To je jedan bivši član Evropskog parlamenta, preneto sa Katalaksije. Kao što je Fareed Zakaria pisao, južnoameričke demokratije rade po principu "jedan čovek, jedan glas, jedanput". Kad jednom izglasate omiljenog lidera, gotovo je. Evropa sada podseća na to, oni ponavljaju referendume sve dok ne budu prihvaćeni. Onda ih više ne daju. Prvo su Francuska i Holandija glasale protiv evopskog ustava; onda je taj ustav copy-pasteovan u Lisabonski sporazum; Irci su prošle godine odbacili Lisabonski sporazum, i sada su Irci, na popravnom ispitu, konačno prihvatili Lisabonski sporazum. U međuvremenu su ga parlamenti ostalih zemalja prihvatili kao što srpska skupština glasa za zakone iz evropskog paketa - automatski, po skraćenoj proceduri i bez debate.
Još je čudnije da akademija, novinari, intelektualci, neprofitne organizacije, instituti, uopšte ne reaguju na ovakvo očigledano negiranje konstitucionalizma i demokratije. Razmišljao sam kako da njih razumem, i najbolji metod je možda staviti se za trenutak u njihov položaj -- zamislite da je Evropska Unija ustvari jedan klasično liberalni poredak, koji neprestano promoviše tržišnu privredu, ukida regulacije, smanjuje poreze, privatizuje i dereguliše školstvo i zdravstvo. Onda pitajte, da li bi vam ovakav, ne baš tačno demokratski metod širenja Unije za postizanje ovih ciljeva smetao?
Ja priznajem da meni i ne bi toliko. Objašnjenja bi bilo na pregršt, najbolje među njima, necinično i iskreno, da ljudi obično ne razumeju punu korist od sistema ličnih i tržišnih sloboda i da je naročito ekonomske principe i funkcionisanje tržišne ekonomije posebno teško razumeti ako im niste posvetili posebnu pažnju. Zbog toga, usuđujem se da kažem, većini tržišnih liberala elitizam u ovom slučaju verovatno ne bi toliko smetao. Kranji ciljevi, blagostanje za sve, na dugi rok bi bili vredni ovih malih zaobilaženja demokratskih pravila igre.
To naravno ne opravdava ovo ponašanje EU, ali je možda tako jasnije o čemu se ovde ustvari radi. Oni sprovode svoju politiku i svesno ignorišu demokratsku volju jer misle da su pametniji od ostalih. Misle da je preformulisanje ustava i ponavljanje referenduma u redu jer je kranji cilj vredan toga. Oni su ubeđeni da znaju šta je dobro za nas bolje od nas samih, i hoće to da nam daju i protiv naše volje. Zato im se čini najnormalnije da sredstva iz budžeta EU upotrebljavaju da bi se promovisala ta ista EU. Prvo platite porez, da bi onda neko upotrebio vaš novac da vas ubedi u svoj projekat. Sami finansirate propagandu namenjenu vama.
Ali neki prag tolerancije ovde mora da postoji. I ako ste zagriženi pristalica EU, u nekom trenutku morate preispitati koliko ovoga je dozvoljeno. I za Srbiju, pre svega, zašto tačno hoćete da pripadate jednoj ovakvoj organizaciji.
8 comments:
Meni se nekako čini da se EU nalazi u tranziciji iz "države" sa parlamentarnom demokratijom u državu sa predsedničkom demokratijom, po uzoru na SAD, sa sve elektorskim glasanjem za predsednika. Jasno je i zbog čega. Međutim, po mom skromnom mišljenju, EU zbog svoje multikulturalnosti nikada neće moći postići nivo sinergetske integracije svih "država" članica, tako da će večito kaskati za SAD. Dodamo li tome, poslovnu filozofiju najvećih EU privrednih subjekata, prema kojoj su ciljevi poslovanja preduzeća podjednako usmereni na maksimaziju profita za akcionare i doprinos društvenom blagostanju, nasuprot poslovnoj filozofiji SAD preduzeća koja u središte stavljaju pre svega maksimizaciju profita za akcionare, jasno je da projekat EU dugoročno neodrživ. To mi zdrav razum govori. Što se tiče Srbije, zaista mislim da ona nema drugu alternativu, osim članstva u EU. Razlog tome je što članstvo u EU donosi transparentnija pravila igre za učesnike u tržišnoj utakmici, nego što bi Srbija samostalno ili članstvom u bilo kojoj drugoj nadnacionalnoj organizaciji mogla ikada postići. U kontekstu toga, ne bi trebalo zanemariti ni uklanjanje barijera za slobodan protok robe, ljudi i kapitala, čime će, protekcionizmom zaštićeni, "domaći" igrači registrovani na Kipru i u Holandiji, biti prinuđeni ili da dramatično podignu nivo svojih usluga ili će biti potpuno izbačeni iz igre. Naravno, isti efekat bi se možda mogao postići i ukidanjem svih carinskih i necarinskih barijera, ali opet ostaje pogubni uticaj "demokratije pogađanje" čiji je štetočinski potencijal daleko veći u Srbiji nego u EU. Ukratko rečeno, mislim da za Srbiju članstvo u EU predstavlja manje od dva zla, bez obzira šta neko mislio o toj istoj EU.
Ako se analiziraju razlozi za prvo Irsko ne, ne daje li to vetar u leđa tezi da elita ipak ima više argumenata za svoje stavove?
"To naravno ne opravdava ovo ponašanje EU, ali je možda tako jasnije o čemu se ovde ustvari radi. Oni sprovode svoju politiku i svesno ignorišu demokratsku volju jer misle da su pametniji od ostalih."
mislim da ovo nije jedini razlog pa stoga nisam sigurna da sasvim stoji ova analogija sa klasicnim liberalizmom. klasicni liberal od liberalizma ima koristi koliko i svi drugi gradjani - on prosperira, ali samo apsolutno, a ne nuzno i relativno. naprotiv, klasicni liberal koji ima vlast se odrice dela svoje moci - zato se takvi vrlo retko i nalaze na vlasti.
s druge strane, elitista od elitizma ima vise koristi od ostalih gradjana. evropski elitisti ne samo da misle da znaju bolje od naroda sta je dobro za narod, nego misle da bas oni treba da budu privilegovani.
u tom smislu cela stvar sa evropskim ustavom nije samo rezultat spremnosti da se koriste sva sredstva da bi se postiglo opste dobro (obaska sto ovo i nije dobro nego lose), nego spremnost da se koriste sva sredstva da bi se uvecala sopstvena moc i korist.
Željka, ne znam da li je to tačno. U principu postoje tri opcije. Prva je da elitisti sve lepo razumeju ali imaju sebične namere (to je public choice priča, ili naš komentator Perica, ili ti u ovom komentaru). Druga je da su oni sami sebe nekako ubedili da veruju u to, baš zato što imaju koristi od toga. Znači iskreno veruju, ali samo zato što imaju podsvesni motiv da u to veruju (motivated reasoning). I treća bi bila da oni stvarno u sve to veruju, bez ikakvih svesnih ili podsvesnih motiva. To je priča Jeffa Friedmana danas, i starih austrijanaca u ekonomiji. Dakle zablude i neznanje, ne skrivene namere.
Ja se uglavnom dvoumim između druge i treće opcije, a mislim da je prva mnogo ređe slučaj nego što se misli.
nije moja prica prva opcija, ne slazem se sa tom opcijom. u ovom konkretnom slucaju je mozda tako zazvucalo, zato sto nisam elaborirala kognitivne procese.
moja prica je cetvrta opcija a to je da je neznanje adaptacija. neznanje je medijator, to jest neposredni uzrok pogresne (iz perspektive drustvene koristi) odluke, ali krajnji uzrok neznanja je u interesu.
ta prica je najslicnija drugoj, ali tu se ne radi o eksplicitnom samoubedjivanju a cak ni motivisano razmisljanje, iako bitan, nije glavni faktor.
verujem da evropska elita najvecim delom iskreno veruje da je ovo sto rade u interesu naroda. ali da to kojim slucajem nije u njihovom sopstvenom interesu, u to ne bi verovali.
i sigurno postoje pojedinacni idealisti kojima to nije u interesu i na koje se odnosi tvoj opis, ali oni su manjina, pogotovo medju ljudima koji su sproveli sve ovo.
"I treća bi bila da oni stvarno u sve to veruju, bez ikakvih svesnih ili podsvesnih motiva. To je priča Jeffa Friedmana danas, i starih austrijanaca u ekonomiji. Dakle zablude i neznanje, ne skrivene namere."
ovo moze da vazi za svesne ali ne za nesvesne motive. nesvesni motivi (ako uopste) se mogu rekonstruisati samo kroz ponasanje. ako je ponasanje sebicno ne moze se tvrditi da ne postoji sebicni motiv.
Znam da prva nije regularno tvoja opcija, zato sam i naglasio 'u ovom komentaru'.
Samo nisam razumeo tačno razliku između druge i četvrte. Koliko ja razumem motivaciono razmišljanje, motivacija i ne mora da bude eksplicitna.
Gorane, možda je to tačno, mada ne znam tačno razloge za irsko prethodno odbacivanje (znam da je francuski glas bio protiv 'neoliberalnog' ustava). Ali svejedno, sve i da je elita potpuno u pravu, samo sam hteo da ogolim suštinu, šta oni hoće i na koji način da urade. I da su u pravu to ne opravdava metod.
"Samo nisam razumeo tačno razliku između druge i četvrte. Koliko ja razumem motivaciono razmišljanje, motivacija i ne mora da bude eksplicitna."
ne mora, odnosno skoro da i ne moze da bude. problem sa motivacionim misljenjem je nesto drugo: ono pre svega objasnjava jednu vrstu neznanja - neznanje u smislu verovanja u nesto sto nije istinito. ova vrsta neznanja je karakteristicna za intelektualce, "eksperte" i slicne "obrazovane" ljude. to su ljudi koji u glavi imaju dosta informacija ali su one iskrivljene, selektivne, pogresno povezane.
medjutim, postoji mnogo rasirenija vrsta neznanja, a to je, u sustini, nemanje stava, tj. stav koji se privremeno konstruise na licu mesta i brzo zaboravlja. ovo je tipicno za "umerene" glasace i vecinu politicara. oni zapravo i ne misle nista ozbiljno o npr. slobodnoj trgovini ili posledicama centralizacije. a to sto nista ne misle je posledica toga sto im znanje o tim stvarima ne samo nikad nije trebalo, vec bi im i stetilo, npr. jer bi ih sputavalo da prave razne neprincipijelne koalicije koje su glavna poluga osvajanja vlasti.
Post a Comment