Virtuelni izvoz

Skoro sam čuo interesantnu priču o jednoj kompjuterskoj igrici, mislim da je u pitanju Civilizacija ali nisam siguran. Cilj igre je da se zavlada svetom ili u gorem slučaju da se skupi najviše poena ukoliko nema pobednika. Svaki igrač valjda ima vojsku za ratovanje međutim neophodno je da se ta vojska nekako i finansira. Za to valjda služe kopači zlata. Kako kopanje oduzima vreme na e-Bayu je moguće kupiti određenu količinu zlata za pravi novac. Naravno najviše prodavaca dolazi iz Kine.

Preporuka roditeljima - pustite decu da se igraju možda će jednog dana tako zarađivati novac.
Preporuka državi - Kina između ostalog izvozi i virtuelno zlato. Srbija treba da subvencioniše kupovinu novih kompjutera ljudima mlađim od 30 godina da bi se smanjio trgovinski deficit i pomoglo zapošljavanje mladih. Zvuči glupo, ali ništa gluplje od Nacioinalne strategije za povećanje izvoza.

Gde su stipendisti?

Više puta smo pisali kako je Fond za mlade talente nepotreban. Posle poslednjeg posta se razvila kratka diskusija u kojoj je jedan od argumenata za Fond bio obaveza vraćanja u Srbiju na pet godina. Taj argument osim što nije ubedljiv nije ni realan. Blic piše da Ministarstvo omladine i sporta koje vodi taj resor ne zna gde su i šta rade studenti koji su već stipendirani i koji bi trebalo da su se prošle godine vratili u zemlju. Nemaju evidenciju, kažu da je ima Ministarstvo prosvete dok oni tvrde da su je predali i tako u krug. Da Blic nije napisao ovaj tekst ove studente verovatno niko nikada ne bi ni kontaktirao. Ko je očekivao nešto bolje od državnih ustanova je nepopravljivi optimista.

Blic sa druge strane greši kada kaže da je u pitanju "dobar pokušaj" da se pokaže da država brine o pametnim i ambicioznim studentima. Kao što socijalizam loša ideja, tako je i ovaj projekat loš pokušaj. Prvo, čak ni kod nas nije obaveza države da finansira visoko obrazovanje, znači u pitanju je nepotreban trošak. Marku je ovo možda malo mršavo jer je u pitanju samo fiskalni argument ali po toj logici i da država troši 100% svog novca u zemlji ne bi bio neki argument. 11 miliona na stipendije 11 na autorska prava i eto ga srpski budžet. Ako taj novac već ne bi vraćali poreskim obveznicima onda bi mogli da ga ulože u unapređenje osnovnog obrazovanja koje je obavezno. Drugo, država je neefikasna. Osim što ne znaju gde su stipendisti verovatno su im i administrativni troškovi oko ovog projekta veći nego što bi bili da neka privatna firma vodi projekat. Kada država radi na ovakvom projektu ne bi bila stvar naučne fantastike i da postoji protekcija za određene studente. Ne kažem da je to slučaj, ali ne bi me iznenadilo.

Bolji pokušaj za pomoć mladim studentima bi bili podsticaji privatnicima da daju stipendije. Recimo poreske olakšice za ceo ili delimičan iznos stipendije pojedincima i preduzećima koji pomažu mladim talentima. Konkurs bi mogao da bude obavezan ili ne, svejedno. Trošak loše procene bi snosili privatnici. Najbolji pokušaj bi bio uvođenje slobodnog tržišta i niskih poreza tako da firme zapošljavaju više mladih, dalje ih školuju i same nude stipendije. To sada ne rade jer zbog visoke javne potrošnje verovatno pravilno smatraju da je stipendiranje državna obaveza.

Recesija

Breme je u komentaru postavio pitanje o ekonomskoj situaciji u Americi. Da li je naš optimizam bio neopravdan odnosno da li je Amerika u recesiji. Ja sam postavio link za jedan optimističan tekst u Washington Postu. Tekst se između ostalog poziva i na rast GDP u Americi poslednjem kvartalu od 3.3%. O tome je skoro pisao i Slaviša.

Šta je recesija? Ne postoji vrlo precizna definicija mada se uglavnom definiše kao pad GDP dva kvartala uzastopno. Ovu definiciju je prvi pomenuo izvesni Julius Shiskin u tekstu u New York Timesu 1974. godine. On je recesiju definisao malo opširnije ali je u praksi zaživela ova jednostvna verzija.

Economist je objavio interesantan tekst Redefining recession u kome dovodi u pitanje korisnost ove definicije. Prvi i očigledan problem je što GDP može da fluktuira kvartalno tako da na primer u prvom i trećem kvartalu padne recimo 4% dok bi u drugom i četvrtom porastao za recimo 1%. Po definiciji ovo ne bi bila recesija iako dolazi do relativno dugoročnog pada GDP. Drugi i manje očigledan problem je što ova definicija ne uzima u obzir rast populacije. Relativno mali rast GDP sa velikim rastom populacije može u suštini da znači i realno smanjivanje GDP po glavi stanovnika. Na primer iako je za proteklih godinu i po dana Amerika imala veći rast GDP od Japana, ukoliko se uporedi GDP po glavi stanovnika imala je znatno manji rast jer se populacija u Japanu smanjuje dok u Americi raste.



Konačno problem predstavlja i činjenica da se GDP iznos kasnije revidira, u proseku za 0.4 procentna poena naniže na godišnjem nivou u Americi (od 1999). To je razlika između prvih i konačnih rezultata. Economist predlaže da se zbog pomenutih problema sa analizom GDP više pažnje posveti nezaposlenosti. Lakše se meri i cifre se ne menjaju kasnije a rast nezaposlenosti se do sada pokazao kao dobar indikator recesije, pogotovu u Americi jer je tržište rada dosta liberalno pa se promene u ekonomiji relativno brzo odražavaju na broj zaposlenih.

Jedna od mogućih posledica loše definicije recesije je kasno otkrivanje što onda odlaže primenu rešenja. Na primer u toku recesije se smanjuju kamatne stope jer ne postoji mogućnost izazivanja inflacije. Upravo to se desilo u Japanu 1997 - 1999 godine, kada je kasno otkrivanje recesije dovelo do prolongirane recesije i deflacije.

Definicija depresije, takođe nesavršena, je ozbiljna recesija, odnosno pad realnog GDP u dva uzastopna kvartala od preko 10 procenata. U suštini sve do velike depresije tridesetih godina sve recesiju su nazivane depresijom ali je kasnije skovan i novi termin. Dok Amerika nije imala depresiju od 1938. u Srbiji smo je osetili početkom devedesetih. To je možda i izvor mog optimizma. Usporavanje rasta, njegov blagi pad ili relativno mali rast nezaposlenosti ipak ne predstavlja kraj sveta, bez obzira što je u pitanju izborna godina.

Nafta

Cena nafte je pala na 91 dolar i sa sobom povukla indekse moskovske berze za 17%, odnosno 11%.

Ali kako?

Potpredsednik Vlade Božidar Đelić kaže: "Naš sledeći cilj ostaje dobijanje statusa kandidata u 2009. godini, a naš cilj ulaska u EU 2014. ni na koji način nije promenjen". 

Pitanje je - kako ćemo da postanemo član 2014. godine, ako tada nećemo imati slobodnu trgovinu sa EU? Pre neki dan je isti potpredsednik izjavio da "Kod nekih od najvažnijih proizvoda, poput mleka, Srbija posle šest godina čuva 45 odsto postojeće zaštite, a nivo je 20 odsto za Hrvatsku, za kukuruz mi čuvamo 80 odsto, a Hrvatska 50 odsto, brašno – tamo gde mi čuvamo 65 odsto zaštite, to je 50 odsto za Hrvatsku" 

Da razjasnim. Ako SAA počne da se primenjuje od 1.1.2009. godine, a mi u šestoj godini sprovođenja sporazuma (znači, 2014. godine) imamo carinsku stopu na kukuruz u visini od 80% sadašnje stope (24%), kako ćemo onda ući u EU 2014. godine? EU može da pređe i preko Mladića i preko Kosova, ali ne može da pređe preko toga da država članica naplaćuje carine za robu iz ostalih EU zemalja.

A ako vas zanima koliko je ostalim zemljama trebalo vremena da postanu članice EU nakon što su u potpunosti liberalizovale trgovinu, pogledajte ovde.

Democracy video challenge

Grupa nevladinih organizacija iz SAD u saradnji sa nekim privatnim firmama organizuje Democracy Video Challenge. Treba snimiti video klip od maksimum tri minuta koji završava rečenicu "Demokratija je..." i uploadovati na sajt. Finalisti idu na put u Vašington, Njujork i LA.

Srećno!

Kako procenjivati političare?

Dejvid Fridman je pre nekoliko dana imao post na ovu temu. Po njemu, postoje dva odgovora - po tome šta su do sada radili i pričali (kakav im je "track record"), ili prosto po tome da li su vam lično simpatični. 

Iako na prvi pogled deluje da je prvi metod racionalniji i ispravniji, Fridman daje dosta dobre argumente za drugi metod. Na konkretnom primeru Obame i Sare Palin on kaže da to što je Obamin "track record" veoma liberalan (u američkom smislu reči), a Sare Palin konzervativan, uopšte ne mora da znači da su oni zaista takvi, već da to u velikoj meri prosto oslikava biračko telo kojem su i on i ona morali da povlađuju, odnosno da su i on i ona, ako su hteli da budu izabrani, morali da se tako ponašaju. 

Meni se učinilo da ovakvo razmišljanje možda ima neke logike u Americi, ali da se u Srbiji, u kojoj se sve partije i svi političari obraćaju celoj Srbiji, to ne može tako posmatrati.

Međutim, nakon što sam pročitao intervju novog ministra poljoprivrede, Saše Dragina, kao i intervju bivšeg ministra poljoprivrede, Slobodana Milosavljevića, čini mi se da se Fridmanova logika može primeniti donekle i na Srbiju.  

Recimo, stiče se utisak da Milosavljević nije toliki etatista kao što je izgledao kao ministar poljoprivrede. To meni govori da je sasvim moguće da je veoma teško, ili čak nemoguće, biti liberalan ministar poljoprivrede. Svaka čast Goranu i Ivani, ali sećam se da su se i oni hvalili veoma povećanim agrarnim budžetom. Sa druge strane, imamo Narodnu banku gde su prvo Dinkić, pa Udovički, pa sada Jelašić bili konstantno liberalniji od Vlade.

Poenta je da iz toga što se Jelašić 2007. ponašao daleko liberalnije od Slobodana Milosavljevića, ne sledi nužno i da je veći liberal. Meni je sasvim zamislivo (mada ne i veoma verovatno) da bi u nekom alternativnom univerzumu, u kojem je Jelašić ministar poljoprivrede, a Milosavljević guverner NBS, Jelašić bio kandidat za "Netržišno rešenje godine". 

Slažem se da je teza po malo "nategnuta", ali mi deluje da tu ima neke istine.

Aranžman sa MMF

Jelašić najavljuje potpisivanje novog aranžmana sa MMF. Da podsetimo, prva vlada Vojislava Koštunice, je prekinula aranžman krajem 2006. MMF je tada Srbiji zamerao NIP a vlada je smatrala da je bitno da vodi nezavisnu ekonomsku politiku kao Rusija, odnosno da troši koliko hoće.

Politička situacija se u međuvremenu promenila pa nije nemoguće da dođe do potpisivanja novog aranžmana. Ovo bi nesumnjivo bila dobra vest za Srbiju jer se MMF kod nas pokazao kao pouzdan i dobar partner (stari post na tu temu). Uticali su na smanjenje javnih rashoda i inflacije a pritiskali su vladu i po pitanju privatizacije javnih preduzeća. Ovi problemi su i dalje aktuelni pa njihovo prisustvo može samo da koristi.

Da li se neko seća da li je Jelašić u to vreme bio za ukidanje aranžmana ili ne? Tada je takođe bio guverner. Mislim da se Dinkić zalagao za ukidanje ali nisam siguran. Doduše nije ni bitno jer mu je sve pre 2008. već oprošteno.

Dragulj Medine

Vlada Srbije je u saopštenju izrazila žaljenje zbog objavljivanja knjige Dragulj Medine koja piše o životu jedne od Muhamedovih supruga: Izdavanje ove knjige, s obzirom na složenu i osetljivu političku situaciju u svetu, nije u interesu borbe za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Republike Srbije.

Na sreću sa žaljenjem su konstatovali i da je pravo slobode govora važnije od borbe za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta: Vlada ne može da se meša u nezavisnu izdavačku delatnost jer su sloboda govora i iznošenje stavova zagarantovani Ustavom i pretpostavka svakog demokratskog društva. Tim više, važan je lični osećaj odgovornosti onih koji donose odluke koje mogu da imaju dalekosežno negativne posledice...

Saopštenje je malo kiselo ali je važno da nema cenzure.

Sindikalne mere za zaštitu osnovnih životnih prava

B92:
U Srbiji oko 200.000 ljudi radi "na crno" i njima su ugrožena osnovna životna prava, upozorava Samostalni sindikat metalaca Srbije.

Koja osnovna prava su u pitanju?

Problem je u tome što radnici koji rade 'na crno' često su prinuđeni, zbog straha od gubitka posla, da sarađuju sa poslodavcem.

Izgleda da misle na pravo na nesaradnju. Ne radi se ovde o brizi o zaposlenima. Naprotiv. Rezultat ove akcije će biti smanjenje zaposlenosti jer će neki metalci verovatno ostati bez posla. A svi znaju da je bolje nemati posao nego raditi "na crno". Pre će biti da je sindikatu metalaca dojadila konkurencija pa pokušavaju da je se reše tako što će zajedno sa inspektorima rada da kažnjavaju poslodavce koji zapošljavaju metalce koji ne plaćaju sindikalnu članarinu. Sindikati uvek i svuda rade na štetu nezaposlenih.

Šta je demagogija?

Predsednik Tadić kaže da je demagogija jedan od osnovnih neprijatelja demokratije.

Wikipedia demagogiju definiše kao "političku strategiju za sticanje i održavanje vlasti putem promovisanja predrasuda, emocija, strahova i očekivanja javnosti, uglavnom kroz strastvenu retoriku i propagandu, i često koristeći nacionalističke ili populističke teme".

Pretpostavljam da je ovo dobra definicija demagogije, odnosno pretpostavljam da je predsednik upravo na tako nešto i mislio. Ali, onda bih voleo da mi neko objasni da li su demagoške izjave i "Ako dođu na vlast radikali, biće rata.", ili, "Kad mi dođemo na vlast, svaki seljak će da dobije po 100 evra po hektaru."

Moja poenta nije da ukažem na očiglednu stvar da se sve stranke u Srbiji koriste demagogijom. Poenta je da između demagogije i demokratije nema praktično nikakve razlike. Čak, što se mene tiče, sama priča o demagogiji je, u najvećoj meri, demagogija.

Doing business 2009

Upravo objavljeni izveštaj Svetske banke o poslovnom okruženju.  Cela top lista je ovde. 

Poredak prvih pet isto kao i prošle godine: 1. Singapur, 2. Novi Zeland, 3. SAD, 4. Hong Kong, 5. Danska.  Srbija je pala sa 91. na 94. mesto, Crna Gora je isto tu negde. 

Srbija je pala pre svega zbog daljeg pogoršanja u oblasti dozvola za gradnju, gde je sada na 174. mestu od ukupno 181 obuhvaćene zemlje.  Procedure traju dugo i koštaju mnogo.

Najbolja je sa druge strane u dobijanju kredita, na čak 25. mestu ukupno.  Zasluge za to idu konkurenciji na domaćem bankarskom tržištu. 

Tajlandska čorba

Više puta smo pisali o političkoj situaciji na Tajlandu. Ukratko, posle višemesečnih protesta u Bangkoku vojska je pre dve godine organizovala puč i smenila demokratski izabranu vladu koju je predvodio Thaksin. U međuvremenu je usvojen novi ustav i stranka bivšeg predsednika vlade je rasformirana. Na novim izborima nova stranka koju su osnovali ljudi iz zabranjene stranke je ponovo pobedila. To je bio uvod u nove proteste, koje je kao i pre dve godine organizovao Narodni pokret za demokratiju (PAD). Kao posledica ovih protesta ustavni sud je smenio novog premijera zbog konflikta interesa. U redu, ništa sporno. Konflikt interesa treba kažnjavati. Međutim u slučaju tajlandskog predsednika vlade konflikt je nastao zbog njegovog povremenog pojavljivanja na televiziji gde je poput Jamie Olivera vodio kulinarski program (recept za supu od salmona sa kokosovim mlekom). Činjenica da premijer nije naplaćivao svoje gostovanje nije sprečilo ustavni sud koji je odluku doneo jednoglasno.

PAD je interesantna organizacija. Članstvo čini uglavnom elita iz Bangkoka koja je lojalna kralju a vodi ih lokalni medijski tajkun, inače bivši prijatelj premijera Thaskina. Prema Wikipediji zalažu se za "balansiranu" demokratiju, odnosno 70% imenovanih poslanika a 30% izabranih. Protive se stranim investicijama, slobodnoj trgovini i privatizaciji. Zalažu se i za zatvaranje granica prema Kambodži, ukidanje letova između dve zemlje i slične ratnohuškačke alternative.

Premijer Thaskin nije bio savršen. Optužen je za korupciju, verovatno sa pravom jer se dosta obogatio za vreme vođenja vlade. Veoma je nepopularan u Bangkoku a ljudi koji se bave međunarodnim razvojem i osoblje ambasada u Bangkoku ne mogu da ga smisle. Najviše mi u celoj priči ustvari smeta nedostatak principa odnosno njihovo zalaganje za "demokratiju". Thaskin je loš jer je bogat. Sve ostalo, pa i ukidanje izbora je bolje rešenje. Isti problem je imao i Berluskoni pa Italijani, na sreću, nisu odlučili da "izbalansiraju" demokratiju.

Novi kopenhaški kriterijum

Analizirajući uslove za pristupanje EU primećeno je i sledeće: Đelić, koji je i ministar za nauku, upozorio je da će sve to biti nedovoljno ukoliko Srbija ne bude pet puta više ulagala u nauku i tehnologiju.

I bar 10 puta više u paintball.

Hvala što nas štitite

Možemo loviti veštice, ali ključ problema visokih cena hrane ili visokih marži ja vidim u "zaštiti" za koju smo "uspeli da se izborimo" kod EU. 

Vreme: Rekli ste da smo dobili povoljnije uslove od Hrvatske.

Božidar Đelić: Tamo gde je, primera radi, Hrvatska imala dve liste zaštićenih proizvoda, mi imamo tri liste, čime duže zadržavamo veću zaštitu za veći broj proizvoda. Ako pogledate poljoprivredu, posle perioda od šest godina, mi čuvamo zaštitu za 23,5 odsto poljoprivrednih proizvoda, dok je za Hrvatsku 20 odsto. Kod nekih od najvažnijih proizvoda, poput mleka, Srbija posle šest godina čuva 45 odsto postojeće zaštite, a nivo je 20 odsto za Hrvatsku, za kukuruz mi čuvamo 80 odsto, a Hrvatska 50 odsto, brašno – tamo gde mi čuvamo 65 odsto zaštite, to je 50 odsto za Hrvatsku... 

Zaštita znači da se domaći proizvođači štite od konkurencije stranih. A konkurencija je proces u kojem se proizvođači, domaći i strani, nižim cenama bore za naklonost potrošača.  Zaštita proizvođača je, drugim rečima, porez za potrošače.

Nit luk jeo, nit luk mirisao

B92: 

Predsednik Opštinskog odbora Srpske radikalne stranke u niškoj opštini Pantelej, Slaviša Tasić, rekao je da je došlo do fizičkog obračuna dve grupe članova te stranke.

Kazačok Boška Mijatovića

Lazar je dao link ka jednom intervjuu Boška Mijatovića, koji se može pročitati na sajtu B 92.

Mene je najviše zaintrigirala blago rečeno čudna optika koju on ima kada su u pitanju razne privatizacije u Srbiji. Da budem precizniji, to što ima jednu optiku kad je reč o svim ostalim privatizacijama, a potpuno drugu, političku, kad je reč o NIS-u. Mijatović generalno kritikuje tendenciju da se privatizacije vrše mimo tendera, direktnim pogodbama, recimo u slučaju Bora ili Zastave, što do srca pozdravljam i slažem se. Ali je zanimljivo da mu uopšte ne smeta što nema tendera za NIS. Tu je direktna pogodba sasvim ok. On čak na jednom mestu prekoreva Vladu što okleva da zapečati taj direktni dil sa Gaspromom.

Kada je reč o samoj Zastavi, Mijatović kaže da će dobro proći Fijat i Kragujevac, a loše država Srbija koja će morati da plaća izgradnju dodatne infrastrukture i odriče se budžetskih prihoda zbog obećanih poreskih olakšica Fijatu, kao i da brine o višku zaposlenih. Ok, shvatam. Ali, opet interesantno, intervjuisani ekonomista ne primećuje da će ista ta država Srbija proći takođe dosta loše i u dilu oko NIS-a, jer je logično pretpostaviti da bi se na tenderu dobilo znatno više para od 400 miliona (ili možda ne bi, ali ajde da proverimo), i da su Gaspromu takođe obećane poreske olakšice i čak monopol u trajanju tri godine, i da neće morati da poštuje skoro nikakve ekološke standarde, i da takođe nema nikakvih garancija za zaposlene, koje će, baš isto kao i u slučaju Zastave, morati Vlada da zbrinjava. To sad odjednom nije problem? Da ne govorimo o tome da Mijatović na direktno pitanje o gasnom aranžmanu ne "primećuje" odsustvo garancija o magistralnosti gasovoda u sporazumu sa Rusima, 51:49 odnos vlasništva u gasnoj kompaniji i slične kardinalne stvari.

Ali, zato primećuje da ne treba Ruse ljutiti jer će onda oni suspendovati sporazum o slobodnoj trgovini, a Fijat je navodno došao na prvom mestu da bi izvozio u Rusiju. Dixit Mijatović: Kao da se ne razmišlja o tome da bi Rusija, zbog „zavitlavanja“ sa NIS-om, mogla da pokvari sporazum sa Fijatom?! Oh, da, hiljadu razloga ima za ispravan spoljnopolitički kurs. Svi putevi vode u (Treći) Rim. Ne samo kosovski...

Anketa iz Kurira

Ko je u pravu?

Šešelj

13%

Toma Nikolić

65%

Nijedan

22%

Ukupno glasova: 1592

Optimista

Boško Mijatović:

Da li građani zaista mogu da računaju na obećanih hiljadu evra (od prodaje besplatnih akcija)? Ja ću svoje mišljenje izneti na sledeći način: nisam upisao besplatne akcije, iako sam imao pravo na to.

Libertarijanci, McCain i Obama

Alex Tabbarok ima post sa naslovom "Zašto libertarijanci treba da glasaju za Obamu". Ovde je čitav blog sa nazivom Libertarijanci za Obamu. Ranije sam pomenuo da David Friedman, libertarijanac ili anarhista, takođe misli da je Obama bolji izbor. 

Ja se još uvek ne slažem, ali hoću samo da pomenem ozbiljnost argumenta.  Nikada pre libertarijanci nisu u tolikoj meri bili neodlučni između dve glavne partije; uvek su bili naklonjeniji republikancima.  Murray Rothbard je pomagao kampanji demokratskog kandidata Adlai Stevensona protiv Eisenhowera, ali ma koliko Rothbard bio značajna figura za libertarijance, to je ipak bio izolovan slučaj.  Sada je prvi put da je veći broj mejnstrim liberterijanaca neodlučan. 

Zašto je to tako?  Pre svega zbog nepotrebno agresivne spoljne politike republikanaca u poslednjih osam godina.  Ako se rat u Iraku i završi uspehom, to će biti zato što je "uspeh" postao pokretna meta.  Plan pre rata je bio pronaći oružje za masovno uništenje, svrgnuti Sadama i uvesti demokratiju, biti pozdravljen od narodnih masa kao oslobodilac, izazvati domino efekat demokratizacije na celom bliskom istoku i otići.  Sada je, posle stotina hiljada mrtvih, miliona izbeglica i 500 milijardi dolara samo direktnih troškova, uspeh sprečiti dalji pokolj i izaći dostojanstveno.  Teško je zamisliti bilo koju kolektivističku politiku koja bi dovela do takvih bespotrebnih troškova, ljudskih i materijalnih.  Jednostavno libertarijanci nisu zaboravili da je rat zdravlje države i u ovim izborima to igra ulogu veću od stvari kao što su poreska politika ili zdravstveno osiguranje. 

Ovome treba dodati da ni po unutrašnjoj politici sadašnji republikanski establišment nije mnogo različit od demokrata.  Bush je smanjio poreze, ali nije smanjio potrošnju.  To je lako, to je mogaoda uradi bilo koji predsednik.  Povećao je vojnu ali i nevojnu potrošnju, proširio socijalne programe i dalje podržavio zdravstvo.  Odgovor na finansijsku krizu je bila socijalizacija troškova finansijskih kuća (Bear Sterns) i nacionalizacija Freddie Mac i Fannie Mae, najveća nacionalizacija posle F. D. Ruzvelta. 

To je što se tiče sadašnje administracije, a nema pokazatelja da će McCain biti nešto bolji od toga. Tačno je da je on fiskalni konzervativac i podržava slobodnu trgovinu, ali čovek je pre svega kolektivista.  Njegov izborni moto "Country first" podseća na Kennedyja -- gledaj šta možeš da uradiš ne za sebe nego za svoju zemlju.  Njegov omiljeni predsenik je Teddy Roosvelt, otac svih progresivista.  I naravno, njegova spoljna politika se jedino može opisati kao opasna i neodgovorna.  Dan posle Sakašvilijevog napada na Južnu Osetiju McCain je u Wall Street Journalu objavio članak sa nazivom "We are all Georgians now".  Meni to liči na reakciju ne razumom nego instinktnom, po hladnoratovskoj matrici da je svaki neprijatelj SSSR-a moj prijatelj.  Bez obzira šta je Rusija uradila kasnije, to je bilo davanje bezrezervne podrške poludemokratskom režimu koji je prvi napao.  Šta bi uradio da je predsednik? 

Dva najveća razloga zašto mi se čini da je McCain, uprkos svemu, za sada manje zlo od Obame su demokratski kongres i izbor potpresednika.  Demokratski predsednik sa sadašnjim (i po svemu sudeći budućim, bar u naredne dve godine) demokratskim kongresom bi podigli poreze koliko god hoće i potpuno socijalizovali zdravstvo i ko zna šta još.  Izbor oba potpresednika je razlog više za podršku McCainu.  Joe Biden je najgora vrsta političara koju mogu zamisliti -- socijalista kod kuće, a agresivan u spoljnoj politici.  A Obama ga je uzeo pre svega da bi popunio svoje rupe u spoljnopolitičkom iskuustvu.  Sa druge strane Sarah Palin je, koliko je njeno dosadašnje iskustvo pokazalo, barem što se tiče ekonomije libertarijanski kandidat.  Na jednom klipu kaže da joj se veoma sviđa Ron Paul. 

Fond za mlade talente

Već smo pisali o Fondu za mlade talente ali je red da se podsetimo. Vlada Srbije je odlučila da odreši kesu pa tako umesto 100 posdiplomaca u Evropskoj Uniji finansira 500. Stipendije će dobiti i 1.000 studenata u Srbiji. Otprilike cela ova priča će koštati poreske obveznike 11,5 miliona evra. Državni projekti imaju dve osnovne karatkeristike: rastu eksponencijalno i traju večno. U budžetu za 2007. su planirani izdaci od oko 2 miliona evra da bi krajem prošle godine bili povećani prvo na 5,4 miliona i sada pretpostavljam prilikom rebalansa na 11,5 miliona. Zanima me šta bi prognozeri na intradeu rekli za cenu ovog programa naredne godine? Ja bih se kladio da će biti preko 20 miliona.

Da se razumemo, nemam ništa protiv stipendija dokle god ih ne plaćaju poreski obveznici. Malo li je što mnogi studiraju o trošku budžeta nego još poreski obveznici treba da im daju i džeparac. Fakulteti u inostranstvu daju stipendije i našim mladim talentima. Pretpostavljam da će privatni fakultet bolje proceniti koga treba stipendirati nego državna agencija. Njihove stipendije će sada biti umanjene za iznos koji dobijaju od vlade. Konačno, zašto stipendije samo za studije u EU? Šta fali Americi ili Rusiji?

Zabrana izvoza, epilog

Ovoj vesti koju je Lazar linkovao treba posvetiti više pažnje. Zabrana izvoza žitarica je najveći razlog zašto je Milosavljavić dobio tutilu Netrižšnog rešenja godine i nagrađen knjgom "Bogatsvo naroda" Adama Smitha. Evo posledica.

“Pa, u svakom slučaju, ja sam već i napomenuo da je to prvenstveno, po meni, odluka vlade koja nije pustila slobodan izvoz u februaru mesecu da bi taj isti kukuruz završio na svetskom tržištu preko 200 evra, već su jednostavno stopirali iz samo njima razumljivih razloga i jednostavno desilo se ono što se desilo da kukuruz padne bukvalno na osam centi, odnosno 10 dinara“, smatra direktor zadruge u Čurugu Stevan Milin.

Situacija nije baš sjajna za srpske poljoprivrednike, za šta najveću krivicu snosi Vlada Republike Srbije, koja je zabranila izvoz u februaru. - zaključuje B92.  Dobro jutro.

Nadstranačka ekspertiza

Na ovom mediju dominira skepsa prema ideji ekspertske vlade i ekpertskog upravljanja privredom. To mi najčešće vidimo kao jedan inovirani oblik planerskog sindroma. Seljaci i neznalice navodno ne znaju šta treba da se uradi, zato dovedimo eksperte koji znaju, pa će oni bolje upravljati ekonomijom.

Ovaj "eksperto-filski" refren ima još jedan "etički" varijetet. Nećemo postavlajti svoje stranačke ljude u javna preduzeća, nego stručne vanstrančke ličnosti.

Evo kako to izgleda u praksi. Postavi kuma, sinovca ili njegovu ženu, ako već ne možeš stranačkog kolegu.

Fannie & Freddie

SAD nacionalizuje Fannie Mae i Freddie Mac. Potez je ekstreman, ali očigledno je da postoji politički i društveni konsenzus, slažu se predsednički kandidati, vodeći kongresmeni, a uglavnom i ekonomisti. Konačnog plana nema, za sada se samo zna da ih država preuzima, a kada i da li će ih prodati, rasparčati ili likvidirati, ne znamo.

Ali jedno je pitanje šta uraditi sada, a drugo kako je do ovog došlo. Fannie i Freddie su nominalno privatne, a ustvari kvazidržavne institucije. Prvo, zato što su strogo regulisane od strane specijalne agencije kreirane samo za njih; drugo, što im funkcija nije strogo tržišna nego kvazi-socijalna, da razvodnjavaju rizik i tako omogućavaju povoljnije stambene kredite; i treće, što je uvek postojala implicitna obaveza države da stane iza ovih firmi u slučaju nevolje. Bar jedan eminentni tržišno orijentisani ekonomista, Greg Mankiw, je odavno glasno upozoravao na opasnosti od ovakvog statusa: recimo ovde i ovde iz 2003.

Država sada "rešava" problem koji je sama stvorila i uporno ignorisala. Tako država normalno funkcioniše. Jedan od zaduženih da pronađe rešenje je Barney Frank, šef kongresnog Komiteta za finansije, od kojeg imamo sačuvanu izjavu takođe iz 2003: "Ove dve firme, Fannie i Freddi nisu u opasnosti od bilo kakve finansijske krize." Sada je kongresmen Frank i ista ekipa tu da reši krizu koju uprkos upozorenjima ekonomista nije videla da postoji.  Ali ne sumnjam da će nam analitičari posle ovoga objasniti kako je država morala da uskoči da bi rešila problem još jedne tržišne greške.

Nestašica hrane

Do pre samo par dana smo slušali priče kako rastu cena hrane nema kraja. O tome smo pisali ovde i ovde. Međutim, izgleda da je cena u međuvremenu pala i da će se u Srbiji kukuruz koristiti i za ogrev. Gde nestadoše paničari?

Intelektualci i tržišna greška

Ovde je ranije bilo rasprave o tome šta je razlog dominantno levičarske nastrojenosti ogromne većine holivudskih režisera i glumaca (i producenata). U svojoj analizi na sopstvenom blogu Becker i Posner se trude da što više umanje ideološke izvore ovakvog opredeljenja filmadžija, i da to opredeljenje povežu s jedne strane sa zahtevima tržišta, a sa druge strane sa njihovom odbojnošću prema kozervativnom životnom stilu. Filmadžije vole droge, raspustan život, slobodu, a konzervativci sve to osuđuju i onda je prirodno što većina filmadžija ne voli konzervativce. Takođe, po Posneru filmadžije nisu toliko levičarski, koliko ekstremno opredeljeni, a pošto je desni ekstrem fašizam tabuisan, onda im ostaje samo levi, koji se uprkos Maou, Staljinu i svemu ostalom ipak drži.

Međutim, ovde nam odmah padaju na pamet Fridrih Hajek i Robert Nozik, i njihove analize razloga zbog kojih intelektualci dominantno prihvataju socijalizam. I Nozik i Hajek pod intelektualcima misle na "preprodavce ideja iz druge ruke", tj profesore društvenih nauka (većinu), novinare, umetnike, književne i filmske kritičare itd. Dakle, tu bi spadali i "filmski radnici". Hajekova i Nozikova analiza pokazuje da ogromna većina svih ovih grupa iz određenih konstitucionalnih razloga teži levičarskim i kolektivističkim idejama, na način na koji ekonomisti, poslovni ljudi, farmeri ili industrijski radnici ne teže. Ako prihvatimo njihovu analizu, Posnerova i Beckerova tumačenja nam moraju izgledati mnogo manje uverljivo. Zaista, moguće je da filmadžije iz nekih takoreći kontingentnih i improvizovanih razloga mrze kapitalizam, ali nije reč samo o njima. Da li se hoće reći da profesori, filmadžije, pisci, novinari, komentatori itd, mrze kapitalizam svako zbog svojih razloga? Ili možda zato što imaju slično obrazovanje i njime usađena pogrešna gledišta o društvu u kome žive? Holivud spada u širi krug "kultuirnih radnika" koji po definiciji prihvataju socijalizam, mrze kapitalizam i biznis i sve što je sa njima, direktno i indirektno povezano.

Novo istraživanje Rasmunsena pokazuje da ogromna većina američkih građana veruje da su novinari izrazito pristrasni na stranu demokrata i da se aktivno trude da naškode svojom kampanjom konzervativnim kandidatima. 49% ispitanika iz Rasmunsenovog istraživanja veruje da mediji aktivno pomažu Obami a samo 14% njih da pomažu Mekejnu. Još pogubnije po medije, preko 55% ispitanika veruje da su mediji svojom pristrasnošću veća pretnja po demokratiju od uticaja biznisa i privatnog novca.

Verujem da bi identične rezultate dalo i istraživanje mišljenja američke publike o političkim stavovima Holivuda i objektivnosti i poštenju slike koju Holivud daje o Americi - kao grotesknu levičarsku pristrasnost. Dakle, teško je govoriti da tržište zahteva od novinara da podržavaju demokrate i levičare, kao i od holivudskih režisera, glumaca i studija da prave filmove koji generalno opisuju Ameriku kao bolesno društvo a biznis kao izvor svakog zla.

Ovo na prvi pogled predstavlja izazov za shvatanje tržišta kao efikasnog. Ispada da filmska i novinarska industrija ispuštaju ogromne pare samo da bi uživali u svojim ideološkim fiksacijama, i za to ne bivaju kažnjene. Jel tako - ako postoji šansa za profit (a ovde postoji jer postoji ogromna tržanja za drugačijim filmovima i tražnja za objektivnijim ili čak suprotno neobjektivnim novinarstvom) naći će se neko ko će ga pokupiti. Ovde se ne pojavljuje niko! Zašto?

Ja priznajem da nemam rešenje. Jedan nagoveštaj nam možda pruža okolnost da novine i mediji postaju sve irelevantniji; u eri interneta, blogova, olakšanih komunikacija, youtubea, i svih ostalih čudesa nema više monopola medija na istinu. I danas im se sve manje veruje. New York Times prestaje da bude zlatni standard novinarstva i postaje levičarski bilten koji čita samo Ivy League intelektulna kasta, dok mu tiraž pada 3 ili 4 puta u poslednjih 15 ili 20 godina. Kako onda opstaju većina novina uprkos ovim tendencijama? Jedan od načina je da postanu delovima preduzeća koja posluju profitabilno po drugoj osnovi, a štampaju novine, takve kakve su, iz zadovoljstva i ideoloških poriva. Tako recimo opstaju Guardian i Independent u Engleskoj. Zašto onda nema više konzervativno-libertarijanskin novina i tv stanica ovog tipa, barem u Americi gde je sve privatno, posebno što bi one mogle da imaju veće komercijalne šanse, ako gledamo disbalans između tražnje i postojeće ponude? Ja nemam odgovor. Možda su barijere ulasku u vidu regulacije, dozvola, brendiranja i obeshrabrujućeg uticaja interneta prevelike? Možda...

Sahrana drveta

Ovo je stvarni video. Grupa ekstremnih envajromentalista iz organizacije Earth First plače nad mrtvim drvećem.


Emotional Hippies - Crying Over Dead Trees - Watch more free videos

Ministar objašnjava antimonopol

Slobodan Milosavljević, prošlogodišnji laureat Netržišnog rešenja godine.

Moramo prvo da ga pohvalimo:

Priču o monopolima morali bismo dramatično proširiti, da sutra pod udar Komisije za zaštitu konkurencije dođu i NIS, EPS, javna komunalna preduzeća, oni koji asvaltiraju puteve i svi oni koji imaju stoprocentno učešće, ali se njima niko ne bavi jer su u državnom vlasništvu.

Ali onda ministar objašnjava kako stvari funkcionišu u Americi:

U Americi možda jedini čovek koji je iznad predsednika države je predsednik antimonopolske komisije. On je bog koji zemljom hodi, nikada javno ne obrazlaže stavove, ne ulazi u medijske polemike sa novinarima i političarima. Šta on kaže, to je zakon i važi za sve. Srbija mora takvu poziciju da obezbedi i svom predsedniku Komisije za zaštitu konkurencije.

Say what!? Ali Amerika uopšte i nema takvo telo, a naročito ne takvog šefa, capo di tutti capi! Antimonopolski zakon sprovode sudovi, što je mogao da primeti svako ko je površno pratio recimo slučaj Microsofta. Sudovi odlučuju na osnovu nekoliko zakona, i pošto je common law, na osnovu velikog broja prethodnih sudskih slučajeva. Postoji odeljenje u Ministarstvu pravde i postoji Savezna trgovinska komisija, dva tela čija uloga je da podnose tužbe protiv nekog monopola. Oni igraju ulogu tužioca, a sud odlučuje, jedino sud. Kakav predsednik komisije, moćniji od predsednika, bog koji zemljom hoda, ništa javno ne obrazlaže, lupa čvrge političarima? Odakle mu to!?

Smelost nade

Ako niste znali, memoari Baraka Obame, Audacity to Hope, su već prevedeni na srpski, a prevod će uskoro biti svečano promovisan. Izdavač je Interkomerc čiji je predsednik Goran Perčević, bivš Slobin mladi socijalista, a sada veliki pobornik "politike nade", koji Obamino štivo preporučuje ne samo političarima, nego i studentima prava i politike (pomislih da bi ovi poslednji verovatno više voleli da mogu da pročitaju neki Obamin rad iz političke i pravne teorije...).

Beskrajna je mudrost starih Latina - Similis Simili Gaudet...

UPDATE: Danas je knjiga promovisana na Pravnom fakultetu, i prisustvovala je masa ljudi, uključujući i predstavniek DS, SPS, studentskih organizacija itd. Trka u infantilnom odušavljenju Obamom će biti tesna: Politika je najvaila da će prenositi feljton iz knjige, a očekujem da će Peščanik organizovati javno čitanje odlomaka u svojim emisijama, ili bar davati odlomke na sajtu. A mogli bi da pozovu Perčevića (ili drugara mu Dačića) u emisiju da malo priča o sličnostima svoje i Obamine ideologije.

Letovanje na kredit i mobilni za decu

Prema rečima g. Katića pravi problem je u tome što mi, „beogradski interpretatori” trujemo Srbiju uverenjem da se privatni sektor racionalno zadužuje. To bi, kaže, značilo da „građanin koji je uzeo keš kredit da bi kupio deci patike i mobilni telefon, a zatim ih poslao na letovanje u Tursku, zna šta radi”... dok „država koja bi uzela kredit pa napravila put ili popravila prugu, verovatno ne zna!”.

Da, g. Katiću, mi upravo to tvrdimo.

To Danica Popović demolira Katića, a ovaj citirani detalj je posebno interesantan jer pokazuje razliku između ekonomiste i nadriekonomiste. Nadriekonomista Katić misli da postoji nešto što je objektivno racionalno ili neracionalno. Tako je Katić ubeđen da su letovanje na kredit i kupovina mobilnih telefona deci "neracionalni".

Jedna od prvih lekcija mikroekonomije je da su preferencije pojedinca subjektivne -- racionalno je ono što mi hoćemo. Sve što nam povećava blagostanje, bilo to letovanje na kredit ili uvoz igračaka iz Kine, je racionalno. Blagostanje nije povećanje GDP-ja, nego mogućnost da zadovoljimo želje.

Nadriekonomisti to ne vide, nego misle da se prosperitet ogleda u maksimiziranju makroekonomskih veličina za koje su čuli iz medija. Tako je povećanje GDP-ja uvek dobro, a spoljnotrgovinskog deficita loše.

Pogledajmo slučaj GDP-ja. To je opšteprihvaćeno merilo bogatstva, ali šta tačno GDP meri? On ne meri blagostanje, nego trošak po kojem postižemo neki nivo blagostanja. GDP nije korisnost ili blagostanje po sebi, nego cena koju plaćamo za blagostanje. Prirodno, za dati nivo blagostanja mi hoćemo da nam trošak bude manji, a ne veći. To ne znači da GDP treba minimizirati, ali treba biti svestan da on pre svega meri trošak. Ako možemo postići veće blagostanje uz dati ili čak manji GDP, bolje za nas! Rast GDP-ja je dobar ne sam po sebi, nego samo zato što označava da je trošak našeg blagostanja veći, a pretpostavka je da veći trošak u najvećem broju slučajeva znači i veće blagostanje.

U najvećem broju slučajeva, ali ne i uvek. Na primer, ako nas država sve zaposli da kopamo i zatrpavamo rupe, to povećava GDP. Ali očigledno ne povećava blagostanje, nego ga čak smanjuje jer radimo beskorisnu stvar. Kejns je, gledajući makroekonomske agregate ali ne razumejući mikroekonomiju, mislio da je to dobra ideja. Ili da uzmemo realniji primer, recimo povećanje gužve u saobraćaju povećava GDP. Napravite zakrčenje u saobraćaju i vozači će imati više radnih sati i biće potrošeno više goriva, što sve nesumnjivo povećava društveni proizvod. Ali takvo povećanje GDP-ja smanjuje naše blagostanje u smislu utrošenog vremena i verovatno živaca. Da, rast GDP-ja i rast blagostanja se u najvećem broju slučajeva poklapaju zato što veći trošak znači i veću mogućnost za neku korist, ali treba znati da oni nisu ista stvar.

To je osnova iz koje sledi da je potrošnja na letovanja ili na mobilne telefone dobra stvar. Dobra je po definiciji, jer pojedinci sami biraju da to urade, što znači da im povećava blagostanje. A to je krajnji cilj. Tako Katićeva tvrdnja, a i mnogih drugih nadriekonomista da je neka privatna potrošnja "neracionalna", pada na prvoj lekciji mikroekonomije. Prvo, racionalno je sve što pojedinac hoće jer mu po definiciji povećava blagostanje. Drugo, nema ničeg lošeg u povećanju ličnog blagostanja, čak iako je u suprotnosti sa maksimiziranjem makroekonomskih agregata. Naprotiv, povećanje ličnog blagostanja za što veći broj ljudi je poenta ekonomije.

Bar neko kapira

Suzana Grubješić:
Na pitanje da li misli da bi funkcioner SPS-a Zoran Anđelković kao generalni direktor "Pošte Srbije" bio dobro rešenje za "Poštu", Grubješićeva je odgovorila da bi najbolje rešenje za sva javna preduzeća bilo da ne budu više javna, nego da budu privatizovana...

Muzika za moje uši. Čestitam Suzana!

Prosjačenje kao biznis

Prosjaci u Americi po nekim izvorima zarađuju i do 40,000 dolara godišnje. U Njujorku na najboljim lokacijama nekada može da se zaradi i 500 dolara dnevno. Sve bez poreza. U ovom poslu pomaže humor. Jednom me je u Torontu jedan tip pitao da li imam dolar za laptop. Takođe kažu da pomaže i ako se traži tačan iznos: "fali mi još 43 centa za kafu". Studija je pokazala da veliki broj prosjaka ustvari i nisu beskućnici kako se predstavljaju već da su prosjačenje pretvorili u karijeru.

Situacija je verovatno slična i u Srbiji. Sećam se da sam davno video jedan prilog na televiziji o tipu koji je sagradio veliku kuću i postao prilično imućan kopajući po deponiji. Evo dokaza da su deponije unosan biznis.

Gligorovljev anti-Obama

Vladimir Gligorov ima neverovatan tekst o američkim izborima. Da ga pročitam a ne znam ko je autor poverovao bih da je to neki tekstopisac iz Politike, a možda i sam Nebojša Katić, glavom i bradom. Čak, gore od toga, tekst deluje još odbojnije jer nije puka pljuvačina po republikancima i hvalospev Obami, već "uravnotežena analiza", ali takva da maksimalno zabašuri sve problematične stvar vezane za Obamu, maksimalno razvodni bilo kakvu jasnu tezu, ili je uklopi u najpovršnije stereotipe. U celom tekstu ima jedva jedna ili dve stvari koje bi se mogle opisati kao nedvosmisleno tačne ili korektno interpretirane.

Možda najnetačnije od svega je njegovo predstavljanje Obame kao umerenjaka. Da, verovali ili ne, senator koji je u 2007 godini po tradicionalnom istraživanju National Journala bio najliberalniji senator, po svojim stavovima i glasanju u Kongresu, po mišljenju Gligorova zastupa američki tradicionalni liberalizam, ali u "umerenijoj formi"! Šta li onda Gligorov smatra ekstremnim liberalizmom i levičarenjem?

Dalje, Gligorov dodaje još jednu bizarnu tvrdnju: Obama po njemu prihvata "liberterski paternalizam" (zapravo, kaže se "libertarijanski", a "liberterski" znači nešto sasvim drugo) Thalera i Sunsteina, u kome "država ne preuzima odgovornost neposredno i ne prisiljava ljude na određeno ponašanje, već na različite načine utiče na ponašanje pojedinaca." Gligorov Obamin plan u zdravstvenom osiguranju vidi kao odraz ove ideje. Ali, Gligorov pogrešno tumači Sunsteina i Thalera jer oni tvrde da "nagovaranje" od strane vlade mora biti takvo da smanji upliv države u odnosu na postojeća etatistička rešenja. A Obamin plan je da proširi birokratiju i za više desetina milijardi podigne troškove državnog osiguranja u Americi, u skoro doslovnoj kopiji propalog etatističkog Hillary carea iz 1990-ih i evropsko-kanadskog modela socijalizovane medicine. Da ne govorimo uopšte o vrlo uputnom pitanju koliko se to neobično drveno gvožđe "libertarijanski paternalizam" uopšte stvarno razlikuje od bilo kog drugog, nelibertarijanskog ("neliberterskog", što reko Gligorov) paternalizma.

A šta tek reći za sledeći niz konfuznih poluistina i polutvrđenja: "Demokrate teže preraspodeli, ma kako mala ona bila. Republikanci teže opštem smanjenju poreza, što prirodno više odgovara bogatijim slojevima, jer oni plaćaju više. U ovom času, nije sasvim jasno koji je interes jači. Međutim, Mekkejnu ne ide u korist povećano interesovanje javnosti za povećanje javnih rashoda, pre svega kada je reč o ulaganjima u infrastrukturu, a mnogo se govori i o problemima sa obrazovanjem. Tu valja uračunati i zahteve da država preuzme na sebe troškove hipotekarne krize. Što ne može da se izvede, a da ne optereti budžet, pa tako i poreskog obveznika." Dakle, klasični levičarski talking point - smanjenje poreza ide u korist bogatašima, "prirodno". Da li? A šta ćemo sa povećanjem individualnog dohotka, investicija, zapošljavanja itd, sa očiglednim podsticajem akumulaciji kapitala, rastu produktivnosti i zarada koje obezbeđuje snižavanje poreza, kako svedoči i Reganova i Buša mlađeg politika i mnoge druge u svetu? Kao da se Nebojša Katić premaskirao u Vladimira Gligorova... Šta znači, dalje, tvrdnja da Mekejnu ne ide u korist "interesovanje javnosti za povećanje javnih rashoda"? Da li to znači da Mekejnu ne ide u korist što većina ljudi želi povećanje državne potrošnje? Pa, kao republikanac on je tu da obeshrabri takva očekivanja. Narod uvek želi što veću državnu potrošnju i što manje poreze, to je prirodno. A tek zahtevi za pokrivanjem propalih hipotekarnih kredita? Mekejn lično je više puta rekao da država ne treba da pokriva hazardna ulaganja privatnih firmi, konkretno misleći na Fannie Mae i Freddie Mac. Šta se njega tiče što neko drugi ima ideju da treba? On ide na izbore sa obećanjem da to neće raditi.

A pogledajmo sad prikaz Obamine poreske politike: "Obama se takođe trudi da ponudi izmene u poreskoj politici, koje nije lako kritikovati kao nešto što demokrate tradicionalno čine: povećavaju poreze i javnu potrošnju. Predlog je da se povećaju porezi na bogate, a da se ništa ne menja u poreskom opterećenju srednje klase, u kojoj se nalazi i najveći broj glasača." Šta znači da nije lako kritikovati Obamine izmene kao nešto što demokrate uvek rade: da Obama ne zagovara povećanje poreza, ili da je povećanje poreza u ovom slučaju iz nekog razloga dobro. Ako je prvo, onda autor tvrdi očigledno pogrešnu stvar, a ako je drugo onda to njegov "liberalizam" (u evropskom smislu) prikazuje u vrlo zanimljivom svetlu.

Odeljak o energeetskoj politici takođe nije spomenik pismenosti, a i lišen je bilo kakve konkretne informacije. Čikam čitaoca da iz Gligorovljevog teksta izvuče bilo kakvu korisnu informaciju o tome šta o energiji misli Obama a šta Mekejn.

Što se tiče spoljne politike opet pogrešna tvrđenja - ispada da demokrati teže mekoj moći, a republikanci izolacionizmu propraćenom vojnim intervencijama. Ali, stvar stoji potpuno obratno - vojni intervencionizam je mnogo naglašeniji kod demokrata nego kod repulikanaca. Medlin Olbrajt je ismevala ideju Bušove kampanje 2000 o jakoj sili koja se samo izuzetno koristi: "šta ćemi sila ko neću da je upotrebljavam", govorila je ona tada. Slika republikanske spoljne politike kod Gligorova je zapravo sklepana od dva stereotipa koji skupa slepljeni čine logičku kontradikciju: stereotip "izolacionizma" i stereotp "vojne agresivnosti". Ali, ako neko vodi izolacionističku politiku, onda on po logici stvari nije mnogo zaniteresovan za spoljni svet, zar ne, te u konačnici i ne može biti mnogo sklon vojnim intervencijama. Kako može biti istovremeno i izolacionista i intervencionista?

I na kraju, pogledajte ovo: "Oba kandidata nude promene, a Obama nudi i nadu. Ovo drugo ga čini veoma popularnim na mitinzima, ali nije izvesno da mobiliše mnogo glasova. Ali kada je reč o tome ko je kandidat promene, tu je on u prednosti. I ta bi prednost trebalo da bude dovoljna." Šta znači "nada", osim šupljeg demagoškog slogana jednog kandidata? Zar ne bi bilo zanimljivije da nam liberalni ekonomista, umesto ponavljjnja slogana jednog od kandidata, malo detaljnije secira njegov program i da pokaže ono što je svakom jasno, i što sam kandidat uopšte ne skriva, a to je da je njegova "promena i nada", kad se konkretno prizamlji zapravo samo šifra za povećanje državne uloge u ekonomiji, smanjenju ekonomskih sloboda, drastičnom povećanju poreza i regulacije. Stari, "umorni" američki liberalizam, a ništa novo.

Ali, sa takvom tezom, tekst verovatno ne bi mogao da izađe na Peščaniku, čija autorka uzbuđenim glasom govori o Obami kao o "tom čudesnom političaru"...

A sada ljubav

Čavić je dobio stan od poreskih obveznika. Pre svega je zahvalan Mrkonjiću kao da mu je čovek poklonio svoj stan. Sada kaže da mu je ostalo samo da nađe devojku. Možda bi država i Mrkonjić mogli i tu da pomognu?

Problemi planera - primer Santijaga

Slušao sam intervju Michaela Mungera sa Russom Roberstom pre izvesnog vremena, na temu reforme sistema javnog prevoza u Santiagu, u Čileu. Intervju je vrlo zanimljiv, hteo sam da napišem post o tome, ali me je nešto mrzelo, a i teško je to prepričavati. Sada je Munger napisao tekst na tu temu, koji toplo preporučujem.

Poenta je u tome da je Santiago dugo vremena imao u velikoj meri privatni sistem autobuskog javnog prevoza. Putnike su autobusom prevozile stotine malih firmi, a ni linije nisu bile isplanirane, odnosno svaki prevoznik je sam odlučivao kuda će da vozi. Takođe, postojao je i javni metro. Onda je neko uvideo probleme u tom sistemu. Prvo problem je bio u tome što su vozači bili plaćeni po učinku, pa su vozili po gradu k'o ludi. Drugi problem je bio u tome što su prevoznici ostvarivali profit na teret radnog čoveka i građanina. A gde je profit, tu je i zavist i nužda da se nešto pod hitno uradi. Poseban problem je bilo i to što su postojali različiti nivoi usluge - neki autobusi su bili skupi, ali su služili putnicima piće, a drugi su bili jeftini. A to, jel tako, nije fer.

I onda je, sa dolaskom socijal-demokratske vlasti, smišljena odlična ideja - da se sistem nacionalizuje i da se "Konačno uvede neki red!". Argument je, naravno, sasvim logičan: gradski urbanisti, stručnjaci za javni prevoz, ekonomisti, razni inženjeri, svakako mogu da isplaniraju sistem koji bi bio bolji od postojećeg haosa. Recimo, postoje autobusi koji idu paralelno sa metroom. Zar ne bi bilo bolje, mislili su oni, da autobusi voze samo na lokalnim rutama, do metro stanica, a da onda ljudi dugačke deonice prelaze metroom?

I tako, za vreme leta 2007. godine, uveden je Transsantiago, novi sistem javnog autobuskog prevoza. Šta se dogodilo? Prvo, povećano je prosečno vreme prevoza sa 40 minuta na dva sata. Drugo, problem profita je rešen u potpunosti - novi sistem pravi godišnje gubitke od 600 miliona dolara.

Pitanje je šta se tačno dogodilo. Bez ulaženja u detalje (pročitajte tekst), planeri nisu shvatali da je prethodni sistem imao neku svoju logiku. Nisu shvatali, na primer, da je dobro što postoje autobuske linije koje su paralelne linijama metroa, jer omogućavaju redundantost sistema - ako se metro pokvari, ne nastaje opšti haos. Drugo, nisu shvatili da će, ako počnu da vozače plaćaju po sistemu "radio ne radio svira ti radio", oni voziti sporije. Treće, ranije je neko mogao autobusom da stigne od kuće do posla. Sada je morao da ide autobusom do metroa, pa da preseda, pa da ide metroom, pa da preseda na autobus. To znači da mu je lakše da ide kolima. Tako je razmišljalo nekoliko stotina hiljada ljudi i eto haosa na ulicama. Mnogo većeg nego ranije.

Ekonomske zablude

Naš stari znanac, Goran Nikolić, ima dobar tekst na B92 blogu. Što naravno znači da se sa mnogim stvarima ne slažem.

Prvo, uvođenje evra. Goran navodi dobre strane prelaska na evro, a onda suštinski kaže - ali, postoje i loše strane, pa to ne treba raditi. Metodološki to nije ispravno, treba pokazati da su troškovi veći od koristi, a ne da troškova ima. Za mene, cilj uvođenja evra ne treba da bude ni stabilizovanje cena, ni smanjenje kamatnih stopa, već smanjenje transakcionih troškova i rizika. A to što se smanjuje uloga Narodne banke, za mene je dodatna korist, a ne trošak. Jednostavno, ECB ima više kredibiliteta od NBS-a, a to je ono što je ključno.

Drugo, Goran kaže da je "verovanje u svemoguću ruku tržišta naivno". I ja mislim da je to tačno. Međutim niko, ali baš niko, ni ne veruje da je tržište svemoguće. Neki ljudi samo veruju da je tržište u najvećem broju slučajeva bolje od alternative - državne intervencije. Argument o superiornosti tržišta je relativan - "u odnosu na državnu intervenciju", a ne apsolutan. Dakle, što se mene tiče, naivan je onaj ko veruje u svemoguću ruku države, čitaj političara i birokrata. Za mene je naivniji neko ko kaže, na primer "država je neophodna da bi se rešio problem gojaznosti", nego neko ko kaže "ja mislim da će, pre ili kasnije, farmaceuti pronaći lek koji će rešiti problem gojaznosti".

I tu je dobar primer upravo onaj koji navodi Goran - kriza sa hipotekarnim kreditima u Americi. Pripisati to tržištu je, koliko sam ja uspeo da pročitam stvari na tu temu, potpuno neopravdano. Država je aktivno podsticala davanje stambenih kredita ljudima koji nisu kreditno sposobni. Da nije bilo raznoraznih stimulacija, ljudi koji nisu kreditno sposobni ne bi ni dobili stambene kredite, pa do krize ne bi ni došlo. Za mene je to klasičan primer greške države, a ne greške tržišta.

Negde je neki političar (recimo, ovaj) pre nekoliko godina rekao nekom birokrati "E, žale mi se birači da ih banke mnogo zavlače oko davanja kredita, samo zato što nemaju posao, ili zato što imaju malu platu. To nije fer, moramo nekako tim ljudima da pomognemo da obezbede krov nad glavom." Onda je birokrata seo i osmislio način da siromašnim ljudima država pomogne da dobiju stambeni kredit. Par godina kasnije, kada su skočile kamate, pa ljudi počeli da masovno ne vraćaju kredite, isti onaj političar izađe i kaže - "Moraćemo da ih strožije regulišemo, sasvim je očigledno da tržište ne funkcioniše."

Gušter

Moja baba je govorila: Koga zmija ujede i guštera se plaši. Samo tako mogu da objasnim evakuaciju 2 miliona ljudi iz New Orleansa. Gradonačelnik Nagin je bio vrlo slikovit: You need to be concerned, and you need to get your butts moving out of New Orleans right now. This is the storm of the century. Ali nije on kriv što se uragan koji je trebalo da bude kategorije 5 pretvorio u kategoriju 1 po Saffir-Simpsonovoj skali. Odnosno što su vetrovi slabiji od 100 km/h a najavljivani su i brži od 250 km/h i što je najavljivana šteta od preko 30 milijardi dolara a najveći troškovi će verovatno biti upravo oni vezani za evakuaciju.

Ko je kriv? Možda FEMA, državna agencija za vanredne situacije, koja je toliko kritikovana posle Katarine da sada vide krizu i tamo gde je nema? Ili metereolozi koji i pored savremene tehnologije nisu u stanju da procene jačinu uragana niti njegovu putanju (uragan je uglavnom otišao u Texas umesto u Louisianau)? Nije ni bitno. Pošto su umešani i političari i mediji krivca verovatno niko neće ni tražiti. CNN uveliko prepričava anegdote o par prevrnutih automobila i nasukanih čamaca, što da nisu najavljivali kao oluju veka ne bi bio ni deseti prilog u vestima. No ni to nije najstrašnije. Jedino je šteta što će sledeći put kada uragan stvarno bude smrtonosan mnogo više ljudi odlučiti da ostane kod kuće.

Afrička demokratija

Petog septembra Angola će organizovati druge parlamentarne izbore u istoriji i prve posle 16 godina. Pošto opozicija nije prihvatila rezultate prvih izbora 1992. godine u zemlji je počeo desetogodišnji građanski rat. To sada nije alternativa. Građanima je dosta rata (trajao je skoro 30 godina sa malim prekidima) a što je još važnije opozicija ima znatno manja očekivanja nego pre 16 godina.

Izbori u Angoli će biti slobodni. Ko god želi može da se kandiduje i svi imaju pravo glasa. Sa druge strane, neće biti fer. Tu ne mislim na izborne procedure na dan izbora. Kod njih verovatno neće biti problema, kao što ih u većini autokratskih režima i nema. Savremene autokrate ne manipulišu rezultatima na dan izbora. Manipulišu ranije; uglavnom ograničavajući slobodu govora i koristeći državna sredstva da motivišu birače. Tako je i u Angoli. Opozicija praktično nema pristup nijednoj od dve džavne televizije. Imaju dve radio stanice koje pokrivaju samo glavni grad i nekoliko novina koje je teško naći u provincijama. U kampanji, koja je zakonom ograničena na 30 dana, sve partije (takmiči ih se 14) dobijaju po pet minuta dnevno na nacionalnoj televiziji i po deset na svim radio stanicama. Naravno vesti i dalje pokrivaju skoro isključivo aktivnosti predsednika republike i vlade. Vladajuća stranka takođe koristi priliku da motiviše birače povećanjem plata. Tako su svi zaposleni u državnoj upravi (a njih je najviše) u avgustu dobili povišicu od 30 procenata da bi im zatim odmah bila isplaćena i septembarska plata pod izgovorom da će vlada posle izbora biti zauzeta formiranjem kabineta pa neće moći da isplate plate. Komercijalne banke su, kao posledica, ove nedelje praktično ostale bez novca i uveli su maksimum od 1,000 dolara za podizanje sa računa. Nije sjajno ali imajući u vidu posledice izbora u Nigeriji, Keniji i Zimbabveu, Angola će verovatno postaviti pozitivan primer za kontinent. Neverovatno je koliko demokratija napreduje kada se ograniče očekivanja.

Nema sumnje da će sadašnja vladajuća partija voditi glavnu reč i u novoj vladi. Čak i da ne dobiju podršku od preko pedeset procenata glasača, formiraće koalciju sa najvećom opozicionom strankom (ili sa nekom manjom partijom što je manje verovatno) jer ona i sada učestvuje u vladi.

Dok se nisam doselio ovde nisam imao predstavu koliko je Angola velika zemlja. U avgustu sam obišao samo trećinu provincija uz vožnju od preko 3,000 km, što je otprilike razdaljina od Los Anđelesa do Njujorka. Površina Angole je veća od Velike Britanije, Nemačke i Španije zajedno. Evo je interesantna proporcionalna mapa kontinenta.

Procena vrednosti

Revizorskoj kompaniji Dilojt i Tuš će za procenu vrednosti kapitala NIS država Srbija isplatiti 480.000 evra.

Evo šta mi nije jasno. Ako postoji neopoziva odluka da se NIS proda, zašto se onda radi procena vrednosti? Ako bi odluka da se NIS proda ili ne proda nekako zavisila od procenjene vrednosti, onda bi procena imala smisla. Ali pošto je već odlučeno da NIS ide na prodaju, čemu procena? Kakav uticaj ta procena ima?

Jedina prava vrednost se na kraju krajeva dobije na tenderu ili aukciji. Jasno mi je da kupac koji učestvuje na aukciji angažuje konsultanta da mu pomogne da odluči koji iznos da ponudi. Ali zašto prodavac, koji je već ionako odlučio da proda? Prodavac može da oragnizuje tender i tako dobije najveću moguću cenu za svoju robu, što će istovremeno biti i najbolja procena njene vrednosti.

A nije mi jasno ni zašto takva procena košta pola miliona evra kad sam ja u dvominutnoj proceni ovde izračunao sličnu cenu.

Sankcije su korisne!

Tako kaže neki, usuđujem se reći, kreten iz Rusije. Čovek bukvalno kaže da "ukoliko Zapad uvede sankcije Rusiji, to će njoj samo doneti koristi".

Postavlja se pitanje - ako su sankcije tako super, zašto Rusija onda sama sebi nije još odavno uvela sankcije? To je barem lako, doneseš zakon kojim kažeš "Zabranjuje se spoljna trgovina sa sledećim zemljama" pa navedeš sve zemlje koje želiš.

Odavno nisam pročitao ovako loš tekst.

Progledao

Slobodan Milosavljević je nazvao NIS monopolitsom. U tekstu koji Blic prenosi se u suštini bavi ulogom Agnecije za zaštitu konkurencije. Bez obzira šta mislili o toj Agenciji, Milosavljević smatra da bi ona trebalo da se bavi i državnim monopolima. Čestitam.

Matematičar

B92: Upitan zašto i pored reforme koja je započela 2003. godine rezultati međunarodnih testova pokazuju loš kvalitet obrazovanja, Obradović je kazao da je reč o "testovima iz zapadnih zemalja koji ovde nisu primenljivi", premda ti testovi "predstavljaju nekakav kriterijum". "Imamo primer da je po ’Piza’ testu Srbija na 34 mestu kada je reč o znanju matematike, a na matematičkoj olimpijadi ispostavilo se da situacija sasvim drugačija", kazao je Obradović.

Možda zato što Pisa test meri znanje prosečnog učenika a olimpijada najboljih. Sigurno se svi sećate priča kako deca u Americi rade razlomke tek u sedmom razredu i slične anegdote gde Srbi i Rusi ispadaju pametni a Amerikanci glupi. Naš obrazovni sistem se fokusira na najpametnije učenike. U osnovnoj i srednjoj školi časove matematike je u mom odeljenju u proseku zaista pratilo svega 10 procenata učenika. Svi ostali smo se trudili da nekako dobijemo dvojku. Najnormalnija stvar je uzimati privatne časove da bi se pratilo školsko gradivo. Nije ni čudo što smo relativno loše plasirani po Pisa testu.

Najbolji učenici, kojima se posvećuje i najviše pažnje, naravno imaju odlične rezultate. Pogotovu učenici matematičke gimnazije koji se praktično profesionalno bave matematikom. Nema sumnje da su oni sjajni ali šta je sa ostalima? Gde je prosečan učenik? Tamo gde Pisa tekst i pokazuje. Ako je za utehu bolji smo od Crne Gore

Zašto reforme od 2003. nisu dale rezultate? Zato što ih nije ni bilo. Uvođenje engleskog jezika od prvog razreda i veronauke i građanskog vaspitanja nisu reforme. Reforme podrazumevaju uvođenje konkurencije u obrazovni sistem. Možda sistem vaučera putem kojih bi roditelji mogli da nagrađuju dobre škole a kažnjavaju loše, proces koji bi doveo do povećanja kvaliteta obrazovanja prosečnog učenika.

Narod voli da plaća carinu

Kaže Goran Svilanović. Naravno, ne baš tim rečima, ali kaže:

...da stupanje na snagu Prelaznog sporazuma "koristi samo EU", jer je suština tog sporazuma da Srbija snizi carine na proizvode koji dolaze iz zemalja EU, dok su snižene carine za proizvode koji iz Srbije idu u EU.

"Isključivi korisnik stupanja na snagu Prelaznog sporazuma je EU, i njima to koristi. Ako oni nisu spremni da taj deo sporazuma stupi na snagu, Srbija time uopšte ne bi trebalo da se bavi, niti bi to trebalo da je brine", rekao je Svilanović.

Možda tamo neka imaginarna "Srbija" ne treba da se brine, ali ljudi koje ja poznajem bi veoma voleli kada bi pojeftinili automobili i sve ostalo što se uvozi iz EU. Takođe, duboko verujem da ni privrednici koji iz EU uvoze opremu i repromaterijal ne dele ravnodušnost bivšeg ministra.

Kraj socijaldemokratije i intervencionizma!

Pošto su pre par meseci analitičari proglasili "kraj neoliberalne ere" i naročito krah američke ekonomije, i mi bi sada, sledeći njihov primer, trebalo na naslovnoj strani Politike da proglasimo kraj ere socijaldemokratije i intervencionizma.

Pogledajmo podatke. Nemački GDP je u poslednjem kvartalu opao za 0.5%, japanski je opao za 0.6%, a američki porastao za 3.3%.

To je samo jedan kvartal i iz toga ne treba ništa zaključivati. Ali mora se primetiti da se ovo dešava u godini kada je američka ekonomija navodno u velikoj krizi. Kad socijaldemokratska Evropa i intervencionistički Japan već godinama stagniraju, to prođe neopaženo. Na niske ili negativne stope rasta GDP evropskih i japanskih ekonomija smo navikli. A onda kad SAD malo uspori rast, čak ne uđe ni u recesiju nego samo uspori, digne se halabuka, a domaći i svetski analitičari proglase propast tržišne ekonomije. Sada ih činjenice, kao i obično, demantuju. Ali kad su to činjenice bile bitne dobrim analitičarima?

Enciklopedija živih

Podseća li još nekoga Facebook na Kišovu priču Enciklopedija mrtvih? Većina profila na Facebooku su još uvek živih ljudi, ali ako nastavi da raste sličnom merom u jednom trenutku će mrtvi i po brojnosti preteći žive.

Enciklopedija mrtvih je priča o navodnoj biblioteci negde u Švedskoj gde je do detalja zabeležen život svakog pojedinca koji je ikada živeo -- podaci, slike, priče iz života. Evo odlomka:

Ali ono što čini tu enciklopediju jedinstvenom na svetu – ne samo zato što je unikatna – to je način na koji su opisani ljudski odnosi, susreti, pejzaži; ono obilje detalja od kojih je sastavljen ljudski život. Podatak (na primer) o njegovom mestu rođenja, potpun i tačan ("Kraljevčani, opština Glina, srez sisački, oblast Banija") popraćen je još i geografskim i istorijskim pojedinostima, jer tamo je sve zapisano. Sve.

Ako Facebook, ali i Myspace i drugi slični sajtovi nastave da postoje - a nema sumnje da će ili nastaviti ili biti zamenjeni nečim boljim - za nekoliko desetina godina možemo očekivati da svačiji profil bude zabeležen. Ono što je pre samo desetak godina izgledalo kao priča naučne fantastike, sada se obistinjuje. Kišova Enciklopedija mrtvih je bila fizički ispisana na hartiji i sklopljena u knjige, kao u klasičnoj biblioteci, a napisana od strane nepoznate sekte. Sadašnja enciklopedija živih koja raste na internetu ne zauzima nikakav fizički prostor, nastaje odozdo spontanom akcijom gde svako pravi svoj profil ili dopunjava profile drugih, ali će kranji rezultat biti veoma sličan. Broj korisnika raste, profili postaju sve obimniji i detaljniji i iz njih se može saznati sve više. Za nekoliko desetina godina ćemo možda imati enciklopediju svih živih ljudi, a za još nekoliko, enciklopediju mrtvih.

Nazdravlje!

U tekstu pod naslovom Ne damo zdravstveno tržište privatnicima Tomica Milosavljević najavljuje promene u zdravstvu. U suštini promene se svode na zabranu lekarima da rade puno radno vreme u državnim institucijama i da zatim rade i u privatnim. Problem sa ovom merom je što država ne bi trebalo da određuje čime se ljudi bave u slobodno vreme. Sledeće mera je propisivanje obaveznog razgibavanja ujutru. Prokopijević u odličnom tekstu na sajtu Peščanika tvrdi da će sudovi verovatno zaštiti lekare u ovom slučaju. Ako ne naši onda oni u Strazburu.

Milosavljević posebno naglašava da ova odluka sada ne može da se menja jer je ne "izmišlja" on već samo sprovodi rešenja iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Kao da ga on nije pisao. Pogledao sam Zakon i on u članu 199. dozvoljava dopunski rad lekara u privatnoj praksi. Naravno uz gomilu nekih ograničenja ali dozvoljava. Moguće je da ja ne čitam zakon dobro ili čitam pogrešnu verziju, ali je moguće i da ministar uvodi pravilnike kojima praktično zabranjuje dopunski rad suprotno Zakonu. Nisam siguran, ionako je pitanje zakonske osnove ove odluke i najmanje bitno.

Milosavljević takođe najavljuje uvođenje večernjih klinika. Koncept nije baš najjasniji ali otprilike znači da će lekari iz državnih institucija moći da pružaju i privatne usluge u bolnicama u kojima su zaposleni i da deo novca zadržavaju za sebe. Ima više problema sa ovim pristupom. Zdravstveni osiguranici će plaćati usluge državnom sistemu dva puta. Jednom kroz doprinose a drugi put na recepciji "večernje klinike". Nije nemoguće da produktivnost lekara opadne u radno vreme a da treća smena radi punom parom. Konačno, šta se dešava sa amortizacijom opreme koja se koristi u trećoj smeni i koju plaćaju zdravstveni osiguranici? Na ova pitanja ministar daje sledeći odgovor: Mali, običan čovek uopšte ne treba da razmišlja u kojoj meri ga pogađa osnivanje „večernjih klinika”... Treba da mi veruju da će novac koji bude dobijen u „večernjim klinikama” biti uložen u redovni, prepodnevni rad.

Nemojte odmah da se vređate što vas ministar naziva malim i običnim iako plaćate sve usluge koje bi on da preprodaje. Milosavljević je tako shvatio reformu zdravstvenog sistema a svaka promena je po njemu izgleda dobra. Ništa od uvođenja privatnog zdravstvenog osiguranja niti od dozvoljavanja privatnim ordinacijama da naplaćuju svoje usluge preko državnog zdravstvenog osiguranja. Za sada se reforma svodi na zabranu rada i duplo naplaćivanje usluga a 2020. možda smisli nešto novo, jer jedino su dijamanti i ministar zdravlja večni.

Feudalna decentralizacija

Slobodan Antonić ima itneresantan tekst u Politici na temu rasta ovlašćenja koje zahteva vojvođansko rukovodstvo. Pravilno ocenjuje da se političari zalažu za veću autonomiju isključivo zbog povećanja sopstvenih ovlašćenja ne i zbog dobrobiti stanovnika Vojvodine.

„Dajte nam ono što je naše” danas ne znači ništa drugo do „dajte nama, vojvođanskoj birokratiji, da raspolažemo svom državnom imovinom i prihodima u Vojvodini”. To je tipičan model feudalne decentralizacije. Dažbine koje su do sada išle caru, od sada treba da idu mesnom velmoži. U čemu će život podanika biti bolji?

Antonić ustvari objašnjava da je jedini razlog za rast vojvođanskih ovlašćenja uvod u njeno otcepljenje. To potvrđuje primerima o komplikovanoj raspodeli sredstava za obrazovanje između republike i pokrajine. Zapravo, postoji samo jedan način da se dođe do potpuno „čistih računa”. A to je – posebna država.

To nije tačno. Imali bi čiste račune i kada bi država odnosno političari imali ograničena ovlašćenja na svim nivoima. Ako država ne bi finansirala obrazovanje onda ne bi ni bilo problema o kojima priča Antonić. Konačno, zašto se obrazovanje uopšte finansira iz republičkog budžeta? Meni se čini da je logičnije da se finansira iz budžeta nižih organa vlasti ako se već finansira. Pokrajina, možda regiona, gradova i slično. Konačno, visoko obrazovanje o kojem najviše i priča Antonić, je prvo koje treba da bude skinuto sa svih javnih fondova. Visoko obrazovanje treba da finansiraju oni koji od njega imaju najviše koristi, studenti.

Let iznad Tomičinog gnezda

Čitao sam intervju Tomice Milosavljevića u Politici (koji zaslužuje poseban komentar) pa sam odlučio da prelistam i Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Malo sam se iznenadio što po tom Zakonu građani Srbije mogu na neograničeni vremenski period biti lišeni slobode na zahtev lekara. Ne treba im čak ni odobrenje porodice, što je čini mi se neophodno u Americi. Član 44. kaže:

Ako doktor medicine, odnosno specijalista psihijatar, odnosno specijalista neuropsihijatar proceni da je priroda duševne bolesti kod bolesnika takva da može da ugrozi život bolesnika ili život drugih lica ili imovinu, može ga uputiti na bolničko lečenje, a nadležni doktor medicine odgovarajuće stacionarne zdravstvene ustanove primiti na bolničko lečenje bez pristanka samog bolesnika u skladu sa zakonom, s tim da narednog dana po prijemu, konzilijum stacionarne zdravstvene ustanove odluči da li će se bolesnik zadržati na bolničkom lečenju. O prijemu bolesnika iz stava 1. ovog člana stacionarna zdravstvena ustanova dužna je da u roku od 48 sati od dana prijema bolesnika obavesti nadležni sud.

Naravoučenije: Ne ljutite doktore jer imaju veća ovlašćenja od policije. Mogu da vas uhapse i drže u zatvoru bez sudske presude.

PS: Stari post na ovu temu.

Tri karte za Holivud

Stopama junaka legendarnog filma Božidara Nikolića, gde stanovnici sela Gornje Polje spremajući se za treći svetski rat tokom kubanske krize daju podršku američkom ili ruskom rukovodstvu, krenuli su i DSS i SRS koji pozdravljaju odluku Rusije da prizna nezavisnost gruzijskih pokrajina. Šta je sledeće, napisaće saopštenje u kome tvrde da su američki glumci regrutovani iz redova statista?

Don Boudreaux o političarima

Pre par dana je Don Boudreaux, šef katedre za ekonomiju na George Mason univerzitetu, poslao sledeće pismo uredniku Washington Posta, kao reakciju na neki tekst, koji nije toliko ni bitan:

George Will je u pravu: većina ekonomskih ideja Baracka Obame jeste idiotska. Ali, kao i podjednako moronski predlozi Johna McCaina, dobro prolaze kod birača - što i jeste pravi razlog zašto političari uopšte izlaze u javnost sa tako neverovatnim izjavama.

Washington je, podjednako kao i Hollywood, izvrstan u zadovoljavanju želje naroda da gleda herojske avanture, epske fantazije i bajke. I u jednom i u drugom slučaju učesnici se predstavljaju kao ponosni likovi koje odlukuju magične moći i božanska dobrota.

Jedina razlika između Hollywooda i Washingtona je u tome što publika razume da holivudski glumci glume. Ali, kada je producent Ujka Sam, sposobnost da se uvidi razlika između realnosti i fantazije prosto nestaje.

Naravno, ovo se ne odnosi samo na Ameriku, već verovatno na svaku državu na svetu. Negde su birači manje, a negde više cinični u pogledu vlasti. Mada, koliko se meni čini, ni u jednoj zemlji nisu dovoljno cinični.