30 April 2012
Prognoza rezultata izbora
27 April 2012
Poreska i subvencijska incidenca
Analiza poreske incidence je traženje odgovora na pitanje "Ko snosi trošak poreza?" Ekonomistima je ovo pitanje uglavnom mnogo važnije od trivijalnog pitanja "Ko plaća porez?" Zašto?
To je verovatno najočiglednije kod akcize za gorivo. Jasno je da akcizu plaćaju NIS i druge naftne kompanije. Ali, isto tako je jasno da oni ne snose trošak akcize, već da se on u najvećoj meri prevaljuje na kupce goriva. To se dosta dobro vidi na sledećem grafikonu, koji se nalazi u manje-više svakom udžbeniku mikroekonomije:
Kratko objašnjenje za neekonomiste. Prave "Demand" i "Supply" predstavljaju krive tražnje i ponude. Na X osi je prikazana količina robe, na Y osi je prikazana cena. Dakle, kriva tražnje je opadajuća (što niža cena, to se više robe traži), a kriva ponude je rastuća (što viša cena, više robe se nudi). U preseku ovih pravih, tražnja je jednaka ponudi i tu se utvrđuju tržišna cena i količina (Q* Poriginal).
Sada pretpostavljamo da se uvodi porez (akciza u ovom slučaju). To translatorno pomera krivu ponude (koja u stvari predstavlja krivu graničnih troškova, ali to nije sada toliko bitno) naviše za iznos poreza. Formira se nova ravnoteža, na višem nivou cene i uz nižu ravnotežnu količinu. Država naplaćuje porez koji je jednak površini sivog pravougaonika, a trošak poreza snose kako kupci tako i prodavci: kupci u iznosu površine donjeg dela pravougaonika, a prodavci u iznosu površine gornjeg dela pravougaonika.
Bitna je stvar da ovaj nalaz važi bilo da je za plaćanje poreza zadužen kupac ili prodavac.
Zašto o ovome pišem baš danas? Zbog subvencija za poljoprivrednike, jer potpuno analogna analiza važi i za subvencije i može da nam pomogne u odgovoru na pitanje - a zašto se poljoprivrednici uopšte bune ako ukupni poljoprivredni budžet ostaje isti?
Dakle, u početku imamo krive S i D (ponuda i tražnja). Nakon uvođenja subvencije po prinosu (što je, de facto, negativna akciza), kriva ponude se pomera na dole, pa se formira nova ravnoteža u tački B. Država isplaćuje subvencije u iznosu površine pravougaonika ABCP1, proizvođač dobija ACPF, a kupac dobija BFPP1. Dakle, proizvođač ne dobija puni iznos subvencije (iako se subvencija njemu uplaćuje na račun), zato što subvencija dovodi do pada cene.
Naši seljaci to znaju. Videli su svojim očima pre 10-ak godina kada smo imali sličnu poljoprivrednu politiku. Dakle, ako je cena 30 din/kg i ako se uvede subvencija od 5 din/kg, neće seljak da dobije 35 dinara po kg, već će dobiti recimo 32 din/kg, jer će otkupljivač oboriti otkupnu cenu sa 30 din/kg na 27 din/kg.
Važno je napomenuti da konkretni iznosi i konkretan odnos u snošenju troška od poreza odnosno u prisvajanju koristi od subvencije zavise od nagiba krivih ponude i tražnje. Teorijski je moguće da ceo trošak poreza (korist subvencija) snose samo kupci ili samo prodavci, ali je malo verovatno.
Suština je da kada se subvencija plaća po hektaru, ona ne utiče na granični trošak. Upravo zato se u EU vodi takva poljoprivredna politika i upravo zato je ovo što smo mi sada uradili zabranjeno po pravilima Svetske trgovinske organizacije.
To je verovatno najočiglednije kod akcize za gorivo. Jasno je da akcizu plaćaju NIS i druge naftne kompanije. Ali, isto tako je jasno da oni ne snose trošak akcize, već da se on u najvećoj meri prevaljuje na kupce goriva. To se dosta dobro vidi na sledećem grafikonu, koji se nalazi u manje-više svakom udžbeniku mikroekonomije:
Kratko objašnjenje za neekonomiste. Prave "Demand" i "Supply" predstavljaju krive tražnje i ponude. Na X osi je prikazana količina robe, na Y osi je prikazana cena. Dakle, kriva tražnje je opadajuća (što niža cena, to se više robe traži), a kriva ponude je rastuća (što viša cena, više robe se nudi). U preseku ovih pravih, tražnja je jednaka ponudi i tu se utvrđuju tržišna cena i količina (Q* Poriginal).
Sada pretpostavljamo da se uvodi porez (akciza u ovom slučaju). To translatorno pomera krivu ponude (koja u stvari predstavlja krivu graničnih troškova, ali to nije sada toliko bitno) naviše za iznos poreza. Formira se nova ravnoteža, na višem nivou cene i uz nižu ravnotežnu količinu. Država naplaćuje porez koji je jednak površini sivog pravougaonika, a trošak poreza snose kako kupci tako i prodavci: kupci u iznosu površine donjeg dela pravougaonika, a prodavci u iznosu površine gornjeg dela pravougaonika.
Bitna je stvar da ovaj nalaz važi bilo da je za plaćanje poreza zadužen kupac ili prodavac.
Zašto o ovome pišem baš danas? Zbog subvencija za poljoprivrednike, jer potpuno analogna analiza važi i za subvencije i može da nam pomogne u odgovoru na pitanje - a zašto se poljoprivrednici uopšte bune ako ukupni poljoprivredni budžet ostaje isti?
Naši seljaci to znaju. Videli su svojim očima pre 10-ak godina kada smo imali sličnu poljoprivrednu politiku. Dakle, ako je cena 30 din/kg i ako se uvede subvencija od 5 din/kg, neće seljak da dobije 35 dinara po kg, već će dobiti recimo 32 din/kg, jer će otkupljivač oboriti otkupnu cenu sa 30 din/kg na 27 din/kg.
Važno je napomenuti da konkretni iznosi i konkretan odnos u snošenju troška od poreza odnosno u prisvajanju koristi od subvencije zavise od nagiba krivih ponude i tražnje. Teorijski je moguće da ceo trošak poreza (korist subvencija) snose samo kupci ili samo prodavci, ali je malo verovatno.
Suština je da kada se subvencija plaća po hektaru, ona ne utiče na granični trošak. Upravo zato se u EU vodi takva poljoprivredna politika i upravo zato je ovo što smo mi sada uradili zabranjeno po pravilima Svetske trgovinske organizacije.
Prodaja deviznih rezervi
Ako 100 evra zamenite za dinare po tržišnom kursu, da li kažete da ste 100 evra potrošili? Niste ih potrošili, samo ste zamenili jedan papirni novac drugim papirnim novcem.
Možda ste ih zamenili da biste onda te dinare potrošili ali to je druga stvar -- potrošnja svejedno nije u zameni evra za dinare nego kasnije u eventualnoj dinarskoj kupovini.
Zašto se onda, kad Narodna banka Srbije uradi to isto, diže panika da NBS troši devizne rezerve? Poslednjih dana stalno je u vestima da NBS uzalud troši devizne rezerve na odbranu dinara. Ustvari NBS ne troši ništa, samo razmenjuje novac. Nikakva vrednost nije izgubljena kada NBS proda evro da bi branila dinar; baš kao što nikakva nova vrednost nije stvarana kad je prethodnih godina NBS stalno kupovala devize i gomilala devizne rezerve.
Naravno, ceo ovaj sistem arbitrarno rukovođenog plivajućeg kursa je društveni trošak i svaka manipulacija u tom smislu košta. Ali samo gubljenje deviznih rezervi nije trošak, nego prelivanje vrednosti. Kad NBS prodaje devize ona pomaže sve kojima jači dinar odgovara. Kad ih je prethodnih godina neto kupovala, time je subvencionisala sve kojima je slabiji dinar odgovarao (dinar bi bio mnogo jači da devizne rezerve nisu rasle).
Cela zabluda potiče iz merkantilizma, davno odbačene teorije koja gomilanje državnog bogatstva, nekada zlata u trezoru, sada deviznih rezervi vidi kao krajnji cilj ekonomije. Nesvesni sopstvenog merkantilizma mnogi misle da su veće devizne rezerve uvek bolje. Nisu i posebno nisu danas kada sa niskim kamatama u svetu devizne rezerve ne donose nikakve prinose.
Ceo sistem kursa koji Srbija ima je pogrešan sam po sebi. Ali unutar tog sistema, pad deviznih rezervi nije neto gubitak za zemlju. Kao što ni njihov rast nije bio dobitak.
26 April 2012
Fetiš diploma
Najvažnije pitanje u Srbiji postalo je da li je Toma diplomirao.
Karl Bilt nije diplomirao, pa je bio jedan od najmlađih i najboljih švedskih premijera. John Major, takođe veoma uspešni engleski premijer nije diplomirao. Andreas Borg, švedski i danas možda najbolji evropski ministar finansija nije diplomirao. Da ne pominjem ljude iz drugih oblasti, preduzetnike pa čak i uspešne intelektualce -- ovaj na primer nije ni srednju školu završio.
Formalno obrazovanje često nije dobar pokazatelj ni samog obrazovanja, a tek nije nikakav pokazatelj političke sposobnosti.
Premali broj sastanaka
U WSJ je izašao članak u kojem opisuju šta se desilo bivšem premijeru Islanda. Naime, posebni sud ga je proglasio krivim što u sred svetske ekonomske krize nije držao dovoljno sastanaka:
On Monday the president of the court, a Supreme Court judge, read its decision to a tense audience in a historic Reykjavik mansion. Of the 15 judges, six wanted to acquit Mr. Haarde of all four charges against him. A majority, however—nine out of 15—decided to acquit Haarde of three of the four charges, but found him guilty on the fourth count: that he had not held a sufficient number of meetings of government ministers on important issues before and during the financial crisis.
On Monday the president of the court, a Supreme Court judge, read its decision to a tense audience in a historic Reykjavik mansion. Of the 15 judges, six wanted to acquit Mr. Haarde of all four charges against him. A majority, however—nine out of 15—decided to acquit Haarde of three of the four charges, but found him guilty on the fourth count: that he had not held a sufficient number of meetings of government ministers on important issues before and during the financial crisis.
Obrazovanje i rast
Mis Tokvil u Politici:
Obrazovni nivo populacije nije isto što i ljudski kapital koji na vrlo specifičan i teško predvidiv način deluje na ekonomski rast. Naravno, visok obrazovni nivo populacije i ekonomska razvijenost zemlje često su međusobno povezani, ali pre će biti da jaka ekonomija indukuje jačanje obrazovnog sektora. Ako bi se sutra cela Srbija vratila u školske klupe, efekti bi verovatno bili pre negativni na tržištu rada, nego što bi doneli srpskog Stiva Džobsa.
25 April 2012
Argentina
Argentina je zemlja koja je u poslednjih sto godina ekonomski verovatno najviše nazadovala po svojoj relativnoj poziciji u svetu. Kad je početkom 20. veka Italijan sa siromašnog juga hteo da emigrira u Ameriku, birao je između dve zemlje, SAD i Argentine. Velike razlike nije bilo, Argentina je tada bila jedna od najbogatijih i zbog prirodnih bogatstava, mislilo se, najprosperitetnijih zemalja na svetu.
Ali od 1930-ih naovamo, ona je jedan od najboljih primera tzv. zamke ideja -- loše ideje donose loše rezultate, loši rezultati onda pothranjuju loše ideje, i tako u krug. Otkad im se dogodio Peron i peronizam, fašizam sa ljudskim licem, Argentina nikako ne izlazi iz začaranog kruga.
Da zlo bude veće i kad su liberali kao Menem tokom 1990-ih imali šansu nisu radili stvari kako treba. Uprskali su sa valutom -- pretvarali su se da imaju fiksni kurs, a ustvari emitovali novac sa strane. Neprijateljska javnost je njihovu korupciju jedva dočekala i posle toga su dobili novi krug peronizma.
Ovih dana je Argentina nacionalizovala špansku naftnu kompaniju. Kažu da je ideolog neki Kisilof, novi Če Gevara, koji se predstavlja kao ekonomista i kejnzijanac, iako bi se pravi Kejns prvi zgrozio nad nacionalizacijama i zastrašivanjima biznisa. Ali i pre Kisilofa su Kristina, a nešto manje i njen suprug imali prave bisere ekonomske politike. Populistička zabrana izvoza govedine je bila jedan od njih; uslovljavanje uvoza izvozom je bio drugi -- usled tog uslova, BMW je, da bi mogao da uvozi automobile u zemlju morao prvo nešto da izveze, pa su našli pirinač.
Institucionalni ekonomisti dobar deo razloga za ovakvo stanje ideja u Južnoj Americi vide u istorijskom nasleđu. Domaće srednjovekovne civilizacije su bile centralno-planske ekonomije, diktature, toliko komunistički organizovane da ni novac nisu upotrebljavale. Onda su došli Španci i nisu promenili sistem već samo vlast. Nisu iz Evrope doneli tržišne institucije ili demokratiju, nego su uspostavili ekstraktivni sistem, ekonomiju kojom je upravljala političko-ekonomsko-etnička elita. Uporedite proces naseljavanja Severne i Južne Amerike. Engleski emigrant je u Severnu Ameriku išao da bi za sebe ogradio komad zemlje koji će sam da obrađuje; španski je išao da bi bio gazda latifundije. Kasnije revolucije i borbe za nezavisnost ništa nisu promenile, još jednom je promenjena vlast ali ne i suština.
Sa takvim nasleđem i ne treba da iznenađuje što se komunizam u Južnoj Americi lako prima. Kad libertarijanci govore o privatnom vlasništvu ili neopravdanosti preraspodele dohotka, oni polaze od lokovskog stanja prvobitne jednakosti i mnoštva obradive zemlje. Onda odatle bude kako kome ili čijim potomcima po zasluzi -- ako je početno stanje bilo pravedno i dalji proces stvaranja pravedan, onda ni u krajnjem ishodu nema nepravde. To se istorijski, približno dogodilo u Severnoj Americi i u nastanku imovinskih nejednakosti nije bilo većih nepravdi (zato sam od svih levičara posebno alergičan na američke). Ali u Južnoj je već početno stanje eksploatacija, ni kasniji proces nije bio pravedan već je sledio iz početnih privilegija, i zato je razumljivije odakle sve te Če Gevare i Čavezi baš na ovom kontinentu. Kapitalizam u Severnoj Americi ima pre svega moralni legitimitet, ne postoji on tamo zato što su stanovnici posebno svesni efekata tržišne ekonomije na efikasnost. U Južnoj Americi je obrnuto, ne postoji jaka moralna osnova za privatnu svojinu i tržišnu ekonomiju i zbog toga ljudi odbijaju da vide i prepoznaju njihove efekte.
Istorija je važna, ali ne određuje sudbinu zemalja za svagda. U prelomnim trenucima se mogu napraviti izbori koji vas izvuku iz zamke ideja i takvih primera je bilo i u Južnoj Americi. Danas sam, kao detalj u nekoj nepovezanoj vesti o Španiji, pročitao da mladi Španci zbog krize i nezaposlenosti sve više emigriraju u druge zemlje, a kao destinacija je, uz Nemačku, pomenut i Čile. Čile je nekada bio mnogo siromašniji i od Argentine i od Španije. Danas naslednici kolonijalnih gospodara emigriraju u Čile, ne da bi upravljali latifundijama nego da bi radili za platu.
Ali od 1930-ih naovamo, ona je jedan od najboljih primera tzv. zamke ideja -- loše ideje donose loše rezultate, loši rezultati onda pothranjuju loše ideje, i tako u krug. Otkad im se dogodio Peron i peronizam, fašizam sa ljudskim licem, Argentina nikako ne izlazi iz začaranog kruga.
Da zlo bude veće i kad su liberali kao Menem tokom 1990-ih imali šansu nisu radili stvari kako treba. Uprskali su sa valutom -- pretvarali su se da imaju fiksni kurs, a ustvari emitovali novac sa strane. Neprijateljska javnost je njihovu korupciju jedva dočekala i posle toga su dobili novi krug peronizma.
Ovih dana je Argentina nacionalizovala špansku naftnu kompaniju. Kažu da je ideolog neki Kisilof, novi Če Gevara, koji se predstavlja kao ekonomista i kejnzijanac, iako bi se pravi Kejns prvi zgrozio nad nacionalizacijama i zastrašivanjima biznisa. Ali i pre Kisilofa su Kristina, a nešto manje i njen suprug imali prave bisere ekonomske politike. Populistička zabrana izvoza govedine je bila jedan od njih; uslovljavanje uvoza izvozom je bio drugi -- usled tog uslova, BMW je, da bi mogao da uvozi automobile u zemlju morao prvo nešto da izveze, pa su našli pirinač.
Institucionalni ekonomisti dobar deo razloga za ovakvo stanje ideja u Južnoj Americi vide u istorijskom nasleđu. Domaće srednjovekovne civilizacije su bile centralno-planske ekonomije, diktature, toliko komunistički organizovane da ni novac nisu upotrebljavale. Onda su došli Španci i nisu promenili sistem već samo vlast. Nisu iz Evrope doneli tržišne institucije ili demokratiju, nego su uspostavili ekstraktivni sistem, ekonomiju kojom je upravljala političko-ekonomsko-etnička elita. Uporedite proces naseljavanja Severne i Južne Amerike. Engleski emigrant je u Severnu Ameriku išao da bi za sebe ogradio komad zemlje koji će sam da obrađuje; španski je išao da bi bio gazda latifundije. Kasnije revolucije i borbe za nezavisnost ništa nisu promenile, još jednom je promenjena vlast ali ne i suština.
Sa takvim nasleđem i ne treba da iznenađuje što se komunizam u Južnoj Americi lako prima. Kad libertarijanci govore o privatnom vlasništvu ili neopravdanosti preraspodele dohotka, oni polaze od lokovskog stanja prvobitne jednakosti i mnoštva obradive zemlje. Onda odatle bude kako kome ili čijim potomcima po zasluzi -- ako je početno stanje bilo pravedno i dalji proces stvaranja pravedan, onda ni u krajnjem ishodu nema nepravde. To se istorijski, približno dogodilo u Severnoj Americi i u nastanku imovinskih nejednakosti nije bilo većih nepravdi (zato sam od svih levičara posebno alergičan na američke). Ali u Južnoj je već početno stanje eksploatacija, ni kasniji proces nije bio pravedan već je sledio iz početnih privilegija, i zato je razumljivije odakle sve te Če Gevare i Čavezi baš na ovom kontinentu. Kapitalizam u Severnoj Americi ima pre svega moralni legitimitet, ne postoji on tamo zato što su stanovnici posebno svesni efekata tržišne ekonomije na efikasnost. U Južnoj Americi je obrnuto, ne postoji jaka moralna osnova za privatnu svojinu i tržišnu ekonomiju i zbog toga ljudi odbijaju da vide i prepoznaju njihove efekte.
Istorija je važna, ali ne određuje sudbinu zemalja za svagda. U prelomnim trenucima se mogu napraviti izbori koji vas izvuku iz zamke ideja i takvih primera je bilo i u Južnoj Americi. Danas sam, kao detalj u nekoj nepovezanoj vesti o Španiji, pročitao da mladi Španci zbog krize i nezaposlenosti sve više emigriraju u druge zemlje, a kao destinacija je, uz Nemačku, pomenut i Čile. Čile je nekada bio mnogo siromašniji i od Argentine i od Španije. Danas naslednici kolonijalnih gospodara emigriraju u Čile, ne da bi upravljali latifundijama nego da bi radili za platu.
24 April 2012
Kakvo iznenađenje
Ograničene cene hrane u socijalističkoj Venecueli su dovele do nestašica i redova za hranu. Skroz neočekivano.
I ovo je zanimljivo:
"the problem is most extreme in the government-subsidized stores that were created to provide affordable food to the poor"
I ovo je zanimljivo:
"the problem is most extreme in the government-subsidized stores that were created to provide affordable food to the poor"
Nema nauke bez Ministarstva nauke
Kažu naši naučnici.
Kako stoje činjenice? Ovde možete da vidite koje zemlje objavljuju najviše naučnih radova. Stvari su do pre par godina stajale ovako:
SAD nema Ministarstvo nauke uopšte, u Japanu je nauka spojena sa prosvetom, kulturom i sportom, u Nemačkoj je spojeno sa prosvetom, u Engleskoj je to deo ministarstva za biznis i inovacije, u Francuskoj je spojeno sa visokim obrazovanjem (što u stvari traže i naši naučnici koji su potpisali peticiju), u Kini je spojeno sa tehnologijom, u Kanadi je deo Ministarstva industrije, u Italiji je deo Ministarstva prosvete, u Španiji je nedavno ugašeno i prebačeno u Ministarstvo privrede, u Australiji je deo Ministarstva privrede, u Indiji je posebno ministarstvo, u Južnoj Koreji je deo Ministarstva prosvete, kao i na Tajvanu.
Sve u svemu, posebna ministarstva za nauku i tehnologiju imaju Francuska, Indija i Kina, a u većini drugih vodećih naučnih sila je ili deo ministarstva privrede, ili ministarstva prosvete, pa zaključujem da ni nama nije baš nužno posebno ministarstvo.
Kako stoje činjenice? Ovde možete da vidite koje zemlje objavljuju najviše naučnih radova. Stvari su do pre par godina stajale ovako:
| Country | Total Papers, 1996-2006 |
| United States | 2,907,592 |
| Japan Germany England France China Canada Italy Spain Australia India South Korea Taiwan |
790,510 742,917 660,808 535,629 422,993 394,727 369,138 263,469 248,189 211,063 180,329 124,940 |
SAD nema Ministarstvo nauke uopšte, u Japanu je nauka spojena sa prosvetom, kulturom i sportom, u Nemačkoj je spojeno sa prosvetom, u Engleskoj je to deo ministarstva za biznis i inovacije, u Francuskoj je spojeno sa visokim obrazovanjem (što u stvari traže i naši naučnici koji su potpisali peticiju), u Kini je spojeno sa tehnologijom, u Kanadi je deo Ministarstva industrije, u Italiji je deo Ministarstva prosvete, u Španiji je nedavno ugašeno i prebačeno u Ministarstvo privrede, u Australiji je deo Ministarstva privrede, u Indiji je posebno ministarstvo, u Južnoj Koreji je deo Ministarstva prosvete, kao i na Tajvanu.
Sve u svemu, posebna ministarstva za nauku i tehnologiju imaju Francuska, Indija i Kina, a u većini drugih vodećih naučnih sila je ili deo ministarstva privrede, ili ministarstva prosvete, pa zaključujem da ni nama nije baš nužno posebno ministarstvo.
23 April 2012
Jože Mencinger
U tri nepovezana posta.
1. U intervjuu NIN-u, Jože Mencinger kaže:
Nažalost, u savremenoj privredi u kojoj je rast određen tražnjom, a ne ponudom, drastično i brzo smanjivanje deficita i podsticanje rasta i zapošljavanja se ne mogu ostvariti.
Ovo "rast određen tražnjom" je ključna greška, ne Jožea Mencingera, nego ukupnog kejnzijanskog pogleda na svet. Ako tražnja stvara rast, a tražnje nema, onda znači da se tražnja može i veštački podstaći da bi stvorila rast. A državna potrošnja, budžetski deficit ili direktnije javni radovi, su metodi podsticanja tražnje. To je Maltus-Kejns-Krugman linija razmišljanja.
Njena suprotnost je Sejov zakon (Jean Baptiste Say, francuski ekonomista iz 18 i 19. veka) koji kaže da je obrnuto -- ponuda stvara tražnju. Kad nešto proizvodite vi dodajete vrednost i ta dodata vrednost, raspodeljena u vidu plata i profita, je osnova kupovne moći u ekonomiji. Ekonomski rast ne možete, osim vrlo privremeno, podstaći povećanjem tražnje, možete samo podsticajima na strani ponude.
Pitanje je klasičan problem kokoške i jajeta. Ali u zavisnosti od toga koju viziju prihvatite imaćete veoma različite zaključke -- kejnzijanizam na jednoj ili tržišnu ekonomiju na drugoj strani.
2. Mencinger je, osim u ključnoj stvari kao što je kejnzijanstvo, dobar ekonomista i posebno me čudi da nije sebi pripisao više zasluga za predviđanje nekih posledica finansijske krize u Istočnoj Evropi. U ovom radu, pisanom neposredno pre krize, prepoznao je platnobilansnu zavisnost istočnoevropskih zemalja od priliva stranih direktnih investicija i upozorio na makro (platnobilansne, valutne) posledice naglog prestanka tog priliva. Nagli prestanak je ubrzo posle toga i stigao. Nije Mencinger predvideo krizu ali jeste jednu specifičnu posledicu i imao je više prava na hvalisanje od mnogih koji su se predstavljali prorocima.
3. Ne znam za ostatak Balkana, ali u srpskoj javnosti Mencinger ima status ikone. On je tvorac slovenačkog, postepenog i umerenog, modela postkomunističke tranzicije koji se navodno pokazao uspešnim. Silogizam glasi: Slovenija je imala uspešnu tranziciju, Mencinger je bio zadužen za ekonomiju, prema tome Mencingerov model tranzicije sa jakom ulogom države je dobar.
Međutim, kad se pogledaju rezultati tranzicije po zemljama, teško je videti jaku vezu između konkretnih tranzicionih poteza i posledica. Tokom 1990-ih i ranih 2000-ih se vodilo mnogo rasprava oko stvari kao što su brzina ekonomske tranzicije (šok terapija ili gradualizam) ili koji je od različitih metoda privatizacije bolji. Kad danas pogledamo kako su koje zemlje prošle, sve to pada u drugi plan i vidi se da je ubedljivo najjača deteminanta uspešnosti tranzicije u kapitalizam bila geografsko-kulturološka. Ako pogledate mapu Evrope, postkomunističke zemlje su prema GDP per capita i drugim pokazateljima savršeno poređane od zapada/severa prema jugu/istoku. Što bi Steve Pejovich u naslovu jednog svog rada o rezultatima tranzicije rekao, "It's the culture, stupid".
Slovenija, kao ni Češka, Litvanija ili Istočna Nemačka, nisu mogle mnogo da pogreše; kao što ni neke druge zemlje, da su uradile sve kako je trebalo, ne bi prošle mnogo bolje. Slovenački relativni uspeh u odnosu na ostatak Balkana je posledica mnogo stvari, ali najmanje "modela tranzicije".
1. U intervjuu NIN-u, Jože Mencinger kaže:
Nažalost, u savremenoj privredi u kojoj je rast određen tražnjom, a ne ponudom, drastično i brzo smanjivanje deficita i podsticanje rasta i zapošljavanja se ne mogu ostvariti.
Ovo "rast određen tražnjom" je ključna greška, ne Jožea Mencingera, nego ukupnog kejnzijanskog pogleda na svet. Ako tražnja stvara rast, a tražnje nema, onda znači da se tražnja može i veštački podstaći da bi stvorila rast. A državna potrošnja, budžetski deficit ili direktnije javni radovi, su metodi podsticanja tražnje. To je Maltus-Kejns-Krugman linija razmišljanja.
Njena suprotnost je Sejov zakon (Jean Baptiste Say, francuski ekonomista iz 18 i 19. veka) koji kaže da je obrnuto -- ponuda stvara tražnju. Kad nešto proizvodite vi dodajete vrednost i ta dodata vrednost, raspodeljena u vidu plata i profita, je osnova kupovne moći u ekonomiji. Ekonomski rast ne možete, osim vrlo privremeno, podstaći povećanjem tražnje, možete samo podsticajima na strani ponude.
Pitanje je klasičan problem kokoške i jajeta. Ali u zavisnosti od toga koju viziju prihvatite imaćete veoma različite zaključke -- kejnzijanizam na jednoj ili tržišnu ekonomiju na drugoj strani.
2. Mencinger je, osim u ključnoj stvari kao što je kejnzijanstvo, dobar ekonomista i posebno me čudi da nije sebi pripisao više zasluga za predviđanje nekih posledica finansijske krize u Istočnoj Evropi. U ovom radu, pisanom neposredno pre krize, prepoznao je platnobilansnu zavisnost istočnoevropskih zemalja od priliva stranih direktnih investicija i upozorio na makro (platnobilansne, valutne) posledice naglog prestanka tog priliva. Nagli prestanak je ubrzo posle toga i stigao. Nije Mencinger predvideo krizu ali jeste jednu specifičnu posledicu i imao je više prava na hvalisanje od mnogih koji su se predstavljali prorocima.
3. Ne znam za ostatak Balkana, ali u srpskoj javnosti Mencinger ima status ikone. On je tvorac slovenačkog, postepenog i umerenog, modela postkomunističke tranzicije koji se navodno pokazao uspešnim. Silogizam glasi: Slovenija je imala uspešnu tranziciju, Mencinger je bio zadužen za ekonomiju, prema tome Mencingerov model tranzicije sa jakom ulogom države je dobar.
Međutim, kad se pogledaju rezultati tranzicije po zemljama, teško je videti jaku vezu između konkretnih tranzicionih poteza i posledica. Tokom 1990-ih i ranih 2000-ih se vodilo mnogo rasprava oko stvari kao što su brzina ekonomske tranzicije (šok terapija ili gradualizam) ili koji je od različitih metoda privatizacije bolji. Kad danas pogledamo kako su koje zemlje prošle, sve to pada u drugi plan i vidi se da je ubedljivo najjača deteminanta uspešnosti tranzicije u kapitalizam bila geografsko-kulturološka. Ako pogledate mapu Evrope, postkomunističke zemlje su prema GDP per capita i drugim pokazateljima savršeno poređane od zapada/severa prema jugu/istoku. Što bi Steve Pejovich u naslovu jednog svog rada o rezultatima tranzicije rekao, "It's the culture, stupid".
Slovenija, kao ni Češka, Litvanija ili Istočna Nemačka, nisu mogle mnogo da pogreše; kao što ni neke druge zemlje, da su uradile sve kako je trebalo, ne bi prošle mnogo bolje. Slovenački relativni uspeh u odnosu na ostatak Balkana je posledica mnogo stvari, ali najmanje "modela tranzicije".
22 April 2012
Da se SPS uhvati za zelen bor
21 April 2012
Koliko evra od Telekoma?
Vesti kažu da je Vlada Srbije odredila "tržišnu vrednost" Telekoma od 2.27 milijardi evra i da će na osnovu toga svaki građanin dobiti akcije u vrednosti od 70 evra.
Ne može Vlada da odredi tržišnu vrednost, nego je arbitrarno odredila nominalnu vrednost i pritom daleko precenila Telekom. Da se vodila ponudom Telekoma Austrija kao nekakvim pokazateljom, procenjena vrednost bi bila 20% manja. Pravu tržišnu vrednost ćemo saznati kad se akcije podele i njima počne trgovati. Ako se ne dogodi neko čudo, nominalnih 70 evra će istog dana vredeti mnogo manje -- kugla mi kaže nešto između 20-40 evra.
To će istovremeno biti i prilika da svi stručnjaci koji su galamili protiv prodaje Telekoma jer on navodno vredi mnogo više, već prvog dana kupe njegove akcije i za po 70 evra ako treba i tako stanu iza svojih reči.
Ne može Vlada da odredi tržišnu vrednost, nego je arbitrarno odredila nominalnu vrednost i pritom daleko precenila Telekom. Da se vodila ponudom Telekoma Austrija kao nekakvim pokazateljom, procenjena vrednost bi bila 20% manja. Pravu tržišnu vrednost ćemo saznati kad se akcije podele i njima počne trgovati. Ako se ne dogodi neko čudo, nominalnih 70 evra će istog dana vredeti mnogo manje -- kugla mi kaže nešto između 20-40 evra.
To će istovremeno biti i prilika da svi stručnjaci koji su galamili protiv prodaje Telekoma jer on navodno vredi mnogo više, već prvog dana kupe njegove akcije i za po 70 evra ako treba i tako stanu iza svojih reči.
20 April 2012
Fudbal u Evropi
Od šest najvećih evropskih zemalja po broju stanovnika (Rusija, Nemačka, Turska, Francuska, Engleska, Italija), četiri imaju prvaka Evrope, Rusija i Turska nemaju.
Pobednici Lige (ili Kupa) šampiona iz ovih zemalja nikada nisu bili iz glavnog i najvećeg grada, odnosno Ligu šampiona nikada nisu osvojili timovi iz Berlina, Pariza, Londona ili Rima (kao ni iz Moskve i Istambula, dva najveća evropska grada).
Što se Nemačke tiče, prvaci Evrope su bili timovi iz Minhena, Dortmunda i Hamburga, iz Francuske je to bio Marsej, iz Italije timovi iz Milana i Torina, iz Engleske timovi iz Mančestera, Liverpula, Birmingema i Notingema. Posebno je zanimljivo to što Evropa nije SAD, Kanada ili Australija, gde su glavni gradovi relativno mali: London i Pariz su ubedljivo najveći i najbogatiji gradovi u Engleskoj i Francuskoj, a i Berlin i Rim su znatno veći (ako ne i bogatiji) od Minhena i Hamburga, odnosno Milana.
Imate neko objašnjenje?
Pobednici Lige (ili Kupa) šampiona iz ovih zemalja nikada nisu bili iz glavnog i najvećeg grada, odnosno Ligu šampiona nikada nisu osvojili timovi iz Berlina, Pariza, Londona ili Rima (kao ni iz Moskve i Istambula, dva najveća evropska grada).
Što se Nemačke tiče, prvaci Evrope su bili timovi iz Minhena, Dortmunda i Hamburga, iz Francuske je to bio Marsej, iz Italije timovi iz Milana i Torina, iz Engleske timovi iz Mančestera, Liverpula, Birmingema i Notingema. Posebno je zanimljivo to što Evropa nije SAD, Kanada ili Australija, gde su glavni gradovi relativno mali: London i Pariz su ubedljivo najveći i najbogatiji gradovi u Engleskoj i Francuskoj, a i Berlin i Rim su znatno veći (ako ne i bogatiji) od Minhena i Hamburga, odnosno Milana.
Imate neko objašnjenje?
Novela o Sloboristancima
Nole, Ana, Jeca, Andrić, Tesla, Njegoš, Hilandar...
Ja sam se svojevremeno ovde sprdao sa politizacijom teniskog uspeha Novaka Đokovića, pronalazeći "duhovnu vertikalu" Vaskolikog srpstva od Svetog Save preko Tesle do Đokovića.
Ali, podmladak DS iz Prokuplja je daleko prevazišao tu moju istorijsku lakrdiju, po obuhvatnosti, temeljnosti i maštovitosti: jedino što se oni uopšte ne šale...
Ali, podmladak DS iz Prokuplja je daleko prevazišao tu moju istorijsku lakrdiju, po obuhvatnosti, temeljnosti i maštovitosti: jedino što se oni uopšte ne šale...
19 April 2012
Opet prljava kampanja
Ne volim da recikliram stare postove, ali šta ću kad se za četiri godine nije ništa promenilo. Evo posta iz januara 2008. godine:
Najavljuje se prljava kampanja u drugom krugu predsedničkih izbora. Pitanje je šta to tačno znači, ali verovatno pod time podrazumevaju da kandidati neće ukazivati na svoje prednosti, nego pre svega na mane protiv-kandidata.
Što me je podsetilo na knjigu koju sam pročitao pre izvesnog vremena, a koja se zove "In defense of negativity: attack adds in presidential campaings", a napisao ju je John G. Geer, profesor na Vanderbiltu. On u knjizi analizira sve TV spotove u američkim predsedničkim izborima u periodu od 1960. do 2004. godine i dolazi do zaključka da su negativni spotovi mnogo informativniji i tačniji, pa samim tim i korisniji, nego pozitivni. Po njemu, pozitivna kampanja je prepuna opštih mesta, sumnjivih obećanja i izbegavanja suočavanja sa pravim problemima. Sa druge strane, međusobna napadanja omogućavaju biračima da zaista procene ko se zašta zalaže i šta želi. Meni to deluje tačno i potpuno logično.
Što se Srbije tiče, najveća Tadićeva prednost u ovim izborima je Nikolićeva prošlost. Ukazivanje na nju se možda može smatrati "prljavom kampanjom", ali bih ja to prosto smatrao podsećanjem.
Najavljuje se prljava kampanja u drugom krugu predsedničkih izbora. Pitanje je šta to tačno znači, ali verovatno pod time podrazumevaju da kandidati neće ukazivati na svoje prednosti, nego pre svega na mane protiv-kandidata.
Što me je podsetilo na knjigu koju sam pročitao pre izvesnog vremena, a koja se zove "In defense of negativity: attack adds in presidential campaings", a napisao ju je John G. Geer, profesor na Vanderbiltu. On u knjizi analizira sve TV spotove u američkim predsedničkim izborima u periodu od 1960. do 2004. godine i dolazi do zaključka da su negativni spotovi mnogo informativniji i tačniji, pa samim tim i korisniji, nego pozitivni. Po njemu, pozitivna kampanja je prepuna opštih mesta, sumnjivih obećanja i izbegavanja suočavanja sa pravim problemima. Sa druge strane, međusobna napadanja omogućavaju biračima da zaista procene ko se zašta zalaže i šta želi. Meni to deluje tačno i potpuno logično.
Što se Srbije tiče, najveća Tadićeva prednost u ovim izborima je Nikolićeva prošlost. Ukazivanje na nju se možda može smatrati "prljavom kampanjom", ali bih ja to prosto smatrao podsećanjem.
Nekom majka, nekom maćeha
Razmotrite sledeće dve vesti:
Vest 1: Srpskom tržištu lekova preti kolaps
Vlada Srbije usvojila je 29. marta program mera za izmirenje dugova od 19 milijardi dinara Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje u 12 kvartalnih rata, prema kome svi proizvođači i distributeri linearno moraju da se odreknu 40 odsto duga.
Vest 2: Usvojen Predlog zakona o otpisu kamate na dospele obaveze
Vlada Republike Srbije usvojila je na današnjoj sednici Predlog zakona o otpisu kamate na dospele obaveze po osnovu određenih poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, saopšteno je danas iz Kancelarije Vlade Srbije za odnose sa medijima.
Prema ovom predlogu kamate će biti otpisane poreskim obveznicima koji podnesu zahtev do 30. juna 2013. godine za - porez na dohodak građana uključujući i porez na prihode od samostalne delatnosti, porez na dobrobit preduzeća, porez na prenos apsolutnih prava, porez na nasleđe i poklon, porez na promet, porez na registrovano oružje. Takođe, za one koji ispoštuju taj rok, biće otpisane i kamate za dospele obaveze za - porez na fond zarada, porez na finansijske transakcije, doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje i doprinose za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti.
Vlada se dakle velikodušno odriče kamata na neplaćene poreze, a sa druge strane nema da plati za potrošene lekove. Međutim, osim ovog "maćehinskog" tretmana farmaceutske industrije, otvaraju se još dva mnogo bitnija pitanja - 1) da li ovo znači da je država Srbija bankrotirala i 2) šta je ostalo od vladavine prava i zaštite ugovora ukoliko država jednostrano otpisuje svoje dugovanje na štetu privatnih poverilaca?
Vest 1: Srpskom tržištu lekova preti kolaps
Vlada Srbije usvojila je 29. marta program mera za izmirenje dugova od 19 milijardi dinara Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje u 12 kvartalnih rata, prema kome svi proizvođači i distributeri linearno moraju da se odreknu 40 odsto duga.
Vest 2: Usvojen Predlog zakona o otpisu kamate na dospele obaveze
Vlada Republike Srbije usvojila je na današnjoj sednici Predlog zakona o otpisu kamate na dospele obaveze po osnovu određenih poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, saopšteno je danas iz Kancelarije Vlade Srbije za odnose sa medijima.
Prema ovom predlogu kamate će biti otpisane poreskim obveznicima koji podnesu zahtev do 30. juna 2013. godine za - porez na dohodak građana uključujući i porez na prihode od samostalne delatnosti, porez na dobrobit preduzeća, porez na prenos apsolutnih prava, porez na nasleđe i poklon, porez na promet, porez na registrovano oružje. Takođe, za one koji ispoštuju taj rok, biće otpisane i kamate za dospele obaveze za - porez na fond zarada, porez na finansijske transakcije, doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje i doprinose za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti.
Vlada se dakle velikodušno odriče kamata na neplaćene poreze, a sa druge strane nema da plati za potrošene lekove. Međutim, osim ovog "maćehinskog" tretmana farmaceutske industrije, otvaraju se još dva mnogo bitnija pitanja - 1) da li ovo znači da je država Srbija bankrotirala i 2) šta je ostalo od vladavine prava i zaštite ugovora ukoliko država jednostrano otpisuje svoje dugovanje na štetu privatnih poverilaca?
18 April 2012
Racionalni inat
Inat znači uraditi nešto na sopstvenu štetu samo da bi se naudilo nekom drugom. Ima i par drugih mogućnosti za definisanje inata, može da znači i neku radnju u sopstvenu korist (npr. za inat je završila fakultet), ali u tim drugim korišćenjima koncept inata nije toliko jedinstven i interesantan -- ako u definiciji nema sopstvene štete onda se inat i ne razlikuje od jake motivacije.
Ako uzmemo standardnu ekonomsku definiciju racionalnosti, inat je po definiciji iracionalan. Ekonomska racionalnost znači donošenje odluka na osnovu dobro informisane procene troškova i koristi. Pošto je inat odluka na sopstvenu štetu to znači da je po standardnoj definiciji iracionalan.
Ali standardna ekonomska definicija racionalnosti nije jedina i po meni nije najbolja definicija racionalnosti. Kognitivni psiholog Gerd Gigerenzer, poznat ali po meni nedovoljno slavljen, ima definiciju racionalnosti koju on zove ekološka racionalnost. To nema nikakve veze sa ekologijom i životnom sredinom -- ekološka racionalnost je sleđenje nekih jednostavnih pravila bez pokušaja procenjivanja troškova i koristi. Vernon Smith, koji je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju 2002., stigao je do istog koncepta i sa istim imenom (začuđujuće, nezavisno od Gigerenzera). Racionalnost u ovom smislu ne sadrži direktno merenje troškova i koristi u svakoj situaciji, već je obrazac ponašanja koji je evoluirao tako da donosi dugoročnu ekološku (evolutivnu) prednost onom ko ga sledi.
Evo kako to izgleda na primeru inata. Bihevioralni ekonomisti vole takozvanu igru ultimatuma. U jednostavnoj igri ultimatuma ima dva učesnika, recimo Marko i Laza; izvođač eksperimenta Marku daje 100 evra sa zadatkom da deo sume, bilo šta od 0 do 100, ponudi Lazi. Ako Laza prihvati ponudu, onda obojica zadržavaju svoje sume i idu kući. Ako Laza ne prihvati, onda nijedan ne dobija ništa.
Kad sam kao mladi ekonomista prvi put čuo za ovu igru, jedan predavač nas je pitao koliko biste na Markovom mestu ponudili Lazi. Ekonomski odgovor, odgovor u skladu sa ekonomskim viđenjem racionalnosti, je 1 evro i ja sam mislio da sam najpametniji u učionici što sam tako odgovorio. Po ekonomskom rezonu, jasno je da je u Markovom interesu da ponudi što manje. Pošto je i Laza racionalan, on iako zna da je Marko uzeo 99 evra, ipak razume i da je 1 evro više od nule koju će dobiti ako odbije ponudu. Zato se očekuje da i Laza prihvati ponudu i uzme 1 evro.
Ali u stvarnom svetu stvari su malo drugačije. U praksi, kada se ovaj eksperiment izvodi, prvi učesnik uglavnom nudi više od 1, a manje od 50 -- najverovatniji rezultat je da Marko ponudi Lazi 20 ili 30 evra i Laza to prihvati. Ima više načina da se tumači ovo odstupanje od udžbeničke racionalnosti, a jedan (koji, razumljivo, strani istraživači nisu eksplicitno uzeli u obrzir) je inat. Laza će odbiti 1 evro ili 5 evra, iz inata. Videviši da Marko hoće da uzme baš nesrazmerno više, kod Laze proradi inat i on se iracionalno odrekne 1, 5 ili 10 evra.
To je iracionalno striktno ekonomski. Međutim, šta Gigerenzer ili Vernon Smith kažu, to je racionalno u jednom dubljem smislu. Takav Lazin obrazac ponašanja daje Marku i svima ostalima lekciju. Marko takođe zna za mogućnost inata i zato je u stvarnosti već u startu kooperativniji. Zato se u eksperimentima češće dobija rezultat da Marko ponudi 20-30 ili celih 50 evra radije nego 1.
Evoluciona pozadina racionalnosti inata je što u stvarnosti retko postoje ovakve jednokratne igre, kao igra ultimatuma u kojoj nam neko ponudi nešto i onda ga više nikada ne vidimo. U stvarnosti su interakcije ponovljene, igre su mnogokratne. U mnogokratnim igrama, ako prvi put odbijemo 1 evro, drugi učesnik će se ponašati drugačije. U beskonačno ponovljanoj igri ultimatima rezultat će u limitu težiti ka podeli na ravne časti, 50-50.
Pošto i politikolozi vole da koriste racionalan izbor u analizi politike, pogledajmo kako bi izgledala ova distinkcija između dve racionalnosti na predstojećim izborima. Među prosvećenijim srpskim glasačima postoji velika doza saglasnosti da DS i druge stranke koje sudeluju u vlasti treba kazniti za učinjeno i neučinjeno. Ali kažnjavanje DS-a najverovatnije znači SNS na vlasti, a SNS ista grupa glasača smatra još gorom opcijom. Ako pojednostavimo političku scenu na dve najveće stranke oko kojih će se koalicije praviti, izbor je -- biti racionalan i još jednom glasati za DS iako mislite da ih treba kazniti; ili samo za inat glasati za SNS iako mislite da će biti još gori. (Opciju neglasanja, precrtavanja listića i slično isključujem jer one ne sadrže izbor -- one jednostavno znače prepuštanje izbora onima koji su glasali.)
Ekonomistički racionalni glasač bi u tom slučaju glasao za DS čak i ako misli da to nisu zaslužili i da bi ih inače trebalo kazniti. Ali ni kažnjavanje DS-a samo iz inata nije nužno iracionalno, već bi moglo biti racionalno u ekološkom smislu. Sve zavisi od toga koliko ste ljuti na DS, koliko ste zaboravili ove druge, kako procenjujete marginalnu, dodatnu štetu od vlasti SNS-a, koliko ste inatljivi, itd. Ako vam se račun poklapa tako da vam je kazna radi kazne prioritet, to takođe nije iracionalan izbor.
Inače, ovo je primer a ne preporuka za glasanje. Iako sam opciju neglasanja precrtao kao ne-izbor, ja ću postupiti upravo tako kukavički, a i nisam u zemlji pa imam izgovor.
P.S. Pošto Barselona igra večeras (valjda sa Hetafeom ili možda Čelzijem, svejedno je), imate ovaj prošlogodišnji post o suštinski istoj stvari, o evolutivnoj racionalnosti, u slučaju Barseloninog fudbala.
17 April 2012
Rezultati urbanog mlečnog govedarstva
Kada nemate dovoljno dobre proizvode koje možete prodati biračima, odnosno kada patite od nedostatka prodajnih veština uopšte, nužno pristajete da vam navuku ludačku košulju koja znači nedovođenje u pitanje projekata koji su dno dna. Neki koji trenutno bodu oči su bebeći PDV, besplatni udžbenici i slična zamajavanja. Nedavno saznadoh iz prve ruke i to od onih malo hrabrijih da i gradska poljoprivreda spada u tu kategoriju i to ne ona u Gradu Beogradu, nego ona na obodima naselja Beograd.
Danas je Press objavio "potpuno slučajno" izvrsne rezultate vlasničke tranformacije iz ničije u gradsku imovinu. Uz svu pomoć Grada Beograda proizvedeno je, poredeći mart 2011. godine i mart 2012. godine celih 2,1% više mleka, uz poboljšanje kvaliteta u vidu mlečne masti od celih 1,5%. Nekorigovana proizvodnja po grlu na godišnjem nivou porasla je za 1,8%. Broj grla opao je za 1,2%. Ako se pođe od pretpostavke da je pre ove revolucionarne transformacije bilo baš loše, a to smo i mi na blogu tvrdili, onda ne vidim čemu uopšte ovakav članak. Ovo ima jedino smisla ako su troškovi po grlu značajno smanjeni inače je rezultat mizeran, ali nešto sumnjam da bi se to propustilo. Doduše suditi o jednom ovakvom sistemu samo na osnovu slatkih kravica je paušalno, ali ne znam zašto se neko hvali ovim razvojem, jer meni ovo liči samo na sistematsko trovanje javnosti pričama o "uspešnim državnim projektima" sa ciljem povećanja broja volova.
Danas je Press objavio "potpuno slučajno" izvrsne rezultate vlasničke tranformacije iz ničije u gradsku imovinu. Uz svu pomoć Grada Beograda proizvedeno je, poredeći mart 2011. godine i mart 2012. godine celih 2,1% više mleka, uz poboljšanje kvaliteta u vidu mlečne masti od celih 1,5%. Nekorigovana proizvodnja po grlu na godišnjem nivou porasla je za 1,8%. Broj grla opao je za 1,2%. Ako se pođe od pretpostavke da je pre ove revolucionarne transformacije bilo baš loše, a to smo i mi na blogu tvrdili, onda ne vidim čemu uopšte ovakav članak. Ovo ima jedino smisla ako su troškovi po grlu značajno smanjeni inače je rezultat mizeran, ali nešto sumnjam da bi se to propustilo. Doduše suditi o jednom ovakvom sistemu samo na osnovu slatkih kravica je paušalno, ali ne znam zašto se neko hvali ovim razvojem, jer meni ovo liči samo na sistematsko trovanje javnosti pričama o "uspešnim državnim projektima" sa ciljem povećanja broja volova.
15 April 2012
Kako je pas pojeo globalno zagrevanje
Pre nešto više od godinu dana naišao sam na vrlo zanimljiv tekst koji je napisao penzionisani američki naučnik po imenu Edward Long. On je uzeo 50 meteoroloških stanica na teritoriji SAD koje se nalaze u divljini (nema veštačkog uticaja urbanog zagrevanja) i izračunao temperaturni trend na tim stanicama kroz 20 vek. Rezultat je bio zapanjujući - zagrevanja jedva da je bilo: 0.06 stepeni po stoleću ili 10 puta manje od zvanične IPCC cifre!
To je jasno ukazivalo da je najveći deo takozvanog globalnog zagrevanja (barem na teritoriji SAD) proizvod tzv urbanog ostrva toplote - efekta da se gradovi sa puno asfalta i betona brže zagrevaju i sporije hlade noću. Činjenica da stanica u divljini ne pokazuju skoro nikakav trend je snažno ukazivalo da nije reč o globalnom nego lokalnom, urbanom zagrevanju.
Mene je nešto drugo zaintrigiralo. Naime, ako je tačno da podaci sa površine pokazuju minimalno zagrevanje šta da radimo sa satelitima? Postoje dva nezavisna seta satelitskih podataka od kojih jedan kompiliraju Roy Spencer i John Christy, dvojica naučnika skeptičnih prema globlanom zagrevanju. Oba seta pokazuju značajno zagrevanje u atmosferi. Iznad SAD trend je oko 0.21 C po dekadi od 1979 naovamo. Ruralni trend u istom periodu, kako ga je kalkulisao E. Long, bio je jedva 0.05, dakle četiri puta manji! To naravno ne bi smelo da bude slučaj: trendovi na 4km i na površini bi trebalo da budu vrlo slični. Pošto mi se činilo da zemaljski podaci valjaju, jedina logična pretpostavka je bila da satelitski imaju neku grešku, tj da iz nekog razloga pokazuju mnogo veće zagrevanje nego što zaista postoji.
Ja sam odmah pisao Royu Spenceru i poslao mu ovu studiju, traživši od njega da proveri da nisu oni pogrešili u merenjima. Satelitski podaci se kompiliraju i kalkulišu vrlo komplikovanom tehnikom i greške su moguće. Spencer i Christy su već nekoliko puta korigovali svoje podatke kada su otkrivena neka odstupanja u orbiti satelita koja utiču na temperaturnni trend itd.
Nisam dobio nikakav odgovor od Spencera. Još gore: dva dana pošto sam mu poslao to pismo Spencer je objavio na svom blogu analizu koja je pokazivala da je zvanična IPCC analiza temperature u redu, i da se slaže sa njegovim satelitskim podacima!
Umalo nisam pao sa stolice. To je meni bio siguran znak da je Spencer isto tako korumpiran kao i ovi drugi: svestan da neki problem postoji ali da hoće po svaku cenu pre da sačuva svoj proizvod, satelitske podatke u čiju je izradu uložio 20 godina života i dobio od NASAe orden zasluga za razvoj nauke, nego da razotkrije istinu. Razočarano, u stilu srpskog seljaka posle izbora, "svi su oni isti" prihvatio sam da je to svet u kome živimo.
Ali pre nekoliko dana imam šta videti: Roy Spencer je ugledao svetlo! U seriji postova na svom blogu (ovde, ovde i ovde) on dokazuje isto ono što je Edward Long dokazao u svom amaterskom članku pre dve godine i na šta sam ga ja upozorio, a on reagovao hvaljenjem IPCC! Zagrevanje na teritoriji SAD je fikcija, stvarni trend je praktično nula! On koristi mnogo zapetljaniju metodologiju od Longovog seljačkog ali efektnog kompiliranja ruralnih stanica, ali rezultat je isti: zagrevanje postoji samo u urbanim centrima, dok u klimatskom smislu stakleničkog zagrevanja, trend je jedva nešto veći od nule, i manji od greške merenja.
I što je posebno važno, priznaje da nešto može biti pogrešno sa njegovim satelitskim podacima. Kaže (pitam se kad li je to otkrio) da su 1995 zamenili jedan satelit drugim, i da je sasvim moguće da su napravili neku grešku u kalkulacijama kada su kalibrirali novi satelit. Naime, mesečne anomalije satelitskih podataka i korigovanih, "čistih" zemaljskih se vrlo dobro slažu, samo što satelitski podaci pokazuju neobjašnjiv skok za pola stepena tokom 1995! Spencer obećava da će on i Christy analizirati podatke nanovo i pokušati da otkriju u čemu je greška.
Značaj ovog otkrića je enorman jer američke meteo stanice važe za najbolje održavane u svetu, gde se čine najveći napori da se ukloni urbani efekat. Ako je tamo, uprkos svemu, gotovo celokupni trend proizvod urbanog efekta, šta tek očekivati u Rusiji, Kini ili Africi. Neke analize koje su radili ruski naučnici pokazuju da je stvar tamo ista.
Dakle, skoro da je izvesno da globalnog zagrevanja ili uopšte nema ili je znatno manje od cifre kojom se do sada baratalo (0.15-0.20 C po dekadi od 1975 do 2011).
To je jasno ukazivalo da je najveći deo takozvanog globalnog zagrevanja (barem na teritoriji SAD) proizvod tzv urbanog ostrva toplote - efekta da se gradovi sa puno asfalta i betona brže zagrevaju i sporije hlade noću. Činjenica da stanica u divljini ne pokazuju skoro nikakav trend je snažno ukazivalo da nije reč o globalnom nego lokalnom, urbanom zagrevanju.
Mene je nešto drugo zaintrigiralo. Naime, ako je tačno da podaci sa površine pokazuju minimalno zagrevanje šta da radimo sa satelitima? Postoje dva nezavisna seta satelitskih podataka od kojih jedan kompiliraju Roy Spencer i John Christy, dvojica naučnika skeptičnih prema globlanom zagrevanju. Oba seta pokazuju značajno zagrevanje u atmosferi. Iznad SAD trend je oko 0.21 C po dekadi od 1979 naovamo. Ruralni trend u istom periodu, kako ga je kalkulisao E. Long, bio je jedva 0.05, dakle četiri puta manji! To naravno ne bi smelo da bude slučaj: trendovi na 4km i na površini bi trebalo da budu vrlo slični. Pošto mi se činilo da zemaljski podaci valjaju, jedina logična pretpostavka je bila da satelitski imaju neku grešku, tj da iz nekog razloga pokazuju mnogo veće zagrevanje nego što zaista postoji.
Ja sam odmah pisao Royu Spenceru i poslao mu ovu studiju, traživši od njega da proveri da nisu oni pogrešili u merenjima. Satelitski podaci se kompiliraju i kalkulišu vrlo komplikovanom tehnikom i greške su moguće. Spencer i Christy su već nekoliko puta korigovali svoje podatke kada su otkrivena neka odstupanja u orbiti satelita koja utiču na temperaturnni trend itd.
Nisam dobio nikakav odgovor od Spencera. Još gore: dva dana pošto sam mu poslao to pismo Spencer je objavio na svom blogu analizu koja je pokazivala da je zvanična IPCC analiza temperature u redu, i da se slaže sa njegovim satelitskim podacima!
Umalo nisam pao sa stolice. To je meni bio siguran znak da je Spencer isto tako korumpiran kao i ovi drugi: svestan da neki problem postoji ali da hoće po svaku cenu pre da sačuva svoj proizvod, satelitske podatke u čiju je izradu uložio 20 godina života i dobio od NASAe orden zasluga za razvoj nauke, nego da razotkrije istinu. Razočarano, u stilu srpskog seljaka posle izbora, "svi su oni isti" prihvatio sam da je to svet u kome živimo.
Ali pre nekoliko dana imam šta videti: Roy Spencer je ugledao svetlo! U seriji postova na svom blogu (ovde, ovde i ovde) on dokazuje isto ono što je Edward Long dokazao u svom amaterskom članku pre dve godine i na šta sam ga ja upozorio, a on reagovao hvaljenjem IPCC! Zagrevanje na teritoriji SAD je fikcija, stvarni trend je praktično nula! On koristi mnogo zapetljaniju metodologiju od Longovog seljačkog ali efektnog kompiliranja ruralnih stanica, ali rezultat je isti: zagrevanje postoji samo u urbanim centrima, dok u klimatskom smislu stakleničkog zagrevanja, trend je jedva nešto veći od nule, i manji od greške merenja.
I što je posebno važno, priznaje da nešto može biti pogrešno sa njegovim satelitskim podacima. Kaže (pitam se kad li je to otkrio) da su 1995 zamenili jedan satelit drugim, i da je sasvim moguće da su napravili neku grešku u kalkulacijama kada su kalibrirali novi satelit. Naime, mesečne anomalije satelitskih podataka i korigovanih, "čistih" zemaljskih se vrlo dobro slažu, samo što satelitski podaci pokazuju neobjašnjiv skok za pola stepena tokom 1995! Spencer obećava da će on i Christy analizirati podatke nanovo i pokušati da otkriju u čemu je greška.
Značaj ovog otkrića je enorman jer američke meteo stanice važe za najbolje održavane u svetu, gde se čine najveći napori da se ukloni urbani efekat. Ako je tamo, uprkos svemu, gotovo celokupni trend proizvod urbanog efekta, šta tek očekivati u Rusiji, Kini ili Africi. Neke analize koje su radili ruski naučnici pokazuju da je stvar tamo ista.
Dakle, skoro da je izvesno da globalnog zagrevanja ili uopšte nema ili je znatno manje od cifre kojom se do sada baratalo (0.15-0.20 C po dekadi od 1975 do 2011).
13 April 2012
12 April 2012
Novac i ekonomija
Neverovatno ali istinito, dokazivali su da mogu postojati jak novac i zdrave banke u državi u kojoj je privredna aktivnost zamrla, a nezaposlenost dostigla ogromne razmere.
Jeste da ovo piše Dušanić, ali ovakve tvrdnje se često čuju i od ozbiljnijih ljudi. Guverner NBS takođe voli da kaže da nema jake valute bez jake ekonomije, ili nešto u tom pravcu.
To nije tačno. Za kvalitet novca presudna je njegova retkost i očekivanje da će retkost potrajati.
Ako ne verujete, evo primera Somalije. Somalija je raspala zemlja, nešto najbliže anarhiji što danas postoji, ali je novac stabilan i inflacije nema. Zašto? Sigurno ne zbog jake ekonomije gde je piratska otimačina najunosnija delatnost.
Somalijski šiling je stabilan i neinflatoran zato što je pri raspadu zemlje nestala i centralna banka. Odštampano je šta je odštampano, sada centralne banke nema, novac više niko ne emituje i to samo po sebi garantuje njegovu stabilnost.
Economist je nedavno pisao o somalijskom šilingu.
Jeste da ovo piše Dušanić, ali ovakve tvrdnje se često čuju i od ozbiljnijih ljudi. Guverner NBS takođe voli da kaže da nema jake valute bez jake ekonomije, ili nešto u tom pravcu.
To nije tačno. Za kvalitet novca presudna je njegova retkost i očekivanje da će retkost potrajati.
Ako ne verujete, evo primera Somalije. Somalija je raspala zemlja, nešto najbliže anarhiji što danas postoji, ali je novac stabilan i inflacije nema. Zašto? Sigurno ne zbog jake ekonomije gde je piratska otimačina najunosnija delatnost.
Somalijski šiling je stabilan i neinflatoran zato što je pri raspadu zemlje nestala i centralna banka. Odštampano je šta je odštampano, sada centralne banke nema, novac više niko ne emituje i to samo po sebi garantuje njegovu stabilnost.
Economist je nedavno pisao o somalijskom šilingu.
Kochs, Cato i Napolitano
Već sam pisao ovde o tekućoj sagi vezanoj za braću Koch i Cato institut. Moje razumevanje je u početku bilo da braća žele da preuzmu Cato da bi ga pretvorili u politički agresivniju organizaciju koja bi podržavala više republikance. Pošto sam smatrao i smatram da Cato kakav jeste nikakvoj korisnoj svrsi ne služi, mislio sam da i nije neka šteta i da gore nego sada svakako neće biti.
Sada ispada da ovo nije sasvim tačno, i da sam i ja delimično poverovao u propadandu ljudi sa Catoa i mejnstrim medija: naime, braća Koch po svoj prilici nisu nikad želeli da "preuzmu" Cato, nego se brane od ofanzive koju je Ed Crane pokrenuo još prošle godine da preuzme potpunu kontrolu nad upravnim odborom organizacije. A ofanziva je počela čuvenim člankom u Njujorkeru u kome je levičarska novinarka citirala kao krunskog svedoka protiv braće Koch neimenovanog visokog zvaničnika sa Catoa. U tom članku je glavni predmet napada bio Tea Party pokret i braća Koch kao njegovi glavni finansijeri koji vuku konce iz pozadine. A krunski svedok je bio dobri neimenovani libertarijanac koji zna iznutra kakva su braća. Kako se ispostavilo to je bio Ed Crane glavom i bradom. I on je onda iskoristio isti članak i opštu gungulu koju je izazvao da bi lobirao unutar Catoa protiv braće, tvrdeći kako oni predstavljaju "balast" zbog svoje nepopularnosti. Koju je on lično orkestrirao. Dakle, jasno je kao dan da se iza priče o spasavanju Catoa krije jedino lična ambicija Ed Cranea i klike oko njega koji žele da izbace potpuno braću Koch iz upravljanja institutom i preuzmu ga sami. I to je sve.
Pre neki dan je Crane sa svojim kronijima pokušao da protivzakonito prošvercuje četvoro svojih ljudi u upravni odbor i potpuno preuzmu kontrolu (pošto je ranije postojala skoro tačna ravnoteža između Crane i Koch ljudi).
Stvar zbog koje bi sve osećajne dušice koje hoće da "spasu" Cato od zle braće trebalo da razmisle je da je među Koch ljudima u upravnom odboru nalazi Andrew Napolitano, čovek o kome možete ne znati ništa samo ako vas ne interesuje američki libertarijanizam: rečju, čovek od nesumnjivog kredibiliteta, kome svi katoidi zajedno ne mogu da čiste cipele. Bivši federalni sudija, dugo vremena voditelj vrlo popularne emisije na Fox Business kanalu, pisac nekoliko knjiga o Ustavu i čest predavač na Mises Institutu. Taj čovek je jednako kritičan i prema demokratima i prema republikancima i u odnosu na njega su ljudi sa Catoa bledunjave, levičarske seka-perse. Mi treba sada da verujemo da je Napolitano tu da pretovri herojski Cato u "republikansku organizaciju" i uništi njegov "dosledni libertarijanizam"? Dobra šala.
Sada ispada da ovo nije sasvim tačno, i da sam i ja delimično poverovao u propadandu ljudi sa Catoa i mejnstrim medija: naime, braća Koch po svoj prilici nisu nikad želeli da "preuzmu" Cato, nego se brane od ofanzive koju je Ed Crane pokrenuo još prošle godine da preuzme potpunu kontrolu nad upravnim odborom organizacije. A ofanziva je počela čuvenim člankom u Njujorkeru u kome je levičarska novinarka citirala kao krunskog svedoka protiv braće Koch neimenovanog visokog zvaničnika sa Catoa. U tom članku je glavni predmet napada bio Tea Party pokret i braća Koch kao njegovi glavni finansijeri koji vuku konce iz pozadine. A krunski svedok je bio dobri neimenovani libertarijanac koji zna iznutra kakva su braća. Kako se ispostavilo to je bio Ed Crane glavom i bradom. I on je onda iskoristio isti članak i opštu gungulu koju je izazvao da bi lobirao unutar Catoa protiv braće, tvrdeći kako oni predstavljaju "balast" zbog svoje nepopularnosti. Koju je on lično orkestrirao. Dakle, jasno je kao dan da se iza priče o spasavanju Catoa krije jedino lična ambicija Ed Cranea i klike oko njega koji žele da izbace potpuno braću Koch iz upravljanja institutom i preuzmu ga sami. I to je sve.
Pre neki dan je Crane sa svojim kronijima pokušao da protivzakonito prošvercuje četvoro svojih ljudi u upravni odbor i potpuno preuzmu kontrolu (pošto je ranije postojala skoro tačna ravnoteža između Crane i Koch ljudi).
Stvar zbog koje bi sve osećajne dušice koje hoće da "spasu" Cato od zle braće trebalo da razmisle je da je među Koch ljudima u upravnom odboru nalazi Andrew Napolitano, čovek o kome možete ne znati ništa samo ako vas ne interesuje američki libertarijanizam: rečju, čovek od nesumnjivog kredibiliteta, kome svi katoidi zajedno ne mogu da čiste cipele. Bivši federalni sudija, dugo vremena voditelj vrlo popularne emisije na Fox Business kanalu, pisac nekoliko knjiga o Ustavu i čest predavač na Mises Institutu. Taj čovek je jednako kritičan i prema demokratima i prema republikancima i u odnosu na njega su ljudi sa Catoa bledunjave, levičarske seka-perse. Mi treba sada da verujemo da je Napolitano tu da pretovri herojski Cato u "republikansku organizaciju" i uništi njegov "dosledni libertarijanizam"? Dobra šala.
11 April 2012
21/12/2012
Stojan Stamenković najavljuje da će se devizne rezerve istopiti u nekoj tački u ne tako dalekoj budućnosti ukoliko se ovim tempom bude branio dinar. Ne znam baš kako to može da se desi ukoliko nema dodatne emisije dinara. Jednostavno u nekoj tački novčana masa se će se dovoljno smanjiti da će dinar postati dovoljno redak da bude tražen. Ako se zna da su devizne rezerve ponešto veće i od onih najvećih agregata, biće da je ova analiza monetarno majansko proročanstvo.
Ciga hvali svoga konja
Kategorija:
Poljoprivreda
Superministar, hvali svoga konja. Koliko je taj konj kljast mnogo je bolje pisao jedan njegov prethodnik koji se ponešto bolje razumeo u svoj resor, tako da ja nemam šta da dodam. Mene kopkaju dve stvari. Prva, kako je moguće da neko bude izuzetan konsultant pa da mora čekati da ga država zaposli da savetuje nekoga kome ti saveti uopšte nisu bili potrebni,jer bi ih već tražio od mreže institucija koje to nude komercijalno i manje komercijalno? Ja bih rekao nikako. Drugo pitanje je kako je urađena ta cost-benefit analiza koja tako nedvosmileno pokazuje novostvorenu vrednost angažovanjem ovih konsultanata sa tržišta rada? Posebno imajući u vidu kratak rok u kome su zablistali ti skriveni biseri našeg konsaltinga.
07 April 2012
Šta nismo znali o Kini
Pisac je Yasheng Huang, knjiga se zove Kapitalizam sa kineskim karakteristikama, a neka poglavlja su dostupna besplatno ovde. Huang je profesor na MIT-u, ali je za ovu knjigu zasukao rukave, obavio terensko istražavnje, prelistao hiljade stranice dokumentacije na kineskom -- i zaključio da veliki deo konvencionalne zapadne mudrosti o ekonomskim reformama Kine uopšte nije tačan. Knjiga nije briljantno napisana, često se po nekoliko puta ponavljaju iste stvari, ali je zato neverovatno informativna. Sve iznenađujuće tvrdnje su potkrepljene velikim brojem činjenica i podataka koje je sam Huang prikupio iz originalnih dokumenata. Evo šta sve nismo znali o Kini:
1. Obično o kineskoj reformi mislimo kao o kontinuiranoj ekonomskoj liberalizaciji od 1978. do danas. Nije tako -- prava liberalizacija se dogodila odmah, krajem 70-ih i početkom 80-ih i sastojala se ponajviše u dozvoli privatne poslovne aktivnosti na selu. To uključuje poljoprivredu, ali i osnivanje malih seoskih preduzeća.
2. Ova seoska i gradska preduzeća (na engleskom poznata kao TVEs), nisu u kolektivnom vlasništvu kako se to obično mislilo -- ima i takvih ali velika većina je u privatnom. Jedna od dilema za zapadne ekonomiste je bila kako to da u Kini ova navodno kolektivna svojina vrlo dobro funkcioniše. Stiglitz i drugovi su tvrdili da je to dokaz da i kolektivna svojina može da radi, tržišni ekonomisti su tražili razna objašnjenja za kineski izuzetak -- na primer da je lokalna politička konkurencija specifična za Kinu ono što objašnjava rast lokalnih kolektivnih preduzeća.
Huang međutim otkriva da je u Kini "seoska i gradska preduzeća" samo geografski, a ne vlasničko-pravni pojam. Ova preduzeća, većina njih, uopšte nisu bila kolektivna nego privatna. Ili su ponekad, iz raznih političkih ili zakonskih razloga, bila pravno kolektivna a de facto privatna.
3. Od 1990-ih, reforme izgledaju mnogo drugačije i trend seoske liberalizacije je zaustavljen i čak izokrenut. Kineske reforme se mogu videti kroz sukob dve političke struje, koji dosta podseća na sukob Jeffersona i Hamiltona u ranim danima američke republike. Reforme 1980-ih su bile jeffersonske, seoske, liberalne; trend od 1990-ih je hamiltonovska industrijska politika, privilegovanje gradskih elita i politička selekcija ekonomskih pobednika.
4. Posebnu ulogu u industrijskoj politici koja dominira od 1990-ih imaju strane direktne investicije. Tokom 1980-ih je dinamično lokalno preduzetništvo stvaralo ekonomski rast; od 1990-ih to se restriktivnim politikama polako gasi, dok se na drugoj strani favorizuju krupne strane direktne investicije. Seoska preduzeća su na zalasku i poslednjh godina su strane investicije ono što održava visoke stope GDP rasta. Nema ništa loše u stranim investicijama po sebi, ali u ovom slučaju su one raznim politikama privilegovane u odnosu na domaća preduzeća, i čak se domaće preduzetništvo aktivno sputava. Slično se dešava i u Srbiji i nekim drugim zemljama -- neko treba da napiše članak o novoj FDI religiji.
5. Dok je GDP rast sve vreme bio na visokom nivou, životni standard običnih ljudi je u Kini najviše porastao tokom 1980-ih, za vreme spontanog rasta malih seoskih preduzeća. Od 1990-ih se udeo plata u GDP-u smanjuje, a raste udeo investicija i države. Pošto je seosko preduzetništvo potisnuto životni standard na selu opada, radna snaga se seli u gradove (sa dozvolom ili bez), što onda gura i gradske plate naniže. Tako imamo situaciju da u ekonomiji koja već trideset godina fenomenalno raste radnici i dalje rade u teškim uslovima i primaju, prema GDP-u zemlje, nesrazmerno male plate.
6. To je antisocijalna politika koja veštački povećava materijalne nejednakosti -- Gini koeficijent je u Kini značajno veći nego u Srbiji, Rusiji ili SAD. U poslednjih nekoliko godina je stopa nepismenosti u Kini porasla sa 6 na 11%.
7. Ono što mislimo da predstavlja simbole kineskog uspeha, soliteri, gradska svetla i brzi vozovi, je savremena verzija Potemkinovih sela. Gradovi kao Šangaj rastu na privilegijama, političkom kanalisanju investicija u njih i preraspodeli iz drugih regiona. To će biti moguće dok ekonomija u drugim delovima i dalje nekako raste. Ali posledice su već vidljive -- produktivnost u Kini već nekoliko godina stagnira ili opada. Birokratija, sa druge strane, raste.
Kina treba da se vrati u 1980-e.
1. Obično o kineskoj reformi mislimo kao o kontinuiranoj ekonomskoj liberalizaciji od 1978. do danas. Nije tako -- prava liberalizacija se dogodila odmah, krajem 70-ih i početkom 80-ih i sastojala se ponajviše u dozvoli privatne poslovne aktivnosti na selu. To uključuje poljoprivredu, ali i osnivanje malih seoskih preduzeća.
2. Ova seoska i gradska preduzeća (na engleskom poznata kao TVEs), nisu u kolektivnom vlasništvu kako se to obično mislilo -- ima i takvih ali velika većina je u privatnom. Jedna od dilema za zapadne ekonomiste je bila kako to da u Kini ova navodno kolektivna svojina vrlo dobro funkcioniše. Stiglitz i drugovi su tvrdili da je to dokaz da i kolektivna svojina može da radi, tržišni ekonomisti su tražili razna objašnjenja za kineski izuzetak -- na primer da je lokalna politička konkurencija specifična za Kinu ono što objašnjava rast lokalnih kolektivnih preduzeća.
Huang međutim otkriva da je u Kini "seoska i gradska preduzeća" samo geografski, a ne vlasničko-pravni pojam. Ova preduzeća, većina njih, uopšte nisu bila kolektivna nego privatna. Ili su ponekad, iz raznih političkih ili zakonskih razloga, bila pravno kolektivna a de facto privatna.
3. Od 1990-ih, reforme izgledaju mnogo drugačije i trend seoske liberalizacije je zaustavljen i čak izokrenut. Kineske reforme se mogu videti kroz sukob dve političke struje, koji dosta podseća na sukob Jeffersona i Hamiltona u ranim danima američke republike. Reforme 1980-ih su bile jeffersonske, seoske, liberalne; trend od 1990-ih je hamiltonovska industrijska politika, privilegovanje gradskih elita i politička selekcija ekonomskih pobednika.
4. Posebnu ulogu u industrijskoj politici koja dominira od 1990-ih imaju strane direktne investicije. Tokom 1980-ih je dinamično lokalno preduzetništvo stvaralo ekonomski rast; od 1990-ih to se restriktivnim politikama polako gasi, dok se na drugoj strani favorizuju krupne strane direktne investicije. Seoska preduzeća su na zalasku i poslednjh godina su strane investicije ono što održava visoke stope GDP rasta. Nema ništa loše u stranim investicijama po sebi, ali u ovom slučaju su one raznim politikama privilegovane u odnosu na domaća preduzeća, i čak se domaće preduzetništvo aktivno sputava. Slično se dešava i u Srbiji i nekim drugim zemljama -- neko treba da napiše članak o novoj FDI religiji.
5. Dok je GDP rast sve vreme bio na visokom nivou, životni standard običnih ljudi je u Kini najviše porastao tokom 1980-ih, za vreme spontanog rasta malih seoskih preduzeća. Od 1990-ih se udeo plata u GDP-u smanjuje, a raste udeo investicija i države. Pošto je seosko preduzetništvo potisnuto životni standard na selu opada, radna snaga se seli u gradove (sa dozvolom ili bez), što onda gura i gradske plate naniže. Tako imamo situaciju da u ekonomiji koja već trideset godina fenomenalno raste radnici i dalje rade u teškim uslovima i primaju, prema GDP-u zemlje, nesrazmerno male plate.
6. To je antisocijalna politika koja veštački povećava materijalne nejednakosti -- Gini koeficijent je u Kini značajno veći nego u Srbiji, Rusiji ili SAD. U poslednjih nekoliko godina je stopa nepismenosti u Kini porasla sa 6 na 11%.
7. Ono što mislimo da predstavlja simbole kineskog uspeha, soliteri, gradska svetla i brzi vozovi, je savremena verzija Potemkinovih sela. Gradovi kao Šangaj rastu na privilegijama, političkom kanalisanju investicija u njih i preraspodeli iz drugih regiona. To će biti moguće dok ekonomija u drugim delovima i dalje nekako raste. Ali posledice su već vidljive -- produktivnost u Kini već nekoliko godina stagnira ili opada. Birokratija, sa druge strane, raste.
Kina treba da se vrati u 1980-e.
06 April 2012
Instant tupost
Ili Maja Čečen ne zna šta govori, što samo nju diskredituje, baš kao i novinara koji je to preneo, ili ako govori istinu mi smo zemlja koja ima opasne probleme. Kako bilo, užasno je ako jedan dnevni list prenosi takve stvari, jer se cene u Srbiji formiraju slobodno za još uvek većinu roba, tako da inspekcija nema šta da to preispituje.
Inače, ako je neko već hteo da pomogne roditelje, najbolja mera bi bila da se ne naplaćuje carina na uvoz bebi opreme preko Interneta, da se naplaćuje PDV po fakturi i da se naručilac ne reketira kroz fantomske špediterske usluge. Ali to nije popularno, a plus odoše lepe zarade naših uvoznika u istoriju.
Inače, ako je neko već hteo da pomogne roditelje, najbolja mera bi bila da se ne naplaćuje carina na uvoz bebi opreme preko Interneta, da se naplaćuje PDV po fakturi i da se naručilac ne reketira kroz fantomske špediterske usluge. Ali to nije popularno, a plus odoše lepe zarade naših uvoznika u istoriju.
Kandidat za predsednika Somalije
...u državi golih i bosih, gladnih i žednih, siromaštvo svima tovari istu muku (odavde)
Ajde ovo "goli", "bosi", "gladni", jeste preterivanje i patetika, al' ajde... A što se žeđi tiče, u Srbiji su žedni samo oni koji štrajkuju žeđu.
Ekonomija u jednoj lekciji
Peter Boettke je napisao esej o Henryju Hazlittu, koji me je podsetio da treba da vam skrenem pažnju da je Službeni glasnik nedavno objavio najpoznatiju Hazlittovu knjigu "Ekonomija u jednoj lekciji". Ako planirate da samo jednu knjigu iz oblasti ekonomije pročitate u životu, mislim da ovo treba da bude ta knjiga.
Jedan primerak držim u ruci, na njoj piše da košta 594 dinara. Evo šta su o knjizi rekli Friedman i Hayek.
Hazlitovo objašnjenje funkcionisanja sistema cena prava je klasika: večno, tačno, izvanredno poučno. (Friedman)
Ova knjiga je briljantno dostignuće. U njoj je rečeno tačno ono što treba reći, i to sa retkom hrabrošću i potpunošću. Ne znam za neku drugu savremenu knjigu iz koje laik može za kratko vreme da nauči toliko mnogo o osnovnim istinama ekonomije. (Hayek)
Predgovor je napisao Ljubomir Madžar.
Jedan primerak držim u ruci, na njoj piše da košta 594 dinara. Evo šta su o knjizi rekli Friedman i Hayek.
Hazlitovo objašnjenje funkcionisanja sistema cena prava je klasika: večno, tačno, izvanredno poučno. (Friedman)
Ova knjiga je briljantno dostignuće. U njoj je rečeno tačno ono što treba reći, i to sa retkom hrabrošću i potpunošću. Ne znam za neku drugu savremenu knjigu iz koje laik može za kratko vreme da nauči toliko mnogo o osnovnim istinama ekonomije. (Hayek)
Predgovor je napisao Ljubomir Madžar.
Ko je ovde lud?
Novinar, anonimni sagovornik, ili
ja? Iz Politike:
Како
„Политика” сазнаје, разматра се могућност повећања пореза на имовину, али и
паралелно смањење неких локалних такси. Један од аутора пореске реформе, која
је у припреми, незванично открива
да ће повећање пореза односити само на привреду, а не на грађане.
–
Уместо књиговодствене вредности имовине који се опорезује по стопи од 0,4 одсто предложићемо да се опорезује тржишна
вредност некретнине. На тај начин исправиће се неправичност у систему, јер је
вредност имовине привредних субјеката потцењена – каже наш саговорник.
Да то
не би оптеретило привреду предложиће укидање неких од локалних такси,
такозваних парафискалних намета који су се посебно „намножили” током кризе.
Иначе, та поресека реформа
подразумева смањење оптерећења на рад и капитал, а повећање намета на потрошњу,
односно пореза на додату вредност.
Da rezimiram:
2. Povećaće će
osnovica za utvđivanje poreza na imovinu pravnih lica
3. Ukinuće parafiskalne namete
4. Smanjiće se
porezi na rad i kapital
5. Povećaće se PDV
Dakle, smanjiće
oporezivanje kapitala tako što će da povećaju porez na imovinu koji plaćaju
pravna lica, ali povećanje poreza neće da se odnosi na građane, jer predviđa
povećanje PDV-a?
05 April 2012
Raspustiti Univerzitet
S vremena na vreme odem na sajt Udruženja privatnih lekara i stomatologa.
Nema tu previše stvari koje mene, kao nekoga ko nije ni lekar ni stomatolog, zanimaju, ali našao sam na odličan intervju sa dr Vladimirom Glišinom. Radi se o skeniranom intervjuu koji je dao za NIN 2010. godine, tako da ne mogu da iskopiram citat, a mrzi me da prekucavam. Pročitajte svakako.
Pročitajte i esej Vaclava Klausa "Intelektualci i socijalizam", koji prenosi isti sajt.
Možda ipak ima nade za naš zdravstveni sistem.
Nema tu previše stvari koje mene, kao nekoga ko nije ni lekar ni stomatolog, zanimaju, ali našao sam na odličan intervju sa dr Vladimirom Glišinom. Radi se o skeniranom intervjuu koji je dao za NIN 2010. godine, tako da ne mogu da iskopiram citat, a mrzi me da prekucavam. Pročitajte svakako.
Pročitajte i esej Vaclava Klausa "Intelektualci i socijalizam", koji prenosi isti sajt.
Možda ipak ima nade za naš zdravstveni sistem.
Politizacija kolevke
Odličan tekst ekonomskog novinara Politike Anice Nikolić:
Roditelji širom Srbije zgroženi su potezom trgovaca koji su podigli cene i pre nego što je amandman o ukidanju poreza na opremu za bebe stupio na snagu. Oni koji se u ekonomiju razumeju uopšte nisu iznenađeni. Naprotiv, to su i očekivali. ... Da su nadležni socijalnu politiku vodili na rashodnoj, a ne prihodnoj strani budžeta, izdaci za dečju zaštitu, koji trenutno iznose oko 40 milijardi dinara, mogli su da se povećaju za više od 12 odsto. Tako bi novac zaista dobili oni kojima je najpotrebniji. Ovako, iako su potpisnici peticije imali najbolju nameru i čista srca iskreno želeli da pomognu najmlađima, kao krajnji rezultat imamo – subvencionisanje trgovaca.
04 April 2012
Nova lista
Kategorija:
Politika
Dugo vremena neartikulisana lista koja nije uspevala da se približi cenzusu, poznata u narodu i kao SSOIG, ovih dana je dobila veoma efektan slogan i plakat. Ja joj predviđam uzlet i napad na cenzus.
Transparentnost
Dosutrašnji predsednik Tadić je istakao:
da je u mandatu ove vlade završena projektna dokumentacija za ključne saobraćajne pravce, da je obezbeđeno finansiranje na najtransparentniji način.
Pitanje za čitaoce: Da li iko zna kako se finansira izgradnja autoputa (tipa motorvej) prema Čačku? Pretpostavljam da ne znate.
Put će graditi ugledna međunarodna firma Azvirt DOO, iz Azerbejdžana. Kako je baš izabran Azvirt? Nemam pojma, njih je izabrala azerbejdžanska Vlada. Kako se i zašto azerbejdžanska Vlada pitala oko toga ko će da gradi puteve po Srbiji? Lepo, Narodna skupština je usvojila zakon kojim je ratifikovan ugovor o zajmu sa Azerbejdžanom u kojem lepo piše da će poslove izvoditi "Azvirt". Dakle, nema javnih nabavki i sličnih neefikasnih i sporih procedura. Ugovor takođe predviđa da će makar 49% ukupne vrednosti projekta biti realizovano kroz domaće firme, ali nigde ne piše kako će te firme biti izabrane. Pretpostavljam da će da ih bira Azvirt.
Dobro, nije to prvi i jedini put, slično je urađeno i sa Kinezima, oko kineskog mosta, a verovatno će nešto slično da se radi i sa Francuzima oko beogradskog metroa i sa Rusima oko onih projekata u železnici.
Šta je poenta? Poenta je da je Vlada našla mehanizam da u potpunosti zaobiđe sistem javnih nabavki. Dakle, dogovoriš se sa stranom državom da ti daju kredt po nekomercijalnim uslovima (recimo 3% godišnje), ali, za uzvrat, sam ugovor predviđa cenu gradnje i izvođača. Time na mostu plaćamo ono što nismo platili na ćupriji - kredit jeste jeftin, ali utvrđena cena može da bude mnogo viša od one koja bi bila postignuta na tenderu.
Jasno je da je sve ovo potpuno u skladu sa zakonom i Ustavom, ne otpužujem nikoga za korupciju, samo kažem da je veoma daleko od "najtransparentnijeg načina".
da je u mandatu ove vlade završena projektna dokumentacija za ključne saobraćajne pravce, da je obezbeđeno finansiranje na najtransparentniji način.
Pitanje za čitaoce: Da li iko zna kako se finansira izgradnja autoputa (tipa motorvej) prema Čačku? Pretpostavljam da ne znate.
Put će graditi ugledna međunarodna firma Azvirt DOO, iz Azerbejdžana. Kako je baš izabran Azvirt? Nemam pojma, njih je izabrala azerbejdžanska Vlada. Kako se i zašto azerbejdžanska Vlada pitala oko toga ko će da gradi puteve po Srbiji? Lepo, Narodna skupština je usvojila zakon kojim je ratifikovan ugovor o zajmu sa Azerbejdžanom u kojem lepo piše da će poslove izvoditi "Azvirt". Dakle, nema javnih nabavki i sličnih neefikasnih i sporih procedura. Ugovor takođe predviđa da će makar 49% ukupne vrednosti projekta biti realizovano kroz domaće firme, ali nigde ne piše kako će te firme biti izabrane. Pretpostavljam da će da ih bira Azvirt.
Dobro, nije to prvi i jedini put, slično je urađeno i sa Kinezima, oko kineskog mosta, a verovatno će nešto slično da se radi i sa Francuzima oko beogradskog metroa i sa Rusima oko onih projekata u železnici.
Šta je poenta? Poenta je da je Vlada našla mehanizam da u potpunosti zaobiđe sistem javnih nabavki. Dakle, dogovoriš se sa stranom državom da ti daju kredt po nekomercijalnim uslovima (recimo 3% godišnje), ali, za uzvrat, sam ugovor predviđa cenu gradnje i izvođača. Time na mostu plaćamo ono što nismo platili na ćupriji - kredit jeste jeftin, ali utvrđena cena može da bude mnogo viša od one koja bi bila postignuta na tenderu.
Jasno je da je sve ovo potpuno u skladu sa zakonom i Ustavom, ne otpužujem nikoga za korupciju, samo kažem da je veoma daleko od "najtransparentnijeg načina".
03 April 2012
Aritmetika
Državne banke ostvarile gubitak od 200 miliona evra. Ništa posebno novo, osim ovoga:
Prema ranijim najavama, plan je da država emituje obveznice kojima bi se pokrili minusi banaka. To bi povećalo javni dug za dodatnih 6,6 odsto BDP na 14,55 milijardi evra.
Dakle, 200 miliona evra u odnosu na 30 milijardi evra BDP-a predstavlja 6,6%... Ja sam mislio da je to 0,66%, ali siguran sam da su novinar i urednik proverili računicu pre nego što su objavili članak.
Ali. koliko god da je, mnogo je.
Prema ranijim najavama, plan je da država emituje obveznice kojima bi se pokrili minusi banaka. To bi povećalo javni dug za dodatnih 6,6 odsto BDP na 14,55 milijardi evra.
Dakle, 200 miliona evra u odnosu na 30 milijardi evra BDP-a predstavlja 6,6%... Ja sam mislio da je to 0,66%, ali siguran sam da su novinar i urednik proverili računicu pre nego što su objavili članak.
Ali. koliko god da je, mnogo je.
02 April 2012
Dveri
Jedan komentator je pitao bar dva puta šta mislimo o ekonomskom programu Dveri. Pod pretpostavkom da je to ono što je Dragaš izložio na konferenciji za štampu, moje mišljenje je da je to čudan mutanat libertarijanizma, socijalizma i ekonomske retorike 1990-ih i da ne daje osnovnu nit - ako nešto hoćete da uradite, kako ćete to uraditi i kako ćete se nositi sa posledicama. Pa da krenem taksativno.
Državna potrošnja da bude 25% BDP je i moj san, ali to ne može odjednom bez neke veće eutanazije. 118.000 birokrata dobrim delom ne služe nekoj svrsi, ali sa 3.000 mi bi bili društvo bez institucija. Ukidanje agencija je O.K. većina nema nikakvog smisla. Prinos pšenice belice od 8 tona po hektaru će malo teže da postane naša realnost preko noći, a ima i boljih načina da se zaradi novac, ali to treba da odrede preduzetnici, a ne država, ako od nje išta ostane. Kada je reč o vladi super je ideja da članovi založe svoju imovinu i da imaju iskustvo od 20 godina. Ali nije to samo po sebi garancija bilo čega, puna nam je zemlja iskusnih ljudi koji nisu ništa stekli i hoće naveliko da sole pamet. Same Dveri na svojoj listi nemaju 10 ljudi koji to zadovoljavaju. Slične pameti je premijer koji radi za 1 evro, to je demagogija.
Supstitucija uvoza je utopistička politika, zna se gde mi imamo komparativne prednosti, a gde ne. Smatrati da će u narednoj iteraciji ta substitucija rezultirati izvoznom ekspanzijom na tržištima na kojima realizujemo 5-10% našeg izvoza je besmislica. Stope rasta od 20-25% godišnje su besmislica, osim ako ne koristimo Jupiterove ili Saturnove godine. Ne vidim zašto samo dijaspora ima znanje, veze i informacije, ima to svaki investitor koje god nacije bio. Ideja da radite kako znate i umete i da porezi budu minimalni je super, ali to mora da prati odgovor gde se smanjuju rashodi, to nije tih nesrećnih 100.000 činovnika. Monetarna politika je kafanski miš maš, na jednoj strani valutna konkurencija, na drugoj strani guverner kao činovnik koji sluša šta mu vlada kaže u vezi razvojnih prioriteta. Jedini rezultat ovakve nadrealne politike je da bi dinar bio potpuno potpisnut i da ga niko ne bi hteo, a samim time NBS bi mogli da ugase. Ako se već zalažu za pljačku preko primarne emisije, onda nema slobodne trgovine valutama u Srbiji.
Sve u svemu, meni je ovo kao kafansko sklepavanje nespojivog i bez zrna uverljivosti. Još samo čekam da cene padnu preko 100%.
Državna potrošnja da bude 25% BDP je i moj san, ali to ne može odjednom bez neke veće eutanazije. 118.000 birokrata dobrim delom ne služe nekoj svrsi, ali sa 3.000 mi bi bili društvo bez institucija. Ukidanje agencija je O.K. većina nema nikakvog smisla. Prinos pšenice belice od 8 tona po hektaru će malo teže da postane naša realnost preko noći, a ima i boljih načina da se zaradi novac, ali to treba da odrede preduzetnici, a ne država, ako od nje išta ostane. Kada je reč o vladi super je ideja da članovi založe svoju imovinu i da imaju iskustvo od 20 godina. Ali nije to samo po sebi garancija bilo čega, puna nam je zemlja iskusnih ljudi koji nisu ništa stekli i hoće naveliko da sole pamet. Same Dveri na svojoj listi nemaju 10 ljudi koji to zadovoljavaju. Slične pameti je premijer koji radi za 1 evro, to je demagogija.
Supstitucija uvoza je utopistička politika, zna se gde mi imamo komparativne prednosti, a gde ne. Smatrati da će u narednoj iteraciji ta substitucija rezultirati izvoznom ekspanzijom na tržištima na kojima realizujemo 5-10% našeg izvoza je besmislica. Stope rasta od 20-25% godišnje su besmislica, osim ako ne koristimo Jupiterove ili Saturnove godine. Ne vidim zašto samo dijaspora ima znanje, veze i informacije, ima to svaki investitor koje god nacije bio. Ideja da radite kako znate i umete i da porezi budu minimalni je super, ali to mora da prati odgovor gde se smanjuju rashodi, to nije tih nesrećnih 100.000 činovnika. Monetarna politika je kafanski miš maš, na jednoj strani valutna konkurencija, na drugoj strani guverner kao činovnik koji sluša šta mu vlada kaže u vezi razvojnih prioriteta. Jedini rezultat ovakve nadrealne politike je da bi dinar bio potpuno potpisnut i da ga niko ne bi hteo, a samim time NBS bi mogli da ugase. Ako se već zalažu za pljačku preko primarne emisije, onda nema slobodne trgovine valutama u Srbiji.
Sve u svemu, meni je ovo kao kafansko sklepavanje nespojivog i bez zrna uverljivosti. Još samo čekam da cene padnu preko 100%.
Teorija nacije
Kategorija:
humor
Dobismo danas nove doprinose teoriji nacije. Ako je verovati Petritu Selimiju, stare teorije o tome šta je ključno u stvaranju nacije padaju u vodu. Kako reče visoki dužnosnik Kosovo*:
"Evropska radiodifuzna unija je važna za nas. Za formiranje jedne nacije ništa nije važnije od učešća na Pesmi Evrovizije".
I ja sam primetio da sam kao Srbin potpuno izgubio identitet u periodu 1993-2003, da bih opet počeo da sumnjam u njega tokom 2006. godine. Kako je Kosovo* Albancima ne mogu ni da zamislim, sigurno se sa time bude i ležu.
"Evropska radiodifuzna unija je važna za nas. Za formiranje jedne nacije ništa nije važnije od učešća na Pesmi Evrovizije".
I ja sam primetio da sam kao Srbin potpuno izgubio identitet u periodu 1993-2003, da bih opet počeo da sumnjam u njega tokom 2006. godine. Kako je Kosovo* Albancima ne mogu ni da zamislim, sigurno se sa time bude i ležu.
Braon M&M bombonice i bezbednost posetilaca
Tragedija u Novom Sadu me je podsetila na zanimljivu priču koju je preneo Cafe Hayek pre izvesnog vremena. (možete da odgledate video, a možete i da nastavite da čitate ovaj post).
Elem, u videu David Lee Roth, pevač Van Halena, objašnjava zašto je njihov ugovor sa salom u kojoj organizuju koncert imao vrlo zanimljiv član da "u bekstejdžu moraju da se nalaze M&M bombonice, ali da među njiha nikako ne smeju da se nađu braon bombonice".
Deluje kao još jedan bolesni zahtev razmaženih rock zvezda, jel da?
Ali, Roth objašnjava da je poenta u nečem potpuno drugom. Naime, njihovi ugovori su imali vrlo detaljne tehničke specifikacije, budući da je oprema za ozvučenje i svetlnosne efekte veoma zahtevna po pitanju struje. Ugovor je predviđao stvari poput debljine kablova, broja utičnica, snage osigurača i takve stvari.
Međutim, bend je primetio da često kada dođu da sviraju neki od uslova nije ispoštovan, što je izlagalo posetioce, između ostalog, i mogućem riziku od požara. Zato su u sred dela ugovora u kojem se navode tehničke specifikacije, naveli odredbu koju sam pomenuo, vezano za braon M&M bombone.
U takvim slučajevima bi, ukoliko primete braon bombonice u bekstejdžu, odmah znali da organizator nije baš detaljno čitao ugovor, pa bi se posebno postarali oko opreme i priključaka. Sa druge strane, ako bi videli da nema braon M&M bombonica, pretpostavili bi da se organizator pobrinuo i oko važnijih stvari.
Elem, u videu David Lee Roth, pevač Van Halena, objašnjava zašto je njihov ugovor sa salom u kojoj organizuju koncert imao vrlo zanimljiv član da "u bekstejdžu moraju da se nalaze M&M bombonice, ali da među njiha nikako ne smeju da se nađu braon bombonice".
Deluje kao još jedan bolesni zahtev razmaženih rock zvezda, jel da?
Ali, Roth objašnjava da je poenta u nečem potpuno drugom. Naime, njihovi ugovori su imali vrlo detaljne tehničke specifikacije, budući da je oprema za ozvučenje i svetlnosne efekte veoma zahtevna po pitanju struje. Ugovor je predviđao stvari poput debljine kablova, broja utičnica, snage osigurača i takve stvari.
Međutim, bend je primetio da često kada dođu da sviraju neki od uslova nije ispoštovan, što je izlagalo posetioce, između ostalog, i mogućem riziku od požara. Zato su u sred dela ugovora u kojem se navode tehničke specifikacije, naveli odredbu koju sam pomenuo, vezano za braon M&M bombone.
U takvim slučajevima bi, ukoliko primete braon bombonice u bekstejdžu, odmah znali da organizator nije baš detaljno čitao ugovor, pa bi se posebno postarali oko opreme i priključaka. Sa druge strane, ako bi videli da nema braon M&M bombonica, pretpostavili bi da se organizator pobrinuo i oko važnijih stvari.
Bajate ideje
Ne preziva se čovek bez veze Bajatović:
Privreda je ostala bez novca i ja bih naterao banke da je kreditiraju po povoljnim kamatama. Takođe bih koristio devizne rezerve za projekte u privredi, čak i štampao novac jer verujem da to ne bi podiglo inflaciju.
Koja je ideja najbajatija:
1. Ova da štampanje para ne dovodi do inflacije?
2. Ova da država treba da tera banke da kreditiraju privredu po povoljnim kamatama?
3. Ili ova o "aktiviranju" deviznih rezervi?
Privreda je ostala bez novca i ja bih naterao banke da je kreditiraju po povoljnim kamatama. Takođe bih koristio devizne rezerve za projekte u privredi, čak i štampao novac jer verujem da to ne bi podiglo inflaciju.
Koja je ideja najbajatija:
1. Ova da štampanje para ne dovodi do inflacije?
2. Ova da država treba da tera banke da kreditiraju privredu po povoljnim kamatama?
3. Ili ova o "aktiviranju" deviznih rezervi?
Jeza
Dušan Bajatović nas je danas podsetio šta su koreni SPS. Hvala mu na tome, u nekoliko rečenica je prikazao pravu enciklopediju zla u oblasti ekonomije. NAdam se da nikada neće imati prilike da nas upropasti primenom ideja koje su svojevremeno primenjivale njegove starije kolege.
01 April 2012
Bastiat Circle
Novi blog po tim imenom na kome piše cela "prva postava" Alabama škole, na čelu sa Joe Salernom, Guido Hulsmanom, Peter Kleinom, Tom Woodsom i drugima. Ime potiče od privatnog seminara koji su 1950ih u Njujorku držali Murray Rothbard, Leonard Liggio i George Reisman. Već na samom početku ima nekih interesantnih stvari. Preporučujem ova tri posta (prvi, drugi i treći) da steknete predstavu kakav je blog.
Subscribe to:
Posts (Atom)