P.J. O' Rourke o američkom konzervativizmu

Sjajan tekst. Toliko odličnih poenti. Recimo:

"Our attitude toward immigration has been repulsive. Are we not pro-life? Are not immigrants alive? Unfortunately, no, a lot of them aren't after attempting to cross our borders."

"Yes, we got a few tax breaks during the regimes of Reagan and W. But the government is still taking a third of our salary. Is the government doing a third of our job? Is the government doing a third of our dishes? Our laundry? Our vacuuming?"

"Bush, at his most beneficent, said if illegal immigrants wanted citizenship they would have to do three things: Pay taxes, learn English, and work in a meaningful job. Bush doesn't meet two out of three of those qualifications."

"What is the coherent modern conservative foreign policy? We may think of this as a post 9/11 problem, but it's been with us all along. What was Reagan thinking, landing Marines in Lebanon to prop up the government of a country that didn't have one?" ... "Iran-contra was about as smart as using the U.S. Postal Service to get weapons to anti-Communists. And I notice Danny Ortega is back in power anyway. I had a look into the eyes of the future rulers of Afghanistan at a sura in Peshawar as the Soviets were withdrawing from Kabul. I would rather have had a beer with Leonid Brezhnev."

Poenta teksta je da su konzervativci imali 28 godina (od kada je Regan postao predsednik) da od Amerike naprave državu kakvu su želeli. Što PJ kaže "We Blew It".

Prokopijević o Obami

Na sajtu Peščanika.

Kratak rezime teksta: "Pad berzi u SAD i razvijenim zemljama sveta pokazuje da su poslovni krugovi – sasvim različito od većine birača u SAD – vrlo razočarani Obaminom pobedom. To nije bez razloga. Obamina ekonomska filozofija se oslanja na „tešku ruku države“ a ne na tržišne sile, na regulaciju a ne deregulaciju, na kontrolu a ne liberalizaciju, na socijalnu demagogiju i populizam, a ne politiku „čistih računa“. To vodi pogoršanju prilike za ulaganja, pogoršanju poslovnog okruženja i klime, manjem broju radnih mesta i generalno nižem ekonomskom rastu. A i sporijem rastu standarda".

S obzirom na predvidive reakcije čitalaca, urednice Peščanika bi mogle da uvedu "Odjeke i regovanja" ("Fight he Smears") zbog ovog podlog, rasističkog ataka na Jednog, pod tobožnjim izgovorom ekonomske analize njegovog programa. :)

Hajekov razgovor sa studentima Stanforda

Ovde je raritetan ali vrlo zanimljiv razgovor F. A. Hajeka sa studentima Stanford Univerziteta negde 1970-ih godina. Pogledajte, ako uspete da se probijete kroz dosta loš ton i Hajekov potpuno strašan nem-engleski.:)

Raspravlja o nekim od osnovnih teorijskih pitanja, poput uloge cena, informacija, konkurencije, o odnosu inflacije i nezaposlenosti, demokratije i liberalizma, itd.

Još jedan mit o nafti

Na internetu se mogu naći interesantni tekstovi koji prognoziraju (tj. prognozirali pre par godina) kraj američke ekonomske dominacije u slučaju da nafta prestane da se prodaje u dolarima i da pređe, recimo na evro. Logika jednog takvog teksta je da zemlje danas skupljaju dolare da bi mogli da kupuju naftu. Naime, da cena drugih proizvoda poraste usled promene kursa, to neće toliko uticati na ekonomiju kao rast cena nafte, pa se centralne banke uglavnom odlučuju na štednju u dolarima da bi se zaštitile od valutnog rizika koje bi sa sobom nosila cena nafte.

U slučaju da nafta počne da se prodaje za evro (uradio Irak 2000. a Iran najavljivao 2006.), po ovoj teoriji bi motivisalo mnoge centralne banke da zamene svoje dolarske rezerve što bi rezultiralo velikom devalvacijom dolara i nemogućnošću Amerike da finiansira svoj trgovinski deficit. Naravno, berze bi odmah propale jer bi stranci povlačili svoje investicije iz Amerike a nezaposlenost bi porasla do neslućenih razmera. I sve zato što su arapske zemlje odlučile da prodaju naftu u evrima umesto dolarima.

Ova teorija nije tačna iz više razloga: Devizne rezerve centralne banke su u obveznicama i ne drže se da bi ih koristili za kupovinu nafte već zbog podloge sopstvenoj valuti. Dolar je, bar do sada, bio najstabilnija valuta i zato je omiljen za rezerve. Dodatni problem za evro je što obveznice u evru izdaju pojedinačno zemlje članice a ne EU. Čak i da većina država počne da čuva rezerve u evru to sigurno neće biti zbog nafte jer naftu ipak kupuju preduzeća a ne države. Takođe, troškovi konverzije valute iz dolara u evro su relativno mali i ozbiljnim igračima ne predstavljaju odlučujući faktor prilikom kupovine nafte. Evo šta su davno rekli Tyler Cowen i James Hamilton o ovoj temi.

Teoretičari zavere obožavaju mitove o nafti. Tako ispada da ste naivni ako ne verujete da je rat u Iraku počeo zbog nje. Nafta je u tom smislu nebitna.

Građanin sveta

Od 1953. postoji Svetska vlada (privatno udruženje) koja između ostalog izdaje i pasoše, pretpostavljate građanima sveta. To je svako ko plati 45 dolara. Najinteresantnije je što sa tim pasošem možete sasvim legalno da ulazite u nekoliko afričkih zemalja i Ekvador. Na njihovom sajtu možete da nađete i dokaze da su pasoši korišćeni u 150 zemalja između ostalog i dva puta u SFRJ (1990. i 1991.)

Ovakav pasoš je nađen i u kući glavnog osumnjičenog za ubistvo Ive Pukanića. Mislio sam da su kriminalci malo kreativniji.

EPS bez tendera

Hoće li ijedno javno preduzeće biti prodato putem tendera? Prvo su delovi NISa i Zastave prodati direktnim pregovorima a sada vidimo da ista sudbina čeka i EPS. Mislim da je najveći problem direktnog pregovaranja veća verovatnoća garantovanja zakonskog monopola na određeno vreme. Pogotovu ako država zadrži udeo vlasništva. Niža cena je sporedan problem.

Uticaj Grega Menkjua

Juče je Greg Menkju sa sajta nove Obamine administracije preneo tekst da administracija ima cilj da:

"se napravi plan koji će zahtevati od svih građana Amerike 50 časova rada u srednjim školama i 100 časova rada na koledžu svake godine"

Nekoliko sati pošto je Menkju o ovome pisao, reč "zahtevati" je izbačena, a i više se ne odnosi na sve građane, već samo na učenike i studente, ali neko je sačuvao originalni tekst.

Obama nije još ni seo u fotelju, a već ima planove da uvodi nebulozne obaveze. Sve zbog dece, naravno.

Reč dana

Kurir:
Nebojša Bakarec, član GO DSS, smatra da prostituciju treba uvesti u zakonske okvire, ali “da to bude deo borbe protiv prostitucije”.

- Kad ona uđe u legalne tokove, treba doneti niz zakona koji će dovesti do njenog postepenog smanjivanja, a potom i ukidanja. Prostitucija u suštini nema nikakvu društvenu funkciju. To što je to najstariji zanat na svetu, druga je priča, ali ona sama po sebi nije dobra - konstatuje Bakarec.

Do sada smo se pitali da li legalizacija povećava prostituciju ili ne a sada vidimo da može i da je smanjuje. Prvo je legalizujemo a onda donesemo niz zakona (!?) kojim bi je zabranili.

Evo starih postova o prostituciji.

OPEC u problemu

Neke članice OPECa pozivaju na dodatno smanjivanje proizvodnje nafte pošto prethodna redukcija od 1,5 miliona barela dnevno nije dovela do rasta cena. Angola, najnoviji član, pak poziva na strpljenje. Kažu još je rano, treba sačekati da prethodna odluka počne da deluje pre nego što nastave sa smanjivanjem proizvodnje. Angolanski ministar nafte greši, očekivanja su uračunata u cenu i već sada je jasno da najavljeno smanjenje proizvodnje nije značajnije uticalo na cenu nafte. Ustvari ne greši, jasno je to njemu, nego stidljivo priznaje kako nije lako biti član OPECa danas. Glupo mu je da se odriče profita u korist Rusije, Amerike, Norveške i ostalih proizvođača koji nisu članovi kartela i neće limitirati svoju proizvodnju. Ne može OPEC još dugo.

Rad oslobađa

Političari su najbolji kad su opoziciji -- šteta što ne mogu svi da budu opozicija odjednom. Čak je i Đelić jedno vreme bio klasični liberal.

Sada će biti uživanje pratiti transformaciju američkih republikanaca do koje će sigurno doći. Neokonzervativna elita "big government republikanaca" nikada nije ni dobila izbore, nego se infiltrilala i praktično kidnapovala vlast u Bushovoj administraciji. Sada ta ekipa neminovno odlazi u istoriju, a na scenu stupaju nova lica čiji će jedini izbor, ako hoće da povrate uticaj, biti vraćanje izvornim konzervativnim principima ograničene vlade i individualne odgovornosti.

Za početak preporučujem National Review Online i njihov blog. National Review je osnovao legendarni William Buckley 1950-ih, u vreme vrlo slično današnjem: kada konzervativizam nije bio cool nego neka vrsta stigme, kada se činilo da je kolektivizam nezaustavljiv, kada su ekonomisti naučno dokazivali da je socijalizam ekonomski superioran, vreme za koje je Milton Friedman govorio da su njegove pristalice mogle stati u telefonsku govornicu, a kada je pokojni Kejns bio ličnost godine Timesa magazina. Buckley je osnivanjem NR inspirisao pokret koji je doneo promenu atmosfere, izrodio prvo nominaciju Barryja Goldwatera a onda i pobedu Ronalda Reagana.

Nadamo se da će konzervativizam ponovo krenuti tim smerom, a National Review već obećava. Ovih dana je uživanje pratiti ih. Jedan od blogera je Johan Goldberg, pisac ovogodišnjeg bestselera "Liberalni fašizam" koji toplo preporučujem za prevod na srpski. Drugi post linkuje sa Obaminog novog predsedničkog sajta predlog za uvođenje radnih inicijativa ili neku vrstu obavezne društvene službe za sve građane, razblaženu verziju komunističkih radnih akcija, i komentariše u tri reči: Arbeit Macht Frei!

Pančić o Klausu

Sjajan tekst Teofila Pančića u Vremenu o Vaclavu Klausu i njegovoj poseti Beogradu. Citat: "Češki predsednik jeste i liberal i evroskeptik, i ubedljiv je u oba svoja svojstva. Zašto ovde takvih nema?" Pročitajte, preporučujem. Nećete svaki dan u Vremenu termine poput "desni liberalizam" i "evroskepticizam" naći počašćene pozitivnim epitetima.

Cena dinara

Guverner NBS Radovan Jelašić smatra da je kurs dinara „slika stanja privrede i politike u Srbiji“.

Na kraju krajeva da, ali vrlo posredno. Direktno, kurs je slika tokova kapitala. Kurs je pre svega cena dinara, a cene kao što znamo zavise od ponude i tražnje. Kada cena paradajza padne ne kažemo da je to odraz stanja privrede i politike u zemlji, nego promena odnosa ponude i tražnje. Cena dinara nije poseban slučaj. Ponuda dinara je novčana masa u zemlji, koju kontroliše NBS, a tražnja za dinarima je neto priliv kapitala. Pošto je priliv kapitala opao, opala je i cena dinara. Normalno. Pustite cene da se formiraju na tržištu.

Sledeća stvar uočljiva kod Jelašića ovih dana je potpuna nepovezanost retorike i akcije. Dok u medijima uporno ponavlja da NBS neće intervenisati, u praksi NBS interveniše svaki dan.

Berluskoni o Obami

"Mlad, lep i ima odličan ten."

Change.gov

Sam naziv sajta je već zastrašujući. Change.gov, to je juče uspostavljeni sajt Obamine prelazne administracije.

Strategija povećanja nezaposlenosti

Rasim Ljajić je potpisao opšti kolektivni ugovor koji predviđa da svi poslodavci moraju da isplaćuju topli obrok (relikt koji je Đelić 2002. pametno ukinuo) zaposlenima u iznosu od skoro 7,000 dinara mesečno. Ali ne brinite se, kako kaže sindikalac Ljubisav Orbović to neće biti problem ozbiljnim poslodavcima: Predviđena finansijska izdvajanja ne predstavljaju veliko opterećenje za poslodavce i reč je o "demagoškoj priči".

Ako 7,000 neće uticati na poslodavce zašto se topli obrok ne poveća na 20,000? Zašto poslodavci ne bi delili svinjske polutke i džakove krompira jednom mesečno i tako ne samo poboljšali ishranu radnika već i pomogli posrnuloj poljoprivredi? Zato što nije u pitanju demagogija već jednostavna logika. Što je rad skuplji to je manje radnika.

Ozbiljni poslodavci sa kojima smo razgovarali gotovo da nisu imali primedbe na ovu odluku, već male firme i gazde-štetočine. Oni "poslodavci" koji nikada i nisu pošteno radili, već ispod žita, na crno, sada se najviše bune.

Gazde su štetočine a poslodavci su pod navodnicima u "ozbiljnom" listu kao što je Politika. Naravno da Telekom, NIS i EPS nemaju primedbe na ovu odluku pošto ionako ne rade sa svojim novcem. Moj prijatelj, štetočina, koji ima trafiku i plaća zaposlene 15,000 dinara (bez poreza) neće moći da priušti dodatnih 50% nameta na neto platu. Jedan od njegova dva zaposlena će dobiti otkaz. Naravno nije on jedini liferant u Srbiji, otpuštaće i drugi. Drugim rečima kada imamo ovakvu vizionarsku vladu svetska finansijska kriza uopšte ne mora da nas brine. Povećaćemo nezaposlenost sami. Više o tome ovde.

Obamamanija i obamanomija

Može biti mnogo drugih razloga, ali Dow Jones je juče, dan posle izbora, pao za celih 500 poena.

To je najveći pad glavnog berzanskog indeksa na dan posle predsedničkih izbora u istoriji. Dosadašnji rekorder je bio pad od 4.5% posle izbora F. D. Ruzvelta 1932., što se tada pokazalo opravdano negativnim očekivanjem, jer je Ruzvelt ubrzo gurnuo zemlju u još goru depresiju od već postojeće.

Obama je danima pre izbora imao 90% šanse da pobedi, tako da je ovaj pad posle pobede verovatno i potcenjen. Ukupan pad je veći jer je berza padala već neko vreme, paralelno sa rastom očekivanja o Obaminom izboru. Sa druge strane, znamo da za divljanje berze gore i dole poslednjih meseci ima još mnogo razloga tako da realno ne možemo svaliti krivicu na izbore. Takođe, mene ne brine toliko Obama koliko solidna demokratska većina u obe kuće Kongresa, koja udružena sa predsednikom može naneti dosta ireverzibilne štete, kao što je dodatno podržavljenje umesto privatizacije zdravstva.

O Obaminoj ekonomskoj politici ćemo saznati više vrlo brzo, kad ovih dana bude počeo da postavlja sekretare i bira zvanične savetnike. Kao što smo više puta pisali, njegov predizborni štab je što se ekonomskog dela tiče bio dosta šizofren -- sa jedne strane tu su bili ekonomisti levog centra, Klintonovog tipa, koji bi u Evropi bez problema bili prokazani kao 'neoliberali', Jason Furman, Austan Goolsbee, Robert Rubin ili Larry Summers. Sa druge, tu su delovi stare garde socijalističkih apologeta preobučenih u ekonomiste, kao što je James Galbraight, sin Johna Kenetha Galbraitha. Imenovanja narednih dana će dati dosta pouzdan signal o namerama.

Zašto postoji zabluda o nepopularnim reformama?

Pitanje je takođe zašto postoji zabluda da su ekonomske reforme nepopularne? Moja pretpostavka je da je to posledica površnog razumevanja rezultata istraživanja javnog mnjenja. Kada pitate ljude koji im je najveći problem oni uglavnom kažu nezaposlenost, niska plata i slično. Političari to odmah prevode u akcioni plan i poruke u kampanji: zaposlićemo toliko u zdravstvu, toliko na izgradnji puteva, najavljuju određeni procenat povećanja plata u državnoj službi i slično a naravno posledično zaključuju (Očigledno je!) da bi otpuštanje bilo upravo suprotno od onoga što misle da građani traže.

Ja verujem da ljudi kada kažu nezaposlenost ne misle samo na generalni nedostatak radnih mesta. Sutra da se objavi konkurs za gradsku čistoću koji bi mogao da uposli sve nezaposlene verovatno bi veliki broj ljudi odbio takvo radno mesto. Primer jeste malo ekstreman ali je poenta da država može da stvori radno mesto ali ne i da stvori posao koji će ispuniti čak i umerena očekivanja ljudi. Čak i da se nezaposlenost smanji na 5% ljudi će je i dalje navoditi kao najveći problem, kao što je to slučaj i u najrazvijenijim državama sveta danas. Jednostavno, ambiciozni ljudi (većina) će uvek biti nezadovoljni svojim poslom i svojom platom. Uzaludno je pokušavati rešavanje ovog problema kratkoročno, u jednom mandatu. Političari bi trebalo da se posvete reformama koje će recimo na dugi rok garantovati stvaranje kvalitetnog posla u privatnom sektoru, opet sa razumevanjem da je ovaj problem praktično nerešiv, jer će neko drugi uvek imati bolji posao i veću platu.

Dobro rešenje za početak bi bilo i da testiraju predloge koje građani daju za rešavanje navedenih problema a ne samo koji su problemi. Možda bi se iznenadili ako bi čuli da građani koji kažu da je nezaposlenost problem broj jedan ne smatraju da je povećanje broja ljudi zaposlenih u državnom sektoru pravo rešenje.

Treba takođe razumeti da ljudi imaju konfliktna očekivanja i da istraživanje javnog mnjenja na to ne ukazuje. Ljudi hoće niže poreze i više usluga što je praktično nemoguće ostvariti. Dobar političar se vodi principima za koje veruje da će obezbediti najveće blagostanje na dugi rok a nikako ne vodi državu na osnovu često loše interpretiranih istraživanja javnog mnjenja. Dobar političar bi pokazao razumevanje za tešku situaciju u kojoj se mnogi građani nalaze i prihvatio da postoji problem nezaposlenosti ali ne bi zbog toga sprovodio ekonomsku politiku koja bi lošu situaciju učinila gorom.

Poreski referendum

Moj osnovni pogled na političku ekonomiju je da političari nisu prosto pljačkaši neobaveštenog naroda, kao što standardna teorija javnog izbora predlaže, nego da je stvar još gora -- za većinu legalnih pljački koju preko raznih inicijativa i politika ostvaruju, političari imaju podršku naroda.

Na jučerašnjim američkim izborima u mnogim državama se glasalo za različite pojedinačne ustavne amandmane. U Masačusetsu je jedan predlog bilo ukidanje državnog poreza na dohodak. (U SAD je veći deo poreza na dohodak savezni, ali države mogu da raspisuju i svoj dodatni deo.)

Rezultati? 31% ZA ukidanje, 69% PROTIV.

Da je ovaj porez progresivan, to bi se moglo objasniti tiranijom manjine koja putem izbora legalno otima od bogate većine. Ali porska stopa nije progresivna nego jedinstvena na 5.3%. Kako onda to objasniti? Zašto ljudi hoće porez?

Zabluda o nepopularnosti ekonomskih reformi

U Srbiji postoji uverenje da je konzervativniji pristup ekonomiji (privatizacija, ukidanje subvencija i niska javna potrošnja) nepopularan. Ova pretpostavka je pogrešna. Evo nekoliko primera:

Guverner Jelašić u poslednje vreme poziva na stezanje kaiša što za njega predstavlja nepopularan ali neophodan potez. Sa druge strane, o Jelašiću nikada nije bilo izgovoreno više lepih reči (smatra se glasom razuma) nego sada i nesumnjivo je danas popularniji nego pre dve godine.

Božidar Đelić je bio najpopularniji kada se predstavljao kao Boža Derikoža i kada mu je osnovna poruka bila da je državna kasa prazna i da ne može da se rasipa novac. Bez obzira što nikada nije ozbiljno smanjivao potrošnju javnost je imala predstavu o njemu kao o odgovornom političaru koji vodi računa o novcu poreskih obveznika. Sa vremenom se ova poruka pretvorila u poruke o neophodnoj socijalnoj ulozi države a sa tim, mada ne isključivo samo zbog toga, je opala i njegova popularnost.

Mlađan Dinkić nikada nije bio popularniji nego kada je zatvorio četiri najveće državne banke i ostavio hiljade ljudi bez posla. Njegova komentar o sirotoj bankarskoj službenici u bundi će verovatno ući u anale srpskog političkog nastupa. Još poena je pokupio kada je najavio privatizaciju velikih javnih preduzeća i deljenje besplatnih akcija. Ove dve akcije su mu donele mnogo više političkih poena nego uspostavljanje NIPa što ga je bar po meni koštalo boljeg rezultata na narednim izborima. Da ga pitate danas koji je najbolji potez koji je povukao kao politčar pretpostavljam da bi rekao zatvaranje banaka. I da kaže nešto drugo ne treba mu verovati jer se stalno poziva na uspešan bankarski sektor u Srbiji.

Dragan Đilas najavljuje smanjenje plata od 10 procenata u gradskoj upravi (doduše samo malom broju rukovodilaca) i ukidanje privilegija službenih automobila, što mu je nesumnjivo najpopularniji potez koji je mogao da povuče. Skoro je izjavio (ili neko iz njegovog okruženja) da grad Beograd poštuje olimpijski uspeh Milorada Čavića ali da grad ne deli stanove. Ne treba se iznenaditi ni ako on politički profitira zbog namere da smanji državnu potrošnju.

Konzervativne ekonomske ideje itekako imaju svoju publiku u Srbiji. Građani vole odgovoran odnos prema novcu poreskih obveznika a samim tim i odgovorne političare što gore navedeni primeri i pokazuju. Činjenica da sve manje ljudi zavisi od državnih plata će još jasnije ukazati na potrebu da se promovišu ideje ekonomskih sloboda. Šta je najgore što može da se desi? Određena interesna grupa može da organizuje štrajk ali bi neispunjenje njihovih zahteva samo donelo političke poene onome ko im se javno usprotivi. Kada su malinari pre par godina blokirali Srbiju većina glasača nije bila na njihovoj strani. Iskustvo Margaret Tačer koja se usprotivila štrajku rudara upućuje na isto. Jedino pitanje je ustvari koji će političar prvi da naplati ček koji su građani već potpisali?

Državne nekretnine

Kurir piše da JAT rasprodaje imovinu ali u dogovoru sa drugim državnim preduzećima, odnosno da se ne organizuje tender ili aukcija za delove preduzeća već da cena bude stvar dogovora sa partnerima. Pod uslovom da je tekst tačan treba reći da nije u interesu poreskih obveznika da nešto uspešnija državna preduzeća kupuju imovinu onih manje uspešnih. To je prelivanje iz šupljeg u prazno jer će ionako sva ta preduzeća uskoro biti privatizovana. Ako imovina JATu nije potrebna onda se treba prodati javnim nadmetanjem da bi se obezbedili najviši prihodi za pred-stečajni postupak (pošto je reorganizacija preduzeća priča za malu decu). Naravno, bolje od prodaje imovine javnim nadmetanjem je momentalni početak stečajnog postupka.

Očekivanja

Sudeći po Obaminom pobedničkom govoru gde se poziva na iskustva najstarijeg glasača - ponajviše kolektivizam:

When there was despair in the dust bowl and depression across the land, she saw a nation conquer fear itself with a New Deal, new jobs, a new sense of common purpose. Yes we can.

Ipak, biće dosta vremena za kritiku Obamine politike. Danas mu pre svega treba čestitati na pobedi.

Još malo o Obamaniji

Evo, ostalo je još desetak sati do skoro sigurnog izbora Mesije za predsednika Amerike. Želim da se u predvečerje novog doba pozabavim jednom temom koju sam juče načeo - razlozima "Obamanije". Naravno, nije ni prvi ni poslednji put da javnost bude zaluđena obećanjima demagoških političara, još je manje čudno i neočekivao da posle 8 godina vladavine jednog političara i jedne stranke ljudi žele promene, pa makar i alternativa ne bila baš bogzna šta. Takođe, legitimno je da se ljudi ne slažu sa nekom politikom i teže drugoj i nezavisno od ove dinamike vezane za promene.

Ali, u Obaminom slučaju mi smo suočeni sa jednom vrstom kolektivnog ludila koje se ogleda u potpuno iracionalnom i zombijevskom žmurenju pred očiglednim činjenicama, i spremnošću da se zarad podrške ovom kandidatu kompromituju sve profesionalne, ideološke, moralne i druge skrupule koje bi inače važile. Imamo kandidata koji je vrlo, vrlo problamatičan u ličnom smislu: profesor na fakultetu koji nikad nije objavio ni retka, student na Kolumbiji koga se niko do profesora ni kolega "ne seća", čovek koji je ilegalno i prevarantski primio milione dolara donacija od domaćih građana i stranaca, čovek sa mutnim i nedovojno razjašnjemim ličnim i političkim prijateljstvima sa teroristima i kriminalcima, sa vrlo razjašnjenim prijateljstvima sa rasističkim i bigotskim pastorom, čovek koji je u kampanji o skoro svakom pitanju rekao različite i suprotne stvari (od Iraka do spoljne trgovine). Naravno, nije ništa čudno da političari povremeno vrdaju ili lažu (teško da bi i uspeli da to ne rade) ali je vrlo netipično da jedan do te mere moralno kontroverzan lik sa mutnom i sumnjivom pršlošću, osvaja ne samo simpatije ljudi, nego i bespogovorno sledbeništvo i aklamaciju intelektualaca i medija, kao i suspenziju svih normalnih, uobičajenih standarda rasuđivanja i vrednovanja u politici.

Kolika je presija ovog kolektivnog ludila najbolje svedoči činjenica da Obamu podržavaju intelektualci za koje ni u kom slučaju ne biste očekivali to, i od kojih biste, po svemu sudeći, očekivali da ga ne podržavaju uopšte. Chris Buckley, konzervativac i sin osnivača National Review, Billa Buckleya, podneo je ostavku u NR i podržao Obamu; Kristofer Hičens koji je prošlih pet godina proveo u odbrani Bušove politike u Iraku, i žestokom napadanju intelektualaca i političara koji se tome protive, i koji je pre šest meseci optužio Obamu da je poređenjem svoje babe rasistikinje i svog pastora Jeremije Rajta "prodao svoju babu, što se često kaže za političare, ali ovaj put doslovno", sada ga podržava sa potpuno nesuvislim obrazloženjem. Farid Zakarija, konzervativni liberal koji je napisao zaista odličnu knjigu o tome kako demokratski populizam potkopava tradicionalne institucije liberalnog konstitucionalizma, u Americi i u svetu, sada podržava Obamu, pod zaista somnambulnim obrazloženjem da bi se zbog svog sina koji se zove Omar, on bolje osećao u zemlji čiji se predsednik zove Barak!

Šta je izazvalo ovoliku poplavu ludila i iracionalnosti, koja i najtrezvenije i najpametnije ljude sa osvedočenim karakterom i skoro etosom plivanja protiv struje, pretvara u takve beskičmenjake, oportuniste i smešne marionete levičarskog populizma? Svakako, jedna od važnih okolnosti je "rasna karta". Veliki broj belaca ima, ili im je nametnuta, krivica za prošle patnje crnaca i mnogi oklevaju da kritikuju Obamu plašeći se, s razlogom, da će od njegovih sledbenika odmah biti optuženi za rasizam. Obamina kampanja je u stvari vrlo obilato koristila ovu taktiku. Čak je i Džo vodoinstalater bio optužen za rasizam zbog svog komentara o Obaminoj redistributivnoj filozofiji, A Mekejnovu kampanju su novinari razapeli na krst zbog "rasizma" kada su uporedili Obamu sa "celebrities" poput Paris Hilton. Sam Obama se očajnički trudio da održi fikciju o svojim protivnicima kao rasistima - jednom je rekao da će oni u kampanji sigurno pričati kako on "ne izgleda kao drugi predsednici", iako to niko nikad nije rekao, niti insinuirao. Da je rasna karta besramno korišćena u političke svrhe svedoči i sudbina Geraldine Feraro, bivšeg demokratskog kandidata za potpredsednika koja je bila medijski linčovana zbog izjave da Obama zloupotrebljava rasu u politici. (Digresija: sinoć sam se slatko nasmejao kad je jedan prolaznik u Beogradu na pitanje novinara zašto je Obama bolji odgovorio "zato što je crnac").

Drugi, i po meni svakako važniji razlog za opštu fascinaciju Obamom (koja stvara na kraju neizdrživ javni pritisak i na mnoge ljude koji možda nisu toliko fascinirani njime) je to što on bar u ovom trenutku supstantivira stare fantazije američke levice o radikalnom preobražaju njihovog društva. Profesori, studenti, novinari i ostala "inteligentsia" čekaju skoro sedamdeset godina na svog Mesiju, na novog i možda još radikalnijeg Ruzvelta. Celokupna istorija Amerike posle New Deala se pokazala za njih kao veliko razočaernje, kao restitucija kapitalizma iz pred-ruzveltovskog vremena (iako to nije tačno). Obama koji je radikalni levičar sa marksističkim pedigreom, prijateljstvima sa levičarskim teroristima i profesorima marksizma, sa ženom koja stalno ponavlja kako prezire Ameriku i koja je takođe marksista, predstavlja inkarnaciju njihovog ideala i neopisivo raspaljuje njihovu ideološku maštu. Oni su u ekstazi - Ecce Homo, samo je nebo visoko. I onda ta unisona fascinacija preko medija top-down rezonira i na ravnodušnije i manje naklonjene, stvarajući jednu vrstu pozitivnog feedbacka.

Dalje, Obamin tip "harizme" je potpuno prilagođen ukusima post-moderne dekadentne publike, i to možda dodatno objašnjava zašto su i neki pristojni ljudi neotporni na virus Obamamnije: Obama nije ruzveltovski, čerčilovski, frankovski "strongman", maskulini populista koji lupa šakom o sto, vče, naređuje, preti, ustaje hrabro protiv neprijatelja (da, preti i on, samo ne povišenim tonom). Obamina harizma je post-maskulina; sa dečačkim, androginim ćosavim licem, mršavom tamnoputom figurom i finim manirima Ivy League perofesora, on substantivira jednu vrstu "ženske" harizme. Obama leči rane, podele, miri, pomaže siromašnima. On je neka vrsta šamana. Naravno, ako pogledate istorijat njegovih glasanja u Senatu i njegove proklamovane politike, vama je jasno da je reč o vrlo starom, neizmenjenom njudiloevskom, maskulinom, levičaru eksponatu stare, neizmenjene populističke "politike gomile", ali androgina opsena tihog, empatičnog šamana, koi razume ljude, želi da im pomogne i izleči ih, zaklanja pogled u tu realnost.

Kladionica

Intrade kaže da je gotovo, Obama ima 91% šanse da pobedi, McCain 9.

Da li će Obama biti izabran?

Praćenje masovnih medija u Americi pred ove izbore pruža vam jedan depresivan doživljaj o stanju u američkom društvu. Koja je slika koju svako od nas ima o američkim medijima? Energični privatni preduzetnici, senzacionalisti željni tiraža i ekskluzive, prate svaki trag, spremni su da unište svakog političara ako nađu neki osnov za to, niko ne može mirno da spava od njih. To je zemlja u kojoj štampa može da smeni predsednika, tj. natera ga da podnese ostavku, kao Niksona.

Ali, džaba ćete tragati na stranicama NYT ili WP ili na programima CNN i durgih mreža za jednom jedinom kritičkom notom o Baraku Obami, kandidatu koju je prava pozivnica za sva bezobrazna njuškala (videti pod Ayers, Rezko, Wright, ACORN, itd itd). No, u njegovom slučaju mediji su neverovanto pitomi. Funkcionišu kao servis u kampanji, koji pokriva i zataškava sve njegove brljotine i problematične stvari, i dijabolizuje i proglašava rasistom svakog ko se usudi da ga iz bilo kog razloga kritikuje. Pogledajte samo jednu činjenicu, koja upućuje da je potrebno ne samo neko novinarsko njuškalo, već vrlo verovatno i Bob Vudvord. Barak Obama najverovatnije nije rođen u SAD, što ga po slovu Ustava automatski diskvalifikuje za mesto predsednika. Philipp J. Berg, advokat iz Filadelfije i pristalica Hilari Klinton je tužio Obamu jednom sudu u Pensilvaniji, tražeći da ovaj obezbedi izvod iz knjige rođenih (pošto je navodno rođen na Havajima). Obama se izvlači na sudu na tehnikalije, tvrdeći kako nije u nadležnosti tog suda da raspravlja o ovom pitanju. Znimljivo pitanje - ako je zaista rođen tamo što ne pokaže izvod nego se izvlači? U međuvremenu se na sajtu Obamine kampanje pojavila elektronska kopija dokumenta koji je predstavljen kao njegov izvod iz knjige rođenih. Ali, odmah su mnogi počeli da ga sumnjiče, uključujući i stručnjake. Uočeno je recimo da dokument po formatu ne odgovara izvodu kakav je u vreme njegovog rođenja izdavan na Havajima, i da nema pečat. Kasnije se ispostavilo da je "izvod" običan faklsifikat koji je jedan Obamin pristalica "kreirao" i štampao na laserskom štampaču! Povučen je sa sajta! Dalje, Obamina majka se vrlo brzo po Barakovom rođenju razvela od njegovog oca i udala za Amerikanca indonežanskog porekla, sa kojim su kasnije prešli u Indoneziju. Filip Berg je obezbedio dokaze da je Obama bio upisan u indonežansku školu pod imenom Bari Sojero, dakle pod prezimenom svog očuha. Da bi neko u to vreme išao u školu u Indoneziji morao je da ima indonežansko državljanstvo, i ni jedno drugo (njihov zakon nije dozvoljavao dvojno državljanstvo). Po američkom zakonu, Obama je tada izgubio američko držaljanstvo i sada ne može da bude kandidat. Jednostavno pitanje - ako sve ovo nije tačno, zašto Obama ne pokaže original izvoda sudu i prekine sve spekulacije, umesto što se izvlači na legalističke smicalice? Jedini logičan odgovor je da sertifikata nema, i da čovek nije rođen u SAD. Ja ću tako misliti sve dok se ne pojavi sa izvodom i pokaže ga. Zašto to ne učini ako je sve desničarska teorija zavere? Najbolji način da se opovrgnu teorije zavere je da se pokaže da nisu tačne.

Stvar koje je meni zapanjujuća u celoj ovoj aferi (i mnogim sličnim vezanim za Obamu) je fenomenalno zataškavanje od strane medija. To se baš ne uklapa u sliku koju svi imamo o američkim medijima. Zar ovo nije bogomdani zadatak za njuškala željna Pulicera? Odmah otići na Havaje i videtei gde je ta bolnica, razgovarati sa osobljem, tražiti izvode drugih ljudi, upoređivati. Otići u Keniju i iskopati sve što se može, uključujući razgovor sa Obaminom babom po ocu koja je izjavila da je bila u sobi gde se mali Barak rodio u Keniji. Otići u Indoneziju i probati da pronađete školu gde je Obama išao, tražiti dokumente o njegovom upisu i saznati da li je ili nije bio indonezijski državljanin. Ništa od svega. Nada. Maca pojela jezik i istraživački elan! Nigde "dubokih grla", tajnih izvora i curenja! Ali, zato su veliki resursi usmereni na spinovanje i istraživanje da li je Sara Pejlin prekršila etički kod kad je otpustila siledžiju,muža svoje sestre iz službe, da li je odeća koju nosi u kampanji njena ili iznajmljena, itd.

Uporedite potpunu i apsolutnu ćutnju glavnih medija o prvorazrednoj senzaciji koju imaju pred nosom sa Obamom, sa recimo energijom svojevremeno uloženom u spionovanje i provere (ispostavilo se falsifikovanog) dokumenta o Bušovoj službi u NAcionalnoj gardi, pa ćete videti o čemu pričam. Koliko bi minuta trebalo glavnim medijima da lansiraju analognu priču o Mekejnu?

Obama će skoro sigurno biti sutra izabran za američkog predsednika, ali uopšte nisam siguran da će biti inaugurisan u januaru 2009. Slučaj Berg v. OBama će pre ili kasnije stići do Vrhovnog suda i Obama će biti prinuđen da pokaže originalni dokument o rođenju, koji će, sklon sam da verujem, pokazati da je rođen u Keniji a ne na Havajima, i da shodno tome, ne može da bude američki predsednik. Ovaj put, međutim, mediji neće oboriti američkog predsednika, već će, kladim se u to, zataškavati i prikrivati stvar sve do poslednjeg trenutka.

Strogo kontrolisan fijasko

To je moj članak o finansijskoj krizi u novom Ekonomistu. Ceo tekst nije dostupan bez pretplate ali evo isečka:

Kad se sve sabere, finansijska kriza nastala na tržištu nekretnina i proširena na finansijski sektor, u velikoj meri je posledica loše promišljenih državnih mera. Među njima su direktan upliv države na tržište nekretnina putem kvazi-državnih kompanija Fannie Mae i Freddie Mac; niz zakona, regulacija i uputstava koje zahtevaju od banaka da stambene kredite izdaju kao socijalnu meru, bez provere boniteta i bez zahtevanja učešća u kreditu; održavanje kartela agencija za rejting, koje su sumnjive hipotekarne hartije od vrednosti proglašavale nisko rizičnim; i generalno, ekspanzivna monetarna politika centralne banke, koja je pospešivala izdavanje loših kredita i stvaranje mehura u oblasti nekretnina.

Da li i privatni sektor ima učešća u svemu ovome? Naravno. I privatne investicione banke su kupovale hartije od vrednosti pokrivene lošim hipotekarnim kreditima, a da niko ih nije primoravao na to. Ali evo što je jedan investicioni bankar na ovakvom tržištu trebalo da uradi da bi izbegao krizu: Da unapred shvati da država preterano podstiče loše kredite i da te hartije sa dobrim prinosom a niskim rizikom preskoči; da prozre da agencije za rejting neopravdano dodeljuju ovim hartijama AAA rejting i na svoju ruku proceni da su rizične; da shvati da je zbog veštačkih kamatnih stopa Feda tržište nekretnina prenaduvano i da niske kamatne stope možda drže u iluziji da su neke investicije isplative. Drugim rečima, da bude toliko konzervativan sa rizikom, da se postavlja pitanje šta uopšte radi na tom tržištu. Zato nije čudo da su se bankari upecali. Sa ovako iskrivljenim sistematskim podsticajima od strane države, centralne banke i državno sponzirisanog kartela agencija za rejting, pravo čudo je da je i jedna investiciona banka ostala živa.

Zeleni New Deal

Moja pozicija u vezi globalnog zagrevanja jeste da je reč o političkoj prevari čiji je pravi cilj proširenje državne kontrole nad ekonomijom, neka vrsta socijalizma pod novim "ekološkim" izgovorom (u tome sam blizak Vaclavu Klausu), u čemu posebno neslavnu ulogu igra "zeleni" biznis" koji želi da stekne ogormne profite uvođenjem ograničenja emisija CO2. Ove napore predvodi vrlo široka politička koalicija bivših radikalnih levičara razočaranih slomom komunizma, ekoloških fanatika (ove dve grupe je ponekad teško razlikovati), biznismena, te političara u Evropi i Americi koji žele da sačuvaju bankrotirani welfare state sistem od pretnje tom sistemu koji nosi globalizacija tako što će itnenzivirati "globalno upravljanje", ili prostije i tačnije rečeno, napraviti svetsku vladu. Ja ih nazivam eko-industrijskim kompleksom. Bivši francuski predsednik Žak Širak uopšte nije krio da on shvata Kjoto protokol samo kao koristan trik koji će olakšati da se na globalnom nivou instalira svetska vlada ("Kjoto je prvi korak ka globalnom upravljanju i treba ga primeniti čak i da ne postoji naučna osnova za to").

Eko-industrijski kompleks se poslednjih desetak godina nalazi u velikom problemu. Od 1998 godine globalna temperatura stagnira, a ako pođemo od 2001 ili 2002 već drastično opada. Veliko je pitanje koliko se otvorenim laganjem i propagandom smaka sveta (što su do sada jedino i radili) može ubediti javnost u neophodnost desetkovanja industrijske civilizacije da bi se "spasila" planeta. Na prvi pogled, tekuća finansijska kriza dodatno otežava njihove "napore": ljudi, koji su generalno sumnjičavi prema priči o klimatskoj kataklizmi, tek sada će biti sumnjičavi. A teško je očekivati da će političari biti spremni da mnogo paradiraju sa ekološkim porezima i dodatnim politički korektnim lišavanjima, kad lišavanje, iz drugih, sasvim konvencionalnih razloga, ionako sledi.

Ali, kriza istovremeno uvek godi naporima za širenje državne kontrole. Etatisti prosto obožavaju krize. I eko-industrijski kompleks se snašao u njoj i shvatio da je kriza zapravo nova šansa. Našli su novu "tržišnu" nišu. Pošto su u ovoj eri nesuvislog lupetanja o kraju kapitalizma, oživele i aveti prošlosti poput New Deala, i ideja da se ulaganjima države u infrastrukturu i socijalu može popraviti stvar, eko-industrijski kompleks je smislio genijalnu stvar - Zeleni New Deal. Dakle, pošto država ionako mora da povećava poreze i potrošnju da bi izvukla svet iz krize, zašto ne bi dala pare nama, tj državnim i nadnacionalnim agencijama, NGOima i "zelenim" firmama da mi gradimo "ekološku infrastrukturu". Agencija za životnu sredinu UN već sebe vidi kao zametak nekog globalnog ministarstva za Zeleni New Deal. Kažu, ovo je istorijska šansa. Nema sumnje da je za njih to istorijska šansa, samo je za svet, a posebno siromašne u njemu, na koje bi oni primenili svoje mere, dosta velika pretnja. Ako ste do juče slušali da se mora napraviti svetska vlada da bi smo izašli na kraj sa klimatskim promenama, budite ubeđeni da ćete narednih meseci (zapravo, već je počelo) slušati gomilu zapenušanih propovedi o tome da ovaj put finansijska nestabilnost zahteva globalni odgovor i uspostavu globalnih političkih institucija koje će kontrolisati svetsko tržište. Recimo ovako: "The creation of a global governance system which reflects the new economic and demographic realities and responds effectively to new global challenges of the 21st century is urgently needed to help avoid crises and create a better future.” Aleluja.

A zeleni žele da se ugrade u tu "bolju budućnost" preko globalnog (ili niza lokalnih, za početak) New Deala kao "rešenja" za finansijsku krizu. Klimatskih promena ionako nema, ali, što reče, Širak, to nije razlog da se ne borimo protiv njih, stotinama milijardi poreskih para u džepovima multinacioanlnih korporacija, i stotinama novih lukrativnih i prestižnih "projekata" i globalnih regulativa u "portfoliju" birokratije UN, MMF, WB, NGO-a i nacionalnih vlada.

Đile o umetnosti

Deo intervjua koji je Srđan Đile Marković dao Blicu:

Karikaturom se ipak ne bavite?
Ne, zato što se kod nas karikatura ne plaća, kao što se ne plaća ni novinski strip. Kad se već ne plaća, ne treba ni da ih bude. To bi bio fer-plej.
Na blogu ste napisali da vam je cilj novac?
Pa jeste, ako umetnost treba da postane vrednost. Jedini način da se ljudi ubede da je delo vredno jeste da ga neko kupi. Novac je jedino u šta ljudi danas veruju.
Vi takođe?
U društvu u kome smo sada, novac je komunikacija – vrednost svih vrednosti. Ma koliko bio bedan, bolje i takav nego nikakav.

Zdrava logika, podseća me na intervju Thomas Bernharda koga je Ivan ranije linkovao. Ovde je Điletov blog.

100 dana crkvenog sindikata

Mnoga ministarstva su nepotrebna ali Ministarstvo vera pogotovu. Do danas nisam mogao da zamislim koju to ulogu oni obavljaju, odnosno šta rade ti ljudi. Pretpostavljao sam da drže neke konferencije i da u nekoj meri budu servis (sindikat) sveštenika, kao što su i ostala ministarstva uglavnom servisi profesionalnim udruženjima. Kao sindikat su prebacili moja očekivanja jer su za prvih sto dana rada vlade praktično zaposlili jedan broj pravoslavnih sveštenika i monaha. Poreski obveznici tako isplaćaju plate ovim profesionalcima koji rade u nerazvijenim područjima i nisu u stanju da sami zarade od 15,000 do 24,000 dinara.

Ako ljudi u Vranjanskoj eparhiji ne finansiraju dovoljno svoje sveštenstvo onda je to znak da bi crkva mogla ili da potraži novo tržište ili da uradi transfer sredstava iz uspešnijih eparhija. Izgleda da je lakše, i bogu i vlasti, posmatrati sveštenike i monahe kao državna preduzeća koja posluju sa gubitkom a koje vlada iz nacionalnog interesa neće da otera u stečaj već ih neumorno subvencioniše. Jedan od ciljeva Ministarstva vera je i da sistemski reši problem penzionog i zdravstvenog osiguranja pravoslavnog sveštenstva pošto ga ne uplaćuju sami. Nema sumnje da to sistemski znači da se njihovi doprinosi stave na teret poreskih obveznika, kao što se i sada uplaćuje manjem broju ugroženih.

Da ne bude da Ministarstvo troši pare samo na sveštenstvo, uložili su dosta para i u obnovu pravoslavnih crkava a daju nešto novca i televiziji Logos u duhu podrške slobodi govora. Finansiraju i bogoslovije, medrese i katoličke škole. Ovo poslednje, iako loše, je još i najmanji problem pošto država ionako finansira sve ostale škole kroz ministarstvo obrazovanja. Vaučeri (izvini Andrej) bi omogućili roditeljima da pošalju decu i u religijske škole.

Kada se priča o razdvajanju crkve i države valjda se između ostalog misli i da sve gore navedene aktivnosti treba finansirati iz drugih izvora.

Janković, Energy&Environment

Moj tekst "Eco industrial Complex in USA - Global warming and rent-seeking coalitions" je upravo izašao u decembarskom broju britanskog časopisa "Energy and Environment". Za sada ima samo apstrakt, videću kako i da li smem da linkujem ceo tekst.

Kraj maldivskog diktatora

Lider sa najdužim stažom u Aziji, 30 godina, je upravo izgubio izbore. Maumoon Abdul Gayoom je u drugom krugu osvojio 45% glasova, prilično impresivno ali nedovoljno za produžetak mandata. Gayoom je bio poznat po obračunavanju sa svojim političkim protivnicima, pa su tako lideri opozicije godinama živeli u izgnanstvu a njihova deca u kućnom pritvoru u zemlji. Za svaki slučaj.

Proces promena je počeo demonstracijama 2003. godine koje su rezultirale novim ustavom donetim ove godine a koji zauzvrat po prvi put propisuje višestranačke izbore. Novi predsednik Maldiva je Mohamed Nasheed. Inače njegovu stranku, Maldivsku demokratsku partiju, su proteklih godina u više navrata obučavali treneri iz Srbije, uglavnom bivši otporaši.

Uvek mi je bilo interesantno kako su mnogi turistički rajevi na zemlji patili od manjka sloboda, odnosno imali loše vlade, kao na primer Maldivi, Fiji i Brunei. Moguće je da zbog prihoda od prirodnih lepota zemlje bogate ovim resursom pate od sličnih problema kao i zemlje bogate naftom. Naime, ni vladi na Maldivima nije bilo preivše bitno šta misle građani jer nije zavisila od njihovog poreskog prihoda. Dok se ovaj problem u zemljama bogatim naftom naziva black curse na Maldivima bi mogao da se opiše kao heaven's curse. Ipak izgleda da zemlje koje žive od turizma pre ili kasnije odustanu od represije jer politička nestabilnost ne pomaže turizmu. Primer Maldiva a nešto ranije i Sejšela upućuju na taj zaključak.

Mama, ja sam još gladan!

Stan i penziju je dobio, sada traži novi bazen.

Uzroci krize ponovo - sekjuritizacija

Želim sada da se pozabavim jednim od popularnih objašnjenja tekuće finansijske krize, koje krivicu svaljuje na neregulisanost finansijskog tržišta u Americi. Reč je o teoriji koju često ovih dana slušamo o tome kako je finansijska inventivnost Wall Streeta, njihove maštovite tehnike trgovine poput sekjuritizacije hipotekarnih zajmova, bila najvažniji faktor krize, za koji je, dakle, odgovorno samo tržište. Na to je ukazao Alan Greenspan, a i stalno zastupa komentator Andreas Breme kod nas na blogu. Beskrupulozni "kauboji" sa Wall Streeta su krivi za sve, i od njih država/regulator mora da štiti jadnog građanina-štedišu, brižjlivijom i strožom regulativom.

No, ako pogledamo istorijat sekjuritizacije u SAD, videćemo da je država kumovala njegovom uvođenju, a ne tržište. Najpre, da opišemo kako ta "sekjuritizacija" uopšte funkcioniše. Sekjuritizacija je proces u kome finansijske ustanove otkupljuju hipotekarne kredite od banaka koje ih izdaju, skupljaju ih u ogormne "pool-ove" i onda izdaju hartije od vrednosti na osnovu tih kredita, i prodaju investitorima. Osoba koja izdaje hipotekarni kredit, nije osoba koja ga sprovodi i kontroliše u svim fazama. Kupci hartija od vrednosti na osnovu kredita mogu da budu investitori širom sveta, a vrlo često su firme sa Wall Streeta.

Na prvi pogled cela ova procedura izgleda dosta glomazno i komplikovano. Zašto bi finansijske ustanove koristile ovako zaobilazne mehanizme prodaje i preprodaje kredita umesto jednostavnog starinskog hipotekarnog zajma, sa učešćem, proverom kreditne istorije i otplaćivanjem duga onome ko vam je kredit dao? Procedura povlači ogromne agencijske troškove, tj osoba koja izdaje kredite radi direktno protiv invstitora tj otkupljivača - ona ima jak motiv da da što više loših kredita i da ih što skuplje "uvalja". Zašto i kako je uprkos tome postojao ogroman broj investitora koji nisu za to marili?

Razlog za to je bio što je država svojim akcijama ograničila koristi konvencionalnog hipotekarnog bankarstva i učiniila čak i tako nesavršeno sekundarno tržište sa hartijama od vrednosti privlačnijim. Razlozi za bujanje "kaubojštine" na Wall Streetu su bila regulatorna ograničavanja normalnog bankarstva. U Americi je kroz 20 vek postojao i funkcionisao jedan oblik banaka koje su specijalizovane za hipotekarne zajmove, Savings and Loans (S&L), koje su radile upravo po modelu "normalnog" konvencionalnog bankarstva. Banka u kraju prima štednju od ljudi na jednoj strani, a na drugoj, na osnovu te štednje, daje kredite za kuće klijentima na starinski, konzervativni način. No, kao posledica njudilovskih ograničenja, određena je maksimalna kamata koje su S&L mogle da daju na štednju, oko 3% (čuvena regulacija Q). Kada je 1970-ih inflacija porasla i na 10% to je posebno oštro pogodilo S&L, i praktično ih dovelo na rub propasti - tržišne kamatne stope su preavzišle daleko one određene regulacijom Q i investioni fondovi su postali mnogo privlačnija mesta za štednju. S druge strane, tradicionalna ograničenja poslovanju banaka u Americi koja su sprečavala širenje preko državnih granica, ograničavale su ovu industriju u pogledu iskorišćavanja svih prednosti ekonomije obima. Obe ove stvari često su vodile hroničnom nedostatku kapitala u S&L kompanijama. Dešavalo se da S&L kompanije u Kaliforniji nemaju para za hipotekarne kredite iako postoji tražnja za njima, a da nemaju načina da dođu do sredstava od drugih banaka u drugim delovima zemlje gde štednje ima. I zašto nas to ne iznenađuje: suočena sa ekonomskim problemom koji je sama izazvala, preko regulacije Q i zabrana širenja na federalnom nivou, država umesto da ukine ta ograničenja smišlja nove, inventivne načine kako da dodatnom regulativom i intervencijama "ispravi" stvar. Uvodi sekjuritizaciju hipoetkarnih zajmova kao jedan od načina da se prevaziđe nestašica kredita. Fredie Mac je osnovan 1970 godine UPRAVO da bi promovisao sekjuritizaciju, tj trgovinu zajmovima S&L industrije. On je sekjuritizovao, pod implicitnim državnim garancijama, milione dolara loših kredita S&L kompanija najpre u Kaliforniji, a onda i drugde, dajući time sredstva S&L da nastave sa kreditiranjem.. U takvim okolnostima, S&L nije morao da ima dovoljno kapitala, tj štednje da bi pokrio svoje zajmove, već je mogao da računa na pare od Freddie Maca. "Affordable housing" i "američki san" su mogli da se nastave.

Dakle, sekjuritizacija hipotekarnih kredita je izmišljena od strane države kako način da se promovišu jeftini krediti za kuće, a da se istovremeno ne ukinu državne regulative koje su te kredite veštački učinile skupim, "in the first place". S&L nikada ne bi tražile sekjuritizaciju da su mogle legalno da povećaju svoju štednju, podizanjem kamata na nju, ili širenjem u druge delove zemlje. Klasični, knjiški primer državnog "rešavanja problema". Da nije bilo prethodnih restrikcija metod sekjuritizacije sigurno nikad ne bi preovladao na slobodnom tržištu, jer ima više troškove od konvencionalnog bankarstva (ima i neke prednosti poput ekonomije obima i minimiziranja agencijskih troškova od strane velikih firmi, ali ta prednost bi iščezla onog trenutka kad bi S&L bile deregulisane, što se nije desilo). (ovde je odličan razgovor o ovoj temi i još mnogo čemu vezanom za krizu, Arnolda Klinga i Russa Robertsa na Econ Talku)

I pazite, kako se stvar nastavlja: 1980 S&L firme dolaze u nove probleme, jer njihovi krediti sa fiksnim ratama prete da budu potopljeni ovaj put od rastućih kamatnih stopa. I FM i FM lansiraju programe Guarantor i Swamp sa ciljem da čistom računovodstvenom prevarom omoguće S&Ls da ne priznaju bankrot. FM i FM otkupljuju loše, nenaplative kredite od S&L, skidaju ih sa bilansa ovih firmi i omogućavaju im da prežive veštački. Tehnički je to izvedeno tako što je S&L omogućeno da razmene loše hipoteke za "dobre" hartije od vrednosti nastale uz pomoć FM i FM na osnovu tih istih hipoteka (!), i da onda koriste te hartije od vrednosti kao kolateral za dalje zaduživanje! Dakle, opet za pribavljanje gotovine, iako nemaju štednje! Tržišna greška? Hm...

I sada dolazimo do velikog finala. Pošto su do kraja 1980-ih većina S&L ovako ili onako propale, vlada pristupa rešavanju prethodnog problema koji je sama stvorila, a koji je nastao njenim rešavanjem prethodnog problema koji je opet sama stvorila. Ovaj put, pokušava da predupredi debakl niske štednje i visokih kredita sličan onom sa S&Ls (što je sama država izazvala sekjuritizacijom), tako što uvodi nove regulative obaveznog kapitala banaka koje su mnogo više nego u slučaju kapitala za sekundarne hipotekarne kredite. Dakle, banka za svaki kredit koji po solidnim uslovima, uz učešće i kreditnu proveru sama izda, mora da drži znatno više kapitala nego za hartije od vrednosti koje neko drugi izda i proda, na kredite sa minimalnim ili bez učešća i bez provere od strane osoblja banke! To je bio vrhunski podsticaj države za "affordable housing"! Dakle, relativne cene konvencionalnih kredita i kredita na sekundarnom tržištu su državnom regulativom bile poremećene u korist loših kredita, a sa altruističkim i egalitarističkim obrazloženjima. Hartije zasnovane na kreditima bez učešća imale su AAA rejting! Državni kartel agencija za kreditni rejting im je davao taj status, a SEC i FED aminovali, iako su imali ingerencije i mogućnosti da intervenišu. SEC je vodio William Donaldson, jedan od najgorih intervencionista u istoriji te organizacije. Ako su sada toliko pametni, zašto nisu sprečili ovaj proces na vreme, dok je još bio u toku? Samo uz krajnje natezanje i semantičke trikove, ovo se može nazvati "tržišnom greškom".

Što više proučavam tekuću krizu, sve više se uveravam da je monetarna politika i u SAD i u Evropi bila odlučujući faktor. Kao što smo Slaviša i ja ranije tvrdili, sekjuritizacija hipotekarnih kredita je bila samo forma kroz koju je kriza kanalisana. Vrlo verovatno bi se i konvencionalni hipotekarni sistem našao u problemu sa ovakvom monetarnom politikom. Znamo da je tržište nekretnina, uz industrije trajnih i kapitalnih dobara, generalno sklono najvišem rastu u vreme buma, i najvećem padu u vreme krize. To što se bum u ovom slučaju odvijao preko sekundarnog tržišta hipoteka, a što sada ono najviše trpi, je stoga što je vlada uterala hipotekarno tržište u taj kanal, veštački uništivši svojim regulatornim intervencijama klasične S&L banke. Ali, ulaganje finansijskih posrednika u rizične hartije na sekundarnom tržištu je bilo jednako "tržišna greška" kao i ulaganje investicionih banaka u trajna kapitalna dobra. Ključni faktor je bila cena kapitala, veštački inlfadirana kreditnom politikom, a ne forma u kojoj se ta inflacija kredita pokazuje. To što je stvar najpre pukla na tržištu hipoteka, verovatno je posledica drugih faktora, tj političkih restrikcija, koje su pogoršale incijalnu krizu, poput operacija Fannie Mae i Freddie Maca koje su pojačale moralni hazard, i regulative vezane za korišćenje zemlje koej su dodatno infladirale cenu nekretnina. Ali, osnovni faktor je jasan - kreditna ekspanzija, tj inflacija. Sekjuritizacija je, što reče, jedan filozof, bila samo "laka pena na površini puko postojećeg".

Kako će se deficit smanjiti

Eto sada ćemo smanjiti spoljnotrgovinski deficit. Pošto zbog finansijske krize ili drugih razloga kapital slabije ulazi u zemlju, vrednost dinara prema evru pada. To pogoduje izvoznicima, a poskupljuje uvoznu robu u dinarima. Uvoznici će manje uvoziti jer je uvoz skuplji, građani će manje trošiti jer je manje novca iz inostranstva koji bi to platio.

Slabiji ulazak kapitala naravno nije dobra stvar. Najbolje bi bilo kad bi novac u zemlju ulazio neprestano. Ali sada se vidi da nema reči ni o kakvom "slomu" koji su analitičari najavljivali onog trenutka kada kapital prestane da ulazi i kada "spoljnotrgovinski deficit nema više čime da se finansira". To prosto u sistemu fleksibilnih kurseva ne funckioniše tako. Eto sada kapital prestaje da ulazi, ali nikakvog sloma nema, ima samo prilagođavanja preko kursa. Manji priliv kapitala samo znači manju ponudu deviza u odnosu na dinare, što onda znači slabiji dinar, što onda znači manji uvoz a veći izvoz, odnosno manji spoljnotrgovniski deficit. Prilagođavanje je automatsko.

Narodna banka ne bi trebalo da interveniše na tržištu deviza, nego da pusti da se dinar prilagodi kapitalnim tokovima, što za sada i radi. Sve i kad bi htela da interveniše, to ne bi mogla dugo da radi jer bi se devizne rezerve na kraju istopile. Kao što je uglavnom pustala dinar da nesmetano raste, sada treba da ga pusti da pada. Ako se je već odlučila za politiku fleksibilnog kursa, najbolje je pustiti valutu da se prilagođava tokovima kapitala. U suprotnom, može uvek vezati dinar za evro ili direktno uvesti evro. Jedino što ne treba da radi je da fino šteluje kurs prema svojoj ideji šta je"realno".

Bilioni

U senci priče o $700 milijardi državne pomoći bankama u SAD promakle su nam mnogo veće cifre u Evropi. Economist navodi ukupni iznos od čitavih 2,556 milijardi dolara u evro zoni.

To je više nego trostruki iznos od onog u SAD, za ekonomiju slične veličine. Po zemljama, Nemačka izdvaja $680 mlrd., Francuska $460 mlrd., Holandija $260 mlrd.

Snaga selotejpa

Naučnici sa UCLA-a su otkrili da odlepljivanje selotejpa u vakuumu generiše X - zrake (prenosi NY Times, a ne Onion).

Obamino levičarenje?

Obama se često naziva "najlevljim" članom Kongresa. Teško je znati na šta se ova tvrdnja tačno odnosi, ali pretpostavljam da se radi o nalazu "National Journal"-a da je Obama najliberalniji senator u 2007. godini. (Podsećanja radi, ista organizacija je i Džona Kerija 2004. proglasila za najliberalnijeg senatora, što mi je odmah malo sumnjivo).

Nešto detaljnija analiza (koju je radilo nekoliko profesora sa Prinstona i UCLA-a) pokazuje da to nije baš tako, odnosno da je Obama prilično prosečan član Kongresa iz redova Demokratske stranke. Iako se sam rad pretežno bavi poređenjem Obame i Klintonove, u radu je analiziran i Mekejn. Razlika između Obame i Mekejna je naravno velika, ali manja nego između prosečnog demokrate i republikanca (jer je Mekejn "levlje" od prosečnog republikanca nego Obama od prosečnog demokrate).

Meni je lično bio daleko zanimljiviji nalaz da je najlevlji republikanac desno od najdesnijeg demokrate, odnosno da skoro uopšte ne postoji preklapanje. To je za mene prilično iznenađenje. Mislim, znao sam da je američka politika prilično podeljena, ali nisam znao da je ovoliko podeljena. Šta više, izgleda da ta podeljenost raste.

Saopštenje MMF-a

Tek skoro sam naišao na ovo saopštenje za štampu MMF-a od 24. septembra po okončanju posete misije Beogradu. Kažu da je rast BDP kod nas zasnovan na rastu bankarskog sektora, telekomunikacija i šopingu. Valjda misle potrošnji. Interesantno je da kritikuju vladu zbog loše investicione klime, pogotovu jer se naši političari stalno hvale kako je kod nas idealno ulagati. Sve ostalo je više manje poznato.

Pozovi CIA za savet za ulaganje

Kada je 1951. Jacobo Arbenz pobedio na izborima u Gvatemali počeo je da sprovodi redistribuciju obradive zemlje. Ako neko ima mnogo neiskorišćene zemlje bio je prisiljen da je proda državi po ceni koju su vlasnici naveli kao vrednost u poreskim prijavama. Naravno, daleko ispod tržišne vrednosti. Američka kompanija United Fruits Company (Chiquita banane) je bila ozbiljno ugrožena. Međutim, 1954. je CIA sponzorisla vojni puč koji je Arbenza udaljio sa vlasti pod izgovorom da sarađuje sa Sovjetskim Savezom i vratio zemlju originalnim vlasnicima.

Dokoni ekonomski "forenzičari" su uporedili rast cena akcija UFCa sa datumima kada su održani sastanci na kojima je isplaniran prevrat i kada je izdato tajno predsedničko odobrenje da se akcija sprovede, pošto su ova dokumenta postala javna. Zaključak je da je par meseci pre prevrata cena akcija skočila 10% dok je posle skočila za samo još dodatnih 3,5%. Predsednik UFCa je inače bio u srodstvu sa direktorom CIAe koji je inače služio i u bordu kompanije. Iako je u pitanju bila najstrožije čuvana državna tajna insajderi nisu mogli da odole. Tržište izgleda dobro predviđa i ishode prevrata. Procenat rasta akcija preduzeća koje su imale poslovne interese na Kubi pred operacijom u Zalivu svinja su znatno manje porasle. Stoga, ako vas zanima ishod sličnih akcija ne škodi ako pratite i berzu.

Naše tajne službe, lišene mogućnosti da pristojno zarade ulaganjem u hartije od vrednosti, su morale da se snalaze.

To se nekada zvalo Omladinska zadruga

Danas:
Tek poslednjih godina počinje istinsko institucionalno uključivanje mladih u društvo, a neposredni izvršilac tog zadatka je Ministarstvo omladine i sporta. Pored nedavno usvojene Nacionalne strategije za mlade, koja tek treba da se primeni, najkonkretniji rezultat su kancelarije za mlade, kojih je do danas otvoreno ukupno 52 - 48 lokalnih i četiri regionalne. U proceduri je osnivanje još 45 lokalnih kancelarija.

Reforma pravosuđa

Tadić najavljuje reformu pravosuđa. Ustvari ništa posebno ne najavljuje nego samo kaže kako je reforma neophodna. Kaže da je nedopustivo da ima preko 4,000 predmeta koji su zastareli i da procesi traju 20 godina. Slažem se, ali on ne nudi nikakvo rešenje osim što ulaže javnu kritiku. Jedno rešenje bi bilo ograničiti trajanje sudskog procesa. Tako, da recimo imovinski spor ne može da traje duže od 3 meseca na primer. U tim sporovima koji traju 20 godina teško da ćete skupiti više od 100 sati samog suđenja. Zašto se ne bi sudilo dan za danom kao u Americi. Dokaze ili imate ili nemate, 6 meseci čekanja je bespotrebno.

Ja imam nekoliko procesa već više od pet godina pred Prvim opštinskim sudom, što me naravno ne čini ekspertom, ali je i meni laiku očigledno da je ogroman problem odlaganje suđenja zbog nepojavljivanja stranaka ili svedoka i po nekoliko puta. Zašto je problem privesti ljude ako se ne odazovu na prvi poziv? Zašto čekati par godina da bi se izdao nalog za privođenje?

Tadić me je malo razočarao jer mu je glavni primer blage kaznene politike krivično delo trgovine narkoticima. Na stranu što to ne treba da bude krivično delo na prvom mestu, jer je u pitanju kriminal bez žrtve, posebno mi smeta što Tadić relativizuje dužinu kazne. Pa tako ispada da 2 do 12 godina predstavlja blagu kaznu. Ko je proveo jednu noć u zatvoru ili bar odslužio vojsku zna da ceni svaki sat slobode, a kamoli 12 godina.

Nije loše

Marko nas stalno podseća da marže nisu isto što i profit, dok su sasvim različite od rabata. Izjava ministra trgovine Slobodana Milosavljevića je ipak osvežavajuća. Na pitanje da li je Vlada Srbije spremna da pozove trgovce da smanje marže, ministar je kazao da je spreman da on to učini, ali da je u Srbiji "stvorena fama" da su marže previsoke.

Boris Begović u Politici

Nedavno sam otkrio seriju zanimljivih tekstova Borisa Begovića objavljenih u Politici: tiču se uglavnom Vašingtonskog konsenzusa. Rekao bih da je njegovo stanovište vrlo blizu onome koje sam ja zastupao ovde, braneći vašingtonski konsezus - šta ima što ne valja u principima VK? Meni se posebno dopada njegov tekst o Stiglitzu, koji odlično ilustruje svu šupljinu predloga "nobelovca Stiglitza".

Očigledno je!

To je čest argument koji se čuje u raspravama "laika", a vezano za ekonomiju. Recimo, "vidi se iz aviona da Delta ima monopol", ili "očigledno je da gde MMF prođe tu trava ne raste", ili "očigledno je da će izvori nafte pre ili kasnije presušiti", ili "očigledno je da stanovništvo Zemlje ne može neograničeno da raste".

Prvo, o očiglednosti: očigledno je da se Sunce okreće oko Zemlje, kao što je očigledno i da je Zemlja ravna ploča. A razmislite tek o ovome: ako je obim Zemlje 40 hiljada kilometara, koliko dugačak mora da bude kanap koji bi "opasao" Zemlju na 1 metar visine od tla? Očigledno je da mora da bude dosta duži od tih 40.000 km. A, u stvari, mora da bude duži svega za 6,28 metara. A šta tek reći za činjenicu da isto važi i za Sunce (čiji je obim skoro 4,5 miliona km), odnosno da dužina kanapa koji bi opasao Sunce na 1 m od tla treba da takođe bude samo za 6,28 metara duža od tih 4,5 miliona km? Očigledno? Pa, ne baš. (za one kojima nije jasno - formula za obim je 2*r*Pi; ako poluprečnik povećate za 1 metar, obim se povećava za 2Pi metara, bez obzira na početni poluprečnik)

Poenta je da mnoge stvari koje su očigledne prosto nisu tačne.

Što se Delte tiče, nalaz ne može da se zasniva na očiglednosti. Onome ko sve kupuje u Delti je očigledno da Delta ima monopol, a onome ko kupuje samo u Merkatoru deluje sasvim očigledno da su priče o monopolu Delte čista glupost.

Što se MMF-a tiče, on radi pretežno sa problematičnim zemljama. Nekada njihovi saveti uspeju, nekada ne uspeju, ali poređenje tih zemalja sa zemljama koje nisu nikada radile sa MMF-om je glupo. Na primer, ja sam siguran da u Srbiji mnogo više umiru ljudi koji idu kod lekara, nego oni koji ne idu. Da li to znači da je očigledno da lekari ubijaju ljude? Naravno da ne, već to znači da kod lekara idu oni koji su bolesni.

Da li je očigledno da ćemo potrošiti svu naftu? Sasvim sigurno deluje da jeste: količina nafte je ograničena, a potrošnja raste. Kako uopšte može neko da tvrdi da nećemo potrošiti svu naftu? Pa, ako uzmete u obzir cene, onda uopšte nije očigledno, jer kako rezerve nafte počnu da opadaju, cena nafte će rasti, tražnja za naftom će padati, a tražnja za drugim izvorima energije će rasti. Verovatno ćemo preći na nešto drugo dosta pre nego što se nafta potroši, ali nije izvesno.

Slično važi i za stanovništvo Zemlje. Ako su resursi ograničeni, a stanovništvo raste, onda je očigledno da postoji neki limit za rast stanovništva i da je nužno nešto uraditi kako bi se sprečio preveliki rast stanovništva. Međutim, ako pretpostavite da resursi i produktivnost nisu ograničeni (što nam prethodnih 200 godina dokazuje), a da postoji i neki endogeni limit rastu stanovništva (sve razvijene zemlje su prošle kroz demografsku tranziciju), onda čak ni to nije očigledno.

Neke očigledne stvari su tačne, a neke očigledne stvari nisu tačne. Samim tim, očigledno je da zaključke ne treba zasnivati samo na tome što je nešto očigledno.

Vobanov povratak u budućnost

Novi Statut Vojvodine, koji je inače pun bisera jer taksativno navodi ovlašćenja pokrajinske vlade, između ostalog propisuje da Skupština Vojvodine osniva razvojnu banku. Vojislav Koštunica je kritikovao ovaj potez jer ga smatra neustavnim, jer je bankarski sistem u nadležnosti Srbije. Jedan od autora Statuta odgovara da se banka neće baviti monetarnom politikom što je prerogativ jedino NBS pa posledično i neće biti problema sa Ustavom.

Bojan Pajtić lepo kaže: Uvođenje institucije razvojne banke Vojvodine znači poboljšanje pozicija u privredi. Statut ... implementira sredstva .. i obezbeđuje da ona budu usmerena u razvoj infrastrukture, nova radna mesta i razvoj privrede. Šta je tu nejasno?

Pa za početak bi bilo lepo reći da se radi o novoj državnoj banci, a sa njima postoje dva velika problema: centralnoplanska alokacija sredstava i korupcija. Netržišna alokacija sredstava dovodi do finansiranja inferiornih projekata, čija je ekonomska smislenost sporedna u odnosu na političke ciljeve. Takvi krediti su i doveli do finansijske krize u Americi. Ako to nije previše ubedljiv primer, setite se Beobanke, Jugobanke i sličnih. Valjda vojvođansko rukovodstvo smatra da građane Vojvodine treba podsetiti kako može ekspeditivno da se da kredit nekom gubitašu da isplati plate ili da nije loše graditi nerentabilne puteve. One, koje privatni investitori procene previše rizičnim ili neisplativim. Najveći gubitak nije samo što će se novac ulagati rizičnije i manje profitabilno (cilj će sigurno biti jeftini krediti), već oportunitetni trošak. Novac koji građani ne ulože sami je ustvari najveća tragedija ove buduće državne banke. Umesto da taj novac građani sami investiraju preko privatnih banaka u najisplatljivije investicije, to će umesto njih raditi Pajtić i ekipa.

Korupciju takođe ne treba zanemariti. Da li ima nekoga da sumnja da će značajne kredite od državne banke dobijati isključivo politički podobni? Državna banka će tako postati novi NIS ili Telekom, gde će članove upravnog odbora i menadžment imenovati stranke na vlasti a koji će za račun političara činiti usluge pojedincima i firmama od važnosti za političku elitu. Da se razumemo nije u pitanju problematična istorija Bojana Pajtića već sistem koji jednostavno motiviše razvoj korupcije.

Nisam siguran da je Koštunica u pravu kada kaže da je osnivanje ove banke neustavno. Ne znam gde to Ustav brani državnim organima da osnivaju preduzeća. Čudno je kako mu smeta banka koju osniva pokrajinska vlada a ne smeta mu poslovanje recimo Poštanske štedionice ili drugih banaka gde republička vlast ima deo vlasništva. Ja bih voleo da Ustav zabranjuje državi da se bavi privrednim aktivnostima, ali mislim da to nije slučaj. Sa druge strane to što Ustav dozvoljava osnivanje državnih banaka ne znači da to nije najgora stvar koju vlast može da uradi za građane Vojvodine. Nacionalni investicioni plan je barem vremenski ograničen, dok ovaj državni monstrum preti da bude večan.

Obamin socijalizam

Ovo je retka prilika. Za nedelju dana za američkog predsednika će verovatno biti izabran čovek koji je otvoreni socijalista i čiji je glavni projekat poništenje američkog Ustava da bi se obezbedila "radikalna" redistribucija bogatstva. Verujem da je reč o jedinstvenom događaju u američkoj i svetskoj istoriji, i velikoj opasnosti za civilizovani svet, u svakom slučaju velikoj opasnosti za slobodno društvo kakvo znamo i Ameriku kakvu znamo i kakvu mnogi od nas vole.

Već smo se dosta bavili Obaminom ekonomskom politikom (ja ću narednih dana probati da sumiram i njegovu i Mekejnovu). Što se tiče sudstva, Obama je gorljivi zastupnik teorije "živog Ustava", tj protivnik tradicionalnog konstitucionalizma. On smatra da ustavne odredbe treba tumačiti u skladu sa interesima "potlačenih klasa". "[W]e need somebody who's got the heart, the empathy, to recognize what it's like to be a young teenage mom. The empathy to understand what it's like to be poor, or African-American, or gay, or disabled, or old. And that's the criteria by which I'm going to be selecting my judges." Tradicionalno shvatanje je da sudija treba da primenjuje zakon i Ustav, a ne da ima simpatije za bilo koga. Obama zapravo kaže da će on postavljati one sudije koje će da sude polazeći od svojih ličnih, političkih i ideoloških predrasuda i ćefova, a ne od slova Ustava ili zakona. Sudije koje će pomagati u njegovom poslu uvođenja "radikalne promene" u Ameriku, a ne neutralno garantovati ljudska prava i slobode.

No, možda je najbolje Obamin socijalizam pokazalo nekoliko skorašnjih događaja iz predsedničke kampanje. Prvi je već poznata afera sa Džoom vodoinstalaterom (Joe the Plumber). Tokom jednog skupa u kampanji u Ohaju, Obami je prišao lokalni vodoinstalater po imenu Džo i pitao ga kako on to misli da donese promenu povećanjem poreza? On, Džo, planira da kupi firmu vrednu 250 000 dolara a Obamino povećanje poreza će ga sprečiti, i to po našem Džou "nije ostvarenje američkog sna" već kažnjavanje uspeha i preduzetništva. Na to mu je Obama odgovorio: "Ja ne želim vas da kaznim, već samo da osiguram da i svako ko stoji lošije od vas takođe dobije šansu da uspe. Kad proširite bogatstvo okolo, onda je to dobro za svakoga". Dakle, opporezivanje je "proširivanje bogatstva naokolo" i to je "dobro za svakoga". Obamina izjava zbog koje su njegovi propagandni timovi (čitaj: svi američki glavni mediji) danima pokušavali na sve načine da diskredituju Džoa, je manifest njegove političke filozofije - bogatstvo stvara država a ne Džo vodoinstalater sam.

Osim toga, pre nekoliko dana je isplivao jedan stariji intervju Baraka Obame iz 2001 godine koji je zaista zastrašujući. U njemu Obama lamentira nad sudbinom pokreta za građanska prava u SAD i tvrdi da je njegova najveća tragedija bila u tome što nije uspeo da obezbedi redistribuciju dobara na širokoj skali, odnosno što se fokusirao na sudove umesto na politiku. Krivica pokreta za građanska prava je po Obami bila u tome što se borio za građanska prava pred sudovima, a ne za socijalizam u Americi kroz političko organizovanje. I kaže da je pravi problem sa tim pokretom u tome što "nije bio dovoljno radikalan" i da se "nije probio van ustavnih okvira koji su postavili Očevi Utemeljivači". VAU! Nisu bili dovoljno dobri jer nisu uspeli da ponište Ustav!

U ovom kratkom isečku imate Obaminu izjavu da je sam američki Ustav krivac za to što je Amerika danas nepravedno društvo, jer nije dozvolio redistribuciju dohotka. Ustav, po rečima Jednog, odražava "fundamentalnu grešku" američkog društva, i svojom zabranom redistribucije je "popločao put za ono što je Amerika danas".

Ruzvelt jeste pokušavao da zaobiđe i pogazi Ustav na svaki mogući način, uključujući i pritiske i pretnje Vrhovnom sudu, da bi sproveo svoje protivustavne socijalističke mere u ekonomskoj politici, a i inače. Ali, čak se ni on nije usudio da kaže da je sam američki Ustav fundamentalna greška koja je kriva za to što Amerika danas izgleda tako žalosno kako izgleda. Glavni politički projekat ovog novog Mesije je poništenje američkog Ustava. Na kakvom je to moralnom, intelektualnom i političkom dnu Amerika kad jedan ovakav lik može da dobije predsedničke izbore? Da ne govorim o podršci "libertarijanaca".

Update; Dva dobra komentara na ovu temu, ovde i ovde.

"Alan je slegao ramenima"

Najbolji naslov koji sam video u poslednjih nekoliko dana, aluzija na "Atlas je slegao ramenima", roman Ayn Rand. Alan o kojem se radi je Greenspan, u mladosti redovni član njujorškog kružoka Ayn Rand. Jedan njegov esej može se naći u "Kapitalizam, nepoznati ideal", jednoj od nekoliko knjiga Ayn Rand u srpskom prevodu Global Booka.

Alan Greenspan je ovih dana slegao ramenima pred kongresmenima koji su od njega dosta agresivno tražili da prizna svoj deo krivice za finansijsku krizu. Ako pogledate novine, izveštaji kažu da je Greenspan priznao da je protržišna ideologija u koju je verovao bila pogrešna. Ali ako pogledate transkript pitanja i odgovora, teško je videti kako su novinari došli do tog zaključka.

Još važnije, ako vam je stalo do Greenspanovog mišljenja, treba pre svega pogledati tekst njegovog originalnog svedočenja. Što se tiče eventualne regulacije, jedina njegova ideja je da se može od banaka koje prodaju hartije od vrednosti pokrivene hipotekama tražiti da i same zadrže jedan procenat tih hartija, kako bi pokazale da i same preuzimaju isti rizik. Ali u pogledu regulacije ukupno, Greenspan kaže sledeće:

Bilo kakve regulatorne promene postaju nebitne u poređenju sa ovim što se već dešava na tržištu. Tržišta hipoteka će posle ovoga što im se desilo sama disciplinovati mnogo bolje nego što bi ih disciplinovala bilo kakva regulacija.

Nije da bi njegovo priznanje imalo nekakvu težinu jer se od njega kao jednog od glavnih krivaca za finansijsku krizu i očekuje da prst uperi negde drugde, ali iz svedočenja je zaista teško reći šta je to tačno Greenspan priznao. A u poslednjoj rečenici još i kaže da se tržište najbolje reguliše samo od sebe.

Reforma porodilišta

Pokrenuta je inicijativa za potpisivanje peticije za poboljšanje uslova u srpskim porodilištima. Sasvim iskreno, smatram da to jeste veoma ozbiljan problem. Tretman kojem su trudnice i bebe izložene u našim porodilištima je često zastrašujući. Ali, iako se slažem sa time da ovo jeste veliki problem, ne slažem se uopšte sa predloženim rešenjem koje se svodi na "mora ministarstvo da napravi Radnu grupu koja će da se pozabavi problemom". Odmah se setim izreke "Ako ne želiš da rešiš neki problem, ti napravi komisiju."

Moje lično iskustvo vezano za porodilište je pozitivno, jer mi se supruga porodila u privatnom porodilištu, koje je u međuvremenu zatvoreno iz sanitarnih razloga. Zatvaranje tog porodilišta, a ostavljanje "u poslu" državnog porodilišta u koje bi moja supruga otišla da ovo nije postojalo, je analogno zatvaranju Ferarija zato što pravi mnogo ružne automobile, uz istovremeno dozvoljavanje Zastavi da pravi Yugo. Ali, šta da se radi... Sanitarni inspektor koji nema nikakvu primedbu na bubašvabe u državnom porodilištu je već našao neki razlog da zatvori privatno porodilište.

Cena porođaja je bila sledeća - običan porođaj 500, a carski rez 1000 evra. Koliko čujem, toliko otprilike košta i porodjaj u državnoj bolnici, dok "častiš" sve koje treba.

Dakle, moje rešenje za problem trudnica i beba je - kompletna privatizacija porađanja. Da ne dramimo previše, ipak se u daleko najvećem broju slučajeva radi o relativno jednostavnoj proceduri. Iz mog iskustva, mnogo je bitniji odnos sestara, lekara i ostalog osoblja prema majci i porodici (možeš bebu da vidiš kad god hoćeš u toku dana ili noći, svako ima svoju sobu sa TV-om, sestre zaista pomažu majkama za šta god da treba, hrana je ok, WC je čist i prijatan). Kada smo napuštali bolnicu, gazda (bukvalno gazda) nas je ispratio i pitao da li je sve bilo u redu, da li imamo nekih primedaba. 

Dve nedelje posle porođaja je moja supruga sa bebom provela 5 dana u državnoj bolnici i to joj je i dalje jedno od najtraumatičnijih doživljaja u životu - beba plače, niko neće da je uteši, a mojoj ženi ne daju da uđe u boks; mora da nosi iscepanu bolničku spavaćicu, ne sme svoju da donese od kuće "zbog higijene"; u kupatilu 5 stepeni, jer stoje otvoreni prozori, pošto sestre samo tu smeju da puše; mrzelo ih je da pišu otpusnu listu u petak, pa je ostala do ponedeljka potpuno nepotrebno, itd. Naravno, u ponedeljak niko nije pitao "jel sve bilo u redu, jel ste zadovoljni".

Neko će sada reći - lako je tebi da predlažeš privatizaciju, kad imaš 500 evra da platiš porođaj. To je, nažalost (odnosno na moju sreću) tačno, ali evo rešenja. Prvo, ne bih imao ništa protiv kada bi se iz budžeta izdvajala sredstva za porođaje, ako bi to išlo paralelno sa zatvaranjem državnih porodilišta. Država bi mogla da daje vaučere porodiljama u iznosu od po 500 evra koje bi one mogle da iskoriste isključivo za porođaj. Izbor porodilišta bi bio potpuno slobodan. Time bi pare išle ka dobrim porodilištima. Budući da se u Srbiji godišnje rađa oko 70.000 beba, to bi budžet koštalo oko 35 miliona evra. Teško je proceniti koliko bi se uštedelo otpuštanjem lekara i sestara koje sada to rade u državnim bolnicama, ali sigurno nije zanimarljiva suma.

Ukoliko je baš nužno, država može da propiše tačne uslove za otvaranje porodilišta i za minimalnu proceduru samog porođaja (recimo, mora da bude prisutan jedan hirurg, jedan neonatolog, jedan anesteziolog).

Dobra stvar sa ovim predlogom je to što je svima u interesu. Zaista ne vidim nikoga ko bi bio protiv ovog predloga. Što je najvažnije, to bi za majke i decu bilo mnogo prijatnije iskustvo, ali bi i lekarima bila pružena prilika da zarade više para. Naravno, ostaju neka pitanja (tipa, šta se dešava ukoliko se ispostavi da je porođaj problematičan), ali se sve to može detaljnije razraditi.

Iz ne znam ni ja kog razloga, čini mi se da nema nikakve šanse da ovo iko ozbiljno razmotri. Čini mi se da će ministar sa najvećim  zadovoljstvom da osnuje Radnu grupu i "reši problem". Naravno, za par godina će se potpisivati neka nova peticija da se osnuje Anketni odbor koji će razmatrati zašto Radna grupa nije dobro obavila svoj posao.

Novi sajt LibeKa

Libertarijanski Klub LibeK, o kome smo već pisali, se sada može naći i online. Valjda će uskoro početi da pišu i blog.

DSS-ov tržišni vaskrs

DSS kritikuje ugovor sa Fijatom iz tržišnog ugla. Lepo je čuti ali im ništa ne verujem. Za četiri godine koliko su vodili vladu ne sećam se da su se i jednom pozvali na tržište. Ekonomija im je bila manje bitna od Evrovizije. Zašto bi bilo bolje ubuduće?

Prokopijević na Katalaksiji

Ivan je pominjao Prokopijevićev tekst o krizi u Americi. Zaboravio je da ostavi link za tekst na Katalaksiji gde možete naći jedinu kompletnu verziju.