Šta je frakcionalno bankarstvo?

Često ovde pomenemo takozvano frakcionalno bankarstvo, ili njegovu alternativu, bankarstvo sa 100% rezervi, a ne sećam se da smo ikada objasnili šta ove stvari znače.

Frakcionalno bankarstvo je bankarstvo kakvo ga znamo danas i koje ustvari postoji od samih početaka bankarstva -- od stare Grčke, preko srednjeg veka, do danas. Kad na račun u banci stavite depozit, banka ne čuva sav vaš novac na računu, već deo pozajmi nekom drugom. Radeći to, banka računa da neće svi klijenti doći po svoj novac u isto vreme. Čuva dovoljno novca da podmiruje normalnu dnevnu potražnju, dok je ostatak plasiran u kredite. 

Ako banka u proseku čuva 10% depozita a ostatak daje u zajam, to je frakcionalno bankarstvo sa 10% rezervi.  Opasnost kod ove prakse postoji ako svi klijenti dođu po novac u isto vreme.  Sa razvijenim međubankarskim tržištem, ili sa postojanjem centralne banke, ni to nije problem -- ako je zdrava i solventna, banka može pozajmiti od drugih banaka da takav kratkoročni nalet podmiri. 

Koliko rezervi će banka držati je stvar izbora i što je bankarski sistem razvijeniji taj procenat može bezbedno biti niži. U najvećem broju zemalja, ne i svuda, centralna banka utvrđuje minimum obaveznih rezervi, pa tako banke moraju da čuvaju najmanje recimo 10 ili 15% depozita. 

Alternativa koju neki predlažu je bankarstvo sa 100% rezervi. To bi značilo da vaš depozit koji ostavite u banci, banka mora da čuva u celom iznosu i nema pravo da taj novac koristi za kreditiranje drugih.  Banka onda prestaje da bude finansijski posrednik, prestaje da bude veza između onih koji štede i onih koji bi da troše ili ulažu, i ima jednostavnu funkciju sefa. Ali zašto bi banka čuvala vaš novac, ako ne može da ga daje u zajam i iz toga ubire kamatu?  Ne bi -- u sistemu 100% rezervi banke bi morale da naplaćuju držanje tekućih računa.  U frakcnionalnom sistemu račun držite besplatno (ili je ta usluga relativno jeftina, a tamo gde je konkurencija među bankama veća to je besplatno), jer banka ima interesa da prikuplja vaš novac da bi iz njega davala kredite. U sistemu 100% rezervi banka kredite može davati samo iz oročenih štednih uloga. Pa samo ako obećate da novac nećete podizati u narednih godinu dana, banka može da ga upotrebi za jednogodišnji kredit nekome. 

Zastupnici sistema 100% rezervi, malobrojni ali glasni, guraju tezu da je sistem frakcionalnih rezervi nekako povezan sa modernim dobom i intervencijama centralnih banaka. To nije tačno, jer sistem frakcionalnih rezervi je prirodan, spontano nastali sistem koji postoji koliko i samo bankarstvo i sve vreme je apsolutno dominantan. Depozitori učestvuju u sistemu i dobro znaju da banka njihov novac koristi za kredite. Transakcija je dobrovoljna.

Ekonomisti kao Rothbard i Huerta de Soto se teškom mukom upinju da pokažu da ova transakcija nekako nije dobrovoljna, da su depozitori prevareni i da ne znaju šta se stvarno sa njihovim novcem dešava. Moguće je i to tvrditi, mada se to baš ne uklapa u njihovu libertarijansku viziju -- više liči na Ralfa Nadera i pokret za zaštitu potrošača ili na bihevioralne ekonomiste koji nas smatraju za glupe i hoće da nas država zaštiti od nas samih.  Huerta de Soto je čak uspeo da nađe nekoliko srednjovekovnih sudskih slučajeva gde sudovi odlučuju da je upotreba depozita u kreditne svrhe bila nelegalna. Ono što propušta je da je frakcionalno bankarstvo opšteprisutna i dozvoljena praksa sve to vreme. Sudovi koji su osuđivali pojedinačne prevare ili očiglednu neodgovornost nekih banaka, nisu ukinuli i praksu po sebi. 

Vas kao depozitora ništa ne sprečava da ne učestvuje u sistemu. Možete novac čuvati kod sebe ili čak i kod banke i zahtevati da se stavi u sef umesto na račun. Ni banke ne moraju da učestvuju u sistemu. Koliki procenat rezervi se drži je individualna procena banke. Kad bi stvarno postojala tražnja za većim rezervama, banke bi se takmičile u tome da privuku potrošače i nivo rezervi bi rastao.  Centralne banke određuju samo minimalnu rezervu, a svaka banka je slobodna da drži sve preko toga, pa i 100% ako misli da je to ono što će privući klijente. Dobro, u današnjem svetu sve je to iskrivljeno jer država garantuje depozite i ne znamo kako bi to danas izgledalo bez garancije depozita i bez centralnih banaka koje vam u slučaju problema mogu pomoći. Ali ni u prošlosti rezerve nikad nisu spontano i dobrovoljno dostizale 100%. 

Opet je ovo u suprotnosti sa libertarijanskom vizijom proponenata. Umesto da misle da će banke u takmičenju same utvrditi šta je optimalno, oni pozivaju državnu intervenciju da nametne 100% obevezne rezerve svima.  I to se opet bazira na labavom argumentu da su depozitori nekako prevareni sa frakcionalnim sistemom. Da depozitori nisu znali i nisu mogli znati da banka njihov novac ne čuva u sefu nego ga koristi za davanje zajmova. 

Drugi i još gori argument za 100% rezervi je da frakcionalni sistem nekako izaziva inflaciju. Taj argument je loš jer, prvo, ako neka individualna akcija izaziva inflaciju to ne može biti opravdanje za njenu zabranu. Ako je tako onda je u redu zakonski zabraniti i povećanje marži. A drugo, frakcionalno bankarstvo uopšte i ne izaziva inflaciju. Inflaciju bi moglo izazvati jedino smanjenje nivoa rezervi koje banke drže. Taj nivo je obično stabilan, ili u sumnjivim vremenima, kao sada, može privremeno da poraste. Kad je jednom sve u ravnoteži, banke već drže minimum rezervi koji im je dovoljan za normalno funkcionisanje i ne mogu više da ih smanjuju.

Ima li frakcionalno bankarstvo nekakve veze sa finansijskim krizama kao što je današnja? Apsolutno ne. Finansijske i bankarske krize, prvo američka pa sada evropska, nastale su jer su banke držale mnogo aktive za koju su mislili da je bezrizična a onda se pokazala rizičnom.  Uopšte nije bitno da li su banke za to upotrebljavale depozite, ili su to finansirale iz štednih depozita, kredita, sopstvenog kapitala ili bilo čega. Priroda krize je skroz drugačija i nema veze sa klasičnom bankarskom krizom, navalom depozitora na banke zbog sumnje da će ostati bez depozita. 

Ima mnogo intervencija koja kvari današnje bankarstvo i finansije -- univerzalno državno osiguranje depozita i dela štednje, bazelski standardi, inkorporacija rejting agencija u regulaciju, baioouti i moralni hazard su samo neki.  I pri svemu tome, neverovato je da neki koji misle da su nastavljači austrijske tradicije misle da je problem u vekovima prisutnom, praktično jedinom načinu bankarstva za koji svet zna, frakcionalnom. I rešenje traže, od svega, u još jednoj državnoj intervenciji, u podizanju obavezne rezerve na 100%.