Meni je bliži citat Megi Tačer, kad je tresnula Hajekov Constitution of Liberty (sta god mislili o toj knjizi) o sto i rekla:
This is what we beleive!
I da, ledi Tačer je reizabrana. Dakle, oksimoron liberalna demokratija ima resenje - dosledni liberalizam je spojiv sa demokratijom, demokratska praksa, obziri, predrasude, itd. nisu spojivi sa liberalnim načelima. Sloboda ide prva :)
Kao što ima bezbroj primera zloupotrebe demokratije u svrhu tiranije većine, tako ima mnogo primera da je politika promocije slobode pojedinca pobeđivala na izborima. Utoliko ukoliko mora da postoji nekakva država, sloboda pojedinca je bitno okrnjena ako nema slobodu da bira ko će upravljati državom. Demokratija je neophodan, iako ne i dovoljan uslov slobode. I obrnuto, sloboda izbora vrlo brzo nestaje ako nisu garantovane osnovne individualne slobode i prava, pre svega imovinska sigurnost, ali i sloboda govora, udruživanja i niz drugih. Tako da su sloboda i demokratija međusobno uslovljene, a liberalna demokratija nije oksimoron.
Napokon, jedan anegdotski argument: lakše je ubediti milion birača da nije u njihovom dugoročnom interesu da preko svog listića zavlače ruku u džep svojih imućnijih sugrađana, nego ubediti neprosvećenog vladara da postane prosvećeni vladar, ili sprečiti prosvećenog da se ne prozli i postane neprosvećeni.
Lighthouse, kad cujem argument iz neophodnog-ali-ne-i-nužnog-uslova odmah znam da je reč o nekoj efemeriji, a još kad čujem da je to nešto nužno-ali-ne-i-dovoljno uslov slobode, onda znam da je reč o oksimoronu... Možeš reći da je sloboda uslov nečega, ali da je sloboda uslovljena, to je već contradictio in adjecto, zar ne?
Kao što sam i rekao, sloboda mora biti prva. Ako je prva, recimo, demokratija, slobode nema. Sloboda se može izboriti sa demokratijom, pa i principijena liberalna politika može da bude izabrana na demokratskim izborima, ali ako demokratiju staviš prvu, onda si u prvom koraku bagatelisao slobodu na buvljoj pijaci politike.
Isto tako, tvoj argument iz prosvećenog vladara, pre će biti argument za demokratiju nego za liberalizam. Jer, liberalizam nema nikakve veze sa prosvećenošću, ni istorijski ni politički ni logički. Pre su to neke socijalističke ideje koje su spojive sa prosvećenošću i demokratijom.
Sloboda jeste za svakog liberala, po definiciji, najvisi ideal i glavni cilj, to nije sporno. Pitanje je ostvarenja i ocuvanja slobode. Bez demokratije sloboda se ne moze iole dugo ocuvati, iako je demokratija sama u stanju da unisti slobodu i to nekad i cini.
Nisam mislio nuzno na "prosvetiteljstvo" kad sam govorio o "provecenom vladaru" kao navodnoj alternativi demokratiji. Ako vlast nije na demokratskoj proveri, tj. ako ne postoje mehanizmi da svako pod jednakim uslovima za nju konkurise, osvaja je i gubi mirnim putem, onda ostaje nedodirljivi vladar, za koga samo mozemo da se molimo bogu da je "prosvecen", tj. posvecen liberalnim principima. To je losija varijanta od one kad se vlast redovno bira i smenjuje, uz sve rizike koje izbori nose, i probleme koje povremeno donose.
Da, ja kao liberal mislim da je sloboda izvor svih vrednosti. I u filozofskom a ne samo politickom ili moralnom smislu. Samo slobodna ljudska aktivnost moze da bude kvalifikovana kao dobra ili losa. Ukoliko nesto radis pod prinudom, ne mozes da trpis ni pohvale ni pokude, poralne, politicke... Neslobodno delovanje je moralno bezvredno, indiferentno. Tako i demokratija moze imati vrednost samo ukoliko postuje i stiti slobodu. Demokratija ne poseduje nikakvu intrinsicnu vrednost, a mozemo ovde nizati primere u nedogled o tome kako je demokratija i u kojim razmerama unistavala licne slobode, kako rusoovska "neposredna", tako i milovska "posredovana", tj. ono sto zovemo "liberalna demokratija". U toj sintagmi termin liberalno znaci ogranicenje demokratske vlasti. Da je demokratija u onoj vrsti prirodne simbioze sa liberalizmom, nikakva ogranicenja demokratiji ne bi bila ni potrebna. Ipak, ni tako ogranicena, posredovana, parlamentarna demokratija nije nikad bila bastion licnih sloboda.
Fridman je tvrdio, obrnuto od tebe, da ce ekonomske slobode evolutivni putem postepeno dovesti i do uspostavljanja politickih sloboda, odnosno sistema parlamentarne demokratije. Ja ni tu nisam tako optimistican, niti parlamentarnu demokratiju smatram idealom civilizovane vladavine. Svakako ne necim pozeljnim po sebi, a ni kao "cuvara" sdlobode. Blizi mi je pesimizam Bjukenena, koji zahteva konstitucionalna ogranicenja demkratije da bi se sacuvala sloboda.
Causa argumenti, ako mi navedes samo jedan primer gde je neka demokratska institucija zastitila bilo koju instituciju licnih sloboda i ja sam spreman da odustanem od svoje teze. Dotad, mozemo samo da se molimo Bogu da se demokratski izabrani vladari ne okome na jos neku (preostalu) instituciju licnih sloboda.
Uopšte ne sporim ogromnu važnost ustavnih ograničenja bilo kojoj pa i demokratski izabranoj vlasti.
A primera kada je demokratski izabrana vlast proširila krug ljudskih sloboda ima bezbroj, od ukidanja ropstva, kasnije i rasne segregacije u SAD, pa do promena u Istočnoj Evropi posle 1989. Uostalom, odluka većine srpskih birača da 24. septembra 2000. ne zaokruže Miloševića nego njegovog protivkandidata donela im je više slobode nego što su imali pre, hteli to neki od njih danas da priznaju ili ne.
Rasnu segregaciju je ukinuo sud, a demokratksi izabrane vlade država su te koje su je na prvom mestu bile uvele. Tako da taj primer ide u prilog ustavnim ograničenjima, a protiv demokratije same po sebi.
U većini država SAD ropstvo i rasnu segraciju je ukinula još ustavotvorna skupština. I u evropskim i latinoameričkim državama, nikakav sud nije ukidao ropstvo, već su to radile skupštine, mnoge od njih kako tako demokratski izabrane. I ravnopravnost žena je demokratska tekovina, i dokaz da birači (tada samo muškarci) nisu uvek orijentisani isključivo na neposredni interes, nego ih se moglo ubediti da glasaju (u Švajcarskoj su najbukvalnije glasali, na referendumu) za to da svoja prava podele s ženskom polovinom društva. Ne kažem da o pitanjima ljudskih prava treba da se glasa, nego samo tvrdim da u mnogim slučajevima kada se glasalo, ihod je bio u korist ljudskih prava. Napokon, čemu uopšte priča da su ljudi rođeni jednaki, a ne jedni s pravom da budu svemoćni kraljevi a drugi s obavezom da budu podanici koji ne mogu da traže prava nego samo da mole za milost, ako ljudi nemaju prava da pod istim uslovima konkurišu za vršenje vlasti?
Sto se tice ukidanja robovlasnistva, kao velikog civilizacijskog dostignuca, ne vidim bas kakve to ima veze sa individualnim pravima, pogotovo kad se kao alternativa nudi demokratska ideja jednakosti, dakle, ne jednakosti pred zakonom nego 'supstancijalne' jednakosti svih ljudi. Robovi su smatrani kao deo inventara vlasnika, pa je prema njima gospodar postupao obazrivo i racionalno kako bi unapredio njihovu produktivnost. Na stranu sad koliko je institucija ropstva ekonomski isplativa. Ipak, ne znam da li je neki gospodar svog roba od 20-30 godina, znaci u punoj zivotnoj i produktivnoj snazi, poslao da gine za neku ideju umesto da ga koristi za neke miroljubivije i isplativije svrhe. Demokratska vlast je, od ukidanja institucije ropstva i uopste sa uspostavljanjem moderne nacionalne drzave, poslala milione mladih ljudi da ginu za ideju. Tu postoji razlika izmedju egipatskog roba i roba u Komonveltu, jer je egipatski rob bio vlasnistvo drzave a u Komonveltu je rec o privatnom vlasnistvu - tako da status egipatskog roba vise podseca na status gradjanina moderne demokratske drzave.
Usput, primer sa ukidanjem ropstva u SAD nije bas najsrecniji, jer je abolicionizam bio samo cinicno opravdanje Linkolnove administracije za centralizaciju i pljacku tada bogatijeg juga (prica o porezima je bila glavni razlog spora a ne pitanje ljudskih prava). O tome u: Thomas DiLorenzo, The Real Lincoln: A New Look at Abraham Lincoln, His Agenda, and an Unnecessary War.
I inace, demokratsko pitanje je pitanje vlasti, onoga ko vlada, dok je pitanje liberalizma pitanje individualnih prava i sloboda i ogranicenja pokusaja uzurpacije tih prava od strane drzave. Ali, vi to znate. Samo terminoloskim nejasnocama - poput liberalna demokratija - pokusavate da normalizujete politicki korektan govor. Liberalne demokrate, od Mila do danas, manje ili vise iskreno, pokusavaju da nas uvere da demokratske institucije poseduju nekakve filtere koji nam garantuju da ce demokratska drzava postupati racionalnije prema svojim podanicima/robovima, nego sto su to cinili privatni robovlasnici - da demokratski vladari nece biti faraoni. Mene nisu ubedili u to. A svakako me nisu ubedili da je sa uspostavljanjem liberalne demokratije postignut nekakav napredak na polju individualnih prava.
Vas primer sa 5. oktobrom i padom Berlinskog zida drzi vodu dok god se drzimo tog politicki korektnog ali mutnog govora od liberalnoj demokratiji kao monolitnoj formaciji i dok imamo u vidu kakvo zlo je oterano sa istorijske scene. To su bile demokratske revolucije. Napraviti nekakav pomak u tom kontekstu u sferi individualnih prava i nije neka sarma. Ipak, ni trzisne reforme, ni pravna i imovinska sigurnost nisu sledile automatski iz demokratskih promena. Samo uvazavanje tih suptilnosti zahtevam u vasoj analizi da biste me ubedili. Postoje demokratske ali antiliberalne drzave (totalitarne), kao sto postoje autoritarne ali liberalne drzave. To takodje nisu oksimoroni. Svakako su tipski cistiji od liberalno-demokratskih rezima. I samo tu negativnu vezu izmedju demokratije i liberalizma mozete dokazati vasim primerima. To su dve odvojene stvari.
I da ponovim svoju polaznu tezu - ako postoje institucionalna ogranicenja demokratije, onda se mozemo nadati da demokratija nece biti totalitarna, ako demokratija ide prva - nikad necete stici do postovanja individualnih prava, imacete socijalizam, nacionalizam, tribalizam i sve oblike pokoravanja individue od strane moderne drzave. To su znali americki Ocevi utemeljivaci, pa su zato i postavili jaka konstitucionalna ogranicenja demokratskoj vlasti. To sto danas SAD sve manje lice na viziju svojih utemeljivaca, zasluga je upravo demokratskog uredjenja, tacnije, okolnosti koju vi pominjete - "glasanja za ljudska prava".
11 comments:
Inače jedan od mojih omiljenih citata koji ukazuje da je termin "liberalna demokratija" blagi oksimoron :D
Nexuse,
Razmislite kako bi bilo da je neki šef države rekao:
"I don’t give a good goddamn what anybody else says. I’m not and never will be running for re-election.”
Da li biste i tada tako olako tvrdili da su liberalizam i demokratija (blago) nespojivi?
Meni je bliži citat Megi Tačer, kad je tresnula Hajekov Constitution of Liberty (sta god mislili o toj knjizi) o sto i rekla:
This is what we beleive!
I da, ledi Tačer je reizabrana. Dakle, oksimoron liberalna demokratija ima resenje - dosledni liberalizam je spojiv sa demokratijom, demokratska praksa, obziri, predrasude, itd. nisu spojivi sa liberalnim načelima. Sloboda ide prva :)
Kao što ima bezbroj primera zloupotrebe demokratije u svrhu tiranije većine, tako ima mnogo primera da je politika promocije slobode pojedinca pobeđivala na izborima. Utoliko ukoliko mora da postoji nekakva država, sloboda pojedinca je bitno okrnjena ako nema slobodu da bira ko će upravljati državom. Demokratija je neophodan, iako ne i dovoljan uslov slobode. I obrnuto, sloboda izbora vrlo brzo nestaje ako nisu garantovane osnovne individualne slobode i prava, pre svega imovinska sigurnost, ali i sloboda govora, udruživanja i niz drugih. Tako da su sloboda i demokratija međusobno uslovljene, a liberalna demokratija nije oksimoron.
Napokon, jedan anegdotski argument: lakše je ubediti milion birača da nije u njihovom dugoročnom interesu da preko svog listića zavlače ruku u džep svojih imućnijih sugrađana, nego ubediti neprosvećenog vladara da postane prosvećeni vladar, ili sprečiti prosvećenog da se ne prozli i postane neprosvećeni.
Lighthouse, kad cujem argument iz neophodnog-ali-ne-i-nužnog-uslova odmah znam da je reč o nekoj efemeriji, a još kad čujem da je to nešto nužno-ali-ne-i-dovoljno uslov slobode, onda znam da je reč o oksimoronu... Možeš reći da je sloboda uslov nečega, ali da je sloboda uslovljena, to je već contradictio in adjecto, zar ne?
Kao što sam i rekao, sloboda mora biti prva. Ako je prva, recimo, demokratija, slobode nema. Sloboda se može izboriti sa demokratijom, pa i principijena liberalna politika može da bude izabrana na demokratskim izborima, ali ako demokratiju staviš prvu, onda si u prvom koraku bagatelisao slobodu na buvljoj pijaci politike.
Isto tako, tvoj argument iz prosvećenog vladara, pre će biti argument za demokratiju nego za liberalizam. Jer, liberalizam nema nikakve veze sa prosvećenošću, ni istorijski ni politički ni logički. Pre su to neke socijalističke ideje koje su spojive sa prosvećenošću i demokratijom.
Sloboda jeste za svakog liberala, po definiciji, najvisi ideal i glavni cilj, to nije sporno. Pitanje je ostvarenja i ocuvanja slobode. Bez demokratije sloboda se ne moze iole dugo ocuvati, iako je demokratija sama u stanju da unisti slobodu i to nekad i cini.
Nisam mislio nuzno na "prosvetiteljstvo" kad sam govorio o "provecenom vladaru" kao navodnoj alternativi demokratiji. Ako vlast nije na demokratskoj proveri, tj. ako ne postoje mehanizmi da svako pod jednakim uslovima za nju konkurise, osvaja je i gubi mirnim putem, onda ostaje nedodirljivi vladar, za koga samo mozemo da se molimo bogu da je "prosvecen", tj. posvecen liberalnim principima. To je losija varijanta od one kad se vlast redovno bira i smenjuje, uz sve rizike koje izbori nose, i probleme koje povremeno donose.
@Lighthouse
Da, ja kao liberal mislim da je sloboda izvor svih vrednosti. I u filozofskom a ne samo politickom ili moralnom smislu. Samo slobodna ljudska aktivnost moze da bude kvalifikovana kao dobra ili losa. Ukoliko nesto radis pod prinudom, ne mozes da trpis ni pohvale ni pokude, poralne, politicke... Neslobodno delovanje je moralno bezvredno, indiferentno. Tako i demokratija moze imati vrednost samo ukoliko postuje i stiti slobodu. Demokratija ne poseduje nikakvu intrinsicnu vrednost, a mozemo ovde nizati primere u nedogled o tome kako je demokratija i u kojim razmerama unistavala licne slobode, kako rusoovska "neposredna", tako i milovska "posredovana", tj. ono sto zovemo "liberalna demokratija". U toj sintagmi termin liberalno znaci ogranicenje demokratske vlasti. Da je demokratija u onoj vrsti prirodne simbioze sa liberalizmom, nikakva ogranicenja demokratiji ne bi bila ni potrebna. Ipak, ni tako ogranicena, posredovana, parlamentarna demokratija nije nikad bila bastion licnih sloboda.
Fridman je tvrdio, obrnuto od tebe, da ce ekonomske slobode evolutivni putem postepeno dovesti i do uspostavljanja politickih sloboda, odnosno sistema parlamentarne demokratije. Ja ni tu nisam tako optimistican, niti parlamentarnu demokratiju smatram idealom civilizovane vladavine. Svakako ne necim pozeljnim po sebi, a ni kao "cuvara" sdlobode. Blizi mi je pesimizam Bjukenena, koji zahteva konstitucionalna ogranicenja demkratije da bi se sacuvala sloboda.
Causa argumenti, ako mi navedes samo jedan primer gde je neka demokratska institucija zastitila bilo koju instituciju licnih sloboda i ja sam spreman da odustanem od svoje teze. Dotad, mozemo samo da se molimo Bogu da se demokratski izabrani vladari ne okome na jos neku (preostalu) instituciju licnih sloboda.
Uopšte ne sporim ogromnu važnost ustavnih ograničenja bilo kojoj pa i demokratski izabranoj vlasti.
A primera kada je demokratski izabrana vlast proširila krug ljudskih sloboda ima bezbroj, od ukidanja ropstva, kasnije i rasne segregacije u SAD, pa do promena u Istočnoj Evropi posle 1989. Uostalom, odluka većine srpskih birača da 24. septembra 2000. ne zaokruže Miloševića nego njegovog protivkandidata donela im je više slobode nego što su imali pre, hteli to neki od njih danas da priznaju ili ne.
Rasnu segregaciju je ukinuo sud, a demokratksi izabrane vlade država su te koje su je na prvom mestu bile uvele. Tako da taj primer ide u prilog ustavnim ograničenjima, a protiv demokratije same po sebi.
U većini država SAD ropstvo i rasnu segraciju je ukinula još ustavotvorna skupština. I u evropskim i latinoameričkim državama, nikakav sud nije ukidao ropstvo, već su to radile skupštine, mnoge od njih kako tako demokratski izabrane. I ravnopravnost žena je demokratska tekovina, i dokaz da birači (tada samo muškarci) nisu uvek orijentisani isključivo na neposredni interes, nego ih se moglo ubediti da glasaju (u Švajcarskoj su najbukvalnije glasali, na referendumu) za to da svoja prava podele s ženskom polovinom društva. Ne kažem da o pitanjima ljudskih prava treba da se glasa, nego samo tvrdim da u mnogim slučajevima kada se glasalo, ihod je bio u korist ljudskih prava. Napokon, čemu uopšte priča da su ljudi rođeni jednaki, a ne jedni s pravom da budu svemoćni kraljevi a drugi s obavezom da budu podanici koji ne mogu da traže prava nego samo da mole za milost, ako ljudi nemaju prava da pod istim uslovima konkurišu za vršenje vlasti?
@ Lighthouse
Sto se tice ukidanja robovlasnistva, kao velikog civilizacijskog dostignuca, ne vidim bas kakve to ima veze sa individualnim pravima, pogotovo kad se kao alternativa nudi demokratska ideja jednakosti, dakle, ne jednakosti pred zakonom nego 'supstancijalne' jednakosti svih ljudi. Robovi su smatrani kao deo inventara vlasnika, pa je prema njima gospodar postupao obazrivo i racionalno kako bi unapredio njihovu produktivnost. Na stranu sad koliko je institucija ropstva ekonomski isplativa. Ipak, ne znam da li je neki gospodar svog roba od 20-30 godina, znaci u punoj zivotnoj i produktivnoj snazi, poslao da gine za neku ideju umesto da ga koristi za neke miroljubivije i isplativije svrhe. Demokratska vlast je, od ukidanja institucije ropstva i uopste sa uspostavljanjem moderne nacionalne drzave, poslala milione mladih ljudi da ginu za ideju. Tu postoji razlika izmedju egipatskog roba i roba u Komonveltu, jer je egipatski rob bio vlasnistvo drzave a u Komonveltu je rec o privatnom vlasnistvu - tako da status egipatskog roba vise podseca na status gradjanina moderne demokratske drzave.
Usput, primer sa ukidanjem ropstva u SAD nije bas najsrecniji, jer je abolicionizam bio samo cinicno opravdanje Linkolnove administracije za centralizaciju i pljacku tada bogatijeg juga (prica o porezima je bila glavni razlog spora a ne pitanje ljudskih prava). O tome u: Thomas DiLorenzo, The Real Lincoln: A New Look at Abraham Lincoln, His Agenda, and an Unnecessary War.
I inace, demokratsko pitanje je pitanje vlasti, onoga ko vlada, dok je pitanje liberalizma pitanje individualnih prava i sloboda i ogranicenja pokusaja uzurpacije tih prava od strane drzave. Ali, vi to znate. Samo terminoloskim nejasnocama - poput liberalna demokratija - pokusavate da normalizujete politicki korektan govor. Liberalne demokrate, od Mila do danas, manje ili vise iskreno, pokusavaju da nas uvere da demokratske institucije poseduju nekakve filtere koji nam garantuju da ce demokratska drzava postupati racionalnije prema svojim podanicima/robovima, nego sto su to cinili privatni robovlasnici - da demokratski vladari nece biti faraoni. Mene nisu ubedili u to. A svakako me nisu ubedili da je sa uspostavljanjem liberalne demokratije postignut nekakav napredak na polju individualnih prava.
Vas primer sa 5. oktobrom i padom Berlinskog zida drzi vodu dok god se drzimo tog politicki korektnog ali mutnog govora od liberalnoj demokratiji kao monolitnoj formaciji i dok imamo u vidu kakvo zlo je oterano sa istorijske scene. To su bile demokratske revolucije. Napraviti nekakav pomak u tom kontekstu u sferi individualnih prava i nije neka sarma. Ipak, ni trzisne reforme, ni pravna i imovinska sigurnost nisu sledile automatski iz demokratskih promena. Samo uvazavanje tih suptilnosti zahtevam u vasoj analizi da biste me ubedili. Postoje demokratske ali antiliberalne drzave (totalitarne), kao sto postoje autoritarne ali liberalne drzave. To takodje nisu oksimoroni. Svakako su tipski cistiji od liberalno-demokratskih rezima. I samo tu negativnu vezu izmedju demokratije i liberalizma mozete dokazati vasim primerima. To su dve odvojene stvari.
I da ponovim svoju polaznu tezu - ako postoje institucionalna ogranicenja demokratije, onda se mozemo nadati da demokratija nece biti totalitarna, ako demokratija ide prva - nikad necete stici do postovanja individualnih prava, imacete socijalizam, nacionalizam, tribalizam i sve oblike pokoravanja individue od strane moderne drzave. To su znali americki Ocevi utemeljivaci, pa su zato i postavili jaka konstitucionalna ogranicenja demokratskoj vlasti. To sto danas SAD sve manje lice na viziju svojih utemeljivaca, zasluga je upravo demokratskog uredjenja, tacnije, okolnosti koju vi pominjete - "glasanja za ljudska prava".
Post a Comment