Opet prljava kampanja

Ne volim da recikliram stare postove, ali šta ću kad se za četiri godine nije ništa promenilo. Evo posta iz januara 2008. godine:

Najavljuje se prljava kampanja u drugom krugu predsedničkih izbora. Pitanje je šta to tačno znači, ali verovatno pod time podrazumevaju da kandidati neće ukazivati na svoje prednosti, nego pre svega na mane protiv-kandidata.

Što me je podsetilo na knjigu koju sam pročitao pre izvesnog vremena, a koja se zove "In defense of negativity: attack adds in presidential campaings", a napisao ju je John G. Geer, profesor na Vanderbiltu. On u knjizi analizira sve TV spotove u američkim predsedničkim izborima u periodu od 1960. do 2004. godine i dolazi do zaključka da su negativni spotovi mnogo informativniji i tačniji, pa samim tim i korisniji, nego pozitivni. Po njemu, pozitivna kampanja je prepuna opštih mesta, sumnjivih obećanja i izbegavanja suočavanja sa pravim problemima. Sa druge strane, međusobna napadanja omogućavaju biračima da zaista procene ko se zašta zalaže i šta želi. Meni to deluje tačno i potpuno logično.

Što se Srbije tiče, najveća Tadićeva prednost u ovim izborima je Nikolićeva prošlost. Ukazivanje na nju se možda može smatrati "prljavom kampanjom", ali bih ja to prosto smatrao podsećanjem.

Nekom majka, nekom maćeha

Razmotrite sledeće dve vesti:

Vest 1: Srpskom tržištu lekova preti kolaps

Vlada Srbije usvojila je 29. marta program mera za izmirenje dugova od 19 milijardi dinara Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje u 12 kvartalnih rata, prema kome svi proizvođači i distributeri linearno moraju da se odreknu 40 odsto duga. 

Vest 2: Usvojen Predlog zakona o otpisu kamate na dospele obaveze

Vlada Republike Srbije usvojila je na današnjoj sednici Predlog zakona o otpisu kamate na dospele obaveze po osnovu određenih poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, saopšteno je danas iz Kancelarije Vlade Srbije za odnose sa medijima.

Prema ovom predlogu kamate će biti otpisane poreskim obveznicima koji podnesu zahtev do 30. juna 2013. godine za - porez na dohodak građana uključujući i porez na prihode od samostalne delatnosti, porez na dobrobit preduzeća, porez na prenos apsolutnih prava, porez na nasleđe i poklon, porez na promet, porez na registrovano oružje. Takođe, za one koji ispoštuju taj rok, biće otpisane i kamate za dospele obaveze za - porez na fond zarada, porez na finansijske transakcije, doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje i doprinose za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti.

Vlada se dakle velikodušno odriče kamata na neplaćene poreze, a sa druge strane nema da plati za potrošene lekove. Međutim, osim ovog "maćehinskog" tretmana farmaceutske industrije, otvaraju se još dva mnogo bitnija pitanja - 1) da li ovo znači da je država Srbija bankrotirala i 2) šta je ostalo od vladavine prava i zaštite ugovora ukoliko država jednostrano otpisuje svoje dugovanje na štetu privatnih poverilaca?

Racionalni inat

Inat znači uraditi nešto na sopstvenu štetu samo da bi se naudilo nekom drugom. Ima i par drugih mogućnosti za definisanje inata, može da znači i neku radnju u sopstvenu korist (npr. za inat je završila fakultet), ali u tim drugim korišćenjima koncept inata nije toliko jedinstven i interesantan -- ako u definiciji nema sopstvene štete onda se inat i ne razlikuje od jake motivacije. 

Ako uzmemo standardnu ekonomsku definiciju racionalnosti, inat je po definiciji iracionalan. Ekonomska racionalnost znači donošenje odluka na osnovu dobro informisane procene troškova i koristi. Pošto je inat odluka na sopstvenu štetu to znači da je po standardnoj definiciji iracionalan. 

Ali standardna ekonomska definicija racionalnosti nije jedina i po meni nije najbolja definicija racionalnosti. Kognitivni psiholog Gerd Gigerenzer, poznat ali po meni nedovoljno slavljen, ima definiciju racionalnosti koju on zove ekološka racionalnost. To nema nikakve veze sa ekologijom i životnom sredinom -- ekološka racionalnost je sleđenje nekih jednostavnih pravila bez pokušaja procenjivanja troškova i koristi. Vernon Smith, koji je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju 2002., stigao je do istog koncepta i sa istim imenom (začuđujuće, nezavisno od Gigerenzera). Racionalnost u ovom smislu ne sadrži direktno merenje troškova i koristi u svakoj situaciji, već je obrazac ponašanja koji je evoluirao tako da donosi dugoročnu ekološku (evolutivnu) prednost onom ko ga sledi. 

Evo kako to izgleda na primeru inata. Bihevioralni ekonomisti vole takozvanu igru ultimatuma. U jednostavnoj igri ultimatuma ima dva učesnika, recimo Marko i Laza; izvođač eksperimenta Marku daje 100 evra sa zadatkom da deo sume, bilo šta od 0 do 100, ponudi Lazi. Ako Laza prihvati ponudu, onda obojica zadržavaju svoje sume i idu kući. Ako Laza ne prihvati, onda nijedan ne dobija ništa.

Kad sam kao mladi ekonomista prvi put čuo za ovu igru, jedan predavač nas je  pitao koliko biste na Markovom mestu ponudili Lazi.  Ekonomski odgovor, odgovor u skladu sa ekonomskim viđenjem racionalnosti, je 1 evro i ja sam mislio da sam najpametniji u učionici što sam tako odgovorio. Po ekonomskom rezonu, jasno je da je u Markovom interesu da ponudi što manje. Pošto je i Laza racionalan, on iako zna da je Marko uzeo 99 evra, ipak razume i da je 1 evro više od nule koju će dobiti ako odbije ponudu. Zato se očekuje da i Laza prihvati ponudu i uzme 1 evro.

Ali u stvarnom svetu stvari su malo drugačije. U praksi, kada se ovaj eksperiment izvodi, prvi učesnik uglavnom nudi više od 1, a manje od 50 -- najverovatniji rezultat je da Marko ponudi Lazi 20 ili 30 evra i Laza to prihvati. Ima više načina da se tumači ovo odstupanje od udžbeničke racionalnosti, a jedan (koji, razumljivo, strani istraživači nisu eksplicitno uzeli u obrzir) je inat.  Laza će odbiti 1 evro ili 5 evra, iz inata. Videviši da Marko hoće da uzme baš nesrazmerno više, kod Laze proradi inat i on se iracionalno odrekne 1, 5 ili 10 evra. 

To je iracionalno striktno ekonomski. Međutim, šta Gigerenzer ili Vernon Smith kažu, to je racionalno u jednom dubljem smislu. Takav Lazin obrazac ponašanja daje Marku i svima ostalima lekciju. Marko takođe zna za mogućnost inata i zato je u stvarnosti već u startu kooperativniji. Zato se u eksperimentima češće dobija rezultat da Marko ponudi 20-30 ili celih 50 evra radije nego 1.

Inat je iracionalan u konkretnom postupku, ali može biti racionalan kao obrazac ponašanja. Ekonomistički gledano inat je iracionalan, ali je ekološki ili evolutivno racionalan.

Evoluciona pozadina racionalnosti inata je što u stvarnosti retko postoje ovakve jednokratne igre, kao igra ultimatuma u kojoj nam neko ponudi nešto i onda ga više nikada ne vidimo. U stvarnosti su interakcije ponovljene, igre su mnogokratne. U mnogokratnim igrama, ako prvi put odbijemo 1 evro, drugi učesnik će se ponašati drugačije. U beskonačno ponovljanoj igri ultimatima rezultat će u limitu težiti ka podeli na ravne časti, 50-50. 

Pošto i politikolozi vole da koriste racionalan izbor u analizi politike, pogledajmo kako bi izgledala ova distinkcija između dve racionalnosti na predstojećim izborima. Među prosvećenijim srpskim glasačima postoji velika doza saglasnosti da DS i druge stranke koje sudeluju u vlasti treba kazniti za učinjeno i neučinjeno. Ali kažnjavanje DS-a najverovatnije znači SNS na vlasti, a SNS ista grupa glasača smatra još gorom opcijom. Ako pojednostavimo političku scenu na dve najveće stranke oko kojih će se koalicije praviti, izbor je -- biti racionalan i još jednom glasati za DS iako mislite da ih treba kazniti; ili samo za inat glasati za SNS iako mislite da će biti još gori. (Opciju neglasanja, precrtavanja listića i slično isključujem jer one ne sadrže izbor -- one jednostavno znače prepuštanje izbora onima koji su glasali.)

Ekonomistički racionalni glasač bi u tom slučaju glasao za DS čak i ako misli da to nisu zaslužili i da bi ih inače trebalo kazniti. Ali ni kažnjavanje DS-a samo iz inata nije nužno iracionalno, već bi moglo biti racionalno u ekološkom smislu. Sve zavisi od toga koliko ste ljuti na DS, koliko ste zaboravili ove druge, kako procenjujete marginalnu, dodatnu štetu od vlasti SNS-a, koliko ste inatljivi, itd. Ako vam se račun poklapa tako da vam je kazna radi kazne prioritet, to takođe nije iracionalan izbor. 

Inače, ovo je primer a ne preporuka za glasanje. Iako sam opciju neglasanja precrtao kao ne-izbor, ja ću postupiti upravo tako kukavički, a i nisam u zemlji pa imam izgovor.

P.S. Pošto Barselona igra večeras (valjda sa Hetafeom ili možda Čelzijem, svejedno je), imate ovaj prošlogodišnji post o suštinski istoj stvari, o evolutivnoj racionalnosti, u slučaju Barseloninog fudbala.

Rezultati urbanog mlečnog govedarstva

Kada nemate dovoljno dobre proizvode koje možete prodati biračima, odnosno kada patite od nedostatka prodajnih veština uopšte, nužno pristajete da vam navuku ludačku košulju koja znači nedovođenje u pitanje projekata koji su dno dna. Neki koji trenutno bodu oči su bebeći PDV, besplatni udžbenici i slična zamajavanja. Nedavno saznadoh iz prve ruke i to od onih malo hrabrijih da i gradska poljoprivreda spada u tu kategoriju i to ne ona u Gradu Beogradu, nego ona na obodima naselja Beograd.
Danas je Press objavio "potpuno slučajno" izvrsne rezultate vlasničke tranformacije iz ničije u gradsku imovinu. Uz svu pomoć Grada Beograda proizvedeno je, poredeći mart 2011. godine i mart 2012. godine celih 2,1% više mleka, uz poboljšanje kvaliteta u vidu mlečne masti od celih 1,5%. Nekorigovana proizvodnja po grlu na godišnjem nivou porasla je za 1,8%. Broj grla opao je za 1,2%. Ako se pođe od pretpostavke da je pre ove revolucionarne transformacije bilo baš loše, a to smo i mi na blogu tvrdili, onda ne vidim čemu uopšte ovakav članak. Ovo ima jedino smisla ako su troškovi po grlu značajno smanjeni inače je rezultat mizeran, ali nešto sumnjam da bi se to propustilo. Doduše suditi o jednom ovakvom sistemu samo na osnovu slatkih kravica je paušalno, ali ne znam zašto se neko hvali ovim razvojem, jer meni ovo liči samo na sistematsko trovanje javnosti pričama o "uspešnim državnim projektima" sa ciljem povećanja broja volova.

Kako je pas pojeo globalno zagrevanje

Pre nešto više od godinu dana naišao sam na vrlo zanimljiv tekst koji je napisao penzionisani američki naučnik po imenu Edward Long. On je uzeo 50 meteoroloških stanica na teritoriji SAD koje se nalaze u divljini (nema veštačkog uticaja urbanog zagrevanja) i izračunao temperaturni trend na tim stanicama kroz 20 vek. Rezultat je bio zapanjujući - zagrevanja jedva da je bilo: 0.06 stepeni po stoleću ili 10 puta manje od zvanične IPCC cifre!

To je jasno ukazivalo da je najveći deo takozvanog globalnog zagrevanja (barem na teritoriji SAD) proizvod tzv urbanog ostrva toplote - efekta da se gradovi sa puno asfalta i betona brže zagrevaju i sporije hlade noću. Činjenica da stanica u divljini ne pokazuju skoro nikakav trend je snažno ukazivalo da nije reč o globalnom nego lokalnom, urbanom zagrevanju.

Mene je nešto drugo zaintrigiralo. Naime, ako je tačno da podaci sa površine pokazuju minimalno zagrevanje šta da radimo sa satelitima? Postoje dva nezavisna seta satelitskih podataka od kojih jedan kompiliraju Roy Spencer i John Christy, dvojica naučnika skeptičnih prema globlanom zagrevanju. Oba seta pokazuju značajno zagrevanje u atmosferi. Iznad SAD trend je oko 0.21 C po dekadi od 1979 naovamo. Ruralni trend u istom periodu, kako ga je kalkulisao E. Long, bio je jedva 0.05, dakle četiri puta manji! To naravno ne bi smelo da bude slučaj: trendovi na 4km i na površini bi trebalo da budu vrlo slični. Pošto mi se činilo da zemaljski podaci valjaju, jedina logična pretpostavka je bila da satelitski imaju neku grešku, tj da iz nekog razloga pokazuju mnogo veće zagrevanje nego što zaista postoji.

Ja sam odmah pisao Royu Spenceru i poslao mu ovu studiju, traživši od njega da proveri da nisu oni pogrešili u merenjima. Satelitski podaci se kompiliraju i kalkulišu vrlo komplikovanom tehnikom i greške su moguće. Spencer i Christy su već nekoliko puta korigovali svoje podatke kada su otkrivena neka odstupanja u orbiti satelita koja utiču na temperaturnni trend itd.

Nisam dobio nikakav odgovor od Spencera. Još gore: dva dana pošto sam mu poslao to pismo Spencer je objavio na svom blogu analizu koja je pokazivala da je zvanična IPCC analiza temperature u redu, i da se slaže sa njegovim satelitskim podacima!

Umalo nisam pao sa stolice. To je meni bio siguran znak da je Spencer isto tako korumpiran kao i ovi drugi: svestan da neki problem postoji ali da hoće po svaku cenu pre da sačuva svoj proizvod, satelitske podatke u čiju je izradu uložio 20 godina života i dobio od NASAe orden zasluga za razvoj nauke, nego da razotkrije istinu. Razočarano, u stilu srpskog seljaka posle izbora, "svi su oni isti" prihvatio sam da je to svet u kome živimo.

Ali pre nekoliko dana imam šta videti: Roy Spencer je ugledao svetlo! U seriji postova na svom blogu (ovde, ovde i ovde) on dokazuje isto ono što je Edward Long dokazao u svom amaterskom članku pre dve godine i na šta sam ga ja upozorio, a on reagovao hvaljenjem IPCC! Zagrevanje na teritoriji SAD je fikcija, stvarni trend je praktično nula! On koristi mnogo zapetljaniju metodologiju od Longovog seljačkog ali efektnog kompiliranja ruralnih stanica, ali rezultat je isti: zagrevanje postoji samo u urbanim centrima, dok u klimatskom smislu stakleničkog zagrevanja, trend je jedva nešto veći od nule, i manji od greške merenja.

I što je posebno važno, priznaje da nešto može biti pogrešno sa njegovim satelitskim podacima. Kaže (pitam se kad li je to otkrio) da su 1995 zamenili jedan satelit drugim, i da je sasvim moguće da su napravili neku grešku u kalkulacijama kada su kalibrirali novi satelit. Naime, mesečne anomalije satelitskih podataka i korigovanih, "čistih" zemaljskih se vrlo dobro slažu, samo što satelitski podaci pokazuju neobjašnjiv skok za pola stepena tokom 1995! Spencer obećava da će on i Christy analizirati podatke nanovo i pokušati da otkriju u čemu je greška.

Značaj ovog otkrića je enorman jer američke meteo stanice važe za najbolje održavane u svetu, gde se čine najveći napori da se ukloni urbani efekat. Ako je tamo, uprkos svemu, gotovo celokupni trend proizvod urbanog efekta, šta tek očekivati u Rusiji, Kini ili Africi. Neke analize koje su radili ruski naučnici pokazuju da je stvar tamo ista.

Dakle, skoro da je izvesno da globalnog zagrevanja ili uopšte nema ili je znatno manje od cifre kojom se do sada baratalo (0.15-0.20 C po dekadi od 1975 do 2011).

Opet o Kini

Ovo, manje-više jesmo znali o Kini ali je svejedno zanimljivo. Film o pumpanju GDPja.

Novac i ekonomija

Neverovatno ali istinito, dokazivali su da mogu postojati jak novac i zdrave banke u državi u kojoj je privredna aktivnost zamrla, a nezaposlenost dostigla ogromne razmere.


Jeste da ovo piše Dušanić, ali ovakve tvrdnje se često čuju i od ozbiljnijih ljudi. Guverner NBS takođe voli da kaže da nema jake valute bez jake ekonomije, ili nešto u tom pravcu.

To nije tačno. Za kvalitet novca presudna je njegova retkost i očekivanje da će retkost potrajati.

Ako ne verujete, evo primera Somalije. Somalija je raspala zemlja, nešto najbliže anarhiji što danas postoji, ali je novac stabilan i inflacije nema.  Zašto? Sigurno ne zbog jake ekonomije gde je piratska otimačina najunosnija delatnost.

Somalijski šiling je stabilan i neinflatoran zato što je pri raspadu zemlje nestala i centralna banka. Odštampano je šta je odštampano, sada centralne banke nema, novac više niko ne emituje i to samo po sebi garantuje njegovu stabilnost.

Economist je nedavno pisao o somalijskom šilingu.

Kochs, Cato i Napolitano

Već sam pisao ovde o tekućoj sagi vezanoj za braću Koch i Cato institut. Moje razumevanje je u početku bilo da braća žele da preuzmu Cato da bi ga pretvorili u politički agresivniju organizaciju koja bi podržavala više republikance. Pošto sam smatrao i smatram da Cato kakav jeste nikakvoj korisnoj svrsi ne služi, mislio sam da i nije neka šteta i da gore nego sada svakako neće biti.

Sada ispada da ovo nije sasvim tačno, i da sam i ja delimično poverovao u propadandu ljudi sa Catoa i mejnstrim medija: naime, braća Koch po svoj prilici nisu nikad želeli da "preuzmu" Cato, nego se brane od ofanzive koju je Ed Crane pokrenuo još prošle godine da preuzme potpunu kontrolu nad upravnim odborom organizacije. A ofanziva je počela čuvenim člankom u Njujorkeru u kome je levičarska novinarka citirala kao krunskog svedoka protiv braće Koch neimenovanog visokog zvaničnika sa Catoa. U tom članku je glavni predmet napada bio Tea Party pokret i braća Koch kao njegovi glavni finansijeri koji vuku konce iz pozadine. A krunski svedok je bio dobri neimenovani libertarijanac koji zna iznutra kakva su braća. Kako se ispostavilo to je bio Ed Crane glavom i bradom. I on je onda iskoristio isti članak i opštu gungulu koju je izazvao da bi lobirao unutar Catoa protiv braće, tvrdeći kako oni predstavljaju "balast" zbog svoje nepopularnosti. Koju je on lično orkestrirao. Dakle, jasno je kao dan da se iza priče o spasavanju Catoa krije jedino lična ambicija Ed Cranea i klike oko njega koji žele da izbace potpuno braću Koch iz upravljanja institutom i preuzmu ga sami. I to je sve.

Pre neki dan je Crane sa svojim kronijima pokušao da protivzakonito prošvercuje četvoro svojih ljudi u upravni odbor i potpuno preuzmu kontrolu (pošto je ranije postojala skoro tačna ravnoteža između Crane i Koch ljudi).

Stvar zbog koje bi sve osećajne dušice koje hoće da "spasu" Cato od zle braće trebalo da razmisle je da je među Koch ljudima u upravnom odboru nalazi Andrew Napolitano, čovek o kome možete ne znati ništa samo ako vas ne interesuje američki libertarijanizam: rečju, čovek od nesumnjivog kredibiliteta, kome svi katoidi zajedno ne mogu da čiste cipele. Bivši federalni sudija, dugo vremena voditelj vrlo popularne emisije na Fox Business kanalu, pisac nekoliko knjiga o Ustavu i čest predavač na Mises Institutu. Taj čovek je jednako kritičan i prema demokratima i prema republikancima i u odnosu na njega su ljudi sa Catoa bledunjave, levičarske seka-perse. Mi treba sada da verujemo da je Napolitano tu da pretovri herojski Cato u "republikansku organizaciju" i uništi njegov "dosledni libertarijanizam"? Dobra šala.

21/12/2012

Stojan Stamenković najavljuje da će se devizne rezerve istopiti u nekoj tački u ne tako dalekoj budućnosti ukoliko se ovim tempom bude branio dinar. Ne znam baš kako to može da se desi ukoliko nema dodatne emisije dinara. Jednostavno u nekoj tački novčana masa se će se dovoljno smanjiti da će dinar postati dovoljno redak da bude tražen. Ako se zna da su devizne rezerve ponešto veće i od onih najvećih agregata, biće da je ova analiza monetarno majansko proročanstvo.

Ciga hvali svoga konja

Superministar, hvali svoga konja. Koliko je taj konj kljast mnogo je bolje pisao jedan njegov prethodnik koji se ponešto bolje razumeo u svoj resor, tako da ja nemam šta da dodam. Mene kopkaju dve stvari. Prva, kako je moguće da neko bude izuzetan konsultant pa da mora čekati da ga država zaposli da savetuje nekoga kome ti saveti uopšte nisu bili potrebni,jer bi ih već tražio od mreže institucija koje to nude komercijalno i manje komercijalno? Ja bih rekao nikako. Drugo pitanje je kako je urađena ta cost-benefit analiza koja tako nedvosmileno pokazuje novostvorenu vrednost angažovanjem ovih konsultanata sa tržišta rada? Posebno imajući u vidu kratak rok u kome su zablistali ti skriveni biseri našeg konsaltinga.

Šta nismo znali o Kini

Pisac je Yasheng Huang, knjiga se zove Kapitalizam sa kineskim karakteristikama, a neka poglavlja su dostupna besplatno ovde. Huang je profesor na MIT-u, ali je za ovu knjigu zasukao rukave, obavio terensko istražavnje, prelistao hiljade stranice dokumentacije na kineskom -- i zaključio da veliki deo konvencionalne zapadne mudrosti o ekonomskim reformama Kine uopšte nije tačan.  Knjiga nije briljantno napisana, često se po nekoliko puta ponavljaju iste stvari, ali je zato neverovatno informativna. Sve iznenađujuće tvrdnje su potkrepljene velikim brojem činjenica i podataka koje je sam Huang prikupio iz originalnih dokumenata. Evo šta sve nismo znali o Kini:

1. Obično o kineskoj reformi mislimo kao o kontinuiranoj ekonomskoj liberalizaciji od 1978. do danas. Nije tako -- prava liberalizacija se dogodila odmah, krajem 70-ih i početkom 80-ih i sastojala se ponajviše u dozvoli privatne poslovne aktivnosti na selu. To uključuje poljoprivredu, ali i osnivanje malih seoskih preduzeća.

2. Ova seoska i gradska preduzeća (na engleskom poznata kao TVEs), nisu u kolektivnom vlasništvu kako se to obično mislilo -- ima i takvih ali velika većina je u privatnom.  Jedna od dilema za zapadne ekonomiste je bila kako to da u Kini ova navodno kolektivna svojina vrlo dobro funkcioniše.  Stiglitz i drugovi su tvrdili da je to dokaz da i kolektivna svojina može da radi, tržišni ekonomisti su tražili razna objašnjenja za kineski izuzetak -- na primer da je lokalna politička konkurencija specifična za Kinu ono što objašnjava rast lokalnih kolektivnih preduzeća.

Huang međutim otkriva da je u Kini "seoska i gradska preduzeća" samo geografski, a ne vlasničko-pravni pojam. Ova preduzeća, većina njih, uopšte nisu bila kolektivna nego privatna. Ili su ponekad, iz raznih političkih ili zakonskih razloga, bila pravno kolektivna a de facto privatna.

3. Od 1990-ih, reforme izgledaju mnogo drugačije i trend seoske liberalizacije je zaustavljen i čak izokrenut. Kineske reforme se mogu videti kroz sukob dve političke struje, koji dosta podseća na sukob Jeffersona i Hamiltona u ranim danima američke republike. Reforme 1980-ih su bile jeffersonske, seoske, liberalne; trend od 1990-ih je hamiltonovska industrijska politika, privilegovanje gradskih elita i politička selekcija ekonomskih pobednika.

4. Posebnu ulogu u industrijskoj politici koja dominira od 1990-ih imaju strane direktne investicije. Tokom 1980-ih je dinamično lokalno preduzetništvo stvaralo ekonomski rast; od 1990-ih to se restriktivnim politikama polako gasi, dok se na drugoj strani favorizuju krupne strane direktne investicije. Seoska preduzeća su na zalasku i poslednjh godina su strane investicije ono što održava visoke stope GDP rasta. Nema ništa loše u stranim investicijama po sebi, ali u ovom slučaju su one raznim politikama privilegovane u odnosu na domaća preduzeća, i čak se domaće preduzetništvo aktivno sputava. Slično se dešava i u Srbiji i nekim drugim zemljama -- neko treba da napiše članak o novoj FDI religiji.

5. Dok je GDP rast sve vreme bio na visokom nivou, životni standard običnih ljudi je u Kini najviše porastao tokom 1980-ih, za vreme spontanog rasta malih seoskih preduzeća. Od 1990-ih se udeo plata u GDP-u smanjuje, a raste udeo investicija i države. Pošto je seosko preduzetništvo potisnuto životni standard na selu opada, radna snaga se seli u gradove (sa dozvolom ili bez), što onda gura i gradske plate naniže.  Tako imamo situaciju da u ekonomiji koja već trideset godina fenomenalno raste radnici i dalje rade u teškim uslovima i primaju, prema GDP-u zemlje, nesrazmerno male plate.

6. To je antisocijalna politika koja veštački povećava materijalne nejednakosti -- Gini koeficijent je u Kini značajno veći nego u Srbiji, Rusiji ili SAD.  U poslednjih nekoliko godina je stopa nepismenosti u Kini porasla sa 6 na 11%.

7. Ono što mislimo da predstavlja simbole kineskog uspeha, soliteri, gradska svetla i brzi vozovi, je savremena verzija Potemkinovih sela.  Gradovi kao Šangaj rastu na privilegijama, političkom kanalisanju investicija u njih i preraspodeli iz drugih regiona. To će biti moguće dok ekonomija u drugim delovima i dalje nekako raste. Ali posledice su već vidljive -- produktivnost u Kini već nekoliko godina stagnira ili opada. Birokratija, sa druge strane, raste.

Kina treba da se vrati u 1980-e. 

Instant tupost

Ili Maja Čečen ne zna šta govori, što samo nju diskredituje, baš kao i novinara koji je to preneo, ili ako govori istinu mi smo zemlja koja ima opasne probleme. Kako bilo, užasno je ako jedan dnevni list prenosi takve stvari, jer se cene u Srbiji formiraju slobodno za još uvek većinu roba, tako da inspekcija nema šta da to preispituje.

Inače, ako je neko već hteo da pomogne roditelje, najbolja mera bi bila da se ne naplaćuje carina na uvoz bebi opreme preko Interneta, da se naplaćuje PDV po fakturi i da se naručilac ne reketira kroz fantomske špediterske usluge. Ali to nije popularno, a plus odoše lepe zarade naših uvoznika u istoriju.

Kandidat za predsednika Somalije

...u državi golih i bosih, gladnih i žednih, siromaštvo svima tovari istu muku (odavde)

Ajde ovo "goli", "bosi", "gladni", jeste preterivanje i patetika, al' ajde...  A što se žeđi tiče, u Srbiji su žedni samo oni koji štrajkuju žeđu.

Priča o robu

Vrlo zanimljiv video. Link pokupio sa FB profila Miloša Nikolića iz Libeka.

Ekonomija u jednoj lekciji

Peter Boettke je napisao esej o Henryju Hazlittu, koji me je podsetio da treba da vam skrenem pažnju da je Službeni glasnik nedavno objavio najpoznatiju Hazlittovu knjigu "Ekonomija u jednoj lekciji". Ako planirate da samo jednu knjigu iz oblasti ekonomije pročitate u životu, mislim da ovo treba da bude ta knjiga.

Jedan primerak držim u ruci, na njoj piše da košta 594 dinara. Evo šta su o knjizi rekli Friedman i Hayek.

Hazlitovo objašnjenje funkcionisanja sistema cena prava je klasika: večno, tačno, izvanredno poučno. (Friedman)

Ova knjiga je briljantno dostignuće. U njoj je rečeno tačno ono što treba reći, i to sa retkom hrabrošću i potpunošću. Ne znam za neku drugu savremenu knjigu iz koje laik može za kratko vreme da nauči toliko mnogo o osnovnim istinama ekonomije. (Hayek)

Predgovor je napisao Ljubomir Madžar.

Ko je ovde lud?

Novinar, anonimni sagovornik, ili ja? Iz Politike:

Како „Политика” сазнаје, разматра се могућност повећања пореза на имовину, али и паралелно смањење неких локалних такси. Један од аутора пореске реформе, која је у припреми, незванично открива да ће повећање пореза односити само на привреду, а не на грађане.

– Уместо књиговодствене вредности имовине који се опорезује по стопи од 0,4 одсто предложићемо да се опорезује тржишна вредност некретнине. На тај начин исправиће се неправичност у систему, јер је вредност имовине привредних субјеката потцењена – каже наш саговорник.

Да то не би оптеретило привреду предложиће укидање неких од локалних такси, такозваних парафискалних намета који су се посебно „намножили” током кризе. Иначе, та поресека реформа подразумева смањење оптерећења на рад и капитал, а повећање намета на потрошњу, односно пореза на додату вредност. 

Da rezimiram:

1. Povećanje poreza će se odnositi na privredu, ne na građane

2. Povećaće će osnovica za utvđivanje poreza na imovinu pravnih lica

3. Ukinuće parafiskalne namete

4. Smanjiće se porezi na rad i kapital

5. Povećaće se PDV

Dakle, smanjiće oporezivanje kapitala tako što će da povećaju porez na imovinu koji plaćaju pravna lica, ali povećanje poreza neće da se odnosi na građane, jer predviđa povećanje PDV-a?

Raspustiti Univerzitet

S vremena na vreme odem na sajt Udruženja privatnih lekara i stomatologa.

Nema tu previše stvari koje mene, kao nekoga ko nije ni lekar ni stomatolog, zanimaju, ali našao sam na odličan intervju sa dr Vladimirom Glišinom. Radi se o skeniranom intervjuu koji je dao za NIN 2010. godine, tako da ne mogu da iskopiram citat, a mrzi me da prekucavam. Pročitajte svakako.

Pročitajte i esej Vaclava Klausa "Intelektualci i socijalizam", koji prenosi isti sajt.

Možda ipak ima nade za naš zdravstveni sistem.

Politizacija kolevke

Odličan tekst ekonomskog novinara Politike Anice Nikolić:

Roditelji širom Srbije zgroženi su potezom trgovaca koji su podigli cene i pre nego što je amandman o ukidanju poreza na opremu za bebe stupio na snagu. Oni koji se u ekonomiju razumeju uopšte nisu iznenađeni. Naprotiv, to su i očekivali. ...  Da su nadležni socijalnu politiku vodili na rashodnoj, a ne prihodnoj strani budžeta, izdaci za dečju zaštitu, koji trenutno iznose oko 40 milijardi dinara, mogli su da se povećaju za više od 12 odsto. Tako bi novac zaista dobili oni kojima je najpotrebniji. Ovako, iako su potpisnici peticije imali najbolju nameru i čista srca iskreno želeli da pomognu najmlađima, kao krajnji rezultat imamo – subvencionisanje trgovaca.

Nova lista

Dugo vremena neartikulisana lista koja nije uspevala da se približi cenzusu, poznata u narodu i kao SSOIG, ovih dana je dobila veoma efektan slogan i plakat. Ja joj predviđam uzlet i napad na cenzus.

Transparentnost

Dosutrašnji predsednik Tadić je istakao:

da je u mandatu ove vlade završena projektna dokumentacija za ključne saobraćajne pravce, da je obezbeđeno finansiranje na najtransparentniji način.

Pitanje za čitaoce: Da li iko zna kako se finansira izgradnja autoputa (tipa motorvej) prema Čačku? Pretpostavljam da ne znate.


Put će graditi ugledna međunarodna firma Azvirt DOO, iz Azerbejdžana. Kako je baš izabran Azvirt? Nemam pojma, njih je izabrala azerbejdžanska Vlada. Kako se i zašto azerbejdžanska Vlada pitala oko toga ko će da gradi puteve po Srbiji? Lepo, Narodna skupština je usvojila zakon kojim je ratifikovan ugovor o zajmu sa Azerbejdžanom u kojem lepo piše da će poslove izvoditi "Azvirt". Dakle, nema javnih nabavki i sličnih neefikasnih i sporih procedura. Ugovor takođe predviđa da će makar 49% ukupne vrednosti projekta biti realizovano kroz domaće firme, ali nigde ne piše kako će te firme biti izabrane. Pretpostavljam da će da ih bira Azvirt.

Dobro, nije to prvi i jedini put, slično je urađeno i sa Kinezima, oko kineskog mosta, a verovatno će nešto slično da se radi i sa Francuzima oko beogradskog metroa i sa Rusima oko onih projekata u železnici.

Šta je poenta? Poenta je da je Vlada našla mehanizam da u potpunosti zaobiđe sistem javnih nabavki. Dakle, dogovoriš se sa stranom državom da ti daju kredt po nekomercijalnim uslovima (recimo 3% godišnje), ali, za uzvrat, sam ugovor predviđa cenu gradnje i izvođača. Time na mostu plaćamo ono što nismo platili na ćupriji - kredit jeste jeftin, ali utvrđena cena može da bude mnogo viša od one koja bi bila postignuta na tenderu.

Jasno je da je sve ovo potpuno u skladu sa zakonom i Ustavom, ne otpužujem nikoga za korupciju, samo kažem da je veoma daleko od "najtransparentnijeg načina".

Aritmetika

Državne banke ostvarile gubitak od 200 miliona evra. Ništa posebno novo, osim ovoga:

Prema ranijim najavama, plan je da država emituje obveznice kojima bi se pokrili minusi banaka. To bi povećalo javni dug za dodatnih 6,6 odsto BDP na 14,55 milijardi evra.

Dakle, 200 miliona evra u odnosu na 30 milijardi evra BDP-a predstavlja 6,6%... Ja sam mislio da je to 0,66%, ali siguran sam da su novinar i urednik proverili računicu pre nego što su objavili članak.

Ali. koliko god da je, mnogo je.

Otkupnina

Južni Tirol nudi 15 milijardi evra Italiji za fiskalnu nezavisnost. 

Dveri

Jedan komentator je pitao bar dva puta šta mislimo o ekonomskom programu Dveri. Pod pretpostavkom da je to ono što je Dragaš izložio na konferenciji za štampu, moje mišljenje je da je to čudan mutanat libertarijanizma, socijalizma i ekonomske retorike 1990-ih i da ne daje osnovnu nit - ako nešto hoćete da uradite, kako ćete to uraditi i kako ćete se nositi sa posledicama. Pa da krenem taksativno.
Državna potrošnja da bude 25% BDP je i moj san, ali to ne može odjednom bez neke veće eutanazije. 118.000 birokrata dobrim delom ne služe nekoj svrsi, ali sa 3.000 mi bi bili društvo bez institucija. Ukidanje agencija je O.K. većina nema nikakvog smisla. Prinos pšenice belice od 8 tona po hektaru će malo teže da postane naša realnost preko noći, a ima i boljih načina da se zaradi novac, ali to treba da odrede preduzetnici, a ne država, ako od nje išta ostane. Kada je reč o vladi super je ideja da članovi založe svoju imovinu i da imaju iskustvo od 20 godina. Ali nije to samo po sebi garancija bilo čega, puna nam je zemlja iskusnih ljudi koji nisu ništa stekli i hoće naveliko da sole pamet. Same Dveri na svojoj listi nemaju 10 ljudi koji to zadovoljavaju. Slične pameti je premijer koji radi za 1 evro, to je demagogija.
Supstitucija uvoza je utopistička politika, zna se gde mi imamo komparativne prednosti, a gde ne. Smatrati da će u narednoj iteraciji ta substitucija rezultirati izvoznom ekspanzijom na tržištima na kojima realizujemo 5-10% našeg izvoza je besmislica. Stope rasta od 20-25% godišnje su besmislica, osim ako ne koristimo Jupiterove ili Saturnove godine. Ne vidim zašto samo dijaspora ima znanje, veze i informacije, ima to svaki investitor koje god nacije bio. Ideja da radite kako znate i umete i da porezi budu minimalni je super, ali to mora da prati odgovor gde se smanjuju rashodi, to nije tih nesrećnih 100.000 činovnika. Monetarna politika je kafanski miš maš, na jednoj strani valutna konkurencija, na drugoj strani guverner kao činovnik koji sluša šta mu vlada kaže u vezi razvojnih prioriteta. Jedini rezultat ovakve nadrealne politike je da bi dinar bio potpuno potpisnut i da ga niko ne bi hteo, a samim time NBS bi mogli da ugase. Ako se već zalažu za pljačku preko primarne emisije, onda nema slobodne trgovine valutama u Srbiji.
Sve u svemu, meni je ovo kao kafansko sklepavanje nespojivog i bez zrna uverljivosti. Još samo čekam da cene padnu preko 100%.

Teorija nacije

Dobismo danas nove doprinose teoriji nacije. Ako je verovati Petritu Selimiju, stare teorije o tome šta je ključno u stvaranju nacije padaju u vodu. Kako reče visoki dužnosnik Kosovo*:

"Evropska radiodifuzna unija je važna za nas. Za formiranje jedne nacije ništa nije važnije od učešća na Pesmi Evrovizije".

I ja sam primetio da sam kao Srbin potpuno izgubio identitet u periodu 1993-2003, da bih opet počeo da sumnjam u njega tokom 2006. godine. Kako je Kosovo* Albancima ne mogu ni da zamislim, sigurno se sa time bude i ležu.

Braon M&M bombonice i bezbednost posetilaca

Tragedija u Novom Sadu me je podsetila na zanimljivu priču koju je preneo Cafe Hayek pre izvesnog vremena. (možete da odgledate video, a možete i da nastavite da čitate ovaj post).

Elem, u videu David Lee Roth, pevač Van Halena, objašnjava zašto je njihov ugovor sa salom u kojoj organizuju koncert imao vrlo zanimljiv član da "u bekstejdžu moraju da se nalaze M&M bombonice, ali da među njiha nikako ne smeju da se nađu braon bombonice".

Deluje kao još jedan bolesni zahtev razmaženih rock zvezda, jel da?

Ali, Roth objašnjava da je poenta u nečem potpuno drugom. Naime, njihovi ugovori su imali vrlo detaljne tehničke specifikacije, budući da je oprema za ozvučenje i svetlnosne efekte veoma zahtevna po pitanju struje. Ugovor je predviđao stvari poput debljine kablova, broja utičnica, snage osigurača i takve stvari.

Međutim, bend je primetio da često kada dođu da sviraju neki od uslova nije ispoštovan, što je izlagalo posetioce, između ostalog, i mogućem riziku od požara. Zato su u sred dela ugovora u kojem se navode tehničke specifikacije, naveli odredbu koju sam pomenuo, vezano za braon M&M bombone.

U takvim slučajevima bi, ukoliko primete braon bombonice u bekstejdžu, odmah znali da organizator nije baš detaljno čitao ugovor, pa bi se posebno postarali oko opreme i priključaka. Sa druge strane, ako bi videli da nema braon M&M bombonica, pretpostavili bi da se organizator pobrinuo i oko važnijih stvari.

Bajate ideje

Ne preziva se čovek bez veze Bajatović:

Privreda je ostala bez novca i ja bih naterao banke da je kreditiraju po povoljnim kamatama. Takođe bih koristio devizne rezerve za projekte u privredi, čak i štampao novac jer verujem da to ne bi podiglo inflaciju.

Koja je ideja najbajatija:

1. Ova da štampanje para ne dovodi do inflacije?
2. Ova da država treba da tera banke da kreditiraju privredu po povoljnim kamatama?
3. Ili ova o "aktiviranju" deviznih rezervi?

Jeza

Dušan Bajatović nas je danas podsetio šta su koreni SPS. Hvala mu na tome, u nekoliko rečenica je prikazao pravu enciklopediju zla u oblasti ekonomije. NAdam se da nikada neće imati prilike da nas upropasti primenom ideja koje su svojevremeno primenjivale njegove starije kolege.

Bastiat Circle

Novi blog po tim imenom na kome piše cela "prva postava" Alabama škole, na čelu sa Joe Salernom, Guido Hulsmanom, Peter Kleinom, Tom Woodsom i drugima. Ime potiče od privatnog seminara koji su 1950ih u Njujorku držali Murray Rothbard, Leonard Liggio i George Reisman. Već na samom početku ima nekih interesantnih stvari. Preporučujem ova tri posta (prvi, drugi i treći) da steknete predstavu kakav je blog.

Mrak

Moja lokalna samouprava je rešila da nas podseti na herojska vremena iz ranih devedesetih kada su ulice bile u mraku i time pošalje poruku svetskoj javnosti da Požarevac u potpunosti podržava ideju da je nužno "podsetiti i opomenuti ljude da nešto preuzmu protiv klimatskih promena koje su posledica neodrživog korišćenja prirodnih resursa".

Ako je nekoga zgazio auto na neosvetljenom pešačkom prelazu, šta da mu radim, svaka borba traži žrtve.

Brendovi u SFRJ

Ova mapa proizvoda i brendova koji su postojali u bivšoj Jugoslaviji kruži društvenim mrežama i medijima i budi nostalgiju -- najčešća reakcija je da se u SFRJ toliko toga proizvodilo, i što su danas mnogi od tih brendova nestali mora da je znak ekonomskog nazadovanja.

Naprotiv, upravo je samodovoljnost ekonomije pouzdani znak neefikasnosti i siromaštva. To što smo sve proizvodili sami nije dobar nego jako loš ekonomski pokazatelj. Mnogo je efikasnije kad je zemlja uključena u svetsku podelu rada. Nema smisla da Zastava proizvodi automobile ili da EI Niš proizvodi ekeltroniku, kad ima Japanaca i Korejanaca koji to rade mnogo bolje i jeftinije.

Ako i dalje insistirate da to radite u zemlji, morate ekonomiju da zatvorite za konkurentnije proizvode iz inostranstva, čime građane primoravate da kupuju skuplje a manje kvalitetne domaće proizvode. U isto vreme, na strani proizvodnje uopšte ne podstičete ukupan nivo domaće proizvodnje kako se to ekonomski naivnima čini. Proizvodićete više različitih stvari ali ćete imati niži ukupan nivo proizvodnje i time niži životni standard, jer ne možete da se skoncentrišete na ono što su stvarno vaše komparativne prednosti.

Koliko ovakvih ima u Srbiji

Mađarskom predsedniku je oduzet doktorat zbog plagijata. Pitanje - koliko doktorata bi u Srbiji bilo oduzeto kada bi se strogo proverili? Ako kažem "50%" mislim da neću preterati.

Prošle godine je jedna moja koleginica guglovala svoje ime i naišla na master rad nekog studenta (sa jednog privatnog fakulteta, ali ne verujem da je to bitno, osim u smislu da državni fakulteti uglavnom ne stavljaju na internet  master i doktorske radove) koji je citirao nešto što je ona napisala. Nije je mrzelo, otvori dokument i shvati da je "master rad" od reči do reči prepisana jedna studija u kojoj je ona bila koautor. Ali, bukvalno copy-paste od prve do poslednje reči, jedno stotinak strana.

Obavestila je taj univerzitet, pokrenuli su postupak oduzimanja diplome, pretpostavljam da je do sada oduzeta, ali je stvar u suštini zataškana jer je tu naravno postojala neka komisija, neki mentori koji su dali saglasnost na rad, a da očigledno nisu ni pogledali o čemu se radi.

Šta je osnovni problem sa poljoprivrednim subvencijama

Po mom mišljenju, osnovni problem je to što politiku utvrđuje Vlada, a ne Narodna skupština i ovo je dobra ilustracija trenda koji traje već najmanje 10 godina - da zakoni usvojeni u Skupštini propisuju neke trivijalne stvari, poput principa i načela, a da se prava politika utvđuje na nivou Vlade i/ili ministarstva.

Poljiprivreda je dobar primer jer je dolazilo do velikih promena politike, a da zakon prakitčno nije menjan. Ne kažem da je zakon prekršen, nije, ali nije prekršen samo zato što u njemu ništa bitno ni ne piše. Šta god odluče Vlada i Ministarstvo poljoprivrede, u skladu je sa zakonom, koji predviđa da Vlada godišnje donosi uredbe i programe kroz koje se sprovodi agrarna politika.

Moje mišljenje je da stvari poput prava na subvenciju, iznos subvencije i uslovi za dobijanje subvencija moraju da budu propisani zakonom.

Ali, ja sam tu u velikoj manjini. Skoro sa kim god sam pričao na tu temu (a pričao sam sa ljudima iz državne uprave, domaćim stručnjacima, stranim ekonomistima) mi je tvrdio da utvrđivanje subvencija zakonom stvara novi "entitlement" program koji je teško menjati i da su godišnji programi prosto bolji jer Vlada može da bude fleksibilnija - da troši kada ima para, a da štedi kada ih nema. Takođe, postoji fleksibilnost u smislu da se lakše može menjati loša politika u toku godine.

Ja taj argument možda načelno i mogu da prihvatim, ali je apsolutno neprihvatljiv kada se radi o poljoprivredi, gde se proizvodnja ponekad (recimo u stočarstvu) proteže na nekoliko godina. Ako ti ne znaš kakva će politika biti za tri godine,  kako da znaš da li da kolješ ili toviš tele? Isto važi i za ozime useve - seješ na jesen, a nemaš predstavu koje će uredbe Vlada da usvoji sledećeg januara i koliko će para biti predviđeno za subvencije kada dođe žetva i kako će da se dele te pare. Dakle, sistem godišnjih programa je totalno nepredvidiv i nije ni čudo da se seljaci malo-malo bune. Pored toga što brinu o tome da li će pasti kiša ili će biti suša, moraju da vode računa i o tome šta će genijalci iz Ministarstva poljoprivrede (ili Ministarstva finansija) da smisle sledeće godine.

Jednostavno rečeno, rasprava o poljoprivrednim subvencijama treba da se vodi u Parlamentu, a ne u kabinetu ministra poljoprivrede. 

Marketing u visokom obrazovanju

Megatrend je objavio da će upisati celu jednu generaciju studenata za džaba, tačnije 2500 studenata. Ministar prosvete, (kako nam naša praksa u poslednjih 9 godina pokazuje, nije potrebno reči ime, kogod da je obavljao tu funkciju bio je jedna od slabijih karika u vladi) počeo je nešto neodređeno da hvali i da priča o socijalnoj odgovornosti, veltšmecu i sličnim tlapnjama. Uglavnom, na nivou dosadašnjih izjava i dela, slaba dvojka i to samo u našoj zonskoj ligi.

Međutim, vlasnik Megatrenda je promućuran preduzetnik, a ne filantrop. I za to mu skidam kapu. Računica je da je bolje od 2500 studenata naplatiti dve godine po 1500 evra, nego od, recimo, 1500 studenata naplatiti tri godine. U momentu kada su mu drugi privatni univerziteti smanjili broj upisanih studenata Megatrend je pametno reagovao.

Sport, uspeh, brend

Dežurne svrake koje se kite tuđim sportskim perjem su nešto što je naša otužna realnost nacije koja je gladna sopstvenog uspeha, ali se mora zadovoljiti tuđim. Na nivou vox populi logika je: ja sam mali (da ne kažem neku težu reč) - Novak je veliki - Novak je Srbin - Srbi su veliki - ja sam velik. Za razliku od naših sportista demagoga koji pothranjuju takvo mazohističko razmišljanje Marko Jarić ima tri Bambija od mene.

Komentar o rehabilitaciji

Naš poznati novinar Mijat Lakićević mi je poslao komentar vezano za rehabilitaciju Draže Mihajlovića koji u dogovoru sa njim ovde objavljujem. Pretpostavljam da se komentar odnosi na Sašin post od pre par dana. Svoje viđenje ću izneti u komentarima.

Rehabilitacija

Mijat Lakićević

Istorija nije crno-bela pojava, više je “simfonija boja”, prepuna i jakih tonova i finih nijansi. Ali, ima i oštrih linija. Koje ne smeju da se pređu. Jedna od takvih je linija između fašizma i antifašizma.

Zato Amerikanci nisu sa Hitlerom krenuli na Moskvu, nego sa Straljinom na Berlin. Ma koliko za njih nesumnjivo komunizam bio (veliko) zlo, fašizam je bio neuporedivo veće. U tome za Amerikance nije bilo dileme, čak ni na početku rata.

Nasuprot tome, četnici oko toga nikako nisu bili načisto, mada su, u stvari, i po ideologiji koja je stajala iz tog pokreta, ali, što je najvažnije, i po njihovim (ne)delima u toku rata stalno bili bliži onoj drugoj strani i na kraju su se za nju i nedvosmisleno opredelili. Izabrali su da se sa fašistima bore protiv partizana (nisu svi partizani bili komunisti, daleko od toga).

Kada su Amerikanci i Englezi tražili od četnika da se priključe partizanima u borbi protiv fašista, dali su im zapravo (poslednju) šansu da izaberu pravu stranu. Neki su to prihvatili, sam Draža Mihailović je to odbio; tačnije, izabrao je onu drugu.

Ove činjenice daleko pretežu nad tim da su četnici spasili 500 američkih pilota kod Kraljeva. 

Toliko o istoriji. Koja za aktuelnu priču oko rehabilitacije Draže Mihailovića, ma koliko to paradokalno zvučalo, iako suštinska, nije najvažnija.

Liberalizam je temelj vladavine prava; temelj vladavine prava je nezavisnost sudstva; temelj nezavisnog sudstva je dvostrani postupak. Dakle, da postoji tužba i odbrana, jedna strana koja nešto tvrdi i traži, i druga strana, koja to osporava. U sredini je sud koji presuđuje. U postupku rehabilitacije, kako je ona zamišljena u Srbiji, predviđeno je da učestvuje samo jedna strana –  tužilac. I ne samo to, nego su i oni koji su pokušali da u procesu budu druga strana – odbijeni. Na osnovu zakona? Takav zakon ne može biti u saglasnosti sa Ustavom. A ako jeste, onda taj Ustav ne vredi ni prebijene pare.

Tako grubo da pogaze osnovno pravno načelo nisu se usudili ni komunisti pre 70 godina, u još (polu)ratnom stanju, a danas u Srbiji, na početku novog veka to, eto, prolazi ‘ladno. Može da se razume da ima (dosta) onih kojima to ništa ne smeta. Ali je neshvatljivo da među takvima ima i onih koji sebe smatraju demokratama, pa još i liberalnim.

Šta je frakcionalno bankarstvo 2?

Slaviša je ponudio jednostavno objašnjenje frakcionog bankarstva u prethodnom postu. Ipak, ja mislim da je ono problematično, iz tri razloga.

Prvo, on govori o frakcionom bankarstvu kao drevnoj instituciji koja postoji od stare Grčke, a punim rezervama kao nekoj novoj, pomodarskoj ideji koju tek šačica austrijskih renegata promoviše (poput Rothbarda i de Sotoa). Ovo nije slučaj. Ideja 100% bankarstva potiče još iz Rimskog prava. Još tamo je uspostavljena razlika između ugovora o depozitu i ugovora o zajmu. Ugovor o zajmu podrazumeva transfer vlasništva nad dobrima, i specifikovan je vremenski, dok ugovor o depozitu (čuvanju) ne podrazumeva transfer vlasništva i podrazumeva da roba mora biti vraćena na zahtev depozitora u svakom trenutku. U bankarstvu, to je značilo da se neka količina novca može banci pozajmiti na određeno vreme, i time preneti vlasništvo nad novcem, čime banka stiče pravo da taj novac pozajmi nekom drugom. Ako je novac dat na depozit, prenos vlasništva nije izvršen, i svako pretvaranje tog novca u kredit nekom drugom je akt "misaproprijacije" ili krađe. U okviru ovog sistema, depozitor plaća taksu bankaru za usluge čuvanja njegovog novca, a ne dobija kamatu. Stoga, teza o frakcionom bakarstvu kao prevari i krađi nije neka Rothbardova ili de Sotoova pomodarska izmišljotina, nego drevni princip Rimskog prava.

Naravno, iako je ovo bilo generalno razumevanje, u mnogim istorijskim periodima ovaj princip nije poštovan od strane bankara. Još u staroj Grčkoj imamo prve zabeležene slučajeve "misaproprijacije". Ipak, u većini slučajeva bankari su bilo osuđivani kao lopovi čak i u Grčkoj.

Stoprocentno bankarstvo je postojalo u ranom Srednjem veku. Frakciono bankarstvo se pojavljuje postepeno u poznom srednjem veku; i gde god se pojavilo bilo je proizvod saradnje banaka i vladara, a nikad spontanog tržišnog razvoja. Uvek je nastajalo tako što su bankari od strane vladara bili izuzimani iz ograničenja koja je nametalo tradicionalno rimsko pravo (vlro jako i u Srednjem veku).

Uprkos tome što je praksa frakcionog bankarstva postojala, prvo pravno sankcionisanje koje se danas često citira je odluka britanskog suda iz 17 veka kojom je odlučeno da depozit nije vlasništvo depozitora nego bankara. To je presedan koji je u velikoj meri oblikovao bankarske institucije kakve danas postoje u zapadnom svetu. Ipak, čak i u moderno vreme stoprocentno bankarstvo je postojalo – čuvena Bank of Amsterdam je u značajnom periodu vremena operisala sa 100% rezervama.

Dakle, nije 100% sistem bio proizvod državne intervencije a frakciono bankarstvo tržišni razvoj nego obrnuto.

Druga stvar, i još važnija, tiče se ekonomskih efekata frakcionog bankarstva. Slaviša to uopšte ni ne spominje u svom postu. Ja sam dao detaljnu analizu toga kako frakciono bankarstvo kreira poslovne cikluse i kako je to posledica stvaranja nekonzistentne strukture vlasničkih prava na novac ovde.

Ukratko, svojim mešanjem depozitnog i kreditnog ugovora frakciono bankarstvo omogućava da se poveća količina novca koja se investira bez ikakvog povećanja realne štednje. Frakcionalni sistem šalje sistematski isrivljenu informaciju svim tržišnim akterima o realno dostupnoj količini resursa: kad ja stavim 200 dinara u banku, i banka pozajmi 100 dinara nekom drugom, odjednom imamo 300 dinara u sistemu, pri čamu nikakav novi dohodak nije stvoren, nikakva nova odluka o štednji doneta, samo je potezom pera 200 dinara pretvoreno u 300. Zamislite svet u kome bismo vi i ja mogli da sklopimo ugovor po kome oboje posedujemo 100% istog automobila u isto vreme. Ovo je identična situacija. I štediša i investitor poseduju u isto vreme istih sto dinara: ja i dalje verujem da imam cekolupnu sumu od 200 dinara na raspolaganju, i svoje investicione i potrošačke odluke donosim polazeći od te pretpostavke, dok onaj ko dobija kredit veruje da su štediše poslale poruku da žele još 100 dinara njegovih investicija u dugoročnije projekte. Ali, ja nisam želeo da investiram, nego samo da držim novac na sigurnom mestu. On investira polazeći od pogrešne i preterano optimističke slike stope vemenske preferencije, tj spremnosti ljudi da žrtvuju sadašnji dohodak zarad dohotka u budućnosti. Kad greška bude razotkrivena, nastaje proces likvidacije investicija napravljenih u ime te pogrešne slike. I ceo proces je bolan jer uvek nosi sa sobom destrukciju imovine na širokoj skali, pošto su kapitalna dobra, protraćena na pogrešne ivnesticije, specifična, tj ne mogu se tako lako prenameniti u druge svrhe. To je recesija. Centralna banka samo potpomaže i orkestrira ovaj proces, ali ona sama po sebi nije njegov izvor: ona je tehnički instrument koji bankama omogućava da vrše misapropricijaciju novca kooridnisano, tj bez rizika koji bi manje solventnim bankama nametao sistem slobodnog bankarstva.

Ovo nije moje originalno razumevanje nego je već razvijeno dosta daleko kod Mizesa, Hajeka i Rothbarda. Evo nekih citata iz Misesa koji vam pokazuju da on jasno razume da je kreator poslovnog ciklusa frakcionalno banakrstvo sa svojom kreditnom ekspanzijom, a ne centralna banka sama po sebi:

The notion of “normal” credit expansion is absurd. Issuance of additional fiduciary media, no matter what its quantity may be, always sets in motion those changes in the price structure the description of which is the task of the theory of the trade cycle. Of course, if the additional amount issued is not large, neither are the inevitable effects of the expansion

Komentarišući čuveni Peel's Act u Engleskoj iz 1844 Mises tvrdi da je njegova glavna slabost bila što je ostavio frakcionalno bankarstvo da postoji:

the two shortcomings of the Currency School vitiated this famous act. On one hand, the system of government interference with banking was preserved. On the other hand, limits were placed only on the issuance of banknotes not covered by specie. The fiduciary media were suppressed only in the shape of banknotes. They could thrive as deposit currency.

Tu dolazimo do treće stvari: Slaviša naravno može kritikovati 100% bankarstvo, ali nema mnogo smisla kad tvrdi da je to "ne-austrijska" doktrina, ili pak da je zastupaju samo neki anarhistički radikali poput Rothbarda i de Sotoa koje ne treba uzimati za ozbiljno.

Lepa analiza

Bliže se izbori, a mi slabo postujemo na tu temu. Stoga za zagrejavanje prenosima jednu lepu i pomalo emotivnu analizu Saše Radulovića.

Šta je frakcionalno bankarstvo?

Često ovde pomenemo takozvano frakcionalno bankarstvo, ili njegovu alternativu, bankarstvo sa 100% rezervi, a ne sećam se da smo ikada objasnili šta ove stvari znače.

Frakcionalno bankarstvo je bankarstvo kakvo ga znamo danas i koje ustvari postoji od samih početaka bankarstva -- od stare Grčke, preko srednjeg veka, do danas. Kad na račun u banci stavite depozit, banka ne čuva sav vaš novac na računu, već deo pozajmi nekom drugom. Radeći to, banka računa da neće svi klijenti doći po svoj novac u isto vreme. Čuva dovoljno novca da podmiruje normalnu dnevnu potražnju, dok je ostatak plasiran u kredite. 

Ako banka u proseku čuva 10% depozita a ostatak daje u zajam, to je frakcionalno bankarstvo sa 10% rezervi.  Opasnost kod ove prakse postoji ako svi klijenti dođu po novac u isto vreme.  Sa razvijenim međubankarskim tržištem, ili sa postojanjem centralne banke, ni to nije problem -- ako je zdrava i solventna, banka može pozajmiti od drugih banaka da takav kratkoročni nalet podmiri. 

Koliko rezervi će banka držati je stvar izbora i što je bankarski sistem razvijeniji taj procenat može bezbedno biti niži. U najvećem broju zemalja, ne i svuda, centralna banka utvrđuje minimum obaveznih rezervi, pa tako banke moraju da čuvaju najmanje recimo 10 ili 15% depozita. 

Alternativa koju neki predlažu je bankarstvo sa 100% rezervi. To bi značilo da vaš depozit koji ostavite u banci, banka mora da čuva u celom iznosu i nema pravo da taj novac koristi za kreditiranje drugih.  Banka onda prestaje da bude finansijski posrednik, prestaje da bude veza između onih koji štede i onih koji bi da troše ili ulažu, i ima jednostavnu funkciju sefa. Ali zašto bi banka čuvala vaš novac, ako ne može da ga daje u zajam i iz toga ubire kamatu?  Ne bi -- u sistemu 100% rezervi banke bi morale da naplaćuju držanje tekućih računa.  U frakcnionalnom sistemu račun držite besplatno (ili je ta usluga relativno jeftina, a tamo gde je konkurencija među bankama veća to je besplatno), jer banka ima interesa da prikuplja vaš novac da bi iz njega davala kredite. U sistemu 100% rezervi banka kredite može davati samo iz oročenih štednih uloga. Pa samo ako obećate da novac nećete podizati u narednih godinu dana, banka može da ga upotrebi za jednogodišnji kredit nekome. 

Zastupnici sistema 100% rezervi, malobrojni ali glasni, guraju tezu da je sistem frakcionalnih rezervi nekako povezan sa modernim dobom i intervencijama centralnih banaka. To nije tačno, jer sistem frakcionalnih rezervi je prirodan, spontano nastali sistem koji postoji koliko i samo bankarstvo i sve vreme je apsolutno dominantan. Depozitori učestvuju u sistemu i dobro znaju da banka njihov novac koristi za kredite. Transakcija je dobrovoljna.

Ekonomisti kao Rothbard i Huerta de Soto se teškom mukom upinju da pokažu da ova transakcija nekako nije dobrovoljna, da su depozitori prevareni i da ne znaju šta se stvarno sa njihovim novcem dešava. Moguće je i to tvrditi, mada se to baš ne uklapa u njihovu libertarijansku viziju -- više liči na Ralfa Nadera i pokret za zaštitu potrošača ili na bihevioralne ekonomiste koji nas smatraju za glupe i hoće da nas država zaštiti od nas samih.  Huerta de Soto je čak uspeo da nađe nekoliko srednjovekovnih sudskih slučajeva gde sudovi odlučuju da je upotreba depozita u kreditne svrhe bila nelegalna. Ono što propušta je da je frakcionalno bankarstvo opšteprisutna i dozvoljena praksa sve to vreme. Sudovi koji su osuđivali pojedinačne prevare ili očiglednu neodgovornost nekih banaka, nisu ukinuli i praksu po sebi. 

Vas kao depozitora ništa ne sprečava da ne učestvuje u sistemu. Možete novac čuvati kod sebe ili čak i kod banke i zahtevati da se stavi u sef umesto na račun. Ni banke ne moraju da učestvuju u sistemu. Koliki procenat rezervi se drži je individualna procena banke. Kad bi stvarno postojala tražnja za većim rezervama, banke bi se takmičile u tome da privuku potrošače i nivo rezervi bi rastao.  Centralne banke određuju samo minimalnu rezervu, a svaka banka je slobodna da drži sve preko toga, pa i 100% ako misli da je to ono što će privući klijente. Dobro, u današnjem svetu sve je to iskrivljeno jer država garantuje depozite i ne znamo kako bi to danas izgledalo bez garancije depozita i bez centralnih banaka koje vam u slučaju problema mogu pomoći. Ali ni u prošlosti rezerve nikad nisu spontano i dobrovoljno dostizale 100%. 

Opet je ovo u suprotnosti sa libertarijanskom vizijom proponenata. Umesto da misle da će banke u takmičenju same utvrditi šta je optimalno, oni pozivaju državnu intervenciju da nametne 100% obevezne rezerve svima.  I to se opet bazira na labavom argumentu da su depozitori nekako prevareni sa frakcionalnim sistemom. Da depozitori nisu znali i nisu mogli znati da banka njihov novac ne čuva u sefu nego ga koristi za davanje zajmova. 

Drugi i još gori argument za 100% rezervi je da frakcionalni sistem nekako izaziva inflaciju. Taj argument je loš jer, prvo, ako neka individualna akcija izaziva inflaciju to ne može biti opravdanje za njenu zabranu. Ako je tako onda je u redu zakonski zabraniti i povećanje marži. A drugo, frakcionalno bankarstvo uopšte i ne izaziva inflaciju. Inflaciju bi moglo izazvati jedino smanjenje nivoa rezervi koje banke drže. Taj nivo je obično stabilan, ili u sumnjivim vremenima, kao sada, može privremeno da poraste. Kad je jednom sve u ravnoteži, banke već drže minimum rezervi koji im je dovoljan za normalno funkcionisanje i ne mogu više da ih smanjuju.

Ima li frakcionalno bankarstvo nekakve veze sa finansijskim krizama kao što je današnja? Apsolutno ne. Finansijske i bankarske krize, prvo američka pa sada evropska, nastale su jer su banke držale mnogo aktive za koju su mislili da je bezrizična a onda se pokazala rizičnom.  Uopšte nije bitno da li su banke za to upotrebljavale depozite, ili su to finansirale iz štednih depozita, kredita, sopstvenog kapitala ili bilo čega. Priroda krize je skroz drugačija i nema veze sa klasičnom bankarskom krizom, navalom depozitora na banke zbog sumnje da će ostati bez depozita. 

Ima mnogo intervencija koja kvari današnje bankarstvo i finansije -- univerzalno državno osiguranje depozita i dela štednje, bazelski standardi, inkorporacija rejting agencija u regulaciju, baioouti i moralni hazard su samo neki.  I pri svemu tome, neverovato je da neki koji misle da su nastavljači austrijske tradicije misle da je problem u vekovima prisutnom, praktično jedinom načinu bankarstva za koji svet zna, frakcionalnom. I rešenje traže, od svega, u još jednoj državnoj intervenciji, u podizanju obavezne rezerve na 100%. 

Socijalna odgovornost

U intervjuu za Novosti Dragan Đilas kaže:

Imamo mnogo socijalno ugroženih građana i moramo da im pomognemo, kao u Beogradu. Hajde da omogućimo da deca u celoj Srbiji imaju besplatne udžbenike, da pomognemo najstarijim sugrađanima, ženama na trudničkom da primaju celu platu.

Problem je što iz prve rečenice uopšte ne sledi druga. To što su mnogi građani siromašni jeste naravno problem, ali baš zato državne mere treba da budu usredsređene na one koji su zaista socijalno ugroženi, a ne na SVU decu, SVE najstarije sugrađane i SVE žene na trudničkom bolovanju.


Činjenica je da kod nas ima mnogo "socijale", ali malo usredsređenosti na zaista siromašne. U Srbiji postoje samo dva programa podrške onima koji su siromašni - materijalno obezbeđenje porodice i dečiji dodatak. Ukupni godišnji rashodi za ova dva programa su negde oko 15 mlrd dinara, dakle oko 1% konsolidovane javne potrošnje.


Svi ostali programi socijalne zaštite i socijalnog osiguranja u širem smislu (penzije, besplatno školstvo i zdravstvo, osiguranje za slučaj nezaposlenosti) nemaju nikakve veze sa siromaštvom, praktično za sve njih se kvalifikuju i Miroslav Mišković i Novak Đoković, odnosno njihove porodice, a ukupno koštaju najmanje oko 800 mlrd dinara, dakle skoro 2/3 ukupne javne potrošnje. 

Meni i inače nije baš jasan taj pojam, ali sumnjam da se ovo što mi imamo uklapa u bilo koju koncepciju socijalne odgovornosti.

Hajek o ekonomskim depresijama, i neke reperkusije

Jedna od omiljenih taktika "levih" Austrijanaca (npr ovih) je da svakog ko zagovara zlatni standard ili 100% rezerve, ili je protiv kreditne ekspanzije za vreme recesije nazovu "rotbardovcem". To je klasična etiketa koja treba da kaže da eto, ti ljudi veruju u razne čudne stvari poput anarhizma, zlatnog standarda itd. To je jedna uska grupa, kako se ponekad čuje, "neoaustrijanaca" koji imaju neke svoje radikalne, idiosinkratske teorije, ali mainstraim Austrijanci su ok.

Moj odgovor na ovakve teorije je da citiram uvek Misesa i Hajeka i do pokazujem da Rothbard i rotbardovci nisu zapravo mnogo originalni u ovakvim idejama, a još manje "neoaustrijanci": 100% bankarstvo je zastupao Mises jednako kao i Rothbard, zlatni standard je zastupao Mizes jednako kao i Rothbard, a sve najnepopularnije i najmrskije deflacionističke i likvidacionističke teorije je najmerodvanije razvio Hajek. Ovde sam o tome malo više raspravljao. Evo jednog podužeg ali vrlo znakovitog citata iz 1932.

Far from following a deflationary policy, central banks, particularly in theUnited States, have been making earlier and more far-reaching efforts than have ever been undertaken before to combat the depression by a policy of credit expansion—with the result that the depression has lasted longer and has become more severe than any preceding one. What we need is a readjustment of those elements in the structure of production and of prices that existed before the deflation began and which then made it unprofitable for industry to borrow. But, instead of furthering the inevitable liquidation of the maladjustments brought about by the boom during the last three years, all conceivable means have been used to prevent that readjustment from taking place; and one of these means, which has been repeatedly tried though without success, from the earliest to the most recent stages of depression, has been this deliberate policy of credit expansion...To combat the depression by a forced credit expansion is to attempt to cure the evil by the very means which brought it about; because we are suffering from a misdirection of production, we want to create further misdirection—a procedure that can only lead to a much more severe crisis as soon as the credit expansion comes to an end.

Zvuči gore nego Rothbard, ne? Hajek je kanonizovan danas kao politički filozof, a marginalizovan kao ekonomista. To nije slučajno - njegova trećelinijaška levo-liberalna gledišta koja se razvijaju od sredine 30ih nadalje mnogo su prijemčivija za politički i akademski mainstream od njegove mizesovske ekonomske teorije iz ranih 30ih. Ova knjiga sažima po mom sudu najvažnije stvari koje je Hajek ikada napisao. I zahvaljujući kojima taktika napada na ljude poput Joe Salerna ili Guido Hulsmana kao "neoaustrijance" nema šanse na uspeh.