Pitanje je takođe zašto postoji zabluda da su ekonomske reforme nepopularne? Moja pretpostavka je da je to posledica površnog razumevanja rezultata istraživanja javnog mnjenja. Kada pitate ljude koji im je najveći problem oni uglavnom kažu nezaposlenost, niska plata i slično. Političari to odmah prevode u akcioni plan i poruke u kampanji: zaposlićemo toliko u zdravstvu, toliko na izgradnji puteva, najavljuju određeni procenat povećanja plata u državnoj službi i slično a naravno posledično zaključuju (Očigledno je!) da bi otpuštanje bilo upravo suprotno od onoga što misle da građani traže.
Ja verujem da ljudi kada kažu nezaposlenost ne misle samo na generalni nedostatak radnih mesta. Sutra da se objavi konkurs za gradsku čistoću koji bi mogao da uposli sve nezaposlene verovatno bi veliki broj ljudi odbio takvo radno mesto. Primer jeste malo ekstreman ali je poenta da država može da stvori radno mesto ali ne i da stvori posao koji će ispuniti čak i umerena očekivanja ljudi. Čak i da se nezaposlenost smanji na 5% ljudi će je i dalje navoditi kao najveći problem, kao što je to slučaj i u najrazvijenijim državama sveta danas. Jednostavno, ambiciozni ljudi (većina) će uvek biti nezadovoljni svojim poslom i svojom platom. Uzaludno je pokušavati rešavanje ovog problema kratkoročno, u jednom mandatu. Političari bi trebalo da se posvete reformama koje će recimo na dugi rok garantovati stvaranje kvalitetnog posla u privatnom sektoru, opet sa razumevanjem da je ovaj problem praktično nerešiv, jer će neko drugi uvek imati bolji posao i veću platu.
Dobro rešenje za početak bi bilo i da testiraju predloge koje građani daju za rešavanje navedenih problema a ne samo koji su problemi. Možda bi se iznenadili ako bi čuli da građani koji kažu da je nezaposlenost problem broj jedan ne smatraju da je povećanje broja ljudi zaposlenih u državnom sektoru pravo rešenje.
Treba takođe razumeti da ljudi imaju konfliktna očekivanja i da istraživanje javnog mnjenja na to ne ukazuje. Ljudi hoće niže poreze i više usluga što je praktično nemoguće ostvariti. Dobar političar se vodi principima za koje veruje da će obezbediti najveće blagostanje na dugi rok a nikako ne vodi državu na osnovu često loše interpretiranih istraživanja javnog mnjenja. Dobar političar bi pokazao razumevanje za tešku situaciju u kojoj se mnogi građani nalaze i prihvatio da postoji problem nezaposlenosti ali ne bi zbog toga sprovodio ekonomsku politiku koja bi lošu situaciju učinila gorom.
15 comments:
Još nisi odgovorio na pitanja iz prethodnog posta a već si napisao još jedan isti.
Odakle ti ideja da je to zabluda?
Ako su reforme popularne zašto se onda ne sprovode? Ako postoji politička tražnja, zašto na izborima ne pobeđuju političari koji ih predlažu? I to baš u svim zemljama?
Zašto su glasači u Masačusetsu glasali ZA porez na dohodak? Šta se desilo sa Ronom Paulom? Zašto 80% ljudi u Americi i u EU podržava poljoprivredne subvencije, a 60% sada u Americi misli da je regulacija nedovoljna?
Ima koliko hoćeš istraživanja javnog mnjenja dostupnih na internetu i sva pokazuju slično. Kada pitaš ljude generalno da li su za malu državu ili veliku, onda odgovaraju da su za malu, ali samo tako na generalnom, načelnom nivou, politički korektno, kao da si ih pitao vole li slobodu. A kad ih pitaš po pojedinačnim politikama, onda hoće da povećaju potrošnju za svaku posebno, da povećaju regulaciju, da podržave zdravstvo, školstvo, sve što je bitno.
Nije zabluda nego čista, činjenicama potkrepljena istina: ljudi vole mešanje države u ekonomiju i u život. Sve ostalo je wishful thinking libertarijanaca.
Prvo, post sam napisao pre nego sto se povela diskusija na starom postu. Ovaj sam poceo da pisem kao nastavak prethodnom pa sam zaskribomanio i ucinilo mi se predugackim.
Brkaš stvari. Nisu sve reforme iste. Važno je napraviti razliku između reformi o kojima se priča u Americi (koje ti navodis) i onima kod nas. U Americi se vodi rasprava između ostalog o tome da li je u načelu slobodna trgovina dobra ili ne. I tu za sada imamo prilicno slobodnu trgovinu iako Caplan pokazuje da je relativno manje ljudi želi nego vlast.
Kod nas se vodi rasprava o tome da li je u redu imati drzavnog avio prevoznika ili recimo zaposljavati ljude na javnim radovima. Ako kazes u Americi da ukidas neki novi PanAmerican ili da odustajes od nekog NIPa nesumnjivo je da bi za to imao podršku u javnosti.
Tvoj pozivanje o istrazivanjima javnog mnjenja ide u korist mom argumentu da su reforme popularne.
Takodje sam objasnio sam u postu zasto ljudi smatraju da sve treba da se podrzava i da su cesto konfliktni interesi u pitanju. I rekao sam zasto ih politicari a bojim se i ti pogresno razumeju.
Imam cas portugalskog moram da zurim pricacemo jos kasnije veceras.
"A kad ih pitaš po pojedinačnim politikama, onda hoće da povećaju potrošnju za svaku posebno, da povećaju regulaciju, da podržave zdravstvo, školstvo, sve što je bitno."
ali i to takodje zavisi od nacina na koji je pitanje postavljeno. zameni 'regulacija' sa 'birokratija' i dobices drugacije odgovore.
Nisam imao vremena ranije da elaboriram. Ja se slazem sa Slavisom, odnosno Brayanom Caplanom, da ljudi u nekom trenutku ne žele reforme. Da vole da menjaju malo slobode za malo sigurnosti (da li je Jefferson rekao ko zeli da menja slobodu za sigurnost ne zasluzuje ni jedno ni drugo?) Pitanje je koliko slobode su spremni da menjaju?
Ali daleko smo mi od reformi o kojima prica Caplan. Mi se i dalje bavimo stvarima koje je vecina zemalja iz naseg okruzenja resila. Mi jos uvek sprovodimo reformu sistema uspostavljenih 1945 pod komunizmom. Da prihvatimo Slavisinu tvrdnju da ljudi nece reforme, onda ne znam kako objasniti propast komunizma. Znaci, za privatizaciju preduzeća i umereniju javnu potrošnju sigurno da ima podrške.
Nije isto kada Amerikanci raspravljaju o privatizaciji školstva i mi kada tražimo privatizaciju NISa ili Zastave.
Uostalom, da li gresim kada kazem da je Dinkic bio najpopularniji kada je gasio banke i Jelasic sada kada prica o stezanju kaisa. Da li su i ti primeri pogresni?
Naravno da su pogrešni. Dinkić je bio najnepopularniji tada i nikad mu nije oprošteno. Ugasio je "naše" banke, rasprodao "našu" imovinu. To je bio jako nepopularan potez, on je gledao da pridobije makar jednu ciljanu grupu glasača na tome ali čak ni to nije uspelo.
Boža je bio popularan kao Derikoža samo zato što ljudi kad čuju državna potrošnja misle na automobile i plate direktora. Ne pada im na pamet da bi to moglo da se odnosi na škole, fakultete, zdravstvo, "podršku" privredi... Da se ne ponavljam. Pa pogledaj komentatore na b92, liberalne, prosvećene ljude, nema koju Strategiju nisu pozdravili, od izvozne do mladih.
Ljudi dobijaju na dugi rok tačno ono što hoće. Komunizam neće, ali vladu koja će da troši 50% gdp i da to zamotava u strategije, koja će da upravlja strateškim preduzećima, da plaća umetnike i sportiste, to hoće.
Bar si priznao da nisu sve reforme iste. I to je početak.
Kako objašnjavaš Jelašića? Izuzetak koji potvrđuje pravilo.
Šta bi Dinkić i Đelić danas dali da su nepopularni kao onda.
Priznao sam da nisu sve reforme iste? Pošto sam valjda prethodno rekao "sve reforme su iste"!? Naravno da niko ne tvrdi da narod hoće da živi u SSSR, o tome ne treba trošiti reči. Pitanje je šta je prosečna preferencija, a odgovor je da je prosečna preferencija baš ono što se u demokratskom procesu dobije.
Kako objašnjavam Jelašića, već sam ti napisao šta narod misli pod "javnom potrošnjom", misli na sitnice, ne shvata šta je stvarno to. Postoji i disonanca između "smanjenje javne potrošnje" u generalnom smislu što se percipira kao u načelu dobro, i smanjenja potrošnje na bilo šta konkretno (npr. pozorište), što se skoro uvek percipira kao loše. Zato niko ne misli da STVARNO smanji potrošnju, ali eto vole da čuju Jelašića da kritikuje debele direktore.
To pokazuju istraživanja javnog mnjenja i to pokazuju rezultati demokratija svuda oko nas. To su malo bolji pokazatelji od tvog ili mog ličnog utiska.
Istraživanja javnog mnjenja ne pokazuju da ljudi hoće veliku javnu potrošnju već da žele besplatno zdravstvo, školstvo, i slično. Da ih pitaš da li hoće nižu javnu potrošnju rekli bi da hoće. Zato istraživanja javnog mnjenja, na koja se uporno pozivaš, ne treba shvatati previše ozbiljno što je i poenta teksta.
Rezultati demokratija oko nas pokazuju da i njihove političare uglavnom zbunjuju istraživanja javnog mnjenja.
Zar nisu u Estoniji postojali isti pritisci pa su njihovi lideri ipak sprovoli tržišne reforme. Donekle i u Poljskoj a u nekoj meri i Slovačkoj (valjda). Da li je i Mart Laar danas nepopularan?
Da li je Mart Laar nepopularan?
Toliko je popularan da je morao ne da napusti vladu nego da izađe iz stranke i prestane da se bavi politikom. Popularan je samo u libertarijanksim think-tankovima, ali oni ne glasaju.
Napustio je politiku zbog skandala koji nije imao veze sa ekonomskim reformama.
Nasao sam jeda njegov zanimljiv citat sada:
Laar is not an economist, and he says that his boldness came mostly from naiveté. "I had read only one book on economics—Milton Friedman's Free to Choose," he said. "I was so ignorant at the time that I thought that what Friedman wrote about the benefits of privatization, the flat tax and the abolition of all customs rights, was the result of economic reforms that had been put into practice in the West. It seemed common sense to me and, as I thought it had already been done everywhere, I simply introduced it in Estonia, despite warnings from Estonian economists that it could not be done. They said it was as impossible as walking on water. We did it: we just walked on the water because we did not know that it was impossible."
"da li je Jefferson rekao ko zeli da menja slobodu za sigurnost ne zasluzuje ni jedno ni drugo"
Nije. Rekao je Bendzamin Frenklin nesto sasvim drugo: "Those who would give up Essential Liberty to purchase a little Temporary Safety, deserve neither Liberty nor Safety".
Postojanje drzave je davanje slobode radi sigurnosti (ali nije trgovina "za little Temporary Safety"), i to je po meni ok. Kada nabavim nesto nuklearnih raketa, jedan-dva nosaca aviona, dve-tri oklopne brigade i dovoljno para da bih placao ljude da to opsluzuju, onda cu verovatno promeniti misljenje.
Hvala na ispravci wk.
"rekao je nešto sasvim drugo"!?
Ben Frenklin u prevodu: "Oni koji bi se odrekli ključnih sloboda da bi sebi pribavili malo privremene sigurnosti ne zaslužuju ni slobodu ni sigurnost."
Šta je tu nešto sasvim drugo? To je upravo to. Ispravka nepotrebna, bar što se tiče značenja rečenog.
Sigurnost u državi ima upravo privremeni karakter, a cena te "sigurnosti" su ključne slobode. Na primer sloboda raspolaganja svojinom.
"Sigurnost u državi ima upravo privremeni karakter, a cena te "sigurnosti" su ključne slobode."
Ja se izvinjavam. Omaklo mi se, pa sam greskom procitao "Trzisno resenje", a ono je zapravo "Anarhisticko resenje".
A sada isto to ali ozbiljnije: ono sto je rekao BF je jako rastegljiva stvar. Sta je to "little Temporary Safety" je vrlo diskutabilno, i verovatno ne znaci isto svakom pojedincu. Moje misljenje je da je PATRIOT Act losa trgovina, ali ne mogu da se slozim sa time da je svako postojanje drzave kao takvo losa trgovina.
Post a Comment