Ovih dana se u javnosti, a i kod povremenih i efemernih liberala, mnogo govori o progresivnim porezima kao civilizacijskom dostignuću i o Srbiji danas kao poreskom raju. Ponuđena su i popularna rešenja oličena u demagogiji prema kojoj bi siromašni davali manje, a bogati bi to nadoknadili kroz veća davanja. Međutim, ovo je loša matematika.
Pođimo od prve teze koja govori o Srbiji kao zemlji gde nema progresivnosti. To je poptuno netačno jer postoji neoporezivi deo plate, koji jeste mali, ali je i Srbija relativno siromašna zemlja pa se ne može očekivati da se ta granica postavi na nivou koji je u SAD, na primer. Drugo, progresija od 10% se javlja na kraju godine kod svih onih koji su u proseku zarađivali tri prosečne plate (što je manje-više svako sa dobrim fakultetom i zrnom kreativnosti, ambicioznosti ili spremnosti da radi malo više nego od 9h do 17h). Ako ste se usudili da se izdignete još malo više čeka vas 20% dodatnog izdvajanja. Dakle, ovo je prilično progresivno oporezivanje. Zastupnici progresivnog oporezivanja govore o tome da se na teško dostižnim platnim visinama dešava poreska regresija kod izdvajanja za penzije što je u potpunosti tačno, samo se zaboravlja da postoji i maksimalna penzija, pa je potpuno besmisleno da nema regresije kod izdvajanja.
Druga teza je da je mnogo radnika neprijavljeno jer poslodavci za njih ne mogu da plate dažbine ili se radnici rado dogovore da podele taj "dobitak" od rada na crno. Sa stanovišta fiskusa nema razlike da li neko radi na crno ili je oslobođen poreza. Dalje, da li neko misli da oni koji danas imaju visoke plate sa uvođenjem poreske progresije neće naći načina da dobar deo svoga rada prebace u sivu zonu ili da koristeći mogućnosti koje sistem nudi pretvore platu u dobitak ili neoporezive troškove. Progresija + veća neoporeziva osnovica zasigurno vodi manjem prihodu države. Nije li pravo pitanje zašto se ne vrši reforma penzionog i zdravstvenog sistema - možda bi onda porez za penzije i zdravstvo (jer ovde nema doprinosa, u pitanju su klasični porezi) bio manji.
Treće, hajde da malo zagrebemo izvan paradigme "još para za alavu državu". Da li je cilj poreske politike da zahvati što više ili je cilj da se zahvati manje i da se smanji neracionalno trošenje države. Priča o tome kako je postojeći nivo potrošnje sasvim u redu, a da je samo problem ko tačno finansira taj bahati stil potrošnje države je skretanje pažnje sa suštinskog problema rasipničke i nesposobne države.
Četvrto, da li u Srbiji vredi investirati u obrazovanje i preuzimanje rizika, da li vredi raditi više i produktivnije, ako će država da vas nagradi time što će vam oteti veliki deo plodova vašeg sopstvenog rada? U zemlji koja ima nisku produktivnost, katastrofalan obrazovni sistem i mentalitet kolektivističkog egalitarizma koje prezire lično bogaćenje (uglavnom drugih ljudi) poreska progresija je put u cementiranje lošeg društvenog kapitala.
Peti argument je da je porez na dobit među najnižim. Pitanje je, a šta bi to bilo koga privuklo da investira u Srbiju ako ne nizak porez na dobit? Možda korumpirana vlast, rasipna država, politizovano sudstvo u raspadu, nereformisane institucije, nedostatak ikakvog strateškog planiranja? Da li je cilj da se otvore nova radna mesta ili da se uzme još malo od velikih, ali i malih preduzeća. Ako neko misli da je arhetipski neprijatelj naroda Srbije Mišković problem jer ne doprinosi budžetu, on je takav samo jer su mu političari Srbije to omogućili, baš kao i inim preduzimačima, uljarima, mlekarima i drugim ocrnjenim monopolistima. Ne rešava se problem "društvene odgovornosti" time što se otme od zlih bogataša, nego time što se stvore uslovi za konkurentsku utakmicu. Još jedan deo priče o porezu na dobit je da se do dobitka u Srbiji (osim za jedan odabrani klub)dolazi malo teže nego u zemljama sa poreskom progresijom. Kako nam govore komparativne analize Srbije i malo starijih članica EU, nije isti nivo troškova za mito, troškova beskrajnog čekanja za prevazilaženje administrativnih barijera, troškova monopolizovanog tržišta inputa i slično. Ima i neke razlike u stepenu diskrecije državnih organa, posebno inspekcijskih, u najkraćem u vremenu koje nepotrebno provodite baveći se državom koja vam konstantno stvara probleme umesto da ih uklanja.
Šesto, porez na imovinu je u Srbiji nizak. Ovo je potpuno tačno, ali i tu se postavlja pitanje da li bi za Srbiju bilo bolje da postane omiljena destinacija bogatih ljudi ili još jedna u nizu zemalja gde bogati ne kupuju nekretnine ili investiraju u iste? Da li je bolje da se stimuliše sticanje ili da se stimuliše siromaštvo. Ovde ima mnogo drugih argumenata koje vredi razmotriti, a jedan od njih je da porez na imovinu omogućava da se građevinsko zemljište efikasnije koristi i to je pravi argument za njegovo povećanje (ukidanje umanjenja i oslobođanja različih vrsta), a ne eventualni poreski prihodi.
Sedmi sastojak poreske priče je da poreski sitem nije darežljiv prema siromašnima. To je sušta istina, i to uglavnom iz razloga što je bez preke potrebe preterano darežljiv prema srednjoj klasi koja prima najveći deo transfera (a ostatak, naravno, uglavnom primaju bogati). Istinska briga za siromašne bi se podstakla smanjenjem poreskih zahvatanja i ostavljanjem sredstava za privatno milosrđe. Ovako imamo apsurdan PR političara čije vreme na televiziji posvećeno rešeavanju problema nekog ubogog građanina košta višestruko više od samog transfera, a podizanje humanitarnog ega je toliko visoko kao da isti troše svoje, a ne pare građana Srbije.
Sve u svemu, ne treba našoj poreskoj politici progresija, nego smanjenje troškova države.
6 comments:
Aleksandre,
Izvanredan tekst. Mada su to sve poznate stvari, nažalost, u Srbiji ih treba kao papagaj ponavljati, jer neke zablude se poput stoglave aždaje stalno vraćaju u javni diskurs. U vreme Đinđića, koliko god da je bilo nekih drugih anti-tržišnih poteza, bar je vlasti bilo jasno da nam trebaju što "ravnije" poreske stope, i što jednostavniji sistem, i da je to najbolji način, između ostalog, da se smanji korupcija. Sad kao da se vraćamo miloševićevsko-julovskom modelu. Posledice mogu biti slične.
Jedino ne delim vaš entuzijazam oko poreza na imovinu. U nekim zemljama, u Nemačkoj na primer, on je ukinut, zabranjen, odlukom Vrhovnog suda, kao neustavan, jer predstavlja oblik nepravednog, selektivnog, dvostrukog oporezivanja. Ako NN i MM zarade istu sumu, plate na nju iste poreze na prihod, pa je NN potroši na putovanja oko sveta, a MM na kupovinu nekretnina, MM je ponovo, dvostruko oporezovan kao vlasnik nekretnina dok NN nije oporezovan na svoje lepe uspomene (ili evtl. saznajni ili socijalni kapital) donete s putovanja. Za, na primer, 50.000, mogu da kupim stan, a mogu da kupim neki besan komad nakita. U prvom slučaju mi sleduje sve veći porez, a u drugom ništa. Napokon, a zašto bi država stimulisala "racionalnu upotrebu" zemljišta. Ako onaj ko je vlasnik tog zemljišta ne vidi potrebu da svoj posed "racionalno upotrebi", šta tu ima država da ga stimuliše, lupajući ga po džepu.
Tako (kažnjavanjem onih koji su uložili u nekretnine, a ne u nakit, auto ili putovanje oko sveta) niko nije stimulisan da ulaže u nekretnine, jer se to de facto kažnjava, proglašava društveno nepoželjnim, poročnim ponašanjem, umesto da se tome bar da ravnopravnost sa svakom drugom potrošnjom/investicijom.
Ja sam lično ljubitelj rešenja sa nultim stopama kod poreza na imovinu. Ovo drugo je second-best i to u varijanti gde se porez plaća na tržišnu vrednost ili na cenu nekretnine koju je vlasnik tražio. To bi donekle omogućilo bolje raspolaganje zemljištem na atraktivnim lokacijama.
Lep tekst. Jedino sam i ja protiv poreza na imovinu jer je to porez na nula prihoda. Šta ako je neko bio bogat i firma mu je propala ali mu je makar ostala vredna kuća na ekskluzivnoj lokaciji. On bi morao da je proda jer ne bi imao para da plaća porez na imovinu. Malo je glupo posedovati imovinu koju gubiš čim prestaneš da zarađuješ, znači da se krši tvoje ustavno pravo posedovanja privatne svojine.
Slažem se, ako već mora da postoji porez na imovinu, tj. nekretnine, treba da bude na osnovu tržišne vrednosti nekretnine. Uz obavezu države da, ako tvrdi da nečiji stan vredi 100.000 i na osnovu toga ga oporezuje, bude spremna da kešne tih 100.000 na zahtev vlasnika koji bi radije da proda nekretninu nego da toliko plaća poreza za nju. Ruku na srce, država je i do sada tako postupala, tj. nije osnovice određivala više nego što bi sama bila spremna da plati. Ipak, sad kad su apetiti porasli, jer budžetska rupa sve više zjapi, ne bi bilo zgoreg državu podsetiti na tu moralnu obavezu. Btw, mislim da je ideja da umanjenja poreza na osnovu broja članova domaćinstva budu paušalna a ne procentualna, odlična. Ako već treba umanjivati, što je vid "socijalne politike" tj. redistribucije, onda treba umanjiti samo toliko koliko nekom treba za najskromnije stanovanje po ovdašnjim merilima, ne više od toga.
Aleksandre,
mislim da nisu u pravu, pošto se šuška da Rafael Nadal, Ralf Šumaher i ostali po ubrzanoj proceduri traže državljanstvo Srbije pošto je ona raj za bogataše.
Šalu na stranu, sa najvećim delom teksta se slažem u potpunosti. Međutim, zasmetalo mi je par detalja. Možda ja to nisam dobro razumeo, ali avaj, đavo je u detaljima. Ispravite me ako grešim.
"Druga teza je da je mnogo radnika neprijavljeno jer poslodavci za njih ne mogu da plate dažbine ili se radnici rado dogovore da podele taj "dobitak" od rada na crno".
Sticajem okolnosti sam zaposlen u privatnoj firmi i nigdje nisam čuo da se neko "rado" dogovara sa poslodavcem o raspodeli nekakvog "dobitka". Dalje, svetinja ugovora je iznad svega. Ko je kriv poslodavcima kada je njihova sposobnost anticipiranja tržišnih trendova ograničena, pa zapošljavaju ili nedovoljno ili previše radnika. Prema ugovoru su obavezni da im isplate bruto plate. Niko im nije zavrtao ruke i terao ih da na silu potpisuju bilo šta. Tu ne sme biti nikakvog razumevanja za poslodavce. Ako ne mogu da izmiruju svoje obaveze, zna se: stečaj, pa likvidacija. Nisam socijalista, ali tražiti da se poštuju obaveze iz ugovora o radu je nešto što me zasigurno ne dikvalifikuje kao potencijalnog libertarijanca. Naprotiv. Dalje, da se razumemo, Mišković nije nikakav biznismen, nego najobičniji rent-seeker koji u Švajcarskoj ne bi mogao da bude ni otpravnik vozova na železničkoj stanici u nekoj zabiti na Alpima. Ljudi ga sa pravom mrze. Nije tu u pitanju nikakav mentalitet kolektivističkog egalitarizma koji prezire lično bogaćenje (uglavnom drugih ljudi). Zbog takvih kao što je Mišković se i uvode progresivne stope, ali ne da bi se pomoglo siromašnima, nego da bi se progresivnim oporezivanjem i redistribucijom dohodka dodatno proširio manevarski prostor za njegov rent-seeking.
Dalje, ta progresija od 10% o kojoj govorite, to nije slučajnost. Rizikujem da zvučim kao paranoik, ali to država hoće da satera u mišiju rupu ono malo inteligentnije ljude koji su počeli da se bude. Diktatura mediokriteta ne trpi one koji su iznad proseka. Zvono za uzbunu se oglasilo, vreme je da se dela.
Mislim da u Srbiji ima dosta nekretnina koje su stečene novcem na koji nije plaćen nikakav porez. Kako to rešiti? Imamo i ekstreman primer Uskokovića iz EDB-a koji ima preko 30 kuća i stanova (takve stvari se rešavaju na drugi način). I slažem se sa Lighthousom za dvostruko oporezivanje
Post a Comment