David Friedman je na svom blogu pre par nedelja postavio zanimljivo pitanje. Recimo da se američka privreda oporavi sledeće godine. Koja konstatacija je tačna:
1. Zahvaljujući nadljudskim naporima države (prvo Bušove, a zatim i Obamine administracije) i trošenju nezapamćenih količina para, sprečena je nova Velika depresija.
2. Do oporavka je došlo uprkos trošenju ogromnih para. Da nisu trošili tolike pare, oporavak bi možda bio i brži, a i izbeglo bi se dramatično povećanje javnog duga.
Ne znamo. Na ovakvo pitanje je nemoguće odgovoriti. Slično je i sa sledećim konstatacijama.
1. Zahvaljujući nadljudskim naporima predsednika Buša i sjajnom radu američkih obaveštajnih službi (uz tu i tamo kršenje ljudskih prava i sloboda) sprečen je novi teroristički napad na Ameriku nakon 2001.
2. Terorističkog napada posle 11. septembra ne bi ni bilo.
Tačne odgovore je nemoguće dati. Možete da iznosite argumente u korist svoje teze koliko hoćete, veoma teško ćete bilo koga ubediti u ispravnost svoje pozicije.
2 comments:
Friedman je u pravu, samo nije do kraja objasnio zasto se nalazimo u ovoj nevolji.
Veliki deo krivice snosi njegov otac koji je 1953 napisao da ekonomska propozicija nije naucna ako se ne moze empirijski proveriti. To je Sveto pismo u ekonomskoj teoriji danas. Stoga nije dovoljno reci da posto je ideja da povecas blagostanje drustva povecanjem potrosnje i javnog duga glupa i nelogicna to znaci da ni oporavak sledstveno ne moze biti posledica zaduzivanja i potrosnje. Umesto toga, treba ti "empirijska evidencija" da stimulus nije funkcionisao, a najbolje ako moze neka "rigorozna ekonometrijska studija". Svaki "protrzisni" ekonomista ce reci da "ima malo ekonometrijske evidencije" da je povecanje minimalnih nadinica ikada vodilo povecanju realnih plata. Ne da je ilogicno ili nemoguce da povecanje minimalnih nadnica moze povecati realne zarade. Po istom principu, posto mnogi free market ekonomisti tvrde da pad zaposlenosti uprkos stimulusu predstavlja dokaz da on ne funkcionise, sto sutra ne bi oporavak bio dokaz da je poceo da funkcionise?
Država svojim merama nikako ne sme da neutrališe negativne efeke pogrešne procene preduzetnika, tako da je Fridmanova dilema besmislena. Mere koje je preduzela Vlada SAD ne predstavljaju ništa drugo do tipičan primer višestruko štetnih mera socijalizacije gubitaka i privatizacije profita. I to prilično selektivne, budući da su mahom usmerene na spašavanje samo određenih finansijskih institucija i posrnule automobilske industrije, koja je uzgred rečeno bila posrnula i pre tzv. recesije. Socijalizacija gubitaka i privatizacija profita predstavljaju najštetnije moguće mere koje država može da preduzme, jer vode ka gušenju kreativne destrukcije koja je osnov vitalnosti, odnsosno rasta i razvoja privrede. Takve mere mogu da daju rezultate samo u kratkom roku, ali u dugom roku su veoma štetne, ali kako je ekonomija veoma složena nauka postoji mogućnost da me budućnost demantuje. Međutim, u jednu stvar sam sasvim siguran. Čak i ako se u dugom roku ostvare pozitivni efekti, to uopšte ne mora da govori u prilog opravdanosti preduzetih mera, pošto bi pozitivni efekti bili zasigurno veći da one uopšte nisu ni preduzete.
Post a Comment