U poslednje vreme najviše puta pomenuti autor na TR-u, Steven Landsburg, pričajući o ekonomskim zabludama kaže da možda crowding out efekat (mislim da se prevodi kao efekat izvlačenja ali nisam siguran) ne postoji. Jedan od najubedljivijih argumenata protiv budžetskog deficita je da isti destimuliše privatne investicije. Država pozajmi pare od građana za finansiranje nekog projekta čime smanjuje količinu novca koji bi privatni investitori takođe mogli da ulože. Kako su privatne investicije bolje od državnih, manje privatnih a više državnih investicija je loša stvar.
Sada, Landsburg kaže da to ne mora da bude slučaj. On tvrdi da se ekonomisti fokusiraju samo na prvi deo priče, a to je da država pozajmljuje novac, a zaboravljaju da država taj novac obavezno troši. Drugim rečima, Marko kupi obveznice države Srbije u iznosu od 1,000 dinara, država taj novac potroši na kupovinu mašine za kafu za kliniku za vantelesnu oplodnju, pa Jovan prodavac mašine za kafu sada ima 1,000 dinara koje može da investira. Drugim rečima, nije došlo do promene količine novca koje privatni investitori mogu da ulože. Jedini efekat je da postoji jedna mašina za kafu manje na tržištu.
Ne znam koliko je ovo tačno, ali ne deluje previše pogrešno. Moguće je da bi Jovan uštedeo nešto od tih 1,000 dinara pa bi bilo manje novca za investicije ali to je već pitanje za bolje ekonomiste od mene.
12 comments:
Ovo verovatno zasluzuje poseban post.
Evo kakve su se sve najave o drzavnim planovima o potrosnji mogle cuti ovih dana.
Naime, iz trenutnih obaveza prema zaposlenima u Vojsci i MO u smislu stambenog obezbedjivanja drzava ce u narednih par godina morati da im obezbedi stanove. Ideja drzave je da se ti stanovi ne daju besplatno kao sto je bio obicaj po trenutnim propisima, vec da se prodaju na kredit pod povoljnim uslovima. Jedna od prakticnih ideja jeste emitovanje obveznica ciju ce isplatu garantovati drzava zato sto je procenjena vrednost obaveze koja proistice iz ovog osnova oko 1bln eura.
Lepo si rekao da Landsburg kaže da to ne mora da bude slučaj.
I ne mora!
Ali ako uzmeš u obzir determinante koje celu stvar uslovaljavaju, od kojih su neke univerzalne (javljaju se u svim državama), a neke karakteristične (važe samo u odredjenim državama, npr. neefikasnost, korupcija, politički uticaji na odluke,... ) videćeš da je država suvišna u tom investicionom lancu, a često i razlog nepostojanja investicija.
Pa i zanemarimo li sve, ostaje nam vremenski argument, tj. u jednom dužem vremenskom periodu obim investicija će biti manji jel je potrebno više vremena da 1.000 din. od marka preko države stigne na račun prodavca mašina za kafu i onda u ...!
Koliko se ja sećam monetarne, crowding out efekat se prevodi kao efekat istiskivanja.
Mislim da je Landsburg u pravu. Vasa kuknjava o drzavnoj potrosnji je cesto na nivou kuknjave Mladjana Kovacevica o stetnosti spoljnotrgovinskog deficita (uvoz los, izvoz dobar; javna potrosnja losa, privatna potrosnja dobra).
Jedan od najgorih argumenata (pored onog da drzavna potrosnja izaziva inflaciju) je da drzavno zaduzivanje "istiskuje" privatno zaduzivanje. To ne vazi u Srbiji, jer dobre privatne firme i banke mogu da se zaduze u inostranstvu kad god pozele.
Koji su onda dobri argumenti? Korupcija (uzmu ti politicari pare pa ih ukradu), neodgovornost (znas kad bi privatnik dozvolio da se doktor tako ponasa?), birokratija (jel treba tamo neki birokrata da odredjuje na sta i kako treba da trosis svoj pare?), nepravda (uzimaju sirotinji pare da bi Beogradski snobovi mogli jeftino da idu u pozoriste). Sve u svemu, ako hocete narod da ubedite, morate da postanete populisti. Narod se ne pali na pricu o ekonomskoj efikasnosti.
: )
Sabotage je surov ali pravedan.
Ja bih rekao da je ova prica za nas pilice.
I neka ostane tako.
Populizma ima na svakom cosku.
Sto rece Marko jednom prilikom "kad pocnem da se bavim politikom samo su o pravdi i da pricam"
Ili tako nekako.
Igipop
Sabotage je u pravu sto se tice naroda, cini mi se. Ali, da zelim da uticem na narod bavio bih se politikom.
Ipak, mislim da nije u pravu kada kritikuje nase kritike vezane za javnu potrosnju. Javna potrosnja jeste skoro uvek losa, kao sto je privatna potrosnja skoro uvek dobra. Ali mislim da smo ovde uvek nudili neke argumente (mada smo ograniceni prostorom) za to zasto mislimo da je konkretan primer javne potrosnje los. Mislim da se nasa kritika ipak nije svodila samo na ponavljanje "drzavno - lose, privatno - dobro". Pomenuti Mladjan Kovacevic nikada nije ponudio argumente zasto je izvoz dobar a uvoz los.
Sa Landsburgom se, inace, i ja slazem. Nije problem sa drzavnom potrosnjom u tome sto je drzava uzela pare, nego u tome sto ima jedan aparat za kafu manje. Landsburg (cini mi se) u Armchair Economistu daje primer dva bogatasa. Jedan, koji odlucuje da svih milijardu dolara koje je zaradio spiska na jahte, kola i bazene, i drugog, koji odlucuje da spali gomilu od milijardu dolara. Pitanje je - ko je od njih ucinio vecu uslugu drustvu? Naivan odgovor bi bio - pa onaj prvi, on je te jahte i kola platio nekome ko je od toga platio radnike, sirovine i bla, bla, bla. Pravi odgovor je, naravno - ovaj drugi. On je celog zivota radio za bezvredne papire i onda, kada je mogao da ih pretoci u pravu vrednost, on ih je bacio - sustinski, radio je celog zivota za dzabe, sluzeci drustvu.
U tom smislu, kada bi drzava uvela porez od 50% na sav dohodak, a onda tako prikupljene pare spaljivala, ne bi bilo problema, jer bi i cene pale na pola i svi bi bili u istoj situaciji kao pre oporezivanja. Problem nastaje kada drzava pocne da kupuje realna dobra tim parama i to je pravi trosak.
Sabotage, ti si naveo iste razloge zbog kojih i mi kukamo oko javne potrosnje. Upravo je zbog njih privatna potrosnja dobra, javna potrosnja losa.
Ali ja bih dodao jos jedan koji smo pominjali, onaj hajekovski, informacioni. I narocito zbog tog poslednjeg se ne slazem sa Landsburgom. Sustina informacionog problema je da je drzava los alokator resursa. Velja kao politicar ne zna na sta treba potrositi pare, Velja privatni preduzetnik zna. Ako Velja politicar trosi, Velja kao preduzetnik nece. Rezultat je pogresna alokacija. Numericki, potrosnja je ista. Ali politicari su ulozili u "most za nigde" (ovo je stvarni primer, taj most je na Aljasci), privatnici su ulozili u stvarno poboljsanje standarda. Ja to zovem istiskivanje.
Stvar stoji jos nepovoljnije po drzavnu potrosnju od ovog sto je Slavisa rekao. Pretpostavka drzavne potrosnje kao korektora gresaka i nesavrsenosti trzista je da ministri i birokrati znaju bolje gde treba uloziti i koliko nego privatnici. Dakle, Velja kao privatnik gresi, ali Velja kao ministar nekom alhemijom odjednom dobija sve one informacije koje su mu kao privantiku nedstajale. To je Tolisson nazvao Dr Jekil i Mr Hide politickom antropologijom. Cim postanes ministar prevazilazis sva svoje ljudska ogranicenja koja te prate kao privatnu osobu. Drzava je bozanstvo, a ministar njen sveznajuci svestenik.
Dakle, da bismo odbacili ideju velike drzavne potrosnje kao dobre, ne moramo da tvrdimo da je privatnik epistemoloski privilegovan, dovoljno je da pokazemo da ministar NIJE epistemoloski privilegovan.
Dalje, nejasno je kako povecanje drzavne potrosnje nema efekat istiskivanja. Jelasic stalno povecava referentne kamatne stope, i jos cesce obavezne rezerve, da bi ogranicio inflaciju. To ide na stetu privatnog biznisa i stanovnistva. Ako se neko zaduzi u inostranstvu on mora da kupi dinare od NBS ovde da bi ista radio. On ne moze evrima da plati domace sirovine i plate radnicima. A opet, Jelasic ne da dinare da bi smanjio inflaciju. Ako nema efekta istiskivanja, sto ne bismo tri puta povecali drzavnu potrosnju?
Mozda ne mislimo na isto pod "istiskivanjem".
Klasicno razmatranje istiskivanja se vezuje za finansijsko trziste, a to je ono sto Landsburg smatra da nije tacno. Klasicna prica je to o cemu pricate - drzava se zaduzuje, to podize kamatne stope, pa to dovodi do nizeg nivoa privatnih investicija. Landsburg kaze da te pare koje drzava pozajmi ona odmah i potrosi, tako da te pare nisu nestale, vec su opet zavrsile u privatnom sektoru.
Mislim da je njegov stav da do pravog istiskivanja dolazi ne na finansijskom trzistu (kroz dizanje kamata), nego na trzistu dobara, jer pare sa kojima drzava dolazi povecavaju traznju i podizu cene u toj oblasti (jer se pretpostavlja da je kriva granicnog troska rastuca) sto onda kosta sve gradjane. Na primer, on ne bi rekao da zaduzivanje na domacem trzistu da bi se zidao put istiskuje preduzetnike generalno (kroz vise kamate), vec samo ostale gradjevinske preduzimace (kroz skuplji cement). Javna potrosnja ponovo istiskuje privatnu, ali ne svu, vec samo u odredjenoj oblasti.
Ako ja to sve dobro shvatam....
Ne verujem da bi da ideja o spaljivanju novca funkcionisala jer koliko mi se cini centralne banke svake godine pustaju jos novca u promet posto izmere koliko ga ima. Drugim recima skapirali bi da se to milionce izgubilo pa bi ga odstampali i verovatno potrosili kroz drzavnu potrosnju.
Ali povecavaju se kamate. Ako se drzava zaduzuje, to znaci da ulazi jos jedan igrac na trzise novca i povecava traznju. Kamate rastu isto kao sto bi rasle kada bi neki veliki privatni investitor usao na trziste. Bez obzira sto taj novac posle vrati privatnicima, kamate su porasle.
A to sto na kraju zavrse u privatnom sektoru, preko politicara, nije neutralno, nego sa svim ovim efektima koje smo pomenuli Sabotage, Ivan i ja, od korupcije do alokacione nesposobnostti drzave.
Landsburg kaže da ni kamate ne bi trebalo obavezno da se povećavaju iz istog razloga. Država pozajmi pare pa ih potroši i pare su opet u igri.
Post a Comment