Propovednici i muvatori u SAD, ponovo

Na odličnom novom blogu Master Resource koji se bavi ekonomskom analizom energetskih pitanja, a posebno klimatskih promena, sledeći post govori o jednom fenomenu koji je već opisan u literaturi :) kao eko-industrijski kompleks, ili kartel u Americi - koalicija propovednika i muvatora (Baptists and bootleggers), odnosno velikih korporacija koje proizvode alterantvine energije i ekoloških grupa za pritisak i NGO-ova.

Novi predlog anti-karbon kartela uvodi neke specifične inovacije. Osim zahtevanja ograničenja emisija CO2 i davanja dodatnih dozvola onima koji su "rano delovali" na smanjenju CO2 (njima samima) sada dodaju još neka zgodna oruđa uz pomoć kojih mogu da fino zarade: 1) odredbu da termocentrale koje se izgrade posle 2015 ne smeju da emituju više od polovine CO2 koji se sada smatra normalnim da te centrale emituju, i 2. Svaka centrala koja već sada radi mora do 2015 da se prepravi tako da zadovoljava ove standarde.

Šta ovo praktično znači? Znači regulatorno desetkovanje termocentrala na ugalj. Koliki procenat njih će do 2015 moći da zadovolji ove standarde (da duplo smanji emisiju CO2)? Verujem vrlo malo njih. Dakle, Costa Nostri nije bilo dosta da se ukupne emisije CO2 ograniče, i da se oni nagrade dodatnim dozvolama, već sada žele da nametnu tehnološke standarde koji će veliki deo termocentrala na ugalj praktično staviti van zakona posle 2015 godine! Koliko će onda vredeti turbine na vetar General Electrica?

Da li je recesija problem?

I kad ljudi kritikuju planove kejnzijanaca da povećanjem državne potrošnje izađu na kraj sa recesijom, oni nekako podrazumevaju da je recesija problem koji treba rešiti, samo što sumnjaju da je fiskalna ekspanzija države to spasonosno rešenje. Neki pribegavaju veri u čarobne moći monetarne politike (dovoljno kreditne inflacije sprečiće dalju deflaciju i kontrakciju), dok najmalodušniji kažu - ne može se ništa učiniti, mora se podneti recesija bez nekih političkih intervencija. Dignimo ruke i čekajmo da nepogoda prođe.

Međutim, ono što sve ove reakcije spaja jeste uverenje da je recesija problem; samo se ne slažu da li se i kako taj problem uopšte može rešiti. Ludvig von Mises ima drugačiji stav, i njime po mom sudu još jednom pokazuje zašto je reč o najvećem ekonomisti XX veka:

"It has been pointed out already in what respect we are free to call an improvement in the quality and an increase in the quantity of products economic progress. If we apply this yardstick to the various phases of the cyclical fluctuations of business, we must call the boom retrogression and the depression progress. The boom squanders through malinvestment scarce factors of production and reduces the stock available through overconsumption; its alleged blessings are paid for by impoverishment. The depression, on the other hand, is the way back to a state of affairs in which all factors of production are employed for the best possible satisfaction of the most urgent needs of the consumers." (Human Action)

Dakle, depresija nije "problem" koji čeka da bude "rešen", već rešenje problema. Ona je samo suočavanje s realnošću, likvidiranje neodrživih investicija stvorenih pogrešnim preusmeravanjem kapitala u kapitalno intenzivnije projekte putem veštačkog sniženja kamatnih stopa. Borba protiv recesije je zapravo borba protiv prirodnog procesa samo-korigovanja privrede. Država ne treba da interveniše tokom recesije, i to ne zato što "fiskalni stimulus ne funkcioniše", ili što je "monetarna politika neefikasna zbog zamke likvidnosti", već zato što je recesija/depresija u stvari pozitivna faza ekonomskog ozdravljenja, period eliminisanja loših investicija. Glupo je pokušavati da sprečiš ozdravljenje privrede.

David Prytchitko na blogu Austrian Economists duhovito komentariše:
"Eto zašto sam uvek bum nazivao "krizom" a recesiju "korekcijom". Naša kriza se dogodila tokom proteklih godina; a sadašnje stanje je borba protiv korekcije"

Putuj Evropo 3

Odmah pošto je Le Penu u Francuskoj potvrđena kazna za tvrdnju da nacizam u Francuskoj nije bio toliko nehuman, podignuta je optužnica protiv holandskog poslanika koji je snimio film uvredljiv za islam. Sud je, pogledajte ovaj cinizam, "uporedio težinu njegovih jednostranih generalizacija sa pravom na slobodu govora" i zaključio je to što je rekao u filmu toliko loše da sloboda govora nije dovoljna da ga zaštiti.

Ali čemu onda služi sloboda govora ako ne da nam omogući da kažemo baš to što je za druge neprihvatljivo? Ako sloboda govora važi samo dok govorimo ono što se sviđa režimu ili demokratskoj većini, onda ona nema nikakvog smisla. Cela poenta slobode govora je da ona važi bez obzira na sadržaj izrečenog i mišljenje većine o tome. Bez tog uslova ona striktno gledano ne postoji.

Ali holandskog poslanika mi nije žao, jer je isti prethodno izjavljivao da "Koran treba zabraniti isto kao što se zabranjuje Majn Kampf". Znači da ni on sam nije ljubitelj slobode govora, misli i štampe nego se, naprotiv, sa svojim tamničarima slaže u tome da stvari treba zabranjivati i ljude hapsiti zbog onoga što govore, pišu ili snimaju. Na principijlnom nivou su saglasni, jedino se ne slažu oko sadržaja koji treba zabranjivati.

Skeptici

Iako ima mnogo priče o povratku kejnzijanizma, mnogo američkih mainstream ekonomista su vrlo skeptični kako prema Obaminom stimulusu, tako i njegovim kejnzijanskim teorijskim osnovama. To je dovelo do toga da se nobelovac Krugman jako uzbudi zbog stanja ekonomske nauke u SAD koja ne uspeva da prepozna svu genijalnost kejnzijanizma kao rešenja problema recesije.

Evo provizornog spiska samo nekih od poznatijih skeptika među ekonomistima:

Robert Lucas, Chicago

Gary Backer, Chicago.

Robert Barro, Harvard

Eugene Fama, Chicago

Casey Muligan, Chicago

Greg Mankiw, Harvard.

Mario Rizzo, New York University

Alberto Alesina i Luigi Zingales, Chicago.

Donald Boudreaux, George Mason.

John Cochrane i Thomas Sargent, (Chicago i New York)

Arnold Kling, George Mason.

Iako bi se lista mogla proširiti mnogim ekonomistima koji ne predaju na fakultetima, vrlo je upadljivo da su glavni skeptici skoncentrisani na samo tri ili četiri univerziteta.

Videla žaba...

Zna li uopšte Vlada Srbije šta radi? Videvši da to rade neke druge zemlje, Cvetković je najavio paket pomoći privredi od 100 mlrd dinara da bi se prevazišla recesija.

Politike koje SAD i neke evropske zemlje sada sprovode su kejnzijanske, što znači da je njihova glavna ideja da se ekspanzivnom fiskalnom politikom podstakne tražnja. Ekspanzivna fiskalna politika je drugačije rečeno ulazak u budžetski deficit, odnosno zaduživanje ili odricanje od buduće potrošnje, u zamenu za sadašnju potrošnju. Bez obzira što to nije dobro trajno rešenje, to je ideja iza kejnzijanske politike. Zato što navodno ne može da se ublaži ekspanzivnom monetarnom politikom zbog lošeg funckionisanja kreditnog tržišta, recesija se ublažava ekspanzivnom fiskalnom politikom. Otuda stimulusi.

A Vlada Srbije potpuno promašuje temu i ne ulazi ni u kakav fiskalni deficit, jer je sama sebe prethodno ograničila sporazumom sa MMF-om, i umesto toga jednostavno odlučuje da deo budžeta preusmeri na pomoć privredi. Dakle nije u pitanju ekspanzivna fiskalna politika, nego prosto budžetska potrošnja na pomoć privredi zato što se misli da država može da pomogne privredi. Ako to tako može da funkcioniše, zašto i do sada nisu pomagali privredi, kreditirali, mešali se u posao banaka i određivali prioritete? Nije im bila potrebna recesija, mogli su jednostavno da svojim merama podstiču privredu da ostvaruje fenomenalan rast.

Da je Vlada sada rekla da će povećati potrošnju i deficit, to bi bilo razumljivo. Ne i ispravno, ali eto po kejnzijanskom receptu po ugledu na druge zemlje i u svrhu kratkoročnog ublažavanja recesije dok ne stigne račun. Ali oni ne rade to nego samo povećavaju državnu ulogu i čak vode obrnutu fiskalnu politiku. Ako ima neke fiskalne politike onda je to restriktivna, jer je deficit ograničen, a nagoveštava se i mogućnost podizanja PDV-a. Obe politike su pogrešne, kejnzijanska i ova Vlada Srbije, ali razlika između njih je što zapadne zemlje postupaju po makroekonmskom receptu iza kojeg barem stoji ideja fiskalne ekspanzije kako privremene reakcije na recesiju. A Vlada Srbije ne vodi fiskalnu politiku nego prosto preusmerava budžetska sredstva u dirigovanje privredom, misleći da će doneti bolje odluke nego banke i firme same. To nije čak ni kejnzijanizam.

Magic Magic Johnson

Jedan od najvećih igrača košarke svih vremena, Magic Johnson iz L.A. Lakersa, sada je već 15 godina sportski penzioner i vrlo uspešan poslovni čovek, sa investicijama u nekretnine, ugostiteljstvo itd, sa ukupnim kapitalom preko 1 milijarde. Pošto mu je ranih 1990-ih dijagnostifikovan AIDS, Magic se povukao iz sporta, ali je, hvala Bogu, do sada zadržao dobro zdravlje i kako vidimo vrlo zdrav preduzetnički dar.

Međutim, osim preduzetničkog dara Magic ima i smisla za humor, ali bogami i za libertarijanizam. Pošto je novi predsednik predložio da se kuglana u Beloj Kući pretvori koršarkaško igralište, novinari su pitali Magica da li bi pristao na partiju basketa sa novim predsednikom. Nema problema, kaže Magic. A da li bi "pustio" malo novog predsednika u igri. Magic na to kaže:

"I will take it easy on him, if he takes it easy on my taxes".

Putuj, Evropo 2

Politika prenosi vest da će nemački osnovci morati jednom godišnje da obilaze koncentracione logore. Ministar unutrašnjih poslova Joakim Herman je rekao da je njihov cilj "da odgoje decu tako da mogu da se odupru svim pokušajima ekstremne desnice da ih zavede".

Lično, imam nekoliko problema sa ovim pristupom. Prvo i osnovno, nije posao države, već roditelja, da odgaja decu. Drugo, zašto se ograničiti na ekstremnu desnicu? Ekstremna levica je u Nemačkoj 70-ih godina izvršila nekoliko stotina terorističkih napada. Zašto ne voditi decu da obiđe žrtve? Da ne pominjemo desetine miliona žrtava komunističkih režima u različitim zemljama, između ostalih baš u Istočnoj Nemačkoj.

Treće, kakav je efekat ovoga? Možda se nemačka deca znatno razlikuju od srpske, ali kada sam ja bio klinac, svaki pokušaj popovanja (bilo da se radilo o sidi, pranju zuba, bezbednosti u saobraćaju, polnim bolestima i slično) je nama bio smešan i vrlo moguće kontraproduktivan.

Četvrto, kakav efekat na dečju psihu može da ima izloženost slikama i pričama o zlostavljanju, mučenju, izgladnjivanju i ubijanju?

Poenta je da ako deca sama spoznaju strahote fašizma, njihova emocija će biti mnogo jača i trajnija. Ako ih danas neko natera da nauče da je fašizam najgora stvar u 20. veku, sutra će isto tako neko moći da ih natera da nauče da je fašizam najbolja stvar koja se desila u 20. veku.

A smejao sam se kada sam gledao epizodu South Parka "Death Camp of Tolerance".

Globalno zagrevanje u raljama života

Novi predsednik Amerike je za svog savetnika za nauku postavio osvedočenog alarmistu Johna Holdrena koji je bliski prijatelj i koautor čuvenog maltuzijanca Pola Erlicha koji je 1970-ih predviđao da će se Amerika zbog nedostatka hrane izazvanog demografskom eksplozijom u svetu vratiti u kameno doba do početka XXI veka. Obama se od početka zalaže za "agresivno ograničenje emisija CO2" i obećava stotine milijardi dolara subvencija zelenim firmama u sklopu svog fiskalnog stimulusa. No, i Obamin protiv-kandidat Mekejn je takođe ništa manji alarmista, koji se jednako zalagao za cap-and-trade i borbu sa "klimatskim promenama". Čak i sada već bivši predsednik Buš, koji je dugo vremena zauzimao razuman stav po ovom pitanju, pred kraj mandata je prihvatio tu idiotsku priču o antropogenoj klimatskoj katastrofi, i nazvao globalno zagrevanje "ozbiljnim problemom koji zahteva ozbiljan odgovor". To je navelo Luboša Motla da u svom duhovitom stilu Buša nazove "umerenim alarmistom".

Ipak, izgleda da su i u ovoj stvari Amerikanci mnogo pametniji od svojih lidera. Po novom Rasmussenovom istraživanju samo 41% Amerikanaca misli da je čovek krivac za globalno zagrevanje, dok njih 44% misli da su uzroci prirodni faktori. Samo u aprilu ove godine 47% njih je verovalo u čovekovu krivicu a samo 36% u prirodne faktore. Izgleda da sva galama, besprimerna propaganda glavnih medija, zloupotreba nauke od strane naučnika i medija, milijarde lobističkih para kompanija zainteresovanih za ograničenje emisija CO2 nisu bili dovoljni. Možda je ova zima koja je do sada na severnoj hemisferi bila jedna od najgorih u poslednjih 30-ak godina ima uticaja u tom osvešćivanju. Ili to što je 2008 godina najhladnija u XXI stoleću.

Pred ekološkim fanaticima u Americi (na čelu sa predsednikovim savetnikom za nauku) stoje dva teška problema. Prvi je recesija koja preti da se dodatno produbi tokom 2009. To nije idealno ozračje za skupe operacije ograničenja CO2 čija će predvidiva posledica biti dodatno i oštro smanjenje proizvodnje i GDP. Opcija izbora za novog preddsednika je da odbaci bilo kakav skupi cap-and-trade program, ali da namiri lobiste (firme poput General Electric, DuPont, Alcoa, i sl) milijardama subvencija. To je jedino što može učiniti, ali to će dramatično potkopati njegov kredibilitet u očima ekoloških talibana: Recimo Jim Hansen tvrdi da imamo samo 10 godina da spasemo planetu fundamentalnom transformacijom civilizacije u pravcu smenjenja potrošnje energije, a Obama samo nekoliko godina da sprovede drastične redukcije CO2 u Americi. Ako Obama odbije da pogura u dogledno vreme agresivni cap-and-trade i porez na CO2 tušta i tma ovih ekoloških Talibana će se ustremiti na njega.

Drugi problem koji treba rešiti jeste drsko odbijanje planete zemlje da se zagreje. Od 1995 do danas nema statistički signifikantnog zagrevanja. Od 1998/99 postoji blago globalno zahlađenje, a od 2002 vrlo drastično zahlađenje, koje se kreće po satelistkim podacima oko 0,3 stepena C po dekadi. Drugim rečima, ako bi se trendovi temeprature iz poslednjih 7 godina nastavili do kraja stoleća planeta bi bila hladnija za 3 stepena C i blizu novog ledenog doba. Biće sve teže objasniti ljudima protiv čega se to borimo smanjenjem emisija CO2, posebno što i NASA sada predviđa da narednih nekoliko decenija neće biti nikakvog zagrevanja. A klimatski modeli su jasni - zagrevanje, kada jednom počne, mora da se dešava manje-više po konstantnoj stopi, na dekadnom nivou.

Kejnz 4

Ovaj put, jedan moj stari, do sada neobjavljeni tekst pisan povodom 60 godina od Kejnzove smrti. List koji mi je tada (2006) tekst naručio (Reporter), odbio je da ga objavi.

Putuj Evropo

Sve je manje razloga za Srbiju da se priključi ovakvoj Evropskoj uniji.

Le Penu je potrvđena kazna od 10 hiljada evra i uslovni zatvor od tri meseca za izjavu da nacistička okupacija u Francuskoj "nije bila preterano nehumana". Proverio sam par drugih sajtova i da, to je sve što je rekao, da "nije bila preterano nehumana" i to je u slobodarskoj Evropi dovoljno za zatvor. Ako je uopšte i bitno šta je rekao, jer nikakva kazna se ne sme izreći za bilo šta što je neko rekao.

Da budem sasvim precizan, u Americi recimo možete biti kažnjeni ako u prepunom bioskopu vičete "Vatra!" i izazovete nesreću. I to je sve -- o istoriji, nacistima, fašistima, komunistima, predsedniku, pričajte šta hoćete.

Sada će se Le Pen žaliti Evropskom sudu za ljudska prava, ali videćemo šta će on reći. Evropa je smislila ustav od 300 strana, u njemu impate pravo na stanovanje i dečiji dodatak, ali nemate pravo da kažete šta hoćete. Pustite ekonomske slobode, pa Evropa još uvek nema ni slobodu govora.

I slučaj Le Pena nije usamljen, evo jednog spiska verbalnih delikta za koje su evropske zemlje u poslednjih par godina kažnjavale.

Prednosti centralizacije

Obavezno pogledajte tekst Slobodana Antonića: Vojvodina duplih okruga. Sjajan komentar na temu rasta državne administracije.

Članom 32 statuta AP Vojvodine, međutim, uporedo sa tih sedam republičkih upravnih okruga stvara se još sedam pokrajinskih upravnih okruga! Oni će se razlikovati od republičkih po svojim granicama. U republici, tri upravna okruga se nalaze u Bačkoj, a dva u Banatu. U pokrajini, dva upravna okruga će da postoje u Bačkoj, a tri u Banatu.

Sa druge strane žao mi je što još uvek nisam čuo Antonića da kritikuje glomaznu državnu administraciju sem kada je u pitanju secesionistička Vojvodina. Veliki državni rashodi mu smetaju samo onda kada se povećavaju rashodi nižih nivoa vlasti, pogotovu u severnoj nam pokrajni. Logično bi bilo da se zalažemo za smanjivanje republičke administracije jer je po definiciji lakše uticati na vladu koja je bliža građanima.

Ako niste znali

U Srbiji se cene određuju dogovorom:
Jelašić je... podsetio da je NBS sa vladom potpisala Memorandum prema kojem bi ukupan rast potrošačkih cena trebalo da iznosi između 11 i 15 odsto na godišnjem nivou.

Da vodim Komisiju za zaštitu konkurencije principijelno bih reagovao.

Ima nade za Marlboro

Najmoćniji čovek sveta je strastveni pušač. Kao i Marko i on bezuspešno pokušava da ostavi duvan. Ono što je interesantno je da su se tokom kampanje novinari vrlo detaljno bavili zdravstvenim kartonima John McCaina dok su pušenje Baraka Obame svesno zanemarili.

Sumnjam da će ova činjenica uticati na bolji tretman pušača. Ideologija je ipak pretpostavljena navikama.

Pronađite uljeza

Ili kako prepoznati političku i ekonomsku filozofiju američkih predsednika iz ključnih rečenica u inauguracionim govorima:

Reagan: "Država nije rešenje problema; država je deo problema."

Clinton: "Era velike države je završena."

Obama: "Pitanje koje postavljamo danas nije da li je država prevelika ili premala, nego kako radi."

Kejnz 3

Nastavljamo serijal o kejnzijanskim lekovima protiv recesije. Pošto smo ranije tretirali investicije u infrastrukturu, danas prelazimo na drugi kamen temeljac kejnzijanizma - povećanje socijalnih transfera siromašnima tokom krize (socijalna davanja, osiguranje za nezaposlene, ili "poreski krediti" kao u slučaju novog Obaminog stimulusa). Veruje se da ovaj skup mera takođe podstiče proizvodnju, jer podstiče potrošnju.

Rezonovanje iza teorije o socijalnim transferima kao antirecesionoj meri je jednostavno; Kejnz u tom rezonovanju nije uopšte "socijalno osetljiv", on ne želi da pomogne siromašnima da prebrode krizu. Njegovi razlozi su mnogo ciničniji. Naime, siromašni ljudi imaju mnogo višu "graničnu sklonost potrošnji" od bogatih ljudi. To znači da će oni od svakog dodatnog dolara dohotka mnogo veći procenat potrošiti, a mnogo manji uštedeti u odnosu na one koji imaju više (znamo da je štednja glavni problem). Stoga je jednostavan recept za državnu politiku - neka vlada da još para siromašnima. Siromašni troše jer nemaju dovoljno roba i usluga, industrija čije proizvode kupuju biva stimulisana i proizvodnja raste, to se dalje preliva na druge, i recesija prolazi.

Možda će vam delovati iznenađujuće, ali Bušova amdinistracija je tokom 2008 godine potrošila u dva navrata ukupno skoro 200 milijardi dolara na pokušaje da na ovaj način stimuliše potrošnju siromašnijih domaćinstava i time predupredi ili zaustavi recesiju. Ko bi rekao da je zli tržišni fundamentalista Buš do te mere doktrinarni kejnzijanac. I kakav je rezultat bio? Umesto da poraste potrošnja, porasla je štednja i otplata dugova najsiromašnijih slojeva stavništva, koji su dobili milijarde poreskih subvencija, a ne potrošnja.

I kakav zaključak su političari u Vašingtonu izvukli iz ovog fijaska sa Bušovom kejnzijanskom anti-recesionom politikom? Pa da je 200 milijardi bilo nedovoljno, da treba još 300 milijardi koliko Obama predviđa za poreske stimulacije (koje se najvećim delom svode na budžetske subvencije jer najsiromašniji ne plaćaju porez na dohodak).

Da je Buš zaista tržišni fundamentalista kao što nije, on je mogao znati da je plan sa socijalnim transferima osuđen na propast. A to je mogao znati da je pročitao ili u svom okruženju imao nekog ko je pročitao knjigu Miltona Friedmana o ovom problemu, u kojoj on izlaže svoju teoriju permanentnog dohotka. Ta teorija, koja je svakako Friedmanov najveći doprinos ekonomskoj teoriji, pokazuje da se obrazac potrošnje domaćinstava i pojedinaca ne formira u skladu sa kratkoročnim keš-bilansima, tj filozofijom ili "od danas do sutra" ("svi smo na dugi rok mrtvi"), kako kejnzijanci veruju. Naprotiv, objašnajva Friedman, ljudi troše u skladu sa svojom anticipacijom željenog permanentnog, tj trajnog dohotka. Oni troše onoliko koliko mogu u odnosu na dugoročnu perspektivu koju sebi mogu da priušte, a ne u odnosu na to koliko danas imaju. Naprimer, ako je privreda u recesiji, i oni dobiju neku sumu para od vlade, oni neće direktno ići u prodavnice i kupovati robu do iznemoglosti, nego će značajan procenat uštedeti za zdravstveno osiguranje, za školovanje dece, za otplatu kredita ili neke druge dugoročne izdatke. Ljudi ne žive od danas do sutra nego u skladu sa dugoročnom perspektivom. Zato je besmisleno verovati da siromašni ljudi imaju veću graničnu sklonost potrošnji (iako imaju veću opštu sklonnost potrošnji). I zato je jasno kako je bilo moguće da 80% Bušovog fiskalnog stimulusa bude upotrebljeno za štednju i otplatu dugova, a ne kako se želelo, potrošnju.

Ukratko, i bogati i siromašni troše i štede u skladu sa permanentnim a ne trenutnim dohotkom. Ako se dugoročni obrazac potrošnje, tj shvatanje permanentog dohotka pojedinaca ne menja, neće se promeniti ni kratkoročni obrasci potrošnje. A fiskalni stimulusi, koliki god bili, ne mogu da promene permanentni dohodak, jer on zavisi od ličnog bogatstva u nekretninama, akcijama itd, kao i obrazovanja i preduzetničkog talenta, tako da fiskalni stimulus ne može da utiče na kratkoročno povećanje potrošnje domaćinstva, te time ni da bude efektivna antirecesiona mera. QED.

Land of the free and home of the brave

Pogledajte kratak film na Youtubeu o tome šta su sve pokušali (a nešto i uspeli) da zabrane negde u Americi prošle godine.

Da im se u himni ne spominje da su zemlja slobodnih i dom hrabrih, rekao bih da su gomila kukavica, koja se odrekla svojih sloboda.

Kako drugačije objasniti suspendovanje (i smenjivanje sa mesta potpredsednika odeljenske zajednice) jednog osnovca zbog toga što je u školu doneo bombonice, ili zabranjivanje reklame za GTA IV, ili zabranu hot doga sa slaninom u LA-u, osim ako ga prodaješ iz kioska koji košta 26 hiljada dolara? Prilično bizarnu priču žene koja je provela u zatvoru 45 dana jer je prodavala bacon dog možete pogledati ovde.

Krunisanje, javni radovi....

Dok krunisanje novog Cara/Mesije u Vašingotnu traje, mi ćemo ovde razmatrati mnogo prozaičnije i, usuđujem se reći, profanije, ovozemaljskije teme. Naime, pošto smo prethodno videli koji sve razlozi kejnzijansko ekonomsko planiranje čine ništa boljim od lenjinističkog, današnje vesti nude još jedan razlog koji ja do sada nisam pominjao.

Asociated Press javlja da će samo oko 7% od celokupnog iznosa Obaminog fiskalnog stimulusa predviđenog za infrastrukturna ulaganja biti realizovano tokom 2009 godine. Jasno, da bi se infrastrukturni radovi tog obima sproveli potrebno je uložiti ogroman napor u koncipiranje projekata, cost-benefit analizu, pravljenje i sklapanje ugovora s "izvođačima radova" i sve ostalo. To traži vreme. Drugim rečima, dok birokrati naprave plan, recesija će sama proći. Kad god da je recesija u Americi počela, skoro sva predviđanja kažu da će se ona verovatno završiti negde u drugoj polovini 2009. Dakle, ogroman deo državnih ulaganja u infrastrukturu uopšte neće biti potrošen dok recesija ne prođe sama od sebe!

Očigledan zaključak odavde je da je recesija samo vrlo loš i providan izgovor za ono što političari u Vašingtonu i njihovi novinari i intelektualci zapravo žele iz drugih razloga - dramatično povećanje državne uloge u ekonomiji, a prevashodno državne potrošnje. Recesija samo služi da se neukom narodu, zastrašenom "ekonomskim kolapsom" i "neviđenom krizom" lakše proda ekonomska agenda njudilovskog kolektivizma. Niko nije toliko glup da veruje u ekonomsku bajku o "fiskalnom stimulusu" kao leku za recesiju (koliko vidimo, čak i mainstream mediji su shvatili) . Radi se o znamenitom "nedozovljavanju da kriza prođe neiskorišćena" kako se izvoleo izraziti drug Šef Kabineta.

Kejnz I

Već je ovde bilo rasprave koliko je Kejnzova teorija uzrok a koliko posledica kolektivizma. Ovih dana, njegovo ime je ponovo u centru pažnje zbog toga što izgleda da se mnogi ekonomisti sada okreću njegovoj teoriji u nameri da opravdaju nezabeleženi porast državnih intervencija i posebno državne potrošnje kao leka za recesiju. Ja planiram da sada, upravo zbog novootkrivene popularnosti Kejnzovih ideja, napravim mali serijal o greškama kejnzijanske ekonomije. Danas počinjemo generalnim uvodom, uz osvrt na ideju fiskalnog stimulusa i Kejnzovo generalno neshvatanje teoreme razbijenog prozora, a narednih dana ćemo se baviti i nekim specifičnijim detaljima.

Kada pogledate njegovu teoriju vidite da je Kejnz samo reciklirao najgore praznoverice merkantilista iz XVII veka, i preveo ih u jedan nepodnošljivi visokoparni, kvazi-učenjački žargon (što je i jedina "inovacija" u njegovoj teoriji). Mislim da je najraniju i verovatno najbolju sveobuhvatnu kritiku Kejnza koja ovo jasno pokazuje napisao Henri Hazlit 1959 godine u knjizi "Failure of New Economics".

Šta je osnovna Kejnzova ideja? Štednja je loša i do kriza dolazi zbog previsoke stope štednje a premalo investicija i potrošnje, što uglavnom nastaje kao posledica psiholoških faktora, "pesimizma" poslovnih ljudi itd. U skladu sa Kejnzovim žargonom to se zove "nedovoljna agregatna tražnja" koja se karakteriše povećanom nezaposlenošću i hiperprodukcijom. Kad je agregatna tražnja nedovoljna šta treba uraditi? Treba da država investira u one projekte za koje privatni sektor nije zainteresovan. Po mogućstvu, to treba da budu neisplative, loše investicije koje neće stvoriti nikakvu tržišno vrednu ponudu, jer bi se time zadržao kobni "debalans" između agregatne ponude i tražnje. Država plati nezaposlenima da rade bilo šta, recimo kopaju kanale ili grade mostove i puteve koji nikom ne trebaju; onda radnici kupuju robe i usluge, stimulišući njihove proizvođače, ovi onda povećavaju kupovine od svojih dobavljača, stimulišući njih, i tako redom, blagostanje se širi kroz celu ekonomiju.

Dakle, celokupno uveravanje američkih i evropskih političara da će fiskalni stimulus finansirati korisne projekte sa Kejnzovog stanovišta je čista glupost. Ono što treba tokom recesije nije da vlada glumi i podražava tržište, nego da uliva pare u bilo kakve projekte da bi zaposlila ljude, i efektom multiplikatora prelila blagostanje u sve sektore ekonomije. Kejnzov omiljeni istorijski primer uspešne anticiklične politike koji daje u svojoj "Opštoj teoriji..." je izgradnja piramida. Zapošljavanje hiljada i hiljada ljudi na potpuno beskorisnim poslovima gradnje državnih mauzoleja vladara. Ne treba nikakva cost-benefit analiza projekata da bi smo vodili kejnzijansku anticikličnu politiku. Onaj čuveni drugi primer sa plaćanjem ljudima da kopaju i zatrpavaju rupe, koji se često smatra preteranim, je sa kejnzijanaskog stanovišta idealan oblik fiskalnog stimulusa. Što se vlada više trudi da investicije budu racionalne to efektivnost celog stimulusa slabi, jer reprodukuje neravnotežu između ponude i tražnje.

Kejnz je potpuno ozbiljno verovao u ove budalaštine. Prilikom jedne posete Americi u hotelu, on je pred prijateljima umesto da obriše lice jednim peškirom uzeo ceo set peškira, bacio na pod i izgazio, objašnjavajući da time povećava tražnju za uslugama sobarica. On je bezupitno verovao da društvo postaje bogatije kad klinac razbije izlog bakalnice. Današnjim obožavaocima Kejnza je blam da kažu to otvoreno, da tip ekonomske teorije koji nam oni serviraju kao spas iz ekonomske krize zahteva da plaćamo ljude da kopaju i zatrpavaju rupe (ili uništavaju inventar po hotelima :)), već radije delimično falsifikuju teoriju, pretvaranjem da država treba da investira isključivo u korisne projekte, da bi sačuvali njen osovni etatistički i kolektivistički impuls - zahtev za povećanjem državne potrošnje kao "leku" za recesiju.

Kejnz je bio rđav ekonomista iz jednog osnovnog razloga - što nije razumeo osnovnu poentu ekonomije da nema besplatnog ručka i da se razbijanjem prozora ne povećava blagostanje društva. Drugim rečima, da državno trošenje mora da se plati, porezima, zaduživanjem i manjim privatnim trošenjem (kao što više para za staklara znači manje para za obućara, u Bastijinoj priči). Štednja je loša, potrošnja nije posledica nego uzrok bogatstva, kamatna stopa zavisi od psiholoških faktora, protekcionizam je ekonomski superioran u odnosu na slobodnu trgovinu i bolje promoviše mir u svetu, da je kamatna stopa na tržištu skoro uvek "previsoka" i da su zakoni protiv "zelenašenja" savršeno opravdani, i gomila sličnih idiotizama, sve se to može naći u Kejnzovoj "Opštoj teoriji...". Činjenica da takva jedna kompletna besmislica kao što je Kejnzova ekonomska teorija (čiji su merkantilistički duplikati u XVIII i XIX veku služili samo za sprdnju ljudima poput Adama Smita, Dejvida Hjuma, J.S.Mila ili Dejvida Rikarda) zauzima tako prominentno mesto na današnjim univerzitetima i utiče na ekonomsku politiku toliko zemalja, govori samo o stepenu do koga je došla razgradnja intelektualnih standarda zapadne civilizacije u prethodnih stotinak godina.

Heritage indeks '09

Novi Indeks ekonomskih sloboda Heritage fondacije, sa podnovljenim, elegantnim sajtom.

Od 183 zemlje Srbija je 109., Crna Gora malo bolja na 94. mestu, Hrvatska iznenađujuće slabija 116. Na Balkanu su najbolje Bugarska i Albanija koja nekako ima državnu potrošnju od samo 28% GDP-ja.

Hong Kong i Singapur imaju po 15% i poslednji put kad sam proverio privreda im nije bila uništena zbog nedostatka podrške.

Fiskalni stimulus

Upravo je objavljeno da su Obamini savetnici koncipirali plan od najmanje 825 milijardi dolara fiskalnog stimulusa koji će ponuditi Kongresu na usvajanje.

Naravno, ne treba se čuditi kada političari beskrupulozno koriste povoljne okolnosti za širenje prave orgije državne potrošnje. Ali, je svakako neverovatan fenomen do koje mere su ekonomisti glavnog toka spremni da im u tom poslu sekundiraju. I koliko su spremni da prenebregavaju ne samo ekonomske doktrine kojih su se do juče držali, već pre svega elementarni zdrav razum i logiku.

Kada se o fiskalnom stimulusu radi, jednostavno pitanje koje ne možete naći u komentarima većine ekonomista je - kako se finansira fiskalni stimulus? Svi će se složiti načelno-teorijski da nema besplatnog ručka. Osim, nekako kad je reč o fiskalnom stimulisanju ekonomije, gde se veruje da država može obezbediti neke pogodnosti bez troškova, zapravo sa dodatnim koristima.

No, odakle dolaze pare? Odgovor - od poreza, od povećanog državnog zaduživanja ili od štampanja para. Nema četvrtog načina. Porezi u Americi neće biti povećani već smanjeni ili slični kao sada. Dakle, to nije izvor. Da li je zaduživanje izvor sredstava? Vrlo verovatno. Samo ni to ne ide besplatno. Kinezi, Japanci i svi ostali koji drže obveznice američkog Trezora neće neograničeno pokrivati američki dug. Ako zaduženost raste, rastu kamatne stope i na kraju dolazi do istiskivanja privatnih investicija (što na kraju može odvesti u inflaciju kao poslednje očajničko "rešenje"). Vlada ne može da se zadužuje i da povećava potrošnju a da se to ne odrazi negativno na privatne investicije. Ako može, zašto onda ne poveća državni dug 10 puta i ne uvede stimulus od 10 000 milijardi? Ako se bogatstvo "multiplikuje" (a ne istiskuje), povećajmo onda stimulus 50 ili 100 ili 1000 puta? Koji je teorijski argument protiv takvog povećanja?

Osim toga, pitanje je kriterijuma za donošenje investicionih odluka. Američka vlada će da potroši skoro 900 milijardi dolara tokom sledeće godine na infrastrukturu, obnovljive izvore energije, zdravstveno osiguranje i tako redom. To znači da će ta vlada morati da donosi enorman broj osetljivih investicionih odluka, i to dalje znači da onaj ko predlaže taj plan i onaj ko ga kao ekonomista podržava, veruju da vlada ima bolje informacije, moć predviđanja i podsticaje za ulaganje od tržišta, i da će ona superiorno da alocira tih 900 milijardi. Kada neko prigovori da je to apsurdno, jer ako je država bolji investitor od privatnika onda nije trebalo ukidati socijalizam, kolektivisti odgovaraju da je to slučaj samo u depresiji ili recesiji kad privatna tržišta presuše. Dakle, tržište je inače superiorno u odnosu na vladu, ali kad ono "otkaže" onda vlada postaje genijalna, i sposobna za sve ono za šta inače nije sposobna - da bude dobar investitor i kapitalista. Koja je teorijska osnova za takvo idiotsko verovanje u prestabiliranu harmoniju između političara i biznismena (kad prvi "zna" drugi ne "zna", i obrnuto)? Ja do sada nisam čuo ništa na tu temu. Voleo bih da ako je neko od čitalaca upoznat sa bilo kakvom argumentacijom tog tipa, da me sa njom upozna.

Političari i birokrati u federalnim telima će, dakle, na osnovu svojih recesijom mistički zadobijenih moći predviđanja i procenjivanja, na brzinu morati da evaluiraju stotine i stotine projekata tokom naredne godine, i da odluče koji od njih zavređuju pare poreskih obveznika a koji ne. Oni će u odsustvu tržišnih signala da smisle bolju upotrebu ogromnih resursa u odnosu na ono što bi privatne individue bile u stanju same da učine. Kog kvaliteta će da bude njihova cost-benefit analiza predloženih projekata, i po kom kriterjumu će političari moći da pretpostave šta treba a šta ne treba finansirati (čak i da ostavimo po strani notorne public choice prigovore da će najveći deo para biti potrošen na pork-barel, korupciju i podmićivanje interesnih grupa)? Kako će oni da razlikuju "koristan" od "štetnog" projekta? Vrlo sam radoznao za teorijsko razjašnjenje i ovog problema, te molim čitaoce da se uključe.

Jedna od mojih najtrajnijih fascinacija stanjem ekonomske teorije je količina idiotskih tvrđenja koja podrazumevaju mogućnost centralnog planiranja i njegovu veću efikanost u odnosu na tržište, i istovremeno blaženo neuviđanje ogromnog broja ekonomista protivrečnosti između tih tvrđenja i načelne odanosti tržišnoj privredi; da ne možeš istovremeno biti zagovornik tržišne privrede i fiskalnnog stimulusa, jer ovo drugo podrazumeva verovanje da su državni birokrati epsitemološki i informaciono privilegovani u odnosu na tržišne aktere. Ako u to veruješ, onda moraš principijelno biti protiv kapitalizma kao takvog. Ne sme se dozvoliti da tolika ogromna količina novca ostaje na privatnim tržištima, pošto bi ljudi u ofisima i nadleštvima u prestonici mogli korisnije da ih upotrebe. A ako se ne slažeš sa tom propozicijom, onda moraš smatrati fiskalni stimulus čistim traćenjem para. Nema trećeg.

GWB, kraj mandata

Kejns je u jednom bio u pravu. U poslednjem pasosu Opšte teorije kaže da nisu skriveni interesi nego ideje te koje su opasne i koje na kraju naprave razliku između dobra i zla.

Predsedništvo Georga W. Busha je takav slučaj. Od tolike buke koju prave svi njegovi profesionalni neprijatelji, previđa se činjenica da on za osam godina nije imao ni jednu važniju kompromitujuću aferu, ličnu, finansijsku ili političku. Uporedite to sa Billom Clintonom koji je ne samo lagao pod zakletvom oko slučaja Levinski, nego je bio upleten u nerazjašnjene finansijske dilove, poslednjeg dana mandata amnestirao pomagače u ovim aferama i svog kriminalnog polubrata, a na kraju još i pokušao da pokrade nameštaj i umetničke vrednosti iz Bele Kuće. Obama pre nego što je i postao predsednik ima više afera nego što je Bush za sve ovo vreme imao. Kao i Reagan, GWB nije svetski džet-seter nego dobar konzervativac koji letuje na svom teksaškom ranču, voli da sam obavlja kućne i rančerske poslove i to planira da radi i sada po završetku mandata.

Ali pogrešne ideje su ono što su od njegovog predsedništva napravile debakl. Negde između osvajanja vlasti i 11. septembra 2001. priklanja se idejama male grupe neokonzervativaca okupljene oko potpresednika Cheneya. Neokonzervativci su bivši trockisti. Trockijev ideal je bila permanentna svetska revolucija u cilju uspostavljanja komunizma, a neokonsi su u istoj stvari samo zamenili ciljeve i umesto komunizma stavili demokratiju. Svetska revolucija je ostala. A šta je unutrašnja ekonomska politika naspram večnosti, ona se može zanemariti, a da bi se javno mnjenje pridobilo za veliku stvar možemo im još i povlađivati i davati šargarepe koje traže. Tako Bush skoro do kraja mandata nije stavio nijedan veto na potrošnju i po stepenu povećanja državne potrošnje, čak i ako se isključi vojni deo budžeta, spada u najrasipljivije predsednike ikada.

Dakle ideje, a ne skriveni interesi. Jesu Hulliburton i neke firme dobile ugovore, ali to se moglo raditi sa bilo kakvim javnim nabavkama i bez započinjanja rata. Niti je reč o naftnim interesima, jer prihod od iračke nafte ide iračkoj vladi i nikom drugom. U pitanju je, pre svega, bila zabluda, pogrešna ideja da svi ljudi vole lične slobode i da će za tako nešto glasati kad im se pruži prilika. Videćemo šta će se dalje dešavati, možda Irak zaista postane stabilna demokratija, a možda se i raspadne u nastavku građanskog rata. Ali ako treba sumirati predsedništvo GWB, to bi bilo da je on kao čovek imao vrlo malo sebičnih interesa, da je imao jak karakter i insistirao da uradi ono što smatra da je ispravno, makar to platio i padom popularnosti. Problem nije bio on lično, nego ideologija velikodržavnog konzervativizma koju je u toku mandata prihvatio i koja je na kraju obeležila i spoljnu i unutrašnju politiku u poslednjih osam godina.

Vaclav Klaus

Ne dirajte tržište, kaže najliberalniji evropski predsednik u tekstu prevedenom na NSPM.

Češka je jedina zemlja na svetu gde je prosečan građanin čuo za Misesa i Hayeka, i to je naravno zbog Klausa koji se sve ove godine na njih dvojicu rutinski poziva u političkim govorima i intervjuima.

Sa druge strane, češki liberalni ekonomisti kažu da je Klaus mnogo više voleo da priča o Misesu i Hayeku nego da njihove ideje sprovodi u praksi -- za vreme premijerskih mandata podržao je državne banke, državne monopole, kontrole stanarina, vojnu obavezu i druge antiliberalne ideje. Ako vas ta strana medalje interesuje, ovo (pdf) je članak Jozefa Šime, ekonomiste austrijske orijentacije koji je uspeo da postane direktor ekonomskog fakulteta Karlovog Univerziteta u Pragu.

Koliko vredi CEO?

Dan pošto je Steve Jobs objavio da zbog bolesti uzima petomesečno odsustvo, akcije Applea su pale za 5.7%. Pošto je ukupna kapitalizacija Applea trenutno oko $72 mlrd, to bi značilo da je tržište procenilo vrednost samog Stevea Jobsa za Apple na preko 4 milijarde dolara!

I to u najblažoj verziji, jer se za sada radi samo o privremenom odsustvu, ne o konačnom odlasku.

Pet dana pred inauguraciju...

Ovde se tokom američke kampanje vodila debata oko konačnog smisla pobede Baraka Obame. Većina blogera i komentatora je, kao i većina libertarijanaca u SAD (kad nije direktno ili indirektno podržavala Obamu), ukazivala da je njegova levičarska i radikalno kolektivistička retorika samo mamac za glasače, a da kad dobije izbore, on će, kao navodni pragmatista, "vladati iz centra". Ja sam predstavljao manjinsko gledište da je Obama doktrinarni kolektivista sa koledža koji ima neodustajni plan da u Ameriku uvede radikalni državni socijalizam, i da njegove programske proklamacije nisu prazna priča nego odraz stvarne namere.

Kada su izbori prošli, i Obama povukao prve poteze naimenovanjem ekonomskih i spoljno-političkih savetnika i funkcionera svoje nadolazeće administracije, izgledalo da je smo mi alarmisti pogrešili, a da je većina bila u pravu. U ekonomski tim, novi predsednik je izabrao što Klinotonove najbliže ljude sa pro-tržišnom reputacijom, poput Lari Samersa, što ljude bliske Bušovoj ekipi (sekretar trezora Geithner) i čak jednog ekonomistu supply-side usmerenja, Kristinu Romer.Ekonomisti i blogeri su odmah počeli da se utrkuju ko će više da pohvali mudre izbore novog predsednika, a kad je on u svoj spoljno-politički tim izabrao ljude od kojih ni Džon Mekejn ne bi mogao da smisli bolje jastrebove (zadržavajući Bušovog ministra odbrane, imenujući Hilari za državnog sekretara i na ključna mesta u spoljno-političkom timu postavljajući ljude Buša starijeg) oduševljenju javnosti nije bilo kraja. To je išlo dotle da je Obaminu mudrost i "centrizam" počeo da hvali i sam Karl Rove.

Ali, naravno, nije prošlo dugo i postalo je potpuno jasno u kakvoj su kolosalnoj iluziji bili svi koji su verovali u priče o umerenom Obami. To posebno važi za ekonomiste koji su ulagali nade u pro-tržišni potencijal Larija Samersa i Kristine Somers. Lari Samers je bio 1990-ih naklonjen finansijskoj deregulaciji i slobodnoj trgovini, i kreator je tih vrlo usperšnih Kllintonovih politika, dok je Kristina Romer akademski ekonomista čija istraživanja pokazuju da je kejnzijanska filozofija lečenja recesija povećanjem državne potrošnje neefikasna i da smanjenje poreza ima izrazito povoljne efekte po ekomomiju.

Međutim, Obamin ekonomski tim predvođen upravo pomenutim dvojcem "pro-tržišnih" iluminata razvio je plan povećanja državne potrošnje tokom naredne godine za najmanje 1 000 milijardi dolara (pošto je shvatio da prethodni plan od 700 milijardi nije bio dovoljan) i takozvano smanjenje poreza koje se uglavnom svodi na povećanje subvencija siromašnima (poreske kredite), što će reći, državne potrošnje! Najmanje 250 milijardi će ići na pork-barel subvencije za zelene tehnologije a ostatak u infrastrukturu, zdravstveno osiguranje, druge subvencije i ko zna šta sve još. O liberalizaciji slobodne trgovine nema ni govora. Neće se ratifikovati ni postojeći sporazumi popout onog sa Kolumbijom ili Južnom Korejom, da ne govorimo o novim, a i NAFTA može doći pod udar. Finansijska tržišta čeka najveći talas regulacije posle Velike Depresije, ili barem posle 2002godine. Sindikalno zakonodavstvo čeka ukidanje tajnog glasanja i najveće jačanje njihove moći posle New Deala, sa predvidivim posledicama po nezaposlenost.

Neko bi se mogao upitati, gde su predsednikovi ekonomski savetnici koji u svojim teorijskim radovima, a neki i u prethodnoj političkoj praksi, zagovaraju slobodno tržište, primat privatnog nad državnim investiranjem, slobodnu trgovinu i ostale slične stvari? Zar je moguće da su svi, kako kaže jedan moj prijatelj "pobudalili" za tako kratko vreme?

Nažalost, moguće je. I da, jesu pobudalili, i to radikalno. Samo onaj ko nije pratio politiku poslednjih godina može da bude iznenađen time. Lari Samers jeste radio i govorio mnoge pro-tržišne stvari tokom 1990-ih. Ali, to je tada radio i Džefri Saks. Uzalud citiranje Samersovih članaka i postignuća iz tog vremena, kada je on danas sve to praktično odbacio i privhatio potpuno levičarsku Obaminu filozofiju. Na početku Klintonovog prvog mandata on je upozoravao na opasnost od deficita kao ključnu stvar i sve politike uspešno usmerio na njegovo smanjenje. Danas kad je deficit duplo veći nego tada Samers zagovara 1000 milijardi nove nepokrivene državne potrošnje! Sa kojim obrazloženjem? Nema ga (osim ako sledeće vulgarno kejnzijanske mantre ne smatrate "objašnjenjem"). Svako ko je pročitao i jedan od njegovih članaka u Financial Timesu poslednjih godina zna da je Samers revidirao radikalno svoje stavove iz prošlosti. Čak ni slobodnu trgovinu ni globalizaciju više ne privhata kao neupitnu vrednost, već se predaje trabunjanjima o "uzimanju u obzir šireg skupa stejkholdera", "stimulisanju domaće tražnje i produktivnosti", što su samo eufemistički, orvelovski izrazi za trgovinski protekcionizam i intervencionizam. Mit o njemu kao tržišnom osloncu je izraz pustih snova onih koji i dalje žele da se uljuljkuju praznim pričama da stvar nije strašna koliko jeste. Mnogi nekad liberalni ekonomisti su promenili ploču poslednjih godina, a posebno poslednjih meseci. To je očekivani i mnogo puta osvedočeni obrazac prisutan uvek kad dolazi do većih promena intelektualne klime i javnog mnenja. "Svi smo mi danas socijalisti", nije parola SPS sa nekih izbora 1990-ih, već izreka jednog britanskog političara s početka XIX veka. I danas svi postaju socijalisti sve više, pa i Lari Samers. Samo najveći intelekti poput Hajeka, Fridmana ili Mizesa su mogli u takvim uslovima da zadrže beskompromisni stav odanosti razumu i istini (često poželim da je Fridman danas živ. Siguran sam da ne bi bilo tako depresivno kao što jeste, barem u intelektualnom svetu).

Ne treba se uljuljkivati nikakvim iluzijama – Obama ima plan da bude novi i radikalniji FDR. Izjave njegovog šefa kabineta da se sme propustiti prilika, Obamine najave radikalne rekonstrukcije američkog društva samo su naznaka onog što sledi. Sadžaj tih promena je prilično jasno objašnjen. Obamu neće zanimati spoljna politika. Tu stvari samo treba održati kako jesu da mu ne bi smetale unutra. A pravi prgram je uvođenje socijalizma u Ameriku kroz:

-radikalnu regulaciju emisija CO2 i hiljade milijardi poreskih para za zelenu industriju čime će se razviti eko-industrijski kompleks čije razmere mi danas ne možemo ni da zamislimo.

-nacionalizaciju zdravstvenog osiguranja, najpre kroz uvođenje opšteg državnog osiguranja koje će zbog moći vlade da prevali na poreskog obveznika troškove (tj svoje "niže" cene) postepeo istiskivati privatno osiguranje. U drugom koraku, vremenom će nasatati sistem sa državom kao jedinim pružaocem usluga osiguranja (Obama kaže da mu je single payer sistem cilj, i da ne može da ga ostvari direktnim dekretom, nego postupnim gušenjem privatnog). To je i danas jedan od najregulisanijih biznisa, a Obama planira potpunu nacionalizaciju i prelazak posla vrednog hiljade milijarde dolara direktno u ruke državi.

-nastavak i ubrzanje nacionalizacije bankarstva i industrije koje je započeo Buš, putem finansijskih bailouta, subvencija "eko" projektima koje povećavaju ulogu države u korporativnom upravljanju, primene kanona "socijalne odgovornosti" koji već upravljanje firmama potpuno izmeštaju iz njih samih itd. Ideal je što je više smanjiti prostor privatne incijative, i sve građane što je moguće više učintii klijentima i slugama države.

Opšta ambicija Obame koju njegove i izjave njegovih savetnika otkrivaju jeste da iskoristi trenutnu krizu ili "krizu" kao povod i izgovor za neslućeno povećanje obima i moći države, da radikalno transformiše američko društvo u pravcu socijalizma. I ne vidim ko će u tome da ga zaustavi (možda Kongres ili Senat, ili "free market" ekonomisti?). Mesija je održao govor od svih mesta na Univerzitetu George Mason (gde li su demonstrativni tekstovi profesora?) u kome je jasno, da ne može biti jasnije, izložio svoj socijalistički Manifest. I mnogi "libertarijanski" profesori sa tog fakulteta su mu aplaudirali, recimo Alex Tabarook sa Marginal Revolution. To samo pokazuje da nas čeka duga i tamna noć, možda slična onoj iz prve polovine i sredine XX veka...

Ministarstvo za državnu upravu

Ne znam da li je ovo tačno ali S. Antonić piše:

U Srbiji se, trenutno, za plate državne uprave izdvaja 10 odsto BDP-a, a u Bugarskoj 3,5 odsto.

U Srbiji je 2000. godine u državnoj upravi radilo 8.000 ljudi, a danas 28.000.

Ministarstvo za propagandu

EU godišnje potroši 2.4 milijarde evra za propagandu u pravcu daljeg ujedinjavanja unije. To je više nego što Coca Cola potroši na reklamiranje.

Kakav kriminal -- oporezivati ljude i onda njihove sopstvene pare trošiti na propagandu nad njima.

Malo da se hvalim

U nedavno objavljenom izveštaju Think Tanks and Civil Societies Programa sa Pensilvanijskog univerziteta, Centar za liberalno-demokratske studije iz Beograda je svrstan među 25 najboljih think-tankova u Istočnoj Evropi (koja ovde obuhvata ceo bivši SSSR, sve nove članice EU, ex-Yu države i Grčku).

Za najbolji think tank na svetu je proglašen Brookings Institution, a najinovativniji je Cato.

Friedman

Niko ne objašnjava principe tržišta i lične slobode bolje od Miltona Friedmana. Na Youtubeu sam naišao na nekoliko snimaka, počev od ove fiktivne rasrpave sa nesrećnom Naomi Klein, a onda se drugi otvaraju sami.

Dve vrste menadžera

Ovo su konstruisani indeksi sposobnosti članova upravnih odbora nemačkih banaka, privatnih i državnih. Redom idu obrazovanje, finansijsko iskustvo, menadžment iskustvo i ukupan indeks kod jednih i drugih.

Najveća zabluda kod državnih preduzeća i službi uopšte je da ona mogu raditi dobro, samo kad bi njima urpavljali sposobni ljudi. A druga najveća zabluda je da u nekim evropskim zemljama to uspeva, jer su vlade dobre i odgovorne, pa izaberu stručne, kvalitetne, nestranačke menadžere. Evo kako je u Nemačkoj, jednoj od zemalja sa najboljom državnom birokratijom na svetu. I tu se direktori postavljaju po političkoj, rođačkoj ili nekoj drugoj liniji, jer po znanju i iskustvu očigledno nisu dorasli menadžerima privatnih banaka.

Indeks je odavde.

Kejns i kriza

Poslednjih meseci dosta čujemo priče o vraćanju Kejnsovim idejama, pored ostalih evo i od Stiglitza. Države se u praksi nikada nisu ni odrekle kejnzijanskih politika, ali nezavisno od toga, sada se posebno čuju priče o pobedi kejnzijanske teorije nad alternativnim viđenjima ekonomije. Tako se stvara utisak da je Kejns bio ekonomista koji je smislio nekakvu teoriju, koja je onda primenjena na realni svet i tako ga izvukla iz krize, te je sada možda vreme za istu. Popularna verzija priče je ustvari uvek tako i glasila, Kejns je navodno došao do nekih vanrednih saznanja i smislio neke genijalne ideje, koje su onda veliki lideri poput Ruzvelta sproveli.

Istorija međutim nije išla tako. Trend intervencionizma u evropskim i američkim ekonomijama je počeo još krajem 19. veka i ubrzao se posle Prvog svetskog rata. Pošto je kontekst već bio stvoren, odmah posle krize krajem 1920-ih obimna intervencija, javni radovi i državno podsticanje tražnje su bili instiktivna reakcija većine nacionalnih vlada. I za to političarima nije bila potrebna posebna teorija, nego su se istih mera za povećanje državne moći uz privremeno veštačko podsticanje proizvodnje dosetili i sami. Hitler je bio kejnzijanac pre Kejnsa, a isto važi i za Ruzvelta i vodeće sprovodioce New Deala. Čak je i svoju ključnu knjigu, "Opštu teoriju zaposlenosti, kamate i novca" Kejns objavio 1936., nekoliko godina nakon što su krize otpočele i reakcije već uzele maha. Bio je u javnosti i pre toga, pisao je razne stvari i zastupao slične ideje privatno, u novinama i esejima, ali samu veliku teoriju državne intervencije na kojoj je navodno sve zasnovano, izneo je tek u knjizi.

U tom smislu Kejnsova teorija nije bila inspiracija novim politikama, nego njihova racionalizacija. Kejns nije ponudio nove, nepoznate recepte, nego je za ono što su Hitler, Musolini i Ruzvelt već naveliko radili dao nekakvo naučno ili "naučno" opravdanje. A same intervencije su bile posledica nečeg drugog, rasta kolektivizma, masovne politike i progresivističkih ideja. Naročito je progresivistima sa obe strane okeana bilo potrebno da se za svu tu državnu silu da još i naučno objašnjenje, i Kejns je došao kao poručen. Možemo ići i dalje i razmišljati kako se Kejns i kao ličnost uklopio u idealan tip heroja koji se tražio, elitista, društveni krem, socijalni liberal i rušitelj tabua, ljubitelj umetnosti i pozorišta, koji eto ima i naučno objašnjenje zašto nama stručnjacima, umesto priprostim biznismenima, treba dati da upravljamo ekonomijom.

Najmanje se dakle tu radilo o ekonomskim idejama, jer su se za to fašisti i socijalisti pobrinuli i pre Kejnsa. Tako je i danas, ako se kaže da se Kejnsove ideje u nekom smislu stvarno vraćaju, nemojmo se zavaravati da je to zbog superiornosti tih ekonomskih teorija. Njegove teorije su bankrotirale. Christina Romer, glavna Obamina ekonomska savetnica koja nije nikakav tržišni fundamentalista, je pre mnogo godina istraživala efekte različitih fiskalnih stimulusa za ekonomiju i izračunala da su efekti smanjivanja poreza mnogo bolji od efekata povećane državne potrošnje -- dakle direktno demantovala Kejnsov recept. Sada Obamina administracija ima dve opcije stimulusa, da smanji poreze ili da poveća potrošnju. Ako se odluče na povećanje potrošnje, a glavna ekonomska savetnica objavljivala da treba suprotno, nemojte pomisliti da je posredi nekakva ekonomska teorija. Povratak Kejnsa pre svega znači povratak etatizma i kolektivizma, njegova ekonomska teorija to samo prati.

Tadprom

Boško Jakšić kritikuje Tadića što nije obezbedio značajnije rezerve gasa. Nažalost u pravu je jer je u Srbiji posao države, odnosno državnih firmi, između ostalog i da uvozi i čuva gas, što je naravno pogrešno. Ne razumem kako političari ne shvataju da bi za njih bilo bolje da građani nemaju priliku da ih kritikuju zbog neefikasnoti u poslu koji na prvom mestu ne bi trebali ni da rade. Zašto bi pored brojnih problema sa kojim se suočavaju još upuštali u diplomatsku "borbu" za svaki kubni metar gasa? Zašto daju priliku Jakšiću da ih kritikuje bez preke potrebe?

Slažem se sa Jakšićem i po pitanju spora Rusije i Ukrajine. Rusija stvarno ne bi trebala da bude u obavezi da prodaje gas jeftinije nego što on vredi na tržištu. Sa druge strane saosećam i sa kolegama liberalima u Rusiji gde Gazprom, nekada ministarstvo energetike a danas kompanija mutant, ima monopol nad ovim poslom. Naravno ne vidim ništa sporno ni u nameri Ukrajine da podigne tranzitne takse za svoj gasovod kada im istekne sadašnji ugovor.

Već par dana Politika objavljuje tekstove sa nadnaslovom "Kako sprečiti otkaze?" Mislim da je Politika pogrešno formulisala pitanje. Bolje bi bilo pitati "Da li treba sprečavati otkaze?" Danas Danica Popović objašnjava razliku. Komentatori su po tradiciji nezadovoljni pa je čak i autorka morala da reaguje.

Filibuster

Srpski parlament razmatra izmene poslovnika koje bi onemogućile blokiranje rada parlamenta. Jedna od mera o kojima se trenutno raspravlja je premeštanje rasprave o amandmanima u glavnoj sali parlamenta u skupštinske odbore.

Praksa opstrukcije rada parlamenta, filibuster, postoji u svim značajnijim demokratskim državama. U Senatu, na primer, je moguće blokirati raspravu višečasovnim držanjem podijuma. Senator može da priča satima, da čita kuvar ako želi, i na taj način praktično spreči usvajanje zakona. U praksi je dovoljno da neki senator kaže da ima nameru da blokira rad Senata da bi se od predloga odustalo. Jedino što može da spreči senatore da vrše opstrukciju je odluka Senata da spreči raspravu za šta je potrebna većina od 3/5 senatora. Filibuster budžetskih zakona je zabranjen. Na poslednjim izborima neostvareni cilj demokrata je bio da osvoje 60 senatorskih mesta potrebnih za sprečavanje opstrukcije rada Senata.

Sa druge strane u Kongresu praktično nije moguće blokirati raspravu. Proces usvajanja zakona podrazumeva predavanja nacrta veoma moćnim kongresnim odborima koji odlučuju da li će zakon biti prosleđen Kongresu na glasanje ili ne. Ukoliko zakon prođe odbor onda se alocira tačno vreme za raspravu o svakom zakonu. Lideri partija onda to vreme podele među kongresmenima koji su zainteresovani da diskutuju o tom zakonu. Kada vreme istekne mora se pristupiti glasanju što sprečava blokiranje rada parlamenta.

Smatram da nije u redu da vladajuća većina u Srbiji može prostom većinom da menja skupštinski poslovnik. Ipak, to nije najveći problem našeg parlamenta. Činjenica da naš parlament u praksi nije zakonodavno telo nego mesto gde se overavaju napisani predlozi je problematičnija. U Srbiji, i u većini drugih zemalja sa proporcionalnim sistemom, praktično nema podele vlasti na zakonodavnu i izvršnu. Jedino rešenje je da promenimo izborni sistem u većinski i da onda prepustimo zaista nezavisnim parlamentarcima da razviju bolji način funkcionisanja parlamenta. Skupština u kojoj poslanici predstavljaju građane a ne partijske lidere će biti moguća u dogledno vreme samo kao posledica dogovora Tadića i Nikolića o izmeni Ustava ukoliko bi te dve stranke osvojile ustavnu većinu. Korak na bolje bi bilo i formiranje dva doma gde bi neki poslanici bili birani proporcionalnim sistemom a drugi većinskim. Do tada, svaka izmena poslovnika i procedura u Narodnoj Skupštini je manje bitna.

"Javlja mi se" kurs

Press:
Miladin Kovačević naglašava da prioritet NBS-a i jeste odbrana kursa i da za to ima dovoljno deviznih rezervi... To, ipak, ne znači da NBS vodi politiku fiksnog kursa. To je politika „klizajućeg" kursa prema uslovima na tržištu ponude i tražnje.

Drugim rečima kurs se brani ali se ipak formira na tržištu. Ponavljanje da se formira na osnovu tržišnih principa je postalo dosadno. Slažem se da nemamo standardni fiksni kurs. Mi koristimo goru verziju tog modela gde fiksiramo kurs po potrebi, takozvani "javlja mi se" kurs. Klizajući kurs je samo eufemizam.

Još nešto. Od kada se to NBS konsultuje sa vladom, predsednikom i privrednicima oko nivoa kursa? Gde je tu nezavisnost centralne banke? Gde je tržišni princip na koji se pozivaju? Da Jelašić odluči da prestane da brani kurs koliko dugo bi još bio guverner?

Očigledno rešenje je iskoristiti ovu krizu kao izgovor za samoinicijativno uvođenje evra.

Razbijen kartel?

Naizgled sjajna vest o efikasnoj akciji države i antimonopolske komisije u razbijanju kartela proizvođača i veleprodavaca lekova. Dva proizvođača i sedam veletrgovaca je sklopilo kartelski dogovor o distribuciji lekova, koji je antimonopolska komisija raskrinkala.

Ali to je vest samo zato što uvoz lekova nije slobodan nego ga reguliše svemoćna Agencija za lekove koja izdaje dozvole za uvoz i posebno testira svaki lek, uključujući i one koji su već godinama na stranim tržištima. U režimu slobodnog uvoza lekova bilo kakav pokušaj kartelizacije bi bio obesmišljen. Tako država "rešava" problem koji je na prvom mestu sama napravila.

Naivan ili oportunista?

Čanak:
Izbori bi bili zločin prema građanima Srbije, jer bi to značilo najmanje osam meseci vakuma u situaciji kad se suočavamo s globalnom krizom.

Prvo izbori nikada nisu zločin, ali ajde da kažemo da je u pitanju stilska figura. Ipak, Čanak me je iznenadio jer tvri da vlada može da utiče na posledice globalne krize. Tu vrstu naivnosti nisam očekivao od njega, znači mora da je u pitanju oportunizam. Vlada svojim radom na rešavanju krize nažalost, može samo da utiče na pogoršanje situacije. Ista je situacija i sa privremenim finansiranjem u slučaju da parlament ne usvoji budžet. Iako se neusvajanje budžeta smatra tragičnim, ishod je ustvari pozitivan za građane jer vlada nije u stanju da troši više novca, što je uvek dobro.

Bez izbora

Najveće zemlje se brane protiv krize spuštanjem kamatnih stopa i takozvanim fiskalnim stimulusom. Koliko sam ja pratio članke američkih ekonomista, većina se ne buni protiv smanjivanja kamatnih stopa. Par izuzetaka primećuju da je lečenje problema koji je izazvan jeftinim novcem davanjem još jeftinog novca isto kao kada se mamurluk leči alkoholom. Ali uglavnom nisam naišao na oštre kritike ove politike.

Sa druge strane velika većina ekonomista koje ja pratim se buni protiv fiskalnog stimulusa jer smatraju da državna potrošnja ne može da reši problem. Privatne i državne investicije nisu isto jer državne povećavaju budžetsku potrošnju a privatne ne. Osim toga, potrebno je dosta vremena dok se državna potrošnja realizuje, a tu je i problem korupcije i besmislene pork barrel potrošnje.

Gde smo tu mi? Nigde. NBS kamate ne može da spušta zbog straha od inflacije a sada pogotovu i zbog mogućnosti daljeg pada dinara. Iako pad dinara sam po sebi ne mora da bude loš značajnija korekcija bi dovela do rasta inflacije. Znači ništa od stimulacije monetarnom politikom. Sada im je verovatno krivo što nisu prešli na evro na vreme i valjda im je jasno zašto je bolje ostaviti monetarnu politiku ozbiljnijim institucijama.

Sa druge strane Srbija nije trenutno u stanju da organizuje neki poseban fiskalni stimulus. Već ih je Slaviša hvalio što ne planiraju, mada je pravo pitanje da li bi trošili više da mogu? Vlada jednostavno ne može da organizuje dodatnu potrošnju jer nema para. Ne mogu ni da se zaduže jer niko ne bi kupio obveznice Republike Srbije pod povoljnim uslovima. Konačno, i da uspeju da nađu novac, u šta će da ulažu? Mi već godinama sprovodimo takozvani fiskalni stimulus kroz NIP i razne fondove za razvoj. O subvencijama javnim i društvenim preduzećima da i ne govorimo. Drugim rečima naša potrošnja je tolika da smo mi u stanju permanentne fiskalne stimulacije ekonomije. Sada je valjda svima jasno koliko je to bila pametna politika.

Ne bih voleo da sam u koži ekonomskih stratega Srbije. Mi čak ne možemo ni poreze da smanjujemo i time stimulišemo privatne investicije, što delimično radi i Obama, zbog dogovorenog deficita sa MMF. Praktično jedino što je ostalo je da se smanji javna potrošnja. Taj apel koji već godinama skoro svi ekonomisti upućuju vladi Srbije, sada ima posebnu težinu.

Stimulus

Jedna posledica je bila da je posle izglasavanja bailouta od svih zanimanja u Washingtonu naglo porastao broj lobista. Grabljivice se očekivano skupljaju oko plena.

Sada se tragedija polako pretvara u farsu: pošto su se o "finansijski" bailout ogrebali i svi koji nemaju veze, svoj deo kolača traži i porno industrija! Čuveni Larry Flynt iz Hustlera predvodi ekipu koja s pravom traži 5 milijardi dolara iz bailout paketa.

Još o razmerama krize

Evo još malo činjenične podrške tvrdnji da reakcije država na finansijsku krizu premašuju razmere same originalne krize u SAD.

1) U 2008. je propalo 25 banaka, od preko 7 hiljada banaka u SAD i u poređenju sa stotinama propalih banaka godišnje tokom 1980-ih i 1990-ih. Evo jednostavnog grafika o broju bankrostava u bližoj prošlosti.

2) Setimo se da je opravdanje za bailout od 700 milijardi bila tvrdnja da ni zdravi biznisi ne mogu uzimati kredita za obrtna sredstva, zbog čega neće moći da isplate ni plate. Evo podataka o ukupnom obimu plata u periodu od izbijanja krize i njenog vrhunca (septembar, oktobar), do trenutka kada je bailout počeo da se sprovodi (novembar). Plate se ni pre bailouta nisu ni pomakle.

3) Evo još podataka o ukupnom obimu kredita koji demantuju da je postojao bilo kakav "kreditni krah". Ukupan obim kredita, komercijalnih, potrošačkih i stambenih, je i na vrhuncu krize nastavio da raste.

Božićni post

Najbolji razlog za verovanje u boga -- Paskalova dilema:

Ako verujete, a bog ne postoji, trošak je samo to što ste tokom života nepotrebno verovali u boga. Ali ako ne verujete u boga a posle smrti saznate da on postoji, imate mnogo veći trošak jer verovatno idete u pakao. Ili sa druge strane, ako verujete i u pravu ste, korist posle smrti je ogromna jer idete u raj. Ako pak verujete u boga i niste u pravu, trošak vam je relativno mali u poređenju sa mogućim dobitkom. Dakle postojao bog ili ne postojao, bolje je biti dobar vernik. Trošak pogrešnog neverovanja u slučaju da bog postoji je ogroman, trošak nepotrebnog verovanja u slučaju da bog ne postoji je mali.

Najbolji razlog za neverovanje u boga -- odbrana koju je nevernik Bertrand Russell spremio za svoj sudnji dan u slučaju da se ispostavi da bog ipak postoji:

"Not enough evidence, God, not enough evidence!".

Energetski sigurno

Marko je ranije pisao kako energetski sporazum ne mora da znači i energetsku sigurnost. Od kako je došlo do spora između Ukrajine i Rusije to je očigledno. Dostavljanje ruskog gasa neće samo zavisiti od mogućeg političkog ucenjivanja Rusije već i od svih zemalja kroz koje gasovod prolazi pre ulaska u Srbiju.

Ne kažem da gasovod ne treba da se gradi, iako smatram da ne treba da se gradi novcem poreskih obveznika, već samo da njegova izgradnja ne garantuje takozvanu energetsku sigurnost. Naprotiv, može da proizvede i suprotan efekat ukoliko se odlučite za ovaj izvor energije a nemate alternativu. Treba naglasti da država ne može da ima energetsku sigurnost ili nesigurnost, već mogu da je imaju samo pojedinci ili preduzeća koja samostalno donose odluke koju vrstu energije će koristiti.

Ali izgleda da ni pojedinci ne treba da se brinu: Mirko Cvetković je rekao da Vlada u potpunosti kontroliše situaciju u energetskom sektoru.

Spisak

Šta mislite, koliko u Srbiji ima javnih preduzeća? 20, 50, 100?

Po ovom spisku Narodne banke, ima ih oko 500 (mrzelo me je da brojim, ali dokument ima 34 strane sa po 16-17 javnih preduzeća po strani).

Najveći deo su lokalna komunalna preduzeća (vodovodi, groblja, parking servisi, toplane i slično), ali ima i nekih preduzeća za koja apsolutno nemam pojma čemu služe i čime se bave. Na primer, Opštinska stambena agencija Kraljevo. Takođe, ima dosta takozvanih Direkcija za izgradnju, koje su, iz meni popuno nepoznatih razloga, javna preduzeća a ne državni organi. Valjda zato što, da su državni organi, ne bi imali upravne odbore.

Pejović

Najbolja stvar kod Stiva Pejovića je razoružavajuća jasnoća. Sećam se njegove definicije kapitalizma u jednoj od knjiga svojinskim pravima, kao sistema u kojem postoje: 1) privatna svojinska prava, 2) sloboda ugovora, 3) konstitucionalno ograničena država. Rečeno u isto vreme jednostavno i precizno, ili što bi matematičari rekli, tri neophodna i dovoljna uslova za postojanje kapitalizma. Tada sam shvatio da kapitalizam ne čine visoke zgrade i dim iz fabrika, nego institucionalna podloga.

Evo i sada u sličnom stilu:

Sudeći po onome što čitam u srpskoj štampi (uključujući i Peščanik), mnogi intelektualci veruju da je trenutna ekonomska kriza pokazala kako kapitalizam ne funkcioniše. O „slomu“ kapitalizma najglasnije govore svakojaki socijalisti i levičari-socijaldemokrate. Oni to govore još od 1917, što slom kapitalizma čini najdužim procesom u ljudskoj istoriji. Pa ipak, ekonomska istorija i empirijski dokazi pokazuju (1) da su ekonomske recesije privremene devijacije tekućeg ekonomskog rasta u zemljama kapitalizma, i (2) da je ekonomska stagnacija trajno obeležje socijalističkih država.

Pogledajte i ostatak za odličan članak o Teksasu.

Hristos se rodi!

Iz Božićne poslanice SPC...

Prvo, o Globalnom zagrevanju:

Klima se menja, topi se led na Severnom polu, nestaje poredak godišnjih doba; rastuća toplota priprema Zemljin šar da, ne daj Bože, sagori jednoga dana u ognju.

Onda, o Svetskoj Ekonomskoj Krizi:

Pored toga, danas je čovečanstvo veoma zabrinuto započetom surovom ekonomskom krizom. Najčešće se, međutim, previđa da ta kriza nije samo ekonomska nego je mnogo dublja i složenija. Zar nije čudo da se ona javlja prvenstveno kod najbogatijih: najuplašeniji su upravo oni koji su najimućniji. Njihova nezajažljiva pohlepa za novcem i uživanjima, preterana potrošnja prirodnih i materijalnih dobara, rađa neuravnoteženost ljudskih odnosa, odnosa prema najdubljoj tajni života i odnosa prema sveukupnoj tvorevini. Što znači: iza ekonomske krize se skriva duhovna i moralna kriza, i time kriza same čovečnosti.

Šta reći... Srećan Božić!

Odliv mozga

U srpskim medijima povremeno se pojavljuju oni koji smatraju da ih država nije adekvatno nagradila za njihove zasluge.

Već prva rečenica obećava, to je Željka Buturović o državnom finansiranju talenata u Politici. Evo i iz zaključka:

U realnosti, najveći svetski uvoznik talenta je država koja o njemu brine daleko manje od Srbije.

Agents of change

Dan Bordeaux daje par citata čuvenog H.L. Menckena. Moj omiljeni je vezan za promene:

What is a political campaign save a concerted effort to turn out a set of politicians who are admittedly bad and put in a set who are thought to be better? The former assumption, I believe, is always sound; the latter is just as certainly false. For if experience teaches us anything at all it teaches us this: that a good politician, under democracy, is quite as unthinkable as an honest burglar. His very existence, indeed, is a standing subversion of the public good in every rational sense. He is not one who serves the common weal; he is simply one who preys upon the commonwealth. It is to the interest of all the rest of us to hold down his powers to an irreducible minimum and to reduce his compensation to nothing; it is to his interest to augment his powers at all hazards, and to make his compensation all the traffic will bear.

Tasić i Janković na Peščaniku

Posle mnogo muke, slanja teksta u mnoge domaće novine i odbijanja istih i da nam odgovore (Vreme, Nin, Danas, Ekonomist magazin...) Slavišin i moj tekst "Kriza? Koja kriza?" objavljen je konačno na sajtu Peščanika.

Piramidalna štednja

Dok se svi slažemo da su Jezda i Dafina prevaranti jer su novcem od novih štediša plaćali stare uvek nađemo prostor u srcu da oprostimo PIO fondu koji posluje na isti način.

Zablude ekonomista

Ovo je odličan post na Marginal Revolution: deset najvećih grešaka koje su napravili poznati ekonomisti.

Moja lista nekoliko najvećih je ovakva (prve dve navodi i MR ili komentatori tamo, ostatak ne). Na prvom mestu je Filipsova kriva, koja se inače kad sam ja bio na Ekonomskom fakultetu još uvek predavala kao da je čista istina, a ustvari je školski primer pogrešnog zaključka izvučenog iz pogrešne metodologije. Filips je izmerio istorijske stope inflacije i nezaposlenosti, video da postoji obrnuta korelacija i zaključio da postoji nagodba ili trade-off među njima -- ako povećate jedno, smanjićete drugo. Potpuno pogrešno, ali teorija je dobila veliki broj sledbenika i na kraju je trebalo Friedman i Phelps da je opovrgnu. Inflacijom naravno možete privremeno podstaći aktivnost i zaposlenost, ali se to brzo vrati kao bumberang, veštački smanjena nezaposlenost opet poraste a plus vam ostane i inflacija. Zemlje zapada su jedno vreme nezaposlenost lečile inflacijom i sve što su dobili je naravno i jedno i drugo. Čak je i shvatljivo to što su mnogi kejnzijanski ekonomisti mislili da to može tako, ali neoprostivo je da su tog zaključka došli gledajući istorijsku korelaciju, što znači negirajući upozorenje koje stoji u prvih deset strana bilo kakvog udžebinka osnovne statistike: korelacija ne znači uzročnost.

Drugi je Paul Samuelson koji je godinama, u raznim izdanjima svog udžbenika Ekonomija predviđao brže stope rasta SSSR od Zapada. Vrhunac je dostigao negde 1989. John Kenneth Galbraith spada u istu grupu jer je posetio SSSR krajem 1980-ih i izjavio da im odlično ide.

Moj treći kandidat je teorija uvozne supstitucije -- teorija da se treba zaštititi kvotama i carinama da bi se uvoz zamenio domaćom proizvodnjom istih proizvoda. Bilo je raznih protagonista ali je uglavnom treba svaliti na Raula Prebischa, argentinskog ekonomistu koji je dugo bio predsednik UNCTAD-a i preko UN-a ohrabrivao zemlje da je sprovode. Ta politika je celih tridesetak godina posle II sv. rata upropaštavala ekonomije zemalja u razvoju od Indije do Afrike i cele Južne Amerike koje su, umesto da se uključuju u svetsku trgovinu, svaka pravile svoju čeličanu i fabriku automobila.

Četvrti su Abba Lerner i Oskar Lange koji su 1930-ih matematički dokazali Misesu i Hayeku da socijalizam može da funkcioniše bolje od kapitalizma. Šta se posle desilo znamo. Ali sa Lernerom i Langeom na stub srama ide i onih 9 od 10 ekonomista koji su ih proglasili pobednicima u toj debati.

I peta je greška obraćanja pažnje na trgovinski bilans, mada za to ne postoji jasna teorija ili konkretni autor, krivci su svi od merkantilista do današnjih ekonomista koji makar i prećutno platnom bilansu iz nepoznatih razloga pridaju važnost. Od krivice su i izuzeti mnogi, na čelu sa Adamom Smithom koji je pisao na "nema veće budalaštine od čitave te doktrine platnog bilansa".

Ako krenemo dalje u istoriju zanimljivo je uočiti da je svaka velika pesimistična teorija bila potpuni promašaj. Uzmimo Malthusa i njegovo predviđanje o neodrživom rastu stanovništva. Onda Rikarda i gvozdeni zakon nadnica -- predviđanje da će plate uvek stagnirati da nivou pukog preživljavanja. Nije se desilo. Ili Marxa i njegov zakon opadajuće profitne stope tokom vremena. Još čekamo da počnu da opadaju.

To su najveće ekonomske zablude koje su nekada dominirale, a mnoge i dalje imaju nekakav uticaj. Ekonomisti naravno prave greške svaki dan, ali ovo sve su teorije koje su bile široko prihvaćene od strane drugih ekonomista ili su njihovi autori izrazito eminentni ili su imale veliki praktični uticaj na ekonomsku politiku raznih zemalja.

Zašto Wikipedia traži donacije?

Ako ste posećivali Wikipediju videli ste da već par meseci pita za donacije. Sajt je jedan od deset najposećenijih na svetu, što automatski znači da mu se vrednost meri u milijardama dolara. Ali sa sadašnjom politikom nedozvoljavanja oglasa na sajtu, vrednost je nula. Wikipedija ima izbor da dozvoli mali broj oglasa i automatski generiše milionske prihode ili da traži donacije da bi mogla da nastavi sa radom. Zašto se osnivač Jimmy Wales odlučio za donacije?

Očigledno imamo još jedan izuzetak od navodne bezglave kapitalističke trke za profitom, a čovek je još i libertarijanac. Ovde je prošlogodišnji Reasonov intervju sa njim, koji još tada pominje da Wales živi relativno skromno i nema nameru da komercijalizuje sajt. Druga zanimiljivost je da je Wales bio svestan Hayeka kada je došao na ideju da počne ovakvu enciklopediju. Wikipedija jeste u suštini hajekovski način prikupljanja znanja, spontano, decentralizovano, iz mnogo različitih izvora, sa mnogo specifičnih činjenica poznatih samo autorima i interesantnih malom broju ljudi. Hayek je video rad tržišta tako, kao mobilizaciju decentralizovanih informacija (evo i celog posta o tome) i upravo znanje koje se tako agregira i onda postaje korisno svima video kao najveću tajnu uspeha tržišta. Pisao je da kada mehanizam cena i tržišta ne bi postojao, ako bi onda odjednom bio izmišljen to bi imali smatrati najvećim pronalaskom u istoriji sveta. Eto Wales kaže da je ideju da napravi enciklopediju koja funckioniše na istom principu došao upravo čitajuću Hayeka.

Najopasniji predlog za izlazak iz krize do sada

Ekonomista Roger Farmer ima predlog za izlazak iz krize. Kaže da država, odnosno centralna banka, treba da kupuje i prodaje akcije preduzeća koje su u nekom indeksnom fondu, kao na primer S&P 500. Na taj način bi mogao da se spreča velike oscilacije u ceni odnosno naduvani baloni i potpuni slom.

Tyler Cowen se ne slaže jer smatra da bi to otvorilo dodatne probleme. Ako nešto na tržištu vredi manje od onoga koliko vlada misli da vredi, ljudi bi masovno prodavali akcije i na taj način doveli centralne banke u poziciju da drže previše deonica. Ne bi se znalo koliko te deonice zaista vrede. Posledično sve akcije preduzeća koje nisu podržane (nisu u S&P 500) bi bile manje primamljivije za ulaganje jer ne bi bilo državnog osiguranja. Takođe navodi očigledan problem interesa službenika koji bi donosili odluke.

Za mene lično je dovoljan i argument da nije posao države da ulaže u preduzeća bez obzira da li bi to moglo da ima pozitivne posledice na ekonomiju uopšte. Ovakav potez bi nas postavio na vrh klizavog brega posle čega bi teško mogli da osporimo bilo koje drugo mešanje države u privredu.