Demokratski mrak

Dva nagoveštaja obračuna sa slobodom govora i jedan bahato očigledan kafkijanski proces nagoveštavaju da cenzura kuca na velika vrata uvodeći demokratski mrak.

Nakon patetične epizode sa predsednikom i šampanjcem, republički javni tužilac je pronašao uzrok svog zla na tribinama i u okolini fudbalskih stadiona. Naravočenije je da pazite kako se oblačite jer se može desiti da se ne svidite javnom tužiocu. Da dalje komentarišem nema potrebe, optuženi izgrednik je odgovorio bolje nego što bih ja to uradio.

Pored novopečenog cenzora, stari i provereni cenzori iz RRA otkrili su da je emisija Trenutak istine problematična. To je i logično u Srbiji u kojoj je laž vrhunska vrednost, gde mitovi skrajnjuju stvarnost, gde postoji virtuelna i stvarna Srbija... U takvoj zemlji nema mesta činjenicama da su ljudi pohlepni, da muževi biju žene, da ima seksa mimo pravoslavnog, da požuda pokreće mnoge stvari, da je strah utkan u mnoge odnose. Nažalost, kada se našoj mediokritetskoj i ambivalentnoj javnosti servira istina, tu je RRA da razbije ogledalo jer je slika ružna. A da je ne bih bio moralista koji uvodi moral koji je po mojoj meri, a nije po meri već pomenute ambivalentne Srbadije, zadržaću se na jednostavnom argumentu - a ko tera one koji se zgražavaju nad onim što znaju da je istina koja se gura pod tepih da gledaju Pink?

Inače i Raja Rodić je u zatvoru, pa na zdravlje. Nadam se da će i drugi koji su zaboravili da plate dažbine državi tokom 1990-ih imati isti tretman, mada možda ostanemo bez pola vlade.

Žižek, Lenjin, Obama

Možda će neko reći da 'izvlačim iz konteksta', ali prevodim doslovno iz intervjua sa Žižekom:

Ja sam lenjinista. Lenjin se nije plašio da uprlja ruke. Ako možeš da zgrabiš moć, zgrabi je. Uradi sve što je moguće. Zato ja podržavam Obamu.

Citat iz 1970-ih

Richard Nixon, pomoćniku:

"I don’t give a good goddamn what Milton Friedman says. He’s not running for re-election.”

Steven Landsburg bloguje

Landsburg je definitivno jedan od mojih omiljenih ekonomista, a knjige Fair Play i Armchair Economist su mi među najomiljenijima (More Sex is Safer Sex mi se nije preterano svidela, previše je ideja "reciklirano" iz prethodnih knjiga, a Big Questions još nisam pročitao).

Za sada ima samo par postova. Za sjajnu analizu problema u finansiranju zdravstva, kao i za predloge nekih zanimljivih rešenja, pogledajte ovde.

Za entuzijaste

Prvih desetoro koji mi pošalju email na marko.paunovic@gmail.com dobijaju CD Ideas for a Free Society, koji je pripremio International Policy Network.

Spisak tekstova na CD-u možete naći ovde.

Kao što možete videti,tu ima bukvalno svega, od Adama Smitha i Bastiata, preko Hayeka, Misesa i Friedmana, do Johana Norberga i Brucea Yandlea.

Oderi bogataše

Ovih dana se u javnosti, a i kod povremenih i efemernih liberala, mnogo govori o progresivnim porezima kao civilizacijskom dostignuću i o Srbiji danas kao poreskom raju. Ponuđena su i popularna rešenja oličena u demagogiji prema kojoj bi siromašni davali manje, a bogati bi to nadoknadili kroz veća davanja. Međutim, ovo je loša matematika.

Pođimo od prve teze koja govori o Srbiji kao zemlji gde nema progresivnosti. To je poptuno netačno jer postoji neoporezivi deo plate, koji jeste mali, ali je i Srbija relativno siromašna zemlja pa se ne može očekivati da se ta granica postavi na nivou koji je u SAD, na primer. Drugo, progresija od 10% se javlja na kraju godine kod svih onih koji su u proseku zarađivali tri prosečne plate (što je manje-više svako sa dobrim fakultetom i zrnom kreativnosti, ambicioznosti ili spremnosti da radi malo više nego od 9h do 17h). Ako ste se usudili da se izdignete još malo više čeka vas 20% dodatnog izdvajanja. Dakle, ovo je prilično progresivno oporezivanje. Zastupnici progresivnog oporezivanja govore o tome da se na teško dostižnim platnim visinama dešava poreska regresija kod izdvajanja za penzije što je u potpunosti tačno, samo se zaboravlja da postoji i maksimalna penzija, pa je potpuno besmisleno da nema regresije kod izdvajanja.

Druga teza je da je mnogo radnika neprijavljeno jer poslodavci za njih ne mogu da plate dažbine ili se radnici rado dogovore da podele taj "dobitak" od rada na crno. Sa stanovišta fiskusa nema razlike da li neko radi na crno ili je oslobođen poreza. Dalje, da li neko misli da oni koji danas imaju visoke plate sa uvođenjem poreske progresije neće naći načina da dobar deo svoga rada prebace u sivu zonu ili da koristeći mogućnosti koje sistem nudi pretvore platu u dobitak ili neoporezive troškove. Progresija + veća neoporeziva osnovica zasigurno vodi manjem prihodu države. Nije li pravo pitanje zašto se ne vrši reforma penzionog i zdravstvenog sistema - možda bi onda porez za penzije i zdravstvo (jer ovde nema doprinosa, u pitanju su klasični porezi) bio manji.

Treće, hajde da malo zagrebemo izvan paradigme "još para za alavu državu". Da li je cilj poreske politike da zahvati što više ili je cilj da se zahvati manje i da se smanji neracionalno trošenje države. Priča o tome kako je postojeći nivo potrošnje sasvim u redu, a da je samo problem ko tačno finansira taj bahati stil potrošnje države je skretanje pažnje sa suštinskog problema rasipničke i nesposobne države.

Četvrto, da li u Srbiji vredi investirati u obrazovanje i preuzimanje rizika, da li vredi raditi više i produktivnije, ako će država da vas nagradi time što će vam oteti veliki deo plodova vašeg sopstvenog rada? U zemlji koja ima nisku produktivnost, katastrofalan obrazovni sistem i mentalitet kolektivističkog egalitarizma koje prezire lično bogaćenje (uglavnom drugih ljudi) poreska progresija je put u cementiranje lošeg društvenog kapitala.

Peti argument je da je porez na dobit među najnižim. Pitanje je, a šta bi to bilo koga privuklo da investira u Srbiju ako ne nizak porez na dobit? Možda korumpirana vlast, rasipna država, politizovano sudstvo u raspadu, nereformisane institucije, nedostatak ikakvog strateškog planiranja? Da li je cilj da se otvore nova radna mesta ili da se uzme još malo od velikih, ali i malih preduzeća. Ako neko misli da je arhetipski neprijatelj naroda Srbije Mišković problem jer ne doprinosi budžetu, on je takav samo jer su mu političari Srbije to omogućili, baš kao i inim preduzimačima, uljarima, mlekarima i drugim ocrnjenim monopolistima. Ne rešava se problem "društvene odgovornosti" time što se otme od zlih bogataša, nego time što se stvore uslovi za konkurentsku utakmicu. Još jedan deo priče o porezu na dobit je da se do dobitka u Srbiji (osim za jedan odabrani klub)dolazi malo teže nego u zemljama sa poreskom progresijom. Kako nam govore komparativne analize Srbije i malo starijih članica EU, nije isti nivo troškova za mito, troškova beskrajnog čekanja za prevazilaženje administrativnih barijera, troškova monopolizovanog tržišta inputa i slično. Ima i neke razlike u stepenu diskrecije državnih organa, posebno inspekcijskih, u najkraćem u vremenu koje nepotrebno provodite baveći se državom koja vam konstantno stvara probleme umesto da ih uklanja.

Šesto, porez na imovinu je u Srbiji nizak. Ovo je potpuno tačno, ali i tu se postavlja pitanje da li bi za Srbiju bilo bolje da postane omiljena destinacija bogatih ljudi ili još jedna u nizu zemalja gde bogati ne kupuju nekretnine ili investiraju u iste? Da li je bolje da se stimuliše sticanje ili da se stimuliše siromaštvo. Ovde ima mnogo drugih argumenata koje vredi razmotriti, a jedan od njih je da porez na imovinu omogućava da se građevinsko zemljište efikasnije koristi i to je pravi argument za njegovo povećanje (ukidanje umanjenja i oslobođanja različih vrsta), a ne eventualni poreski prihodi.

Sedmi sastojak poreske priče je da poreski sitem nije darežljiv prema siromašnima. To je sušta istina, i to uglavnom iz razloga što je bez preke potrebe preterano darežljiv prema srednjoj klasi koja prima najveći deo transfera (a ostatak, naravno, uglavnom primaju bogati). Istinska briga za siromašne bi se podstakla smanjenjem poreskih zahvatanja i ostavljanjem sredstava za privatno milosrđe. Ovako imamo apsurdan PR političara čije vreme na televiziji posvećeno rešeavanju problema nekog ubogog građanina košta višestruko više od samog transfera, a podizanje humanitarnog ega je toliko visoko kao da isti troše svoje, a ne pare građana Srbije.

Sve u svemu, ne treba našoj poreskoj politici progresija, nego smanjenje troškova države.

O produktivnosti u Srba, 140 godina kasnije

Jedna vest koja ne dokazuje bilo šta, ali otkriva dosta toga.

Konsolidacija demokratije

Čitam ovih dana knjigu Slobodana Antonića i Dušana Pavlovića "Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine" iz 2007. godine i moram priznati da sam veoma prijatno iznenađen.

Nemam sada knjigu kod sebe, tako da ne mogu ništa da citiram, ali ukratko, knjiga predstavlja veoma dobar pokušaj da se objasni šta se i zašto dešavalo u Srbiji nakon 2000. godine. Pretpostavljam da se nekima neće svideti interpretacija autora vezano za događaje u Srbiji za vreme Đinđića, ali koliko sam ja mogao da primetim, oni navode samo činjenice, a ne i svoje lične stavove.

Međutim, ono što je mene privuklo knizi je racionalan pristup politici. Autori se obilato koriste pojmovima poput "racionalni izbor", "granični troškovi i granične koristi", "oportunitetni trošak" (za ovo poslednje koriste, čini mi se, prikladniji izraz "trošak propuštene prilike"). Budući da ne poznajem domaću političku nauku, ne mogu da procenim koliko je korišćenje ekonomske metodologije i izraza uobičajeno. Koliko sam mogao da čujem, pristup u ovoj knjizi je generalno nov u srpskoj političkoj nauci i u tom smislu, čini mi se da knjiga predstavlja korak napred.

Sve u svemu, knjiga koju svakako treba pročitati.

Računica

Bogati Nemci zahtevaju veće poreze, javlja BBC.

Možda nekome izgleda kao paradoks, ali ovo je ustvari savršeno racionalno ponašanje inicijatora peticije Dietera Lehmkuhla. Dieter uvek može dati novac u dobrotvorne svrhe ili čak pokloniti budžetu. (A bio bih jako zainteresovan da vidim koliki je iznos njegovih privatnih donacija. U Americi podaci govore da demokrate, koji se politički zalažu za jednakost, daju značajno manji udeo dohotka u dobrotvorne svrhe od konzervativaca. Pogledajte ovde koliko daje Joe Biden - sve dok nije postao kandidat za potpredsednika i onda višestruko povećao, davao je nekoliko promila svog dohotka.)

Dieter, dakle, može povećati svoje privatne donacije, ali u tom slučaju, trošak donacije nosi on sam, što je neprijatno. Ako Dieter, međutim, odluči da ne poveća svoje lične donacije nego umesto toga pokrene inicijativu da se svima poveća obavezna donacija odnosno porez, najveću korist od toga ima sam Dieter kao pokretač peticije. U slučaju da peticija uspe, on će snositi samo jedan mali deo troška, platiće malo veći porez, ali je prograbio veliki deo koristi. Za jeftine pare kupio je ne samo duševni mir nego i društveni status. Što se mene tiče ovaj čovek je homo economicus.

Muke afričkih lidera

Nagrada Mo Ibrahima za dobro vladanje u Africi (Good governance) koja sa sobom nosi nagradu od 5 miliona dolara i 200,000 dolara doživotne godišnje penzije za lidere koji su dobrovoljno napustili vlast ove godine nije dodeljena. Mo Ibrahim nije precizno obrazložio zašto nagrada nije dodeljena ove godine ali je jasno da dobrih kandidata jednostavno nema. Mnoge zemlje u podsaharskoj africi vode lideri koji su na vlasti decenijama pa nije čudno što nema pobednika. Samo tri lidera su se i kvalifikovala ove godine ali je komitet koji dodeljuje nagradu doveo u pitanje njihove ostvarene rezultate.

Navikli smo da predstavnici vlade pričaju o pravilima ponašanja u okviru privatnih firmi (prevelike plate, korporativna odgovornost i slično) tako da me raduje i ovaj trend u kome pojedinci ili privatne fondacije pokušavaju da utiču na državno uređenje, kao što to godinama rade Soroš i Mo Ibrahim.

Da ja vas nešto naučim

Pretpostavljam da je većina ljudi čula za nebuloznu (najblaže rečeno) odluku Srbijagasa da otkupi akcije Informatike. Nije mi bilo jasno zašto i kako, ali za novi Ekonomist objašnjava Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa:

Da ja vas nešto naucim. Za razliku od neoliberalnog modela koji je propao, danas nije važno samo koliko nešto vredi na berzi vec koliki je to resurs.

Što vam to smeta? Uopšte ne razumem zašto je nužno da nešto bude privatno da bi bilo uspešno. U redu, to je vladajuci model, ali šta rade Barak Obama i Angela Merkel? Države intervenišu da bi sacuvale resurse. Zašto bi mi Srbi bili gori?

E sada, istine radi, Informatika nije bila na granici stečaja, pa da je firma spasena preuzimanjem. Radilo se o tome da je neko hteo da "neprijateljski preuzme" Informatiku. Srbijagas znači NIJE spasao firmu od propasti, već nije dozvolio da dođe do promene vlasničke strukture. Pretpostavljam da je kupac hteo da bude neki stranac.

Šta god ja mislio o Obami i Merkelovoj, Obama je pomogao da se realizuje dil između FIATa i Krajslera, kao što je i Merkelova pomogla da se Opel proda kanadsko-ruskom konzorcijumu. Kod njih je motiv bio socijalni, očuvanje radnih mesta, a kod Bajatovića, u najboljem slučaju nacionalistički.

Jasno je meni da "treba sačuvati resurse", samo što uopšte nisam ubeđen da će Bajatović bolje "očuvati resurse" od nekog stranog privatnika.

Sav public choice u jednoj rečenici

Država uzela pare poreskim obveznicima i presipa ih u džepove alavih investitora preko džepova 3.000 "srećnih" građana mlađih od 45 godina, u sred krize pod firmom krova nad glavom i pomoći građevinskoj industriji.

To je Saša Radulović, povremeni liberal.

I kriminalci su ljudi, naročito dok ne dokažeš zločin

Odličan tekst Vlade Todorića u današnjoj Politici.

Naravno, ja ne verujem (a mislim da ni Vlada ne veruje) da je motiv za donošenje Zakona o oduzimanju imovine stečene kriminalom to što treba da se napuni budžet. Mislim da se pravi motiv krije u iskrenoj želji nekih da se izbore sa kriminalom, kao i u iskrenoj želji nekih drugih da mogu da otimaju imovinu kako požele i kome požele.

I want you to be tough, and I want you to be commercial

Navodno je to Obama rekao članovima svog Car Task Forcea kada su razmatrali stečaj Chryslera o potencijalni dil sa Fiatom.

To je iz veoma zanimljivog članka o bailoutima u američkoj auto industriji, iz perspektive Stevena Rattnera, jednog od ljudi koji su osmislili i sproveli bailut.

Superfreakonomics

Nedavno je izašao nastavak Freakonomicsa, pod imenom "Superfreakonomics: Global Cooling, Patriotic Prostitutes, and Why Suicide Bombers Should Buy Life Insurance".

Knjiga je za sada izazvala dosta protesta, a naročito deo koji se bavi globalnim zagrevanjem. Inače, ne sumnjam da je knjiga odlična, prvi Freakonomics je verovatno više uradio na popularizaciji ekonomije i ekonomskog načina razmišljanja od 10 poslednjih Nobelovaca zajedno. Naravno, mnogi će reći da ekonomija i liberalizam nisu jedno te isto, ali imajući u vidu nalaze Bryana Caplana, mislim da je svaki pomak u razmišljanju stanovništva o konceptima poput oportunitetnog troška, podsticaja i komparativne prednosti u suštini dobar.

Šta Levittu i Dubneru zameraju kritičari? Pogledajte Krugmana, DeLonga (i ovde) i dijalog Baumana i Levitta. Ovde je Dubnerov odgovor.

Najzanimljivija mi je sledeća kritika Yorama Baumanna (inače poznatog kao Standup Economist):

"In my opinion this is snarky and the only purpose is to cast doubt on the current scientific consensus. This is bad."

Kako može da bude "bad" bacanje sumnje na trenutni naučni konsenzus? Nauka napreduje upravo tako što se osporavaju naučni konsenzusi. Ovakvu kritiku može da da samo vernik, a ne naučnik. Samo u religiji je kritikovanje dogme loša stvar. Možda Levitt i Dubner nisu u pravu, ali "nisi u pravu" nije isto što "ne valja da kritikuješ dogmu".

Surogati i VR

Gledao sam pre neki dan film Surrogates, sa Bruce Willisom u glavnoj ulozi. Film nije nešto posebno, ali je zanimljiva ideja. Naime, u ne tako dalekoj budućnosti većina ljudi "živi" kroz robote. Dakle, sediš u svojoj kući, ne izlaziš napolje, već kroz realni svet vodiš robota (surogata) i proživljavaš sve što on proživljava. Naravno, ako mu se nešto loše desi (recimo, udare ga kola), kupiš novog i nastaviš dalje. Sve je sjajno dok neko ne nađe način da kroz robota ubije i čoveka, a tu počinje film.

Prosto je nemoguće izbeći poređenje sa virtuelnom stvarnošću. Dakle, ako je već tehnički moguće napraviti savršeni upravljački interfejs (gde mislima pomeraš robota kroz realni svet i doživljavaš šta on doživljava), onda ultra realni VR svet deluje tek privlačno. Konkretno - zašto bi iko šetao androida po Beogradu, kad možeš da na konju jurišaš na olifanta u odbrani Minas Tirita, da se kao Miloš Obilič prikradaš Muratovom šatoru, ili da kao centarfor Brazila šutiraš penal u finalu Svetskog prvenstva?

Poenta je da mi ceo scenario filma ne deluje preterano realno, čak i ako tako nešto postane sasvim moguće. Jednostavno, glavni tehnički problem je napraviti interfejs, da možeš mislima pokretati stvari i da možeš kroz interfejs osećati šta oseća tvoj avatar. Kada to uradiš, zaista ne vidim zašto bi iko želeo da bude "ograničen" realnošću i zakonima fizike.

Zamislimo svet u kojem je VR standard, u kojem dobar deo stanovništva najveći deo dana provodi ubijajući zmajeve, osvajajući Ligu šampiona, mačevajući se svetlosnim sabljama i živeći u Barbie landu. Da li bi to bilo "dobro"? Mislim da bi bilo dobro, sve dok bi bilo moguće u svakom trenutku skinuti naočare i vratiti se u realni svet kad god to poželiš. Ako je to nemoguće (recimo, softver te natera da zaboraviš da realni svet uopšte postoji), onda si u Matrixu, sa svim negativnim posledicama toga.

Kakav bi uticaj svega toga bio "na privredu"? Ne znam, naravno, ali slutim da bi postojeća "industrija uživanja i zabave" (turizam, sport, filmovi, restorani) potpuno izumrla - zašto putovati avionom na Tajland kad možeš da učitaš "Virtual Thailand" DVD? A, ako niko nigde ne putuje, onda šta će ti avioni i automobili? Eto rešenja i za globalno zagrevanje.

Naravno, neko će kritikovati "otuđenost" u takvom svetu, ali ne moraš da Minas Tirit braniš zajedno sa botovima, možeš i sa prijateljima. Golman Italije, protiv koga igraš u finalu Svetskog prvenstva može da bude i tvoj sin, ili kum, ili žena. Ko god da je, posle uspešne odbrane Minas Tirita možete da odete na virtuelno piće u virtuelni restoran na Marsu i razgovarate o bilo čemu.

Sve ovo ima i neke veze sa Experience Machineom, konceptom koji je Robert Nozick koristio u "Anarchy, State and Utopia". Nozickova osnovna teza, kojom je pokušao da opovrgne hedonizam kao ideologiju je da ljudi žele da rade određene stvari, a ne da samo imaju utisak da ih rade. Nisam siguran da me je ubedio.

Tržište religije

Ovaj snimak venčanja odgledalo je 30 miliona ljudi. Jako lepo, ali još zanimljivija stvar je što se sve to dešava u crkvi. Dok se ovakva stvar ne može zamisliti u najvećem delu zapadne i istočne Evrope, to za američke crkve nije ništa neobično. Američke crkve, bilo koje orijentacije, nisu dosadne. Sveštenici govore normalnim, modernim jezikom, unutar crkve ne morate šaputati, a u mnogim od njih su igra i pesma obavezne na nedeljnim misama. I Biblija postoji u nekoliko modernih verzija, pisanih modernim, razumljivim i prijatnim jezikom, čita se kao savremeni roman. Najvažnija posledica svega toga je uspeh religije u Americi, koja je i dalje najreligioznija hrišćanska zemlja.

To nije tako zbog prirode protestantizma. To je tako zato što je američko tržište religijskih ustanova slobodno. Sloboda veroispovesti je bio razlog kolonizacije Amerike i sloboda religije je prva na spisku ustavom garantovanih sloboda. A kada svako može osnovati crkvu bilo kakve orijentacije, onda su crkve primorane da se takmiče u privlačenju klijenata. Kao i na svakom drugom tržištu, slobodna konkurencija dovodi do inovacija i do zadovoljstva potrošača. Inovacije na religijskom tržištu su normalno ponašanje, moderan jezik, i igra i pesma u crkvi, a zadovoljstvo potrošača se ogleda u nesmanjenoj stopi religioznosti u SAD.

Za razliku od toga, pravoslavna crkva u istočnoj Evropi i katolička u zapadnoj, imaju monopole na svojim teritorijama. One ne moraju da se bore za klijente, ne moraju ništa da menjaju, mogu da mrmljaju na latinskom ili staroslovenskom, i opet, ako im niko ne dolazi na mise krivi su ljudi a ne crkva. A iste ove crkve, katolička i pravoslavne, se na teritoriji SAD gde nemaju monopol, gde mogu lako izgubiti klijente, ne dobijaju državne donacije i ne mogu alternativne religije proglasiti za "sekte", ponašaju malo drugačije.

U svakom slučaju pogledajte snimak venčanja, jako je zanimljiv.

Broadband Internet - ljudsko pravo

U Finskoj.

Drug Tito jaše na čelu kolone

Mojt tekst na Katalaksiji povodom 20 oktobra u Srbiji i dolaska Medvedeva.

Ko je zamalo uništio srpski bankarski sistem

E to nikada nećete pogoditi ako vas ne prosvetli Narodna banka Srbije. Odgovor je Milan Lađević, a ako vam nije poznato ko je taj "čovek u crnom" za koga očigledno znaju samo malobrojni, odgovor je još više neočekivan - novinar Kurira. Ako je verovati NBS i njenoj tužbi, on je lično svojim pisanjem srpskom finansijskom sistemu napravio štetu od miljardu evra. Interesantno je da banka o kojoj je pisao nema nameru da ga tuži.

Sve u svemu saznali smo najmanje četiri stvari:

1. Srpski finasijski sistem se raspada pod dejstvom najmanje očekivanih faktora, tako da je svaka mera na njegovoj stabilizaciji bespredmetna - preživi finansijsku krizu, alave političare, a onda se raspadne od dva članka u novinama.
2. Ako se usled pisanja o problemima (i to nevelikim) jedne banka nužno mora raspasti bankarski sistem na osnovu srpskog multiplikatora domino efekta, onda će se on zasigurno raspasti jer ako ne smete da pišete o bilo kakvim nepravilnostima, a da nemate milijardu evra u džepu, banke će svakako raditi šta im je volja i dok si rekao "keks" naš sistem će biti prepun otrovnih plasmana. Osim ako NBS ne smatra da je svemoćna, a da su naše revizije najbolje na svetu.
3. Kako su i drugi pisali na slične teme, očigledno je da samo Kurir ima tu destruktivnu moć i da su njegove analize najcenjenije i najkredibilnije.
4. Samo u Srbiji nije moguće smiriti paniku putem urednih isplata štedišama, iako je srpski bankarski sistem jedan od najkapitalizovanijih i sa najvećim obaveznim rezervama (a pre mera na "unapređenju likvidnosti" i ponude deviza, u vreme pisanja tih tekstova bio je još rigorozniji).

Sve u svemu, naša je sreća što Tr nije hostovan u Srbiji, ali izgleda da ćemo mi koji imamo prebivalište i imovinu u Srbiji morati dobro da razmislimo pre nego što bilo šta napišemo o bankarskom sistemu Srbije. Ja ću skupiti neviđenu hrabrost i reći da je OTP banka zatvorila svoju filijalu u mom kraju, a ako nas tuže spremajte barem 100 miliona evra.

Obmana drugim operaterom

Drago mi je što će konačno doći da liberalizacije fiksne telefonije ali sam i pomalo besan. Dočekali smo da nam Jasna Matić soli pamet: Kad nema konkurencije na tržištu, nema ni povećanja investicija. Ono što će se dogoditi na području interneta pokazuje primer mobilne telefonije - kada je u toj oblasti došlo do konkurencije, cene su pale, a ponuda je postala raznovrsnija.

Licemerno. Ovo tvrdi ista osoba koja je ušla u legendu epskom izjavom o stihijskom i neregulisanom razvoju tržišta i ponosno zaključila: Za liberalizaciju je neophodno napraviti regulativu, pravilnike i strategije.

Liberalizacija je bila propisana Zakonom o telekomunikacijama iz 2003. i poslednji rok za uvođenje novog fiksnog operatera je bio Jun 2005. Danas smo na pragu 2010. i ja ne vidim neki preterani razlog za slavlje, a joše manje imam strpljenja za ministarkine lekcije o divotama slobodnog tržišta. Ne dozvolite da vas prevare, da je vladi stalo do slobodnog tržišta čekali bi 2030. Budžetska kriza je jedini i isključivi razlog zašto baš sada prodaju licencu. Da im je stalo do slobodnog tržišta i jeftine usluge propisali bi uslove i pustili svakoga ko ih ispuni da nudi uslugu fiksne telefonije.

Konačno, prodavanjem samo jedne licence kao što je Aleksandar pre neki dan primetio stvaraju duopol. Situacija koja je daleko od idealne za potrošače. Srbija će i dalje plaćati skuplje usluge fiksne telefonije nego što to rade građani u okruženju a vlada će dokazati da je moguće i pojesti kolač i dalje ga imati.

Da budem iskren da sam u vladi ni ja se ne bih opredelio za propisivanje pravila već bih pokušao da prodam licence jer ne mislim da se trošak licence direktno prenosi na potrošače. Ukoliko postoji konkurencija, za potrebe ovog primera neka bude 5 licenci, cenu će određivati tržište a ne troškovi ulaganja. Nema razloga da se vlada odrekne besplatnog novca još pogotovu ako to neće značajnije uticati na cenu i kvalitet usluga. Na ovaj način, vlada bi dobila novac, možda i više novca nego što dobija prodajom jedne licence ali ne bi istovremeno oštetila građane. Ovo rešenje iako ne skroz tržišno u ovakvoj situaciji deluje optimalno. Nažalost, naša vlada očigledno ne brine o kvalitetu i ceni usluge već isključivo o prvom delu formule.

A što se tiče Jasne Matić, predlažem joj da se dostojanstveno uzdrži od slobodnotržišnog transa i posveti pisanju narednog pravilnika u okviru novog petogodišnjeg plana.

O produktivnosti u Srbalja

Ovako je o našoj produktivnosti u drugoj polovini 19. veka govorio otac srpske statistike Vladimir Jakšić:


Evropski seljaci rade gotovo tri puta marljivije nego naši, a američki barem četiri puta; ali i bez numeričkih dokaza koje smo naveli, dobro je poznata činjenica jasna svima nama da naši poljoprivrednici nisu skloni radu koliko bi trebalo da budu, i u tome su svi Srbi isti, jer gdegod da žive, čak i ostali Sloveni ih daleko nadmašuju u ovom pogledu.

Bitan je utisak

David Friedman je na svom blogu pre par nedelja postavio zanimljivo pitanje. Recimo da se američka privreda oporavi sledeće godine. Koja konstatacija je tačna:

1. Zahvaljujući nadljudskim naporima države (prvo Bušove, a zatim i Obamine administracije) i trošenju nezapamćenih količina para, sprečena je nova Velika depresija.

2. Do oporavka je došlo uprkos trošenju ogromnih para. Da nisu trošili tolike pare, oporavak bi možda bio i brži, a i izbeglo bi se dramatično povećanje javnog duga.

Ne znamo. Na ovakvo pitanje je nemoguće odgovoriti. Slično je i sa sledećim konstatacijama.

1. Zahvaljujući nadljudskim naporima predsednika Buša i sjajnom radu američkih obaveštajnih službi (uz tu i tamo kršenje ljudskih prava i sloboda) sprečen je novi teroristički napad na Ameriku nakon 2001.

2. Terorističkog napada posle 11. septembra ne bi ni bilo.

Tačne odgovore je nemoguće dati. Možete da iznosite argumente u korist svoje teze koliko hoćete, veoma teško ćete bilo koga ubediti u ispravnost svoje pozicije.

Iznenađenje?

Istraživači su zaključili da njujorški zakon, koji je prošlog leta uveo obavezu isticanja kalorijske vrednosti hrane na restoranskim menijima, nije uticao na narudžbine:

"Međutim, kada su pregledali narudžbine, istraživači su zaključili da su ljudi naručivali nešto kaloričnije obroke otkako je stupio na snagu zakon o obaveznom isticanju kalorijske vrednosti hrane, nego pre jula 2008. kada nije postojala takva obaveza."

Da će se to dogoditi, ekonomista je mogao da im kaže i pre uvođenja zakona. Kako? Pa kad bi isticanje kalorija bilo bitno potrošačima, prodavci bi to već odavno bili otkrili i utrkivali se ko će atraktivnije da ih istakne. Ne postoji zakon koji kaže da se mora istaknuti cena, ili geografsko poreklo vina, ili godina proizvodnje polovnog automobila, pa ih prodavci itekako ističu jer znaju da kupci hoće to da znaju. Pošto kalorije nisu isticali, jedini zaključak je mogao biti da potrošačima ta informacija i nije toliko važna. Zato ni najmanje ne čudi da je sada ignorišu.

Zemlje i kompanije

Često se u kontekstu globalizacije kaže da multinacionalne korporacije postaju toliko velike da se to otrglo kontroli, a kao primer se navodi da je prihod nekih od najvećih kompanija veći od GDP-a mnogih zemalja. To je loše poređenje, jer je prihod kompanija njihov ukupan promet, dok GDP zemalja prikazuje samo dodatu vrednost. Ako hoćete da poredite iste veličine, sa GDP-om zemalja treba porediti samo profit kompanija. To je poređenje dodate vrednosti sa dodatom vrednošću.

Sada sam konačno naišao na jedno takvo poređenje, i evo kako izgleda. Najveća svetska kompanija po masi profita je Wall-Mart i ona se na listi zemalja po GDP-u nalazi na 44. mestu. To je jedno mesto iza Čilea, a ispred Češke i Pakistana. Tako izgleda realna slika ekonomske veličine kompanija i zemalja.

Simbolika - kako političari razmišljaju

Pre jedno dve i po godine sam ovde napisao da postoji šansa da Srbija 2014. godine postane član EU:

Glavni argument za 2014. godinu je ipak simboličke prirode i tiče se stogodišnjice sarajevskog atentata i početka I svetskog rata - znači idealno vreme za prijem Bosne i Srbije u EU. Tako bi evropski političari mogli da kažu da je sto godina nakon početka jedne od najvećih tragedija, Balkan postao deo Evrope.

Vršilac dužnosti ministra spoljnih poslova Grčke kaže:

Vremenski okvir u kojem bi ovaj proces trebalo da bude završen je 2014. godina jer se tada obeležava 100 godina od početka Prvog svetskog rata, objasnio je Drucas i ocenio da je EU najveći projekat mira i da Grčka želi da deli iste vrednosti, kao i da otvorena pitanja rešava konsenzusom.

Ideja za reality show

Opština XY, predsednik opštine najavljuje da će 80 ljudi morati da ode bez posla. Kako ih odabrati? SMS-glasanjem!

Recimo, prvo ide Sekretarijat za urbanizam, odakle treba dvoje od desetoro da ostane bez posla. Emisija počinje predstavljanjem svih deset učesnika...

"Ja sam Petar Gvozdenović, referent. Radim u sekteratijatu od 2005. godine, nisam član nijedne stranke." Onda dobaci kolega "Nisi, ali ti je stric predsednik opštinskog odbora XX stranke". Nastavlja Petar "Jeste, ali nisam ja zato ovde, pre nego što sam ovde došao radio sam kao komercijalista u društvenom preduzeću XZ. Svi me znate kao poštenog i vrednog. Jeste da je firma propala, ali znate da nisam ja kriv."

Sledeći je kolega u godinama "Ljudi, ja ovde radim od 1989. godine. Ne znam ništa drugo da radim, a imam dvoje dece, ćerka mi studira u Beogradu, treba stan da se plati. Ne znam šta ću ako ostanem bez posla. Evo, javno obećavam da nikada više neću da tražim da me vodite na ručak da bih vam izdao dozvolu u zakonskom roku."

I onda, kada se svi predstave, pustite narod da glasa... Možda ne bi bilo loše i da se organizuje neka debata, da svi kažu šta imaju o ostalima i zašto oni ne zaslužuju da zadrže posao.

Koliko god da ideja zvuči blesavo, u Srbiji ima preko 150 opština. Ima među 150 gradonačenika makar jedan populista koji ne želi da bude odgovoran za otpuštanja. A koji je bolji način za izbegavanje odgovornosti od "poštovanja volje naroda"?

U stvari, čuo sam da nešto slično postoji na Pinku, valjda, gde narod glasa ko treba da dobije posao. Da budem potpuno neskroman, moja ideja mi deluje bolje. Jel zna neko nekoga u Emotionu?

Nekoliko linkova o novim Nobelovcima

Slaviša je već napisao odličan komentar, ali samo da dodam nekoliko linkova za one koje više zanima o čemu se radi.

1. Alex Tabarrok o Williamsonu

2. Peter Boettke o Elinor Ostrom

3. Tyler Cowen (ima dodatnih linkova u postu)

4. Michael Spence o oboje

5. Steven Levitt

5. Williamsonov tekst "Economics of Governance"

6. Intervju sa Elinor Ostrom od pre 6 godina

Odličan izbor

Dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju su Elinor Ostrom i Oliver Williamson. Pre neki dan sam se u nekom postu žalio da se ekonomisti preterano igraju irelvantnim matematičkim modeliranjem umesto da se bave pravim stvarima, pre svega načinima na koje institucionalni aranžmani utiču na ponašanje ljudi i kakve ekonomske posledice to donosi. Ova nagrada Ostrom i Williamsonu je nagrada za takvu, relevantnu i nepretencioznu, novu institucionalnu ekonomiju. Zove se 'nova', jer je postojala i prethodna, 'stara' institucionalna ekonomija, koja nikada nije dostigla status zaokružene teorije nego je više ličila na zanimljivi literarni tretman ekonomskih pitanja.

Nova institucionalna ekonomija je škola koja negde od 1960-ih pokušava da podigne neoklasičnu ekonomiju na viši nivo, da u modele ponašanja aktera doda institucionalne pretpostavke. Šta to u praksi znači? Uzmite recimo osnovni model ponude i tražnje. To je standardi ekonomski model, ali nova institucionalna ekonomija nam kaže da on postoji samo zato što iza njega postoje, ili u njega su ugrađane, pretpostavke kao što su privatna svojina i sloboda ekonomske akcije. Ponuda i tražnja ne funkcionišu u vakuumu, već funkcionišu zato što su podržani ovim institucijama. Ako ovih institucija nema, ili ako su one drugačije uređene, ponašanje i rezultat biće drugačiji.

Institucije u ovom kontekstu znače formalna ali i neformalna pravila igre. Pravila određuju ponašanje ljudi i zato ekonomski performans na kraju krajeva zavisi od ovih pravila. Ekonomska nauka je, ili treba da bude, studija načina tog uticaja, studija institucija kao pravila igre.

Nova institucionalna ekonomija je ostvarila veliki akademski i politički uticaj. Jedan od mojih omiljenih citata je Ronalda Coasea, koji je pre dvadesetak godina pisao, parafraziram: "Institucionalna ekonomija neće svrgnuti neoklasičnu odjednom, nego će neoklasičari početi polako da shvataju da rezultat pre svega zavisi od pratećih institucija, počeće da uključuju svojinska prava, pravila igre, transakcione troškove, sve to jedno po jedno u svoje modele -- ali kad na kraju sve to urade, sva ekonomija će postati nova institucionalna ekonomija."

Coase je bio u pravu jer se to što je rekao već odavno i dešava. Ako danas pogledate neke od najuticajnijih ekonomista novije generacije, kao na primer Simon Johnson, Daron Acemoglu ili Andrei Shleifer, oni se pre dvadesetak godina ne bi mogli opisati drugačije nego kao novi institucionalni ekonomisti. Danas se, međutim, oni smatraju mejnstrimom. A uspeh jedne škole mišljenja je upravo to, kada prestane da se zove svojim imenom i kada tiho postane mejnstrim. Takođe, na primer, danas Svetska Banka godišnje objavljuje Doing Business izveštaj. Takve stvari su tek od nedavno u modi. Pre dvadesetak godina nije mnogo ljudi mislilo da način osnivanja firme, sprovođenje ugovora ili prepreke biznisu igraju neku ulogu. To jednostavno nije bilo tema za ekonomiste, jer u ne-institucionalnoj ekonomiji toga nema. U ne-institucionalnoj ekonomiji nema transakcionih troškova, neznanja ili prepreka biznisu. Novi institucionalisti su taj neoklasnični pristup nazivali "Nirvana pristup" (Demsetz) ili "blackboard economics" (Coase). Nirvana ekonomista ima i danas, ali stvari su značajno različite.

I eto, nagrada Williamsonu i Ostrom je još jedna potvrda uspeha institucionalnog pristupa u mejnstrimu. Nova institucionalna ekonomija je i ranije dobijala Nobelove nagrade, prvo njen osnivač Ronald Coase (1991), a onda i ekonomski istoričar Douglass North (1994). A u red nekoliko pionira ove škole, uz Coasa, Northa, Alchiana, Demsetza i Williamsona, spada i naš redovni čitalac Steve Pejovich.

Da dodam, za feministkinje, Elinor Ostrom je prva žena dobitnik ove nagrade. Njen suprug Vincent, sa dosta sličnim opusom, je izostavljen.

Važno je bilo svideti se direktoru NIS-a...

...ako ste želeli pevačku karijeru.

Zašto? Zato što je NIS, verovali ili ne, otkupljivao hiljade kaseta i CD-ova. Naravno, na pumpama su se te kasete prodavale, ali očigledno se nije baš vodilo previše računa. Jer, da se vodilo računa, ne bi danas Rusi prodavali 17.000 kaseta Željka Samardžića za 5 dinara po komadu.

Svačega tu još ima... Koga zanima, neka pogleda ovde NIS-ovu Internet prodavnicu neiskorišćene i nelikvidne imovine.

Ulica 226

Eto, ispade da lik i delo Tome Nikolića jednakom brzinom inspirišu i u Južnom (Novom) Sudanu i u Srbiji. Biće da je to odraz neodređenosti statusa obe države i vršljanja liberala sa Tr u obe od njih.

Sporedno pitanje iz već komentarisanog intervjua koje se tiče naziva ulica u Bgd i širom Srbije tradicionalno je otvoreno od 1944. godine. Ako je neko mislio da su neka nova imena razlog za selidbu i loš marketing, naveo bih nekoliko naziva ulica u širem centru Beograda, ili većih ulica, na koje se niko ne obazire, a koje su u domenu kurioziteta, bizarnosti ili neukusa.

1. Baba Višnjina - jedina njena zasluga je što je majka Miloša Obrenovića. Čak ni u doba najvećih majstora preimanovanja ulica nije bilo ulice Marije Broz, možda i zato što se o njoj jako malo zna, baš kao i o baba Višnji.
2. Jelena Ćetković - po zanimanju komunista. Streljana 1943. godine.
3. Save Kovačevića - dve ulice i jedan blok, predratni krijumčar duvana, potom glavni egzekutor tokom lijevih skretanja u Hercegovini. Jednako bi bilo "opravdano" dati Ratku Mladiću ulicu ili blok.
4. Palmiro Toljati - generalni sekretar italijanskih komunista. U najmanju ruku Lepen ili Ahmadinedžat treba da dobiju ulicu u Beogradu, a mislim da bi i imao ko da podrži ovakav predlog.
5. Josipa Broza

Najbolji idu napred reloaded

Toma o ekonomskom programu SNS:

Šta sadrži ekonomski plan SNS? Niste za povećanje PDV?
- Nismo.
Niste ni za otpuštanje radnika?
- Naravno da nismo.
Niti za smanjenje penzija?
- Nismo ni za to.
Kako biste onda izvukli zemlju iz krize?
- Ulaganjem u poljoprivredu i proizvodnju. Srbija je povukla radnu snagu sa sela i odvukla u gradove, gde sada ostaju bez posla. Umiru i selo i grad.

A mi mislili da nemaju plan.

Toma u magli

Današnju naslovnu stranu Kurira dobio je Tomislav Nikolić. Pored već tradicionalno dobrog seciranja nesposobnosti aktuelne vlade i kontinuiteta sa Jeremićevom politikom trpanja EU, Rusije, Irana, SAD, Kine, Kipra i inih država u saveznike jednake (i posledično male) težine, Nikolić pokazuje da nema blage predstave šta bi trebalo da se radi u ekonomskoj sferi. Time se iznova postavlja pitanje da li su za za ideje ekonomske slobode manje štetni novoobučeni radikali koji nemaju ekonomski program, pa posledično mogu da krenu u bilo kom smeru, ili DS&co koji imaju jasan ekonomski program tajkunsko-socijalističke Srbije. Elem, kako sad nema SRS koji bi bili "bad guys", pa nije jedina opcija glasati protiv njih, ja bih se osvrnuo na ekonomske tačke intervjua koje me čine skeptičnim u pogledu kapaciteta SNS da budu promoteri ičega smislenog na polju ekonomske politike.

Prva tačka koja budi sumnju je da Nikolić kaže da bi voleo da uzima kredite koje će ulagati u fabrike i poljoprivredu. To je svakako bolje nego uzimanje kredita za pokrivanje Krkobabićeve megalomanije, ali neko ko hoće da promeni Srbiju bi morao da eventualno kaže "ključne infrastrukturne projekte", a ponajpre da ih neće uzimati uopšte, nego će stvarati uslove za dolazak investitora. Nisam od onih koji bi nipodaštavali nečije obrazovanje i životno iskustvo, ali ni on, ni bilo ko iz SNS sigurno ne zna bolje od investitora šta, koliko i kada treba Srbiji.

Drugo, Nikolić se sprema da izmisli perpetum mobile - nema povećanja PDV, nema otpuštanja, nema smanjenja penzija. To u ovom trenutku nije matematika koja ima ikakve izglede na uspeh, a čak i da ima, osim povećanja PDV ostale stavke uopšte nisu pogrešne, niti nepravedne. Smanjenje penzija bi pre značilo reviziju lažnih invalidskih penzija, smanjenje prava iz porodičnih penzija, kasnije penzionisanje i početak neke smislene reforme. Kada je reč o otpuštanju partijskih kadrova, loših i neradnih prosvetara i medicinskog osoblja, zatvaranju škola i domova zdravlja koji stvaraju višestruko više troškova od koristi,to teško da može biti loš marketinški potez. Tvrditi da su obrazovanje i zdravstvo u Srbiji odlični, da su penzije male, a državna uprava manje-više po meri je u najmanju ruku glupo.

Možda sve ovo ne bi ni napisao da Nikolić spas Srbije ne vidi u povratku na selo. Ovo protivreči razumu i iskustvu svih razvijenih zemalja, a i elementarnoj ekonomskoj logici da sa jednog hektara oranice možete imati oko 7,5 tona pšenice prinosa, pa vam je bolje da od toga živi što manje osoba. Mogućnost da se prinos uveća na 15 tona je ravna nuli. Dakle, ako je ovo prva mera, onda je očigledno da ekonomskog programa nema. Ne valja ni što se govori "ulaganjem u poljoprivredu i proizvodnju" umesto "privlačenjem investicija", a pogotovo ne valja što se proizvodnja glorifikuje u odnosu na usluge koje imaju najveći potencijal rasta, a od sve proizvodnje bira se ona sa najmanjim potencijalom rasta.

Konačno, lakonski odgovor da će se analizirati budžet i videti gde su rupe govori o tome da ga nisu analizirali kako treba, a još manje da su pripremili ikakva rešenja. Ili i ako jesu da svog kanddata za premijera nisu ni najmanje pripremili za rešavanje ekonomskih pitanja.

Neko će reći da Nikolić i ne mora da zna sve o privredi, ali moje mišljenje je da mora znati barem nešto i da ne treba da predlaže stvari koje bi unazadile srpsku privredu. Konačno, ako se pogleda ekipa koja čini ekonomski tim, uvek se javlja ista boljka - odlična analiza onoga što ne štima i kada očekujete poentiranje i dobra rešenja, uvek se začudite kako predlozi mogu biti toliko pogrešni da vam se DS&co čine kao razumna opcija.

Ako ne bude nafte...

... nećemo imati ni problema sa Globanim zagrevanjem.

Politika danas prenosi vest da se takoreći nalazimo na kraju "petrocivilizacije", to jest civilizacije zasnovane na fosilnim gorivima.

Ako je to istina, tek onda borba protiv globalnog zagrevanja nema smisla. Poenta je u tome što u procenjenoj količini nafte u nalazištima nema dovoljno CO2 koji je potreban za generisanje katastrofičnih scenarija o globalnom zagrevanju.

Kao što sam nekada davno napisao na ovom blogu - ne treba da simultano brinete i o globalnom zagrevanju i o nestanku nafte, jer se te dve stvari međusobno isključuju. Treba da odaberete jednu omiljenu i onda brinete samo o njoj.

Breaking news

Nobelovu nagradu za mir dobio je Barak Obama!? Šta je danas, prvi april?

Dopuna:

Krajnji rok za nominacije za nagradu je 1. februar, a uža lista se pravi u februaru i martu. To znači da je Obama bio nominovan deset dana posle početka mandata, a na užu listu stavljen posle otprilike mesec i po dana rada.

Zamrznute cene

"U Sovjetskom Savezu jedan od načina za prevazilaženje kontrole cena bio je da firma uvede novi proizvod -- koji je isti kao stari proizvod samo se drugačije zove -- i onda kod komisije traži dozvolu da ga ponudi po višoj ceni. Potpuno isti metod su primenjivale i američke firme, kada su tokom II sv. rata cene bile zamrznute u SAD."

Uvek su zanimljive ove igre mačke i miša, kad se ljudi dosete da lako zaobiđu regulaciju. Isečak je iz knjige koja će tek u štampu, tako da nema linka.

Nekad i sad

Ovako su nas videli Francuzi i Britanci pre 130 godina. Lepo je da smo narod koji se predano drži tradicije.

"...beogradski trgovci su bankrot smatrali načinom da se brzo obogate. U to vreme ekonomskih teškoća, oslanjali su se na skupštinu, s velikom verovatnoćom uspeha, da će im dugovi biti oprošteni. Mađarski i nemački konzul su savetovali svoje sunarodnike da prestanu da posluju. Beograd je bio pun nerealnih trgovaca sa velikim planovima, ali je bilo relativno malo kuća sa ustanovljenom čestitošću i solventnošću.

...sumnjiva poslovna etika je obuhvatala i različite nivoe vlasti i bila isprepletana sa ksenofobijom. Savetujući britanske firme da ne učestvuju u programu izgradnje 1895. godine (koji je podrazumevao zajam od 10 miliona franaka gradu Beogradu), konzul je primetio da čak ni srpska vlada „nije imala nikakvo poverenje u sposobnost gradske vlasti da takav program sprovedu“. Upozorio je na „nesrećno odsustvo javnog morala u Srbiji“ i „jako iskušenje ka nepoštenom poslovanju“."

Jadan čovek

Komentar nekoga ko se potpisao sa "činovnik" na vest prenetu na B92 da se sindikati protive otpuštanjima u javnom sektoru:

Podrzavam napor sindikata da spreci otpustanja iz javnog sektora,jer gde cu ja da ne radim ako me otpuste!!

Irsko "da" - poraz za EU

"Evropski ustav i Lisabonski sporazum su jedno te isto. Podrška Lisabonskom sporazumu od strane francuskog parlamenta je politički nelegalna zato što u demokratiji zakon koji izglasa parlament ne može poništiti referendum. Ponovni referendumi su pokretani u Zimbabveu i Venecueli, ali takvo ponašanje nije svojstveno istinksim demokratijama."

To je jedan bivši član Evropskog parlamenta, preneto sa Katalaksije. Kao što je Fareed Zakaria pisao, južnoameričke demokratije rade po principu "jedan čovek, jedan glas, jedanput". Kad jednom izglasate omiljenog lidera, gotovo je. Evropa sada podseća na to, oni ponavljaju referendume sve dok ne budu prihvaćeni. Onda ih više ne daju. Prvo su Francuska i Holandija glasale protiv evopskog ustava; onda je taj ustav copy-pasteovan u Lisabonski sporazum; Irci su prošle godine odbacili Lisabonski sporazum, i sada su Irci, na popravnom ispitu, konačno prihvatili Lisabonski sporazum. U međuvremenu su ga parlamenti ostalih zemalja prihvatili kao što srpska skupština glasa za zakone iz evropskog paketa - automatski, po skraćenoj proceduri i bez debate.

Još je čudnije da akademija, novinari, intelektualci, neprofitne organizacije, instituti, uopšte ne reaguju na ovakvo očigledano negiranje konstitucionalizma i demokratije. Razmišljao sam kako da njih razumem, i najbolji metod je možda staviti se za trenutak u njihov položaj -- zamislite da je Evropska Unija ustvari jedan klasično liberalni poredak, koji neprestano promoviše tržišnu privredu, ukida regulacije, smanjuje poreze, privatizuje i dereguliše školstvo i zdravstvo. Onda pitajte, da li bi vam ovakav, ne baš tačno demokratski metod širenja Unije za postizanje ovih ciljeva smetao?

Ja priznajem da meni i ne bi toliko. Objašnjenja bi bilo na pregršt, najbolje među njima, necinično i iskreno, da ljudi obično ne razumeju punu korist od sistema ličnih i tržišnih sloboda i da je naročito ekonomske principe i funkcionisanje tržišne ekonomije posebno teško razumeti ako im niste posvetili posebnu pažnju. Zbog toga, usuđujem se da kažem, većini tržišnih liberala elitizam u ovom slučaju verovatno ne bi toliko smetao. Kranji ciljevi, blagostanje za sve, na dugi rok bi bili vredni ovih malih zaobilaženja demokratskih pravila igre.

To naravno ne opravdava ovo ponašanje EU, ali je možda tako jasnije o čemu se ovde ustvari radi. Oni sprovode svoju politiku i svesno ignorišu demokratsku volju jer misle da su pametniji od ostalih. Misle da je preformulisanje ustava i ponavljanje referenduma u redu jer je kranji cilj vredan toga. Oni su ubeđeni da znaju šta je dobro za nas bolje od nas samih, i hoće to da nam daju i protiv naše volje. Zato im se čini najnormalnije da sredstva iz budžeta EU upotrebljavaju da bi se promovisala ta ista EU. Prvo platite porez, da bi onda neko upotrebio vaš novac da vas ubedi u svoj projekat. Sami finansirate propagandu namenjenu vama.

Ali neki prag tolerancije ovde mora da postoji. I ako ste zagriženi pristalica EU, u nekom trenutku morate preispitati koliko ovoga je dozvoljeno. I za Srbiju, pre svega, zašto tačno hoćete da pripadate jednoj ovakvoj organizaciji.

RS tigar

Dodik:
Javna potrošnja u RS je 38 posto, što je manje od evropskog proseka, a u FBiH je blizu 70 posto! Mi imamo 16 ministara, Federacija više od 100.

Ceo intervju je interesantan ali ovo oko javne potrošnje mi ne deluje verovatno.

Keš za krntije

Po akademskim kredencijalima, Obama ima vrhunski ekonomski tim. Tu su sve sami profesori sa najprestižnijih univerziteta, a predvodi ih Larry Summers, ekonomista sa najboljim pedigreom na svetu (njegovi ujaci su Paul Samuelson i Kenneth Arrow, ne samo Nobelovci nego među najcitiranijim i akademski najuticajnijim ekonomistima 20. veka.) Kako se jednom takvom timu desilo da smisli nešto kao Keš za krntije, program otkupa i uništenja starih automobila, u zamenu za subvenciju za nove automobile? Možda nisu smislili ali su prećutno aminovali, što u tom slučaju više govori o njihovim karakterima nego znanju, ili bolje rečeno zdravom razumu.

Svejedno, program je završen i efekti su sada jasni. Odmah po završetku programa prodaja novih domaćih automobila je drastično opala, za u proseku 25%, što pokazuje da program nije doneo "oživljavanje proizvodnje", nego samo jednokratni porast. Potencijalni kupci su samo vremenski premestili odluke o kupovini i kupili novi automobil nešto ranije nego što su inače mislili, a stari dali na profitabilno uništenje.

Ekonomski neto efekat je čist gubitak. U osnovi programa je stara iluzija razbijenog prozora, ideja da razbijanje prozora ekonomski dobro, jer zapošljava stakloresca. Jeste dobro za stakloresca, ali je u celini neto negativno. Bogatstvo se ne može kreirati uništavanjem imovine.

Čak i ako se uzme u obzir pozitivan ekološki efekat, što je takođe bila ideja programa, on je zanemarljiv. Po jednom računanju ceo program donosi 0.2% uštede benzina godišnje. To je skoro duplo manje od količine benzina koji se potroši za jedan dan.

Ljudi iz Cato instituta su proglasili Cash for clunkers za najgluplji državni program ikada. Potrošeno je 3 milijarde dolara za nula ekonomskog i zanemarljiv ekološki efekat, a ovaj link lepo izlistava i sve ostale efekte. Wall Street Journal je nešto blaži i u uvodniku danas je ovo nazvao jednom od najglupjih ideja ikada.

Rečnik

Svi građani zainteresovani za kupovinu stana, od danas mogu da računaju na kredit uz subvenciju države.

Tako glasi vest na B92. A pošto država nema magični štapić kojim kamenje pretvara u zlato, istu vest je ispravnije napisati ovako:

Svi građani zainteresovani za kupovinu stana, od danas mogu da računaju na kredit uz subvenciju građana koji nisu zainteresovani za kupovinu stana.

Kultura iznad zakona

Nekoliko reditelja je stalo u zaštitu Polanskog i kažu da "smatraju neprihvatljivim da policija za hapšenje koristi međunarodni kulturni događaj - filmski festival na kojem se odaje priznanje jednom od najvećih reditelja."

Očigledno ne smatraju skandaloznim odavanje priznanja nekome ko je već 32 godine u bekstvu! Možda je Polanski, što kaže švajcarski reditelj Oto Weismann "pre 32 godine napravio malu grešku", ali je za 32 godine mogao sto puta da je ispravi.

Ovde se više ne radi o tome da li je ili nije silovao 13-ogodišnju devojčicu. Radi se o tome da se on već 32 godine beži od pravde, a da mu Ciriški festival dodeljuje nagradu za životno delo! Mnogi glumci i reditelji kažu za njega da je "sjajan tip". Možda, ali kakve to veze ima?

Mit o učetvorostručavanju administracije

Nekoliko puta sam čuo (recimo, ovde) da je administracija od 5. oktobra na ovamo porasla sa oko 8 hiljada na 28 hiljada zaposlenih. Glupost.

Tačno je da je broj zaposlenih u republičkoj administraciji znatno porastao. Ono što nije tačno je da su ti ljudi novozaposleni. Radi se, pre svega, o tome što je sa saveznog nivoa preuzet veliki broj ljudi, uključujući i neke kompletne resore, poput Uprave carina sa oko 3.000 zaposlenih, Ministarstva odbrane (plus cela vojska), ili Ministarstva spoljnih poslova.

Evo podataka Republičkog zavoda za statistiku. U prvom delu tabele (kliknite na nju da bi bolje videli) je ono što bi mogli da nazovemo "Uprava i javne službe", a u drugom su "Javna i komunalna preduzeća". Javnim preduzećima nedostaju Železnice (koje su grupisane sa ostalim kopnenim saobraćajem, pa nisam mogao da ih izvučem), verovatno nema ni Srbijašuma ni Srbijavoda, ali oni nisu toliko ni bitni. Takođe, "Telekomunikacije" sada obuhvataju i Telenor i VIP, a možda i privatne internet provajdere.



Poenta je da javni sektor nije "eksplodirao" posle 5. oktobra. Osnovana je gomila novih institucija, od kojih su neke smislene (poput Agencije za privatizaciju), ali su neke, u najmanju ruku problematične, poput Agencije za mirno rešavanje radnih sporova, na primer. Zakon o volontiranju predviđa i osnivanje Agencije za volontiranje.

Ali, i pored svega toga, broj zaposlenih je "tu negde". Najviše se povećao broj zaposlenih u prosveti, što je, sa jedne strane smešno, jer se broj đaka konstantno smanjuje, ali su, sa druge strane, uvedeni novi predmeti, uvedeno je obavezno predškolsko, uče se dva jezika u osnovnoj školi. Ja ovde ne vidim ništa skandalozno, sa aspekta PORASTA.

Međutim, ja ne mogu da budem zadovoljan time što vlasti posle 5. oktobra nisu značajno povećali broj zaposlenih u državnoj službi. Ja sam od njih očekivao značajno smanjenje, a do njega nije došlo.

Potrebe korisnika

Juče smo videli kako JAT vodi računa o svojim putnicima. Evo sličnog primera iz Sovjetskog Saveza. Citat je iz knjige "Dismantling Utopia: How Information Ended the Soviet Union", a prenesi ga David Henderson sa Econloga:

Zapazio sam da su najduži redovi u Moskvi za kupovinu cipela. Prvo sam pomislio da neefikasna sovjetska ekonomija ne proizvodi dovoljno cipela i da zato ljudi čak i u glavnom gradu moraju da čekaju satima u redu da bi ih kupili. Onda sam pogledao statistike.

Nisam bio u pravu. Sovjetski Savez je bio najveći proizvođač cipela na svetu. Proizvodili su 800 miliona pari cipela godišnje - duplo više od Italije, tri puta više od Amerike, četiri puta više od Kine. Proizvodnja je bila dovoljna da svaki građanin SSSR kupi tri para cipela godišnje.

Problem sa cipelama, ispostavilo se, nije u apsolutnoj nestašici. Problem je bio nešto suptilniji. Udobnost, dizajn i veličina cipela toliko nisu bili u skladu sa onim što je ljudima trebalo i što su ljudi želeli, da su bili voljni da stoje satima u redu kako bi kupili par cipela, obično uvoznih, koji im se sviđao.