Kao dodatak prethodnom postu, pokušavam da načinim makar provizorni spisak naučnih disciplina koje su pokrenuli, izmislili i odlučujuće oblikovali navedeni bečki geniji: termodinamika, kvantna fizika, analitička filozofija, filozofija nauke, psihoanaliza, teorija igara, poslovnog ciklusa...Sama činjenica da imamo bar tri-četiri "Bečka kruga" najbolje svedoči o tome: bečki krug u filozofiji, Šlik, Karnap, Vitgenštajn, u ekonomiji - Mizes, Hajek, Šumpeter, Morgenštern, u psihologiji itd.
Zanimljivu primenu ovog uvida o centralnom mestu Austrijanaca i Austro-Ugara u naučnoj i teorijskoj misli XX veka daje Izrael Kirzner u svom odličnom kraćem predavanju. Radi se o razlici između Mizesovog i Robinsovog pojma ekonomskog delovanja/odlučivanja. Robins je, po Kirznerovom mišljenju enormno uticao na kasniju mikroekonomsku teoriju, svojim shvatanjem ekonomskog odlučivanja kao manipulacije datim sredstvima u ostvarivanju datih ciljeva. Ta teorija koja polazi od pretpostavke savršenog znanja o alterantivama sa kojima je onaj ko odlučuje suočen, postala je sastavni teo mainstream teorije cena. A predstavljala je prilagođenu i izmenjenu verziju teorije o ljudskom delovanju koju je Robins pokupio 1920-ih godina u Beču, družeći se sa Mizesom, Hajekom, Haberlerom, Morgenšternom i ostalima. To je pojam ljudskog delovanja kao korišćenja sredstava u zadovoljavanju ciljeva u prostoru neizvesnosti i nepotpunog znanja.
Razlika je očigledna. U Robinsovom neoklasičnom okviru koji je prihvatila celokupna moderna mikroekonmska teorija, ekonomisanje postaje tehnološki i matematički problem; suočen sa datim skupom poslovnih (i epistemoloških, rekao bi Hajek) alterantiva gubi se preduzetnik i pretvara u mašinu za tehničku optimizaciju. To možemo videti kako u teoriji konkurencije, tako i u čitavom nizu drugih teorema ekonomije blagostanja. Teorija savršene konkurencije uzima tehnologiju, znanje o poslovnim alternativama kao dato, a njihovo odsustvo aberacijom od standarda konkurencije. Dinamička konkurencije koju razvijaju Austrijanci, podrazumeva nepotpuno znanje i polovične informacije kao standard, zbog koga nam je konkurencija i potrebna kao procedura otkrivanja. Mizesova (i ja bih dodao, Hajekova) teorija ljudskog delovanja kao preduzetništva podrazumeva traganje za referencijalnim okvirom mogućeg rešenja problema. Alternative nisu poznate, one moraju da budu otkrivene, pronađene, anticipirane - preduzetnik je onaj ko rizikuje materijalna sredstva da bi isprobao određenu anticipaciju mogućeg rešenja koju ima. On odabira jedan od mnoštva mogućih okvira delovanja, umesto da dela u zadatom i unapred poznatom okviru. Tehnološko/matematička optimizacija nasuprot preduzetničkom otkriću.
Eto, tako je bečka škola u ekonomiji obeležila ne samo disidentsku, heterdoksnu ekonomsku misao, već indirektno i mikroekonomoiju glavnog usmerenja.
No comments:
Post a Comment