Čistka na Catou

Jedan od razloga zašto sam postao vremenom vrlo skeptičan prema libertarijanizmu je njegovo postepeno udaljavanje od klasičnog liberalizma i približavanje socijal-liberalnim levičarenjima. Kao vrlo rečit, paradigmatski znak ove dekadencije libertarijanizma meni je figuriralo prisustvo osoba zvanih Brink Lindsay i Will Wilkisnon, otvorenih levičara, na važnim mestima na prestižnom Cato Institutu. Oni su se proslavili između ostalog svojim pisanijima u kojima predlažu sintezu libertarijanizma i socijalizma, i preporukama da zagovornici slobodnog tržišta treba da se "modernizuju" tako što će da prihvate više državnog intervencionizma. Činjenica da ih Cato ne samo toleriše, nego Lindsaya drži na mestu drugog čoveka zaduženog da rukovodi istraživanjem (!), a Wilkisnona kao promentnog člana, meni je signalizirala da je sam Cato kao institucija preuzet od strane levičara.

Ali, prva dobra vest odatle posle mnogo vremena. Lindsay i Wilkinson su (konačno) otpušteni. Ili su se sami povukli. To ne znamo tačno, ali znamo da ni jedan od njih više nije na Catou: Lindsay je postao član Kauffman fondacije, a Wilkinsonu takođe prestaju sve dužnosti 15 septembra i on postaje bloger u Economistu. Drago mi je za obojicu, a još više za Cato, koji je konačno smogao snage da izbaci ovu dvojicu štetočina napolje. Zanimljivo je da Reason magazin donoseći ovu vest, hvali i dalje dvojicu socijalističkih vedeta, posebno njihovu novu koautorsku knjigu "Free market progresivci" (!?). Mogli su oni da ih prime, ako ih već toliko vole.

Što se tiče samog odlaska ove dvojice sa Catoa, nije do kraja jasno da li se radi o izbacivanju i ideološkoj čistki, kako spekuliše levičarski Slate (nadam se da je tako), ili su sami otišli. U prvom slučaju, to bi dokazivalo da je Cato svoj libertarijanski poziv konačno počeo ozbiljno da shvata. Ako su otišli sami, to bi značilo da nisu zadovoljni atmosferom, da ne nailaze na dovoljno razumevanja na svoje ideje, što je takođe dobro.

Iako ne polažem mnogo na aktivnosti Beltway libertarijanaca generalno, dobro je da posle isterivanja big government konzervativca Davida Fruma sa American Enterprise Instituta, padaju još dve levičarske glave u Catou, i to iz ideoloških razloga. Kao svaki dobar organizacioni lenjinista pozdravljam uvek energičnu i odlučnu idejno-političku diferencijaciju.

22 comments:

Brut said...

Dobre vesti sa Catoa:) Ne znam da li me je više nerviralo njihovo levičarenje ili njihov pacifizam. Uglavnom, zaboravio sam kad sam zadnji put bio na njihovom sajtu, baš iz tih razloga.

Inače, ja sve više mislim da je nemoguće izbrisati razliku između savremenog libertarijanizma i klasičnog liberalizma. Pre svega zbog konceptualnih razlika. Libertarijanizam govori o individualnim pravima, pravima na život, slobodu i vlasništvo. Pojedinac i njegova prava su u prvom planu. Klasični liberalizam, međutim, pre govori o slobodama i dužnostima. U prvom planu je društvo kao spontani poredak ljudske saradnje, a ne pojedinac i njegova prava. I jedan i drugi koncept su antietatistički, s tim što je problem sa libertarijanizmom što je poreklo individualnih prava problematično...tj. nije jasno njihovo poreklo, a u krajnjoj instanci ih "garantuje" država. To libertarijanizam dovodi u situaciju jednog prećutnog pakta sa državom. Klasični liberalizam, nasuprot tome, nema ovaj konceptualni problem, pa su klasični liberali i bili skloniji anarhizmu.

Ivan Jankovic said...

Koliko se secam, o zivotu, slobodi i vlasnistvu govore Lock, Jefferson i George Mason. Oni, naravno, govore i o duznostima jednako.

Mislim da bi se Rothbard jako iznenadio da sazna da je bio klasicni liberal a ne libertarijainac, jer klasicni liberali tendiraju anarhizmu a libertarijanci etatizmu. :)

Жељко Симовић said...
This comment has been removed by the author.
Slaviša Tasić said...

"Ne znam da li me je više nerviralo njihovo levičarenje ili njihov pacifizam."

Sad je znači i pacifizam duboko antiliberalan.

Inace Brink Lindsay je jedan od retkih sa Catoa koji je PODRŽAO invaziju na Irak. Što je ako mene pitaš konzistentno sa njegovom velikodržavnom ideologijom.

vladygar said...

"Podnosim (ne)opozivu ostavku na sve funkcije!!!" samo je fin i kulturan nacin da uklonis sa platnog spiska ideoloskog neprijatelja. LOL

Brut said...

Ivane,

Da, ali o pravu na život govori i Hobs. Takođe, on to pravo smatra prirodnim, tako da pojedinac može da se pobuni protiv države ukoliko ova njegov život dovede u opasnost. (Otuda se mnogi pacifisti pozivaju baš na Hobsa.) Ipak, "pravo na život" je pre svega bio osnovni argument u opravdanju apsolutne države, i to preko uništavanja društva kao izvora konflikta (rata svih protiv sviju). Teorija o pravima kao prirodnim pravima pre spada u tu racionalističku tradiciju, nego u tradiciju klasicnog liberalizma. Za teoriju prirodnih prava klasični liberali su imali simpatija, ali ih nisu prihvatali bez ostatka. Seti se samo Berkovih napada na pariske filozofe kao "argonaute ljudskih prava". Ili Kantove ocene da je teorija prirodnih prava "naivna" i da predstavlja "sentimentalnost afektiranog humaniteta". Oni su više voleli da govore o slobodama i dužnostima a ne o pravima. Slobode i dužnosti podrazumevaju odnos pojedinca prema društvu, a prava odnos pojedinca prema državi. Prva pojedinca posmatraju kao društveno biće, druga kao izolovanu, atomizovanu jedinku. Lok nije baš primer konzistentnog teoretičara, a američki Očevi utemeljivači su mahom bili pravnici, tako da je otuda delom razumljivo njihovo poverenje u pravo. (Džeferson je izbacio vlasništvo iz definicije, kasnije je na udar došla i sloboda, ostalo je samo pravo na život i izvedenice tog "prava", opisujući tako pun krug, a pomalo i svedočeći o proizvoljnosti spiska tih "prava", koja izleću kao ptice iz oblaka i jednako tako nestaju...) Ja ne verujem da je Amerika to što jeste (ili što je bila) - simbol slobode i inspiracija za sve slobodoljubive ljude - zahvaljujući sjajno napisanoj i srećno sročenoj jututunskoj juhahahi, nego pre zahvaljujući predrevolucionarnoj tradiciji i snazi američkog društva. Sama revolucija bila je prilično rizičan socijalni eksperiment, ne lišen svojih dvoznačnosti.
Što se Rothbardove političke teorije tiče, ja bih pre rekao da je on neko ko je imao nepogrešivu intuiciju klasičnih liberala o značaju spontanog poretka, dok je u teorijskoj artikulaciji te intuicije bio promenljive sreće (slično Hajeku), a dosta je tu dugovao i svom ranom randovstvu. Njegov aksiom nenasilja je, čini mi se, nesrećno izabran. Ne može se hobsovskim oružjem efikasno obračunavati sa državom. Uostalom, zar nije on dao sjajnu kritiku Nozikovog libertarijanizma, gde je, izmeđju ostalog, nozikovsku "zabranu rizičnih aktivnosti", kojom se osigurava pravedna procedura osiguravanja "ivičnih moralnih ograničenja" ("neprikosnovenost drugih") - blizak supstitut njegovom aksiomu nenasilja - kritikovao kao etatističko kukavičje jaje? I uopšte, famozno "libertarijansko ograničenje" (zabrana nanošenja štete drugima), više je koncipovana u duhu milovskog socijalnog liberalizma, nego u duhu klasičnog liberalizma. Stoga mene uopšte ne čudi da se ovde-onde pojavi poneko ko pomisli da su libertarijanizam i socijalizam kompatibilni. Velika je zasluga libertarijanskog pokreta za obnovu ideala klasičnog liberalizma u XX veku (bar u akademskom svetu), ali postoji prostor za problematizovanje njihovog razumevanja tih načela. Na kraju, zar i sam Rotbard nije napustio Cato (ili bio odatle izbačen?), jer se u njemu narojilo levih libertarijanaca, ljudskopravaša i skrivenih etatista, koji su Rotbarda otpisivali kao neizlečivo konzervativnog?

Brut said...

Slaviša,

"Sad je znači i pacifizam duboko antiliberalan."

Pogrešno si me razumeo kao pacifistu, ako ciljaš na moje kritikovanje Željkine pohvale solunašenja (tj. njegovog odsustva u današnjoj Srbiji) u prethodnom postu. Ja se, rečeno u slici, kada čujem reč "pacifizam", gebelsovski mašam za pištolj. Pacifizam kao doktrina je tokom XX veka duboko kompromitovao svoje plemenite ideje - kroz doktrinu apeasmenta, kroz "aktivnu miroljubivu koegzistenciju", kroz institucije UN, koje su dale međunarodni legitimitet nekima od najmračnijih režima u ljudskoj istoriji. To je doktrina koja je svet gurnula na ivicu toga da ostvari "večni mir" u zagrljaju crvene aždaje. Mir nije vrednost po sebi, kao ni život. Još jedan od zaboravljenih nauka klasičnih liberala: "Libertas omnibus rebus favorabilior est." I. Kant je klasični liberal koji je ponudio nacrt teorije međunarodnog prava u duhu klasičnog liberalizma. U "Večnom miru" tako imaš teoriju o "nepravednom neprijatelju", koja kaže da države koje nemaju nerepublikansko uređenje nemaju prava na postojanje, da je "večni mir" nemoguć dok god postoje države sa takvim uređenjem (Prvi član) i da je u tom cilju potrebno osnovati foedus pacificum, konfederaciju republikanskih država, koje bi ideju o Večnom miru sprovele u delo. Sa tom kantovskom inicijalnom idejom je osnovana Liga naroda, ali je neodlučnost u obračunu sa Hitlerom, kao i primanje SSSR-a u tu Ligu, čitavu stvar preobrazilo u svoju suprotnost. O tome smo Ivan i ja više pisali u tekstu http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0354-59890702061J&redirect=ft
Razloga da neko podrži ispravnu stvar (kao što je bilo rušenje Sadama ili zaustavljanje Miloševića na Kosovu) može biti ipravnih i pogrešnih. Isto tako, ratova ima pravednih i nepravednih, kao što ima i pravednih i nepravednih neprijatelja. Ipak, među pacifistima koji su kritikovali ratu u Iraku ili NATO bombardovanje Jugoslavije, naći ćeš mnogo više levičara, zastupnika velikodržavne ideologije i obožavatelja egzotičnih diktatura koje prkose "prljavom imperijalizmu kapitalista", nego među njihovim promoterima. To ne znači da liberali treba da budu belicisti, nego samo da prestanu da veruju u gandijevsku ahimsu ili aksiom nenasilja, kada se pred njima nađe nepravedni neprijatelj, čija načela se kose sa idealom slobode.

Ivan Jankovic said...

Brute,

sto se tice prirodnih prava, mislim da si napravio zestok "efe". Najpre, Hobs je protivnik prirodnih prava. A zagovornik apsolutne drzave. Prirodna prava poticu jos iz Antike, ali je preko Tome i sholasticara stigla ta tradicija i do liberala. Berk je recimo u prvom trenutku podrzao Francusku revoluciju, njihovu deklaraciju prirodnih prava itd. Otreznio se kad je video da je to samo retoricko pokrice i da su oni zapravo resili da smaknu Kralja i uvedu tiraniju.

Ne znam, s druge strane, koliko je jedan odusevljeni sledbenik Rusoa vlastan da kritikuje teoriju prirodnih prava. :)

Sto se tice Jeffersona, on je izostavio svojinu u Deklaraciji, ali to je beznacajan detalj koji su pokusavali da ekploatisu americki levicari da bi dokazivali kako je Jefferson bio nesvesni socijalista. Ali, kad vidis njegove spise ta trijada se skoro stalno javlja, zivot, sloboda i vlasnistvo, sa raznim dodacima, tipa, zivot, sloboda vlasnistvo i traganje za srecom, ali i zivot, sloboda, sigurnost svojine i sreca, i u raznim kombinacijama sa i bez svojine. Vidi se d aje on, kao i svi Ocevi utemeljivaci bio covek 18 veka koji ne bi razumeo koncept "ljudskih prava" koji bi iskljucivao svojinu. Daleko od toga da je svojinu smatrao konvencijom, on je njenu "prirodnost" smatrao toliko ociglednom i opsteprihvacenom da mu se nije cinilo da je to neko vazno pitanje. A dodatno, posto je Deklaracija bila svecan prigodni dokument (za koji se tada nije smatralo da je mnogo vazan, a najmanje da je vazan taj pocetni deo), nasao je formulaciju koja je zvucala nekako gizdavije i manje legalisticki. Cela ta prica o Jeffersonu koji je odbacio privatnu svojinu je samo wishful thinking americke levicarske industrije magle na univerzitetima koja se eto probila i van tog rezervata.

Nije problem sa pravima sto su prava, nego sto su promenila znacenje, od prirodnih, "negativnih" prava pojedinca iz 18 veka do socijalnih "prava" danas, zapravo privilegija koje ganrantuje drzava. Ali, i "slobode" i "duznosti" su promenili znacenje u istom smeru.

Na kraju, jedini anarhisti za koje ja znam sa desnice su zagovronici prirodnih prava, Rothbard i njegovi sledbenici. Ne znam ni za jednog sledbenika Kanta, Hjuma ili Berka koji bi bio istovremeno anarhista. Samo lokovci. Ako su teorije prirodnih prava "etatisticke" kako kazes, a "klasicni liberalizam" (sta god to bilo) ne-etatisticki, onda bismo ocekivali suprotno, ne?

Brut said...

Ivane,

Povodom mog efeja: ovaj put si ti grdno omanuo, što bi rekao čika-Đurić. :) Ako bi u istoriji političkih doktrina tražio onog mislioca koji je prava suprotstavio tradicionalnim slobodama i dužnostima i ta prava smatrao izvorom prirodnih zakona, a državi dodelio ulogu zaštitnika tih prava - što je otprilike ta stereotipna slika o liberalizmu, koju ti sada zagovaraš - onda je adresa tvog interesovanja upravo etatista od Malmsberija. Antika i srednji vek ne poznaju nikakva prirodna prava, samo prirodne dužnosti - dužnosti prema polisu (više "poredak", constitution, nego država u današnjem smislu) ili prema Bogu. Kada bi Atinjaninu ili nekom redovniku, recimo tomisti-benediktincu ili jezuiti, pomenuo da je on imalac prirodnih prava, samo bi te belo pogledao - možda bacio na tebe anatemu ili pokrenuo proceduru za ostrakizam - i otišao da ispunjava svoje dužnosti, verujući da time vodi život u skladu sa vrlinom, život koji je jedini dostojan življenja. hobs je bio čovek materijalista, u pitanjima morala čak vulgarni epikurovac - verovao je da su udobnost i sigurnost života, izvesna doza uživanja i zadovoljenja želje, osnovne činjenice ljudskog života - sve ono što bi Stari prezreli kao nedostojno i nisko - koje mora da uvaži svaka politička doktrina. otud hobsov čuveni "realizam". On je prava i prirodni zakon zasnovao na nagonima; tačnije, na najjačem instinktu: strahu od smrti. Otud je, po njemu, "pravo na život", osnovno ljudsko pravo i to pravo garantuje država. To na šta ti pucaš, da je on bio pravni pozitivista, nije ni malo u konfliktu sa time da je njegova teorija prirodno-pravna. Jeste, Hobs kaže da se pojedinci odriču svih svojih prirodnih prava i predaju ih državi u zaštitu. To je bar intelektualno poštenije, jer nema slippery slope problem, da objašnjava kako država i njen juridički sistem postepeno guta sve više individualnih prava. hobsu nije trebala kasnija istorija da bi mu potvrdila neumitnu logiku na koju je osuđena svaka prirodno-pravna teorija. Jedina nekonzistentnost u Hobsovoj teoriji, kao što sam rekao - a to je primedba koju mu je uputio i Kant - jeste što "pravo na život" ne sme retroaktivno da dovede u pitanje ni država. Ako država, na primer, uđe u rat i pozove svog podanika u vojnu službu, Hobs kaže da taj pojedinac ima pravo da istupi iz civilnog društva, tačnije, građani smeju da se pobune protiv suvereena koji njihov život izlaže smrtnoj opasnosti. Zar to nije dovoljno "liberalno"? Jednako tako je i nerealno, zar ne? Jednako kao što su pred državnim Levijatanom neralna i nekakva prava na svojinu ili prava na slobodu...
U Hobsovom prirodnom stanju postoje samo prava, individualna prava, a nikakve dužnosti. Šta misliš, zašto? Zato što je Hobs tradicionalno društvo naslikao bojama rata svih protiv sviju. Tradicionalno društvo, a to je za hobsa prirodno stanje, je izvor konflikta i predstavlja stalnu pretnju za život pojedinca. Zato je prirodno stanje (anarhija) za njega neodrživo - jer individualna prava bivaju ugrožena usled tih rizičnih aktivnosti i narušavanja neprikosnovenog principa negativne slobode - i zato je država neophodna, moralno neophodna (baš kao i kod onog podmuklog dvadesetovekovnog etatiste i libertarijanca par excellence, Nozika) da bi se zaštitila neprikosnovena prirodna prava koja ima individua. Čovek antike se rađao, živeo i umirao u polisu - a često i za polis - hobsov čovek, moderna liberalna individua je, naprotiv, tikva bez korena: on se rađa sam sa svojim pravima, i gleda da što duže i udobno proživi svoj vek. Individua je dobra, društvo i tradicija i njima pripadne rizične aktivnosti i dužnosti, čijoj se torturi psihički i fizički podvrgava jadna individua, izvor su vaskolikog zla. Mir je dobar, kompeticija i rizik su zlo. Četri noge dobre, dve noge loše.

Brut said...

Tako u Hobsu i u njegovom svetonazoru imaš ne samo prvog, nego jednog veoma, veoma doslednog libertarijanca, možda intelektualno najpoštenijeg libertarijanca. Mir, život, udobnost, "negativne slobode" u izobilju, i sve to još garantuje država. Ako prestane da vrši tu funkciju, smaknemo suverena i nađemo nekog ko će taj zadatak bolje obavljati. Kud ćeš više? Carstvo Božije na Zemlji, libertarijanska milina.
Dakle, Hobs nije samo rodonačelnik modernog prirodnog prava, nego, kako i priliči, teoretičar negativne slobode ili "libertarijanskog ograničenja" ili "ivičnih moralnih ograničenja". Razliku između Hobsa i Starih lepo je opisao B. Konstan u svom eseju o "Slobodama starih i modernih", koju je ponovio i Berlin, razlikujući negativnu i pozitivnu slobodu. I to je ta klackalica na kojoj se klati savremeni libertarijanizam - odbacivanje tradicije i tradicionalnih sloboda i dužnosti kao "pozitivnog" i proto-totalitarnog shvatanja, s jedne, i prihvatanje "negativne slobode", koja u stvari nije nikakva sloboda, nego individualno pravo, sve dok ova ne završi na šalteru nekog biroa, gde građanin - ne više kao zoon politikon, nego sad kao životinja koja "ima prava" - usrdno moli ili zahteva neko svoje "pravo na" (šta već proizvoljnost države ili nekog još višeg entiteta propiše kao "individualno pravo"). Ali to onda više nije politička filozofija, a pogotovo nije filozofija slobode, nego nekakav politički hedonizam i juristički sholasticizam.
Nekakav izlaz iz ove juridičke klackalice modernog liberalizma, našli su upravo klasični liberali, koji su više od Hobsa cenili tradiciju i tradicionalne republikanske vrline. Rešenje nije bilo u zagovaranju ni pozitivne, niti negativne slobode, nego u nekoj vrsti njihove sinteze, u definisanju "trećeg" pojma slobode. Oni ponovo govore o slobodama i dužnostima, visoko cene tradiciju, moralne norme, institucije spontanog poretka, ne veruju, poput Hobsa, da su socijalna kompeticija i preduzimanje rizika zlo, niti da je individua svetinja a država čuvar relikvija slobode, veruju u snagu društva da, kroz sukob i nadmetanje, rešava probleme. Oni, dakle, tvrde da život u hobsovskom prirodnom stanju i stalnom nadmetanju nije "nepodnošljiv, skotski i kratak", da sloboda nije pretnja za život - za "negativnu slobodu" - već da stvara vrednosti koje su trajne, dužnosti koje oplemenjuju život, kao i bogatstvo koje ga čini udobnim. Prvi je Mandevil, gotovo makijavelistički i sa hobsovskim "realizmom", tvrdio da dovoljno inteligentan političar može da "privatne poroke" upotrebi tako vešto da od njih stvori "opštu korist". Škotski prosvetitelji su tu metaforu preuzeli da bi objasnili značaj socijalne interakcije, tradicionalnih institucija, morala, prava, pa i države. Bili su prvi koji su odbacili ideju "mudrog državnika" ili "ustavotvorca", koja još i danas pleni imaginaciju. Odbacili su socijalni konstruktivizam i zagovarali evolutivan pristup tumačenju fenomena ljudskog sveta. (Da ne ponavljam priču iz prethodnog posta, u kojoj smo se odlično složili.)

Brut said...
This comment has been removed by the author.
Brut said...

Na taj način su klasični liberali obnovili tradicionalnu republikansku ideju slobode, “pozitivne slobode” - a nije slučaj, kako ti tvrdiš, da je koncept “negativne slobode” od 18. veka do danas promenio značenje - on značenje koje mu pripisuješ nikada nije ni imao. Razlika između klasičnih liberala i antičkih republikanaca je upravo u onom što smo diskutovali u postu o Željkinom tekstu. Stari su pravili grešku koju u Bastijaovoj priči prave ulični filozofi: hvalili su vidljive vrline i direktnu predanost uzvišenijim ciljevima. Klasični liberali su poštovali iste te vrednosti - tačnije Vrlinu i Slobodu - samo što su njihovo ostvarenje videli i tamo gde ih ovi nisu videli, a njihovo izopačenje primećivali u metodu kojim su Stari verovali da im se najbolje pokoravaju. Taj "treći pojam slobode", dakle (kao i treći pojam dokaza Boga u teologiji - fizikoteleološki), krije tajnu rešenja liberalne klackalice: negativna vs. pozitivna sloboda, liberalizam vs. konzervativizam, individualizam vs. kolektivizam, modernizam vs. tradicionalizam. Nevidljiva ruka ili katalaksija, naravno. (Neka ovo bude i moj delimičan komentar na tekst koji je dao Željko.)
Što se tiče Kantovog „oduševljenog sledbeništva“, ono se svodi na jednu anegdotu i jedno dekonstruktivističko čitanje, kojem možda nema pandana u istoriji filozofije. Kao što znaš, Kant je Rusou pripisao „rešenje problema teodikeje“. Ne bih da ulazim u detalje, ali stvar se svodi na to da problem Zla, po Rusou, nije metafizički problem, nego društveni i etički problem. Odatle ono Kantovo da je metafizika moguća još samo kao metafizika morala i da je spekulativni um po sebi praktički. Što se tiče sadržinskog preuzimanja, tu ćeš naići samo na molijerovsku sprdnju i aristofanovsko kloaku za uzvišene filozofske misli. Kada Ruso u „Drugoj raspravi“ traga za korenima zla u svetu, on uzrok tog zla pronalazi u iracionalnosti socijalnih institucija, opisujući ih kao nastale evolutivnom selekcijom, srećnim slučajem, kao rezultat pohlepe i vlastoljublja: drugim rečima, gotovo prepisujući opis društvenih institucija škotskih moralista. I Kant onda kaže, pa to je sjajno, vidi kakav um vlada u svetu, iz častoljublja, vlastoljublja i srebroljublja, iz svih tih zala, nastaje jedan tako divan i uzvišen „mehanizam“, kao što je društvo, sa pripadajućim institucijama običajnosti, morala, prava, novca, itd.

Brut said...

Kant je katalaksiju pomalo shvatao teološki, da ne kažem teodicejaški, a njegov sistem se može opisati kao moralna teologija slobode. Ili, šta reći na njegovo „preuzimanje“ ideje volonte generale, za koju tvrdi da po unutrašnjoj logici vodi do ideje političke reprezentacije i odbacivanja demokratije (demokratiju je smatrao najgorim despotizmom)? Ili pak, kad se pozivanjem na pravnu argumentaciju najpoznatijeg egalitariste o potrebi imovinske jednakosti (Rusoov egalitarizam je juridičke prirode a ne sentimentalističke; njima u osnovi stoji ideja „imanja prava“ a ne zamisao o državi kao „delitelju sreće“, kako se često misli) – dolazi do ideje o nužnosti uvođenja imovinskog cenzusa, pa tako dosledno sluge i nadničare „rusoovski“ naziva bourgeois, a sitne i krupne kapitaliste citoyen? mogla bi se napisati knjiga o Kantovom rusoovstvu, zaista; samo što bi ona pre ličila na opis retoričkih obrta i stilskih bravura i prirčnik filozofskog lakrdijašenja, nego na studiju o učitelju i sledbeniku.
To što je vlasništvo u određenom periodu smatrano opšteprihvaćenom društvenom konvencijom ne znači još da pogrešan (prirodno-pravni) opis te konvencije, ne nosi sa sobom opasnost da se ta konvencija pretvori u neko od države garantovano „imanje prava“. To samo znači da ti ne vidiš da je prirodnopravna retorika odigrala ulogu puzajućeg „podržavljenja“ društvene konvencije u jedno „pravo na“. Kada država preuzme ulogu društva, tada ta društvena konvencija, koja ima svoje opravdanje u tradiciji, postaje državno slovo na papiru, samo konvencija. U tome je problem sa „prirodnim pravima“. Država može da menja konvencije kao što je dobila dozvolu da zameni društvo i tradiciju.
Reći za jednog Škota da je etatista, nije mala uvreda. Pa oni su, malne, sa majčinim mlekom posisali separatizam i zazor prema državi! Pokušao sam da nađem neke Hjumove anarhističke „ispade“, ali mi nije pošlo za rukom. No to nije ni bitno. Bitna je logika kojom su oni opisivali i hvalili spontane institucije društva. Hjum je potpuno odbacivao prirodno-pravnu retoriku. Kant je o „prirođenim pravima“ govorio više metaforički. To ne znači da je Kant bio anarhista, naravno. To nisam ni tvrdio. Važnija je jedna teorijska intuicija nego njena teorijska racionalizacija. A u Kantu imaš prvenstveno teoretičara spontanog poretka, njegovi etatistički ispadi su tu od sekundarnog značaja. A što se sledbeništva tiče, pogledaj tradiciju nemačkog liberalizma u 19. veku. Kant je rodonačelnik te tradicije, od Humbolta do „austrijanaca“. Šta misliš, odakle Mizesov apriorizam. Ili je to bila samo slučajna terminološka poštapalica? Odakle metodološki subjektivizam? Sve je to Kant. Lokovski empirizam i konsekvencijalizam bi kod Mizesa naišli samo na indignaciju i odmahivanje rukom.

Malo više sam odstupio od konvencije o veličini blogovskih komentara. Valjda ubuduće neću osetiti potrebu da opravdavam svoj stav in extenso. Mada, to je uvek tako kad pokušaš da se odrediš prema jednoj nedorečenoj ideologiji kakav je savremeni libertarijanizam.

Ivan Jankovic said...

Najpre, da samo naglasim da je osnovna poenta bila moja podrska idejno-politickoj diferencijaciji unutar libertarijanskog pokreta, takvog kakav jeste. Jedno je imati ljude koji pod libertarijainizmom misle na Ustav, minimalnu vladu i federalizam a drugo kad imas socijaliste koji veruju u drzavu a ne zele da to direktno kazu nego se zaklanjaju iza parola o "progresu", koji glasaju za Obamu i misle da sustina libertarijanizma treba da bude mirenje sa drzavom blagostanja.

Druga stvar je naravno teorijska rasprava o tome sta znaci libertarijanizam i da li ga treba podrzati. Ja sam poseldnji ovde koji bi ti protivrecio kad kritikujes libertarijance. I moj odnos je najblaze receno ambivalentan i prema samom terminu i prema sadrzaju koji mnogi ljudi, mozda i vecina asociraju sa njim. Ali, mislim da su tvoje siroke istorijske rekonstrukcije malo prenategnute. Jeste da je Nozik prihvatio hobsovsku ideju pojedinca nasuprot drzavi, ali cak i Karl Menger je opravdavao drzavu principom nevidljive ruke. Da li to znaci da cemo i njega otpisati kao etatistu, hobsovca i jedva malo boljeg od Trockog?

Sto se tice prirodnih prava, jasno da ona postoje jos kod Cicerona u manje vise onom obliku u kome postoje kdo Loka i americkih Foundera. Leges Legum kod Cicerona, ideja Ustava, ideja da postoji neki skup prirodnih prava ljudi koja drzava ne sme da ugrozi, sve to ima i kod Tome, samo sto je kod njega izreceno religioznim vokabularom, teoloski. Ali, sustina je svugde ista.

Kategorija duznosti o kojoj govoris je eticka, ne politicka. Ja se jako slazem da liberalna teorija bez kategorije duznosti nije potpuna, da liberalizam mora da obuhvata i teoriju spontanih drustvenih sila, da objasni ulogu religije i morala u odbrani ustanova slobode. Ali, to je sve na drugom nivou, ne politickom. Liberalizam je two tiered teorija po mom sudu, on uvek ide na dva koloseka. Kako je Rothbard rekao libertarijanizam kao takav je neutralan na teorijskom planu prema kulturnim pitanjima i razlicitim zivotnim stilovima, ali postoji drugi nivo koji pokazuje da je ta neutralnost mit, i da su pravi libertarijanci-liberali kulturni konzervativci, koji podrzavaju monoteristicku religiju i tradicionalni moral, cak i ako sami nisu vernici.

Ali, nista od toga nije stvar politickih principa. Svercovanje kategorije duznosti u politicku doktrinu je tipicna socijalisticka ujdurma; dug prema zajednici, prema bliznjem sve sankcionisano zakonom. Drzava zaista jeste neutralna. No to ne znaci da svako od nas mora ili treba da bude neutralan da bi bilo klasicni liberal ili libertarijanac. To sto kako Tokvil kaze nema politicke slobode bez vere vecine u Boga i tradicionalni moral, ne znaci jos da drzava moze da propise ista od toga odozgo, i da cemo na taj nacin izbeci hobsovsko-lokovske apstrakcije individualnih prava.

Brut said...
This comment has been removed by the author.
Brut said...

I ja pozdravljam ostrakizam levičara sa Cato-a. Samo sumnjam da je to "jednosmerna" akcija, već deo libertarijanske strategije da žele da se distanciraju jednako od Scile socijalizma kao i od Haribde konzervativizma, birajući za sebe "treći put". Voleo bih da grešim, no zbog ove samopercepcije libertarijanaca, jako sumnjam da ovo znači i približavanje konzervativizmu.

Ja jako cenim doprinose Loka i Nozika promicanju ideje slobode, iako njihove teorije smatram nekonzistentnim, pa i samopobijajućim. To više zbog njihovog uticaja i moje vere u socijalnu korisnost "plemenitih laži". No, u principijelnoj raspravi takve obzire preba zanemariti, pogotovo ako se pokaže da, dalekosežnije gledano, te teorijska nekonzistentnost i ono što nam se činilo plemenitim, krije kost i pokazuje svoje ružno i neplemenito lice.

Ciceron zaista nije govorio o pravima - pogotovo ne o pravima individua - nego o dužnostima. Klasično prirodno pravo jeste teorija o dužnostima, teorija o hijerarhiji ciljeva koji definišu život u skladu sa vrlinom, a ne o individualnim pravima o kojima govore Hobs, Lok, Očevi utemeljivači ili francuski revolucionari. To ne znači da Ciceron nije mogao da tvrdi da je rimska republika nepravedna ili izopačena, da nije u skladu sa prirodom. Razlika između klasične i moderne ideje prirodnog prava poklapa se sa radikalnom promenom u shvatanju prirode, koju je unela moderna prirodna nauka, odnosno, njeno odbacivanje teleologije svrha i uvođenje kauzalno-mehaničkog shvatanja. Hobs, a za njim i Lok i ostali teoretičari ugovora i prirodnih prava, prenose taj uspešan metod prirodnih nauka i na područje socijalne teorije. O štetnosti primene tog metoda u sferi društvenih nauka i pogubnosti socijalnog konstruktivizma pisao je Hajek u "Kontrarevoluciji nauke". Takođe, i o reakciji škotskih prosvetitelja na racionalistički konstruktivizam "ugovoraša" i "pravaša". Oni smatraju užasavajućom pomisao da ljudski um može rekonstruisati osnovne elemente društva (ono je "tajna") i vraćaju se teleološkom pristupu Starih (bitno ga popravljajući idejom "nevidljive ruke", takođe u teleološkom duhu). Hjum, najfilozofičniji među njima, vadio je mač iz korica na pomen reči "priroda", a Berk je protiv ideje ljudskih prava u pomoć pozivao topove Kraljevske mornarice.

Brut said...

U pravu si kada kažeš da su Stari imali taj moralni pogled na stvari, kao i da nisu razdvajali moral i politiku (Aristotelova "Nikomahova etika" - u kojoj se i nalazi ona jedna stranica o "prirodnim pravima" - predstavlja teorijski preludij njegove "Politike".) No, nisam siguran da je tvoja ideja o dvoglavom liberalizmu, kao moralnoj i političkoj teoriji, baš toliko liberalna. Više je makijavelističko i hobsovsko to razdvajanje etike i politike. Naročito je hobsovsko tvoje optiranje za "neutralnu državu" - to je njegova ideja. (Svojim stavom da je "država zaista neutralna", gotovo da si ponudio moralno opravdanje za istu!) Na nju je došao posmatrajući verski građanski rat u Francuskoj i želeći da predupredi njegovo širenje u Engleskoj napisao je "Levijatan". To je ideja o amoralnoj, ateističkoj, čisto tehničkoj, mehaničkoj, uopšte neutralnoj državi - koje treba da zatre društvo i njegove moralne i verske institucije kao izvor "rata svih protiv sviju". I zaista, levičari su bili u pravu kada su govorili da je "neutralnost" liberalne države mit. Ta neutralna država u stvari znači objavu rata tradicionalnom moralu, religiji i društvu. Socijalisti su i to shvatili i iskoristili ideju moralne "neutralnosti" države da bi promicali svoj novi moral, moral ljudskih prava. "Mali katehizis ljudskih prava uskoro će biti naučen, a zaključci su u nagonima" - kiptao je Berk. Tragedija je da su upravo liberali, sa svojom dogmom o neutralnoj državi, bili nezamenljivi saveznici socijalista u nametanju ovog novog morala. To je bilo tako progresivno. Zato nam sada "neutralna država" i nameće taj sasvim novi moral - takozvanu političku korektnost - kako putem legislative, tako i svojom finansijskom potporom "progresivnim" idejama i vrednostima. Ne daj Bože da neko pohvali neku tradicionalnu vrlinu ili instituciju - brak, crkvu, moral - to je tako neneutralno i diskriminišuće, a neutralna država će odmah ispraviti krivu Drinu, pa ako već nije uspela da zatre tu tradicionalnu vrednost, onda će - shodno načelu moralne neutralnosti i jednakopravnosti - odmah promovisati i vrednosti "novog morala", one progresivističke.

Loka su zvali "mudri Lok" u dobroj meri zato što je umeo da krije svoja dugovanja Hobsu, na čije ime je pala anatema. Njegovim savremenicima bilo je jasno to dugovanje, ali je to danas palo u zaborav. Ja samo želim da podsetim na to dugovanje: hvaleći "mudrog Loka" uvek pomalo hvalimo i detinje poštenog Hobsa. Hvaleći neutralnu državu i prirodna prava, uvek pomalo hvalimo državni apsolutizam i socijalni inženjering. Meni nije jasno kako možeš da istovremeno da ispovedas i hvalis socijalni konstruktivizam ugovornih i prirodnopravnih teorija i evolucionističku priču - to dvoje ne ide zajedno. A mislim da su i potpuno suprotstavljene.

Ivan Jankovic said...

Ako je Ciceron govorio o duznostima a ne o pravima, ostaje nejasno kako je on mogao da bude kljucni uticaj na americke utemeljivace, te arhetipske dekadente prava? Nije li to malo cudno - moderni sledbenici Loka i mehanicisticke slike sveta kao glavnog autoriteta uzimaju Cicerona, a kao model idealne drzave rimsku republiku (njihov najveci, i vrlo opravdan strah je bio strah od degeneracije republike u imperiju, sto se i desilo)?

Prvi put cujem da je "mudri Lok" tako nazvan jer je uspesno sakrio svoje dugovanje Hobsu. Nejasno je odakle ide to dugovanje kad njih dvojica pod prirodom i prirodnim pravima misle potpuno oprecne stvari. Zar treba da te podsecam sta je prirodno stanje kod Hobsa a sta kod Loka, i da izmedju miroljubivog civilnog drustva i "rata sviju protiv svih" ne moze da bude i nema nikakve srodnosti. I da te podsecam kojim imenom je Adam Smit krstio kapitalizam? "Sistem prirodne slobode", potpuno preuzimajuci Lokov pojam "prirode". Jeste, Berk je zagovarao rat protiv revolucionarne Francuske, ali ne zbog prirodnih prava, nego zbog njihove zloupotrebe. Taj isti Berk je u prvom trenutku podrzao tu istu Francusku revoluciju uprkos (ili mzoda bas zbog) njenih prirodno pravnih deklaracija, a Americku je podrzavao od pocetka do kraja protiv svoje sopstvene drzave! Kako to? Jel i Berk mozda postao "mehanicista" i "hobsovac", zajedno sa Jeffersonom, Masonom i Madisonom?

Ne razumem kako je neutralnost drzave hobsovska ideja. Da li to znaci da drzava treba da propisuje moral i zakonom ga sprovodi? Kakva bi to bila "liberalna" a "ne-neutralna" drzava? Mozda kao Iran? Ili onako kako je zamisljaju Rols ili Volcer? Ne znam ni jednog liberala koji bi bio za ne-neutralnu drzavu?

Zato se americki levicari i konzervativci toliko kolju oko abortusa, Roe vs Wade i uloge Vrhovnog suda. Jer i jedni i drugi veruju da federalna drzava treba da upravlja svime, i samo zele da je upregnu za razlicite svrhe. Ali, se slazu da trenutna vecina treba da tlaci manjinu koristeci drzavu, samo zele da oni uvek budu u vecini, a neutralnosti se sete samo kad padnu u manjinu. Ja ne znam ni za jedan drugi smisao kritike "neutralnosti" drzave osim zalganja za to da vecina tlaci manjinu.

Brut said...
This comment has been removed by the author.
Brut said...

"Ako je Ciceron govorio o duznostima a ne o pravima, ostaje nejasno kako je on mogao da bude kljucni uticaj na americke utemeljivace, te arhetipske dekadente prava?"

Ja tvrdim da je ideja prirodnih prava, i iz nje proishodeći jututunski kontraktualizam, etatističko kukavičje jaje, koje modernu, prosvećenu, neutralnu državu podrazumeva i teorijski opravdava kao neophodnu. Ne znam zašto uopšte misliš da su Ciceron i republikanizam toliko bitni i presudni za američke ustavotvorce? Malne svi su tada čitali i citirali Stare, prilagođavajući njihove ideje svojim potrebama. Mason i Pejn, jednako kao i Ruso i Robespjer. Postoje različiti intelektualni uticaji u idejama i spisima američkih revolucionara. Ja vidim bar tri: Republikanske ideje, racionalistička prirodnopravna tradicija i evolucionistička tradicija. Ne vidim razlog zašto bismo njihove ideje posmatrali kao od jednog kamena izvajane? Među tim idejama i uticajima postoji sukob, ja mislim nesvodiv na zajednički imenitelj. Na žalost, kontraktualizam je izvojevao primat. I sam znaš koliko su bili skeptični prema svetogrdnoj ideji da uopšte postoji pisani Ustav (kad je dovoljan common law i lokovski "prećutni konsenzus"), koliko su im bile poznate opasnosti i stranputice socijalne revolucije. Skandalozna je ta ideja da Robinzon i Petko i sve što oni dogovore čini društvo; njih dvojica nikad neće predstavljati društvo, već samo dva očajnika na pustom ostrvu sa koga žele da se što pre izvuku nazad u civilizaciju. Zar ti zaista misliš da imaš prvo "datost" skupine atomizovanih pojedinaca, sa njihovim "datim" Razumom i "datim" pravima, koji onda sklapaju ugovor i "stupaju u društvo"? Jel to društvo? To je logika države, a ne društva. To je najvulgarnija moguća materijalistička predstava o društvu, preslikana iz prirodnih nauka, a ne dobijena trezvenom refleksijom o prirodi društva. Zar nije otac moderne fizike zavapio kako može da izračuna kretanje zvezda, ali ne i da proračuna "ludilo ljudi". Taj hibris vlada prirodnopravnim kontraktualizmom, hibris pomahnitalog razuma. Taj hibris je predstavljao izazov i za američke ustavopisce.

Brut said...

Ipak, Ustav je zapisan a revolucionarna avantura je pretila da američko društvo razori spolja i iznutra. Izrođavanje u imperiju stvarno im nije bila prva briga; pre kako da obuzdaju rojalističku opoziciju i da svoj revolucionarni fanatizam opravdaju pred američkim kolonistima. Ja verujem da je nešto drugo - snaga američkog društva i njihova rezistentnost na intelektualne i moralne novotarije - spaslo Ameriku i učinilo je Otadžbinom slobode, uprkos ne malim izazovima koju su pred njega stavili revolucionarni kontraktualizam i prirodnopravna retorika. I to je sukob koji i danas definiše američko društvo - visokoparne filozofske teorije vs. common sense i vernost tradicionalnim oblicima života. Francusko društvo nije odolelo tim izazovima, iz razloga koje je opisao Tokvil - prosvećena apsolutistička država već ga je prethodno razorila, etatizam je prodro u sve njegove pore, a Napoleon je samo dovršio revoluciju koju je započeo "Kralj Sunce", a ne Robespjer i Mara. Ili misliš da postoji idejna razlika između francuske i američke deklaracije, koja je odredila tok jedne i druge? Koja?

Ja ne sumnjam u ispravnost intuicije i dobru veru Očeva utemeljivača, kao što ne sumnjam ni u tvoju lojalnost ideji slobode, samo mislim da tu intuiciju branite pogrešnim sredstvima, prihvatanjem kontraktualizma i teorije prirodnih prava, koja opet ima svoju "logiku" i jasno poreklo. A ovde vodimo načelnu raspravu, koja ne mari mnogo za plemenite pobude, niti uvažava mnogo "argument iz kvarenja" - taj argument je samo slabo intelektualno opravdanje pred gvozdenom logikom "klizavog nagiba".

Brut said...

"Zar treba da te podsecam sta je prirodno stanje kod Hobsa a sta kod Loka, i da izmedju miroljubivog civilnog drustva i "rata sviju protiv svih" ne moze da bude i nema nikakve srodnosti."

Da, nijedne osim "strukturne", osim te glavne ideje kontraktualizma i individualnih prava. Kant je jednom rekao da ga kontraktualističke političke teorije više podsećaju na kakvu romansiranu melodramu, nego na ozbiljnu političku teoriju. i zaista, kakva god muka mučila glavnu junakinju (a uvek ima neka muka), znamo da će se na kraju pojaviti princ na belom konju sa žezlom i mačem u ruci i da će živeti srećno do kraja života. Zanemarimo zato poseban kolorit koji Hobs i Lok daju svom opisu prirodnog stanja. Stvar se kod obojice svodi na to da ima neka muka koja tišti društvo, da naime ne brine dovoljno o pravima pojedinaca, pa mora da priskoči država. To je taj srećan brak individualizma i etatizma protiv tradicionalnog društva, zaveden u debele državne knjige. Ja Loku (i libertarijanizmu) prigovaram teorijsku nekonzistentnost, a ne to da kod njega (njih) nema lepih i plemenitih misli. Naprotiv.

"I da te podsecam kojim imenom je Adam Smit krstio kapitalizam? "Sistem prirodne slobode", potpuno preuzimajuci Lokov pojam "prirode"."

Mogao je da ga nazove i "sistemom prirodnih prava" - onda bi potpuno preuzeo Lokov pojam prirode. Smit je pod društvom i prirodom shvatao nešto drugo, "veštačke" društvene institucije ili "drugu prirodu". Isto kao što su govorili o "prosvećenoj sebičnosti", odbacujući hobsovskog, kontraktualističkog "čoveka od slame" i podrazumevajući da je sebičnost uvek već posredovana društvenim normama.

"Ne razumem kako je neutralnost drzave hobsovska ideja. Da li to znaci da drzava treba da propisuje moral i zakonom ga sprovodi? Kakva bi to bila "liberalna" a "ne-neutralna" drzava?"

Pa ja ne zagovaram državni protekcionizam i nametanje kulturnih i moralnih standarda. To možeš da mi podmećeš samo ako smatraš da je država nužna (a možemo samo da biramo - neutralna ili ne). Ja samo kažem - tačnije ponavljam za tobom - da je famozna neutralnost liberalne države mit, da je ona oruđe rata protiv tradicionalnog društva i moralnih normi, da promoviše jedan sasvim novi moral i progresivne ideje. Samo kažem da je moderna liberalna država jedan progresivistički Iran (mada, Iranska revolucija i jeste inspirisana progresivnim idejama, a ne antimodernim povratkom u Srednji vek), mek i liberalan, doduše, ali jednako socijalno nametljiv. Ako misliš da bi u društvu bez korektiva takve države zavladao potpuni haos i da bi se pojeli kao vukovi, da bi veća riba jela manju ribu, u čemu se onda tvoja predstava o društvu razlikuje od Hobsove? I iz kojeg kraljevstva ovaj put dolazi mali Princ?