U intervjuu za Novosti Dragan Đilas kaže:
Imamo mnogo socijalno ugroženih građana i moramo da im pomognemo, kao u Beogradu. Hajde da omogućimo da deca u celoj Srbiji imaju besplatne udžbenike, da pomognemo najstarijim sugrađanima, ženama na trudničkom da primaju celu platu.
Problem je što iz prve rečenice uopšte ne sledi druga. To što su mnogi građani siromašni jeste naravno problem, ali baš zato državne mere treba da budu usredsređene na one koji su zaista socijalno ugroženi, a ne na SVU decu, SVE najstarije sugrađane i SVE žene na trudničkom bolovanju.
Činjenica je da kod nas ima mnogo "socijale", ali malo usredsređenosti na zaista siromašne. U Srbiji postoje samo dva programa podrške onima koji su siromašni - materijalno obezbeđenje porodice i dečiji dodatak. Ukupni godišnji rashodi za ova dva programa su negde oko 15 mlrd dinara, dakle oko 1% konsolidovane javne potrošnje.
Svi ostali programi socijalne zaštite i socijalnog osiguranja u širem smislu (penzije, besplatno školstvo i zdravstvo, osiguranje za slučaj nezaposlenosti) nemaju nikakve veze sa siromaštvom, praktično za sve njih se kvalifikuju i Miroslav Mišković i Novak Đoković, odnosno njihove porodice, a ukupno koštaju najmanje oko 800 mlrd dinara, dakle skoro 2/3 ukupne javne potrošnje.
Meni i inače nije baš jasan taj pojam, ali sumnjam da se ovo što mi imamo uklapa u bilo koju koncepciju socijalne odgovornosti.
Imamo mnogo socijalno ugroženih građana i moramo da im pomognemo, kao u Beogradu. Hajde da omogućimo da deca u celoj Srbiji imaju besplatne udžbenike, da pomognemo najstarijim sugrađanima, ženama na trudničkom da primaju celu platu.
Problem je što iz prve rečenice uopšte ne sledi druga. To što su mnogi građani siromašni jeste naravno problem, ali baš zato državne mere treba da budu usredsređene na one koji su zaista socijalno ugroženi, a ne na SVU decu, SVE najstarije sugrađane i SVE žene na trudničkom bolovanju.
Činjenica je da kod nas ima mnogo "socijale", ali malo usredsređenosti na zaista siromašne. U Srbiji postoje samo dva programa podrške onima koji su siromašni - materijalno obezbeđenje porodice i dečiji dodatak. Ukupni godišnji rashodi za ova dva programa su negde oko 15 mlrd dinara, dakle oko 1% konsolidovane javne potrošnje.
Svi ostali programi socijalne zaštite i socijalnog osiguranja u širem smislu (penzije, besplatno školstvo i zdravstvo, osiguranje za slučaj nezaposlenosti) nemaju nikakve veze sa siromaštvom, praktično za sve njih se kvalifikuju i Miroslav Mišković i Novak Đoković, odnosno njihove porodice, a ukupno koštaju najmanje oko 800 mlrd dinara, dakle skoro 2/3 ukupne javne potrošnje.
Meni i inače nije baš jasan taj pojam, ali sumnjam da se ovo što mi imamo uklapa u bilo koju koncepciju socijalne odgovornosti.
7 comments:
Marko, odličan post! Odlično zapažanje.
Neki ljudi u Min. prosvete su predlagali da je bolje da se besplatni udzbenici daju samo najsiromasnijima, a ne svima. Ovo nije proslo, iako bi kostalo mnogo manje, a realni efekti bi bili bolji za budzet i za porodice. Tako se ne bi gadjao vrabac topom, vec bi se targetirala populacija kojoj to bas, bas treba.
Ova politika se zasniva na kombinaciji dva shvatanjaa socijalne politike: welfare state ideja o pravu na razne stvari + paternalisticki statizam koji podrazumeva da postoje "posebno vazne drustvene kategorije". postoji poseban sentiment sa socijalnim prizvukom za SVE trudnice, SVE penzionere, SVU decu itd. Naravno, neka deca jesu siromasna, neki penzionri jesu siromasni (vecina, ali ne svi). Onda nije cudno sto Djilas to radi. Sigurna sam da politicki Djilasu mnogo vise politicki vredi besplatni udzbenik kao ideja za svu decu. Ko bi se osvrnuo na bilo kakvu socijalu za pravu sirotinju - narodne kuhinje ili nesto tako. To ne donosi poene. Ukidanje PDV-a na opremu za SVE bebe zvuci mocno, mada realno ne moze da ima nekakve efekte na duzi rok. Ipak, to je socijalna politika koja politicki odlicno deluje.
U Madjarskoj, recimo, svi roditelji dobiju ponudu za besplatne udzbenike. Sad, stvar je licnog morala da li ce se neko sa platom koja prelazi prosek zahvaliti drzavi na gestu i sam kupiti knjige detetu. Ne mogu da zamislim da bi ovde gotovo iko odustao od te ponude.
Уџбеници треба да буду бесплатни за сву децу, али не зато што су сва деца сиромашна, већ из других разлога: 1. зато што је основна школа законска обавеза за свакога (из истог разлога треба да буде бесплатно и издавање личне карте); 2. зато што је куповина књига које ће се након годину дана бацати нерационално трошење ресурса (било чијих). Зато је исправно решење да уџбеници буду власништво школе и да се оданде деца добију "на зајам",нпр. као када се књига узме из библиотеке. Ко жели да има свој уџбеник, да подвлачи и слично, могао би да уџбеник купи.
Nemanja,
Mislim da ti je prvi razlog dobar, a da drugi nije, jer postoji (ili je makar nekada postojalo) dobro razvijeno trziste second hand knjiga.
Ako se dobro secam, ja sam sve knjige od 5. do 8. razreda uzimao (ili kupovao, vise se i ne secam) od dobrog druga koji je godinu dana stariji od mene. Dakle, resursi se bacaju samo kada vise nisu resursi. :)
Miss T,
Mislim da nije tacno da je vecina penzionera siromasno. Poslednji put kada sam gledao rezultate o siromastvu (recimo na osnovu podataka za 2010. godinu), rizik od siromastva je za penzionere bio nizi nego za opstu populaciju. Stari ljudi jesu posebno ugrozeni, ali oni koji nemaju penziju.
Eto, ovo pokazuje da ja imam istu zabludu kao i drugi :) Siromastvo se vrlo marginalno podudara sa gotovo svim zvanicnim "kategorijama koje uzivaju posebnu zastitu", od trudnica do penzionera. Najbolja je ona tvrdnja da su "DECA u posebnom riziku od siromastva" (mada ovo nije izum srpske politike). To je isto kao sto su "ZENE marginalna grupa". Obicno se u svim tim slucajevima koncept ugrozenosti rastegne do besmisla. Tako je gotovo svako po nekoj osnovi deo neke "socijalno vazne ugrozene grupe", plus, svi misle da "imaju pravo na", plus, smatra se sasvim socijalno pozeljnim da se bude (tvrdi da jesi) siromasan (jer se izjednacava sa postenjem, zrtvom itd). Onda je sasvim logicno da je cela zemlja socijala.
@Nemanja jedno šta mi mislimo da treba da bude besplatno, drugo je to što nešto realno košta. Koja svrha besplatnih ličnih karata kada, ako ih svi imaju, i onako moramo da ih platimo, samo kroz poreze. Ovako bi pravio moralni hazard jer ako je besplatna, onda bi ih ljudi manje čuvali i sve ti je jedno da li ti neko ukrade ili izgubiš. A društvo plaća za nemar.
Što se tiče besplatnih udžbenika, daleko najisplativija opcija bi bila prodaja po simboličnoj ceni (nabavnoj na veliko) tablet računara učenicima i besplatno deljenje knjiga u elektronskom obliku. U Kini u maloprodaji ima da se nabave android tableti sa 7" ekranom i Androidom 4.0 (najmanje 1GHz procesor) za 100 dolara. Ovaj tablet bi mogao da se koristi sve do kraja školovanja. A sigurno neki klinac došao sa "boljim" pa bi onda verovatno deca imućnijih roditelja terala roditelje da kupe iste takve, što bi opet rezultovalo smanjenjem troškova države.
Plus bi mogao da se napravi fantastičan softver za edukaciju na Androidu, što bi mnogo poboljšalo kvalitet obrazovanja. Mogućnost multimedijalnih sadržaja, posebno za učenje jezika.
Pih... divota :).
Post a Comment