vreme izborne kampanje? To je nemoguće sprovesti. Soft money nikako ne treba da bude obuhvaćen zakonom. Ako bude, to mora da padne na ustavnom sudu.
Što se tiče uticaja na donošenje zakona. Pa to i jeste poenta demokratije. Ne možete oduzimati malinarima političke slobode i pravo na organizovanje, zato što postoji mogućnost da im se poveća iznos subvencija. Ljudi se organizuju politički u stranke jer žele da menjaju zakone. Ako je neka grupa uspešnija od druge, blago njima. Trenutno su to penzioneri u Srbiji. Ja sam naravno protiv povećanja penzija ali PUPSu skidam kapu na organizaciji. Ne vidim u tom procesu ništa loše. Mislim da nije u redu ukidati političke slobode da bi sprečili donošenje zakona koji se nekima od nas ne dopadaju. Ne postoji rešenje za pork barrel potrošnju.
Vaši predlozi idu u smeru rešavanja nereševih problema. Ovo što predlažete u suštini nije sprovodivo. Povrh toga, zarad pokušaja da rešite nerešiv problem, zadirete u najosnovnija prava pojedinaca da se organizuju i učestvuju u politici. Osnovno pitanje je da li vredi ukidati političke slobode da bi otežali (ne i ukinuli) uticaj pojedinaca na zakonodavnu vlast? Ja sam siguran da ne vredi.
Nemanja pravo rešenje je ustav koji ograničava ulogu vlade. Ustav koji vladu ograničava na obezbeđivanje vladavine prava. Sve što vlada radi preko toga je podložno uticaju raznih interesnih grupa. Ne treba se baviti posledicama (finansiranje političkih partija) već uzrokom a uzrok su prevelika ovlašćenja države.
Ја ствари посматрам овако: када се год неки закон пише, мора да се зна шта се жели њиме постићи и морају се наћи средства која су примерена остварењу тог циља. Решења морају бити доследна - не смеју се усвајати закони са рупама које су видљиве од самог почетка.
Ако законодавац из неког разлога, око чије се основаности можемо сложити или не, жели да ограничи обим кампање, висину или структуру расхода кампање итд, онда мора да ту ствар уради на начин који ће затворити могућности да се ограничење легално заобиђе.
На пример, ако законодавац ограничи странци А да за своју промоцију не може да утроши више од 1 милион евра, онда нема никаквог смисла да истовремено допусти да удружење АА утроши неограничен износ за кампању којом поручује бирачима "гласајте за странку А". Уколико је пак из неког правног или фактичког разлога немогуће ограничити удружење АА да шаље такве поруке, онда би било смисленије одустати и од ограничавања висине расхода странке него имати закон са рупом.
За сада ми се чини да би законодавац могао, уколико би желео да се бави кампањама не-учесника на изборима да то учини на неки прихватљив начин, али не могу да тврдим, нисам никада пробао да напишем такву одредбу. У сваком случају, слобода говора не би смела да дође у питање (пример Боре Чорбе који прича о Косову у време кампање).
Što se tiče uticaja na donošenje zakona...
Малинари имају као и пензионери право да направе странку и да узму места у парламенту. Малинари имају и право да траже подршку за своје циљеве код других странака, имају право и да финансирају странке које желе да финансирају. Имају право и да сами праве кампању којом ће тражити повећање субвенција. То међутим, уопште није био предмет мог разматрања а камоли жеље да нешто забрањујем или укидам малинарима људска права.
Тема је да ли ће странка која учествује на изборима имати право да прими од тих малинара донацију која прелази одређену вредност или одређени проценат њених укупних прихода. То, по мом мишљењу може бити легитиман предмет регулативе (поред тога што заиста јесте предемет регулисања у многим уређеним земљама Европе). Да ли пак такво ограничење треба увести (односно, оставити у Закону), друго је питање. То треба учинити ако постоји легитиман циљ, ако је ограничење потребно ради остварења тог легитимног циља, ако се ограничење може делотворно спровести у дело и то тако да води остварењу циља због којег је уведено.
Radi se o tome da, poštovani Nemanja, stvari posmatrate vrlo pogrešno. For starters, očekujete da zakonodavac nastoji da bude dosledan, a način na koji se zakoni "prave" svetlosnim godinama je daleko od toga. Zakoni su pogodbe političarskog šljama, jedino u čemu su dosledni to je u nameri da zadrže ili ako je moguće ojačaju kontrolu političke (parazitske) klase nad stanovništvom okupirane teritorije.
Vaš stav je simpatičan, imam osećaj da ste dobronamerni. Problem je u tome što ne sagledavate realnost, pa su Vaši predlozi u suštini antiliberalni.
Preporučujem Vam knjigu Zakon (The Law) od Bastije (Bastiat).
Post a Comment