Po mom mišljenju, osnovni problem je to što politiku utvrđuje Vlada, a ne Narodna skupština i ovo je dobra ilustracija trenda koji traje već najmanje 10 godina - da zakoni usvojeni u Skupštini propisuju neke trivijalne stvari, poput principa i načela, a da se prava politika utvđuje na nivou Vlade i/ili ministarstva.
Poljiprivreda je dobar primer jer je dolazilo do velikih promena politike, a da zakon prakitčno nije menjan. Ne kažem da je zakon prekršen, nije, ali nije prekršen samo zato što u njemu ništa bitno ni ne piše. Šta god odluče Vlada i Ministarstvo poljoprivrede, u skladu je sa zakonom, koji predviđa da Vlada godišnje donosi uredbe i programe kroz koje se sprovodi agrarna politika.
Moje mišljenje je da stvari poput prava na subvenciju, iznos subvencije i uslovi za dobijanje subvencija moraju da budu propisani zakonom.
Ali, ja sam tu u velikoj manjini. Skoro sa kim god sam pričao na tu temu (a pričao sam sa ljudima iz državne uprave, domaćim stručnjacima, stranim ekonomistima) mi je tvrdio da utvrđivanje subvencija zakonom stvara novi "entitlement" program koji je teško menjati i da su godišnji programi prosto bolji jer Vlada može da bude fleksibilnija - da troši kada ima para, a da štedi kada ih nema. Takođe, postoji fleksibilnost u smislu da se lakše može menjati loša politika u toku godine.
Ja taj argument možda načelno i mogu da prihvatim, ali je apsolutno neprihvatljiv kada se radi o poljoprivredi, gde se proizvodnja ponekad (recimo u stočarstvu) proteže na nekoliko godina. Ako ti ne znaš kakva će politika biti za tri godine, kako da znaš da li da kolješ ili toviš tele? Isto važi i za ozime useve - seješ na jesen, a nemaš predstavu koje će uredbe Vlada da usvoji sledećeg januara i koliko će para biti predviđeno za subvencije kada dođe žetva i kako će da se dele te pare. Dakle, sistem godišnjih programa je totalno nepredvidiv i nije ni čudo da se seljaci malo-malo bune. Pored toga što brinu o tome da li će pasti kiša ili će biti suša, moraju da vode računa i o tome šta će genijalci iz Ministarstva poljoprivrede (ili Ministarstva finansija) da smisle sledeće godine.
Jednostavno rečeno, rasprava o poljoprivrednim subvencijama treba da se vodi u Parlamentu, a ne u kabinetu ministra poljoprivrede.
Poljiprivreda je dobar primer jer je dolazilo do velikih promena politike, a da zakon prakitčno nije menjan. Ne kažem da je zakon prekršen, nije, ali nije prekršen samo zato što u njemu ništa bitno ni ne piše. Šta god odluče Vlada i Ministarstvo poljoprivrede, u skladu je sa zakonom, koji predviđa da Vlada godišnje donosi uredbe i programe kroz koje se sprovodi agrarna politika.
Moje mišljenje je da stvari poput prava na subvenciju, iznos subvencije i uslovi za dobijanje subvencija moraju da budu propisani zakonom.
Ali, ja sam tu u velikoj manjini. Skoro sa kim god sam pričao na tu temu (a pričao sam sa ljudima iz državne uprave, domaćim stručnjacima, stranim ekonomistima) mi je tvrdio da utvrđivanje subvencija zakonom stvara novi "entitlement" program koji je teško menjati i da su godišnji programi prosto bolji jer Vlada može da bude fleksibilnija - da troši kada ima para, a da štedi kada ih nema. Takođe, postoji fleksibilnost u smislu da se lakše može menjati loša politika u toku godine.
Ja taj argument možda načelno i mogu da prihvatim, ali je apsolutno neprihvatljiv kada se radi o poljoprivredi, gde se proizvodnja ponekad (recimo u stočarstvu) proteže na nekoliko godina. Ako ti ne znaš kakva će politika biti za tri godine, kako da znaš da li da kolješ ili toviš tele? Isto važi i za ozime useve - seješ na jesen, a nemaš predstavu koje će uredbe Vlada da usvoji sledećeg januara i koliko će para biti predviđeno za subvencije kada dođe žetva i kako će da se dele te pare. Dakle, sistem godišnjih programa je totalno nepredvidiv i nije ni čudo da se seljaci malo-malo bune. Pored toga što brinu o tome da li će pasti kiša ili će biti suša, moraju da vode računa i o tome šta će genijalci iz Ministarstva poljoprivrede (ili Ministarstva finansija) da smisle sledeće godine.
Jednostavno rečeno, rasprava o poljoprivrednim subvencijama treba da se vodi u Parlamentu, a ne u kabinetu ministra poljoprivrede.
21 comments:
Marko, stvarno nisi fer. Nisam ja kriv što mi je u utorak zakazan ispit. Hteo sam da napišem gotovo isti tekst sa komentarom. No, sad nema veze :)
A ja morao da pozurim pre nego sto odem da kupam decu. :)
Odnos vlade i skupštine (a to je proizvod stranaka koje su inherentno nedemokratske, i izbornog sistema) ne dotiče samo poljoprivredu, već sve čega se partijaši dotaknu. U uslovima omnipotentnosti, taj je "sistem" izrazito destruktivan, zbog očigledne raspodele podsticaja. Tu valja dodati i predsednika, koji seže ka diktatorijalnoj poziciji. Dakle, problem je podele vlasti, pravne države gde je posebno postalo osetljivo pravosuđe nakon reizbora. Prvo rešenje je monarhija, zatim promena izbornog sistema i slobodan ulaz za stranke.
To je start. Ali ovo samo po sebi ne odgovara na pitanje "poljoprivredne politike", već samo postavlja oslon za to, a i ostale.
Tržište. Vladavina prava i zaštita ugovora.
Trenutno je poljoprivreda, zajedno sa ruralnim stanovništvom, tek kolaterala starog komunističkog rata protiv seljaka, i dokaza za to ima mnogo... Te je poboljšanje njihovog položaja u stvari koncept gradskog života, koji trenutno živi na grbači seoskog.
Subvencije bilo koje vrste su cist lopovluk. Ne vidim kako je sa pravnog stanovista jedna varijanta lopovluka bolja ili losija od druge.
Mozda, ali cak i za lopove vazi pravilo da se, ako je doslo do promene kaznene politike izmedju cinjenja dela i osudjivanja, na lopova primenjuje ona kaznena politika koja je po njega najpovoljnija.
Mislim da je problem dublji i da se ne bi resio samo time sto bi se zakonski definisale subvencije. Razlog je vrlo jednostavan - jer se ni Zakoni ne poštuju, naročito oni koji ne propisuju kaznene odredbe kao pto je nemoguće propisati u ovom slučaju.
Ovaj konkretan problem čestog menajnja sistema poticaja u poljoprivredi (3 ministra/1 stranka/4 godine/3 različite politike) je pre posledica nemanja jasne vizije šta se želi a onda i kapaciteta da se to uradi. Kada to ne postoji onda razni interesi dominiraju, bilo oni politički ili ekonomski.
Kada se zna šta se hoće onda nije bitno Zakon ili uredba.
Osnovni problem sa poljoprivrednim subvencijama je sto uopste postoje
Gorane, da li mislis da bi ovaj Petrovicev predlog prosao u Parlamentu?
Koliko ja vidim, ne bi. Mnogo je lakse obezbediti vecinu u Vladi nego u Skupstini.
Smešno... Pa što se zakoni ne poštuju?
Ajmo Skupština, ajmo Vlada, gde su subvencije :)
"Ako ti ne znaš kakva će politika biti za tri godine, kako da znaš da li da kolješ ili toviš tele?"
Ako ne znaš šta ljudi žele za tri godine, šta ćeš da radiš??? Kako bilo ko da zna?
@Vlada ne treba biti arhimag da bi predvideo da će ljudi tražiti žito i za tri godine. Tražnja za poljoprivrednim proizvodima je prilično stabilna. Oscilacije u ceni su gotovo uvek šokovi ponude
A zašto bi proizvodili žito, soju i kukuruz? Postoje mnogo bolji proizvodi, a subvencije sprečavaju preorijentaciju.
Marko, izvinite, kakve crne subvencije, na godišnjem nivou ili po zakonu? Zašto bi poreski obveznici subvencionisali privatni binis? Da bi neko ko nema dovoljno znanja, kapitala ili sposobnosti da opstane kao poljoprivrednik zadržao životni stil na koji je navikao? Stvarno ne razumem kakva svrha ovog posta, koga je briga koji je od dva načina pljačkanja nešto malo manje štetan, kada su oba pljačkanje i jedini rauman i legitiman stav je ukidanje oba? Da li se ovaj blog zove "Tržišno rešenje" ili "Obucite redistribuciju u šarene krpice da ne nazebe"? :)))
A zar vam nije palo na pamet da se subvenicije ne ukidaju odjednom preo noći. Zašto bi sebi to radili bez potrebe. Ništa bolji tržišni efekat nećeš imati ako umesto kroz 3 ili 4 godine sve ukineš odmah i sahraniš celu poljoprivredu. Tržištu bi trebalo decenije da se oporavi. Zašto? Mislim, tako može i problem penzionog sistema da se reši - pobiješ penzionere i gotova stvar.
Opt-out za pio, a penzija prema ukupnim uplaćenim sredstvima. Vrlo prosto.
A subvencije... Poljoprivredi, a i selu, najviše se uzima akcizama, taksama i pravilnicima. Cenim, ukine se to, ukinu se i akcize.
Dobar je par, akcize-pio, obzirom da se tako delom finansiraju penzije, socijalistima, i raznim "prvoborcima" tipa Kapičić, koji u svom životu samo ubijao, ubijao, ubijao...
Srđane a gde da rodimo 50 milijardi evra da privatizujemo penzioni sistem u narednih 10 do 15 godina koliko bi procet trajao. Nije Jose Pinhera budala, da je to tako moglo i sam bi to uradio u Čileu
Pavle,
Nisu potrebne pare za privatizaciju, već volja. Za zdravstvo i penzije nema šta da se čeka, već se mora delati. Jedan od najvažnijih uzroka loših rezultata je izostanak obračuna sa tim sistemima. Da su znali nešto, to bi prvo uradili, i to je valjda očigledno, uzimajući u obzir cenu. Dakle, podvući crtu.
Dodatak.
Zamisliti sebe, kao libertarijanca, na čelu Vlade 2001. godine.
Nizak start. Uništeni sistemi.
Šta radiš -
da li ih menjaš u osnovi, u korenu, iz početka koji je tu sticajem okolnosti,
ili obnavljaš stare, socijalističke?
A šta su oni radili?
Jedno je 2001 kada imas 10 - 15 milijardi evra prihoda od privatizacije u perspektivi i cela prica te kosta 25 do 30 milijardi. Potrosili smo sansu. Naivno je midliti da je za reformu penzionog sistema i zdravstva potrebna samo volja
Šanse su tu da se troše ;)
Ali su ti ljudi prokockali tuđe, a ne svoje šanse. Jer su u pitanju nedemokrate. Svi do jednoga. Pritom su vršili transfer, za investicioni ciklus svojih drugara. Pa "korporativno upravljanje". Nije slučajno proglašen kraj tranzicije - oni su baš tamo gde žele da budu - u kvazitržišnom, bespravnom korporatizmu sa demokratskim deficitom. Uz šminkerske pozitivne diskriminacije koje iritiraju stanovništvo. Jedini problem je performansa. Tu im je lek priliv ino (istok-zapad), i sveća za brz prolazak seke :)
Kak'i carevi!
Šta hoću da kažem? Voljno izabran put. Nije moglo 2001? Nije se htelo.
Koliko je pio koštao u pos 4 godine - 10, 15, 20, 25 milijardi? I uvećava se...
Mogli su da počnu raspravu, pošto se svuda obračun sa penzijskim doživljava hororično, pa šta ljudi odluče, odluče. Pa ako dođe u problem, opet, pa opet... Jasno, ne bi bilo likvidacije, ali bi ljudi malo bolje razumeli, i bili bi upoznati sa cenom...
Šanse su tu da se troše ;)
Ali su ti ljudi prokockali tuđe, a ne svoje šanse. Jer su u pitanju nedemokrate. Svi do jednoga. Pritom su vršili transfer, za investicioni ciklus svojih drugara. Pa "korporativno upravljanje". Nije slučajno proglašen kraj tranzicije - oni su baš tamo gde žele da budu - u kvazitržišnom, bespravnom korporatizmu sa demokratskim deficitom. Uz šminkerske pozitivne diskriminacije koje iritiraju stanovništvo. Jedini problem je performansa. Tu im je lek priliv ino (istok-zapad), i sveća za brz prolazak seke :)
Kak'i carevi!
Šta hoću da kažem? Voljno izabran put. Nije moglo 2001? Nije se htelo.
Koliko je pio koštao u pos 4 godine - 10, 15, 20, 25 milijardi? I uvećava se...
Mogli su da počnu raspravu, pošto se svuda obračun sa penzijskim doživljava hororično, pa šta ljudi odluče, odluče. Pa ako dođe u problem, opet, pa opet... Jasno, ne bi bilo likvidacije, ali bi ljudi malo bolje razumeli, i bili bi upoznati sa cenom...
Post a Comment