Jedno od velikih pitanja ekonomije je - zašto su neke zemlje bogate, a neke siromašne. Nekoliko odgovora koji su kroz istoriju ekonomije nuđeni su - zbog bolje opremljenosti kapitalom, zbog eksploatacije siromašnih od strane bogatih, zbog obrazovanijeg stanovništva, zbog zdravijeg stanovništva, zbog geografske pozicije, zbog boljih institucija, zbog obilja prirodnih resursa, zbog rasnih (genetskih) razlika.
Neke od ovih teorija (poput rasne, "resursne" i "eksploatatorske") su sasvim opravdano postale nepopularne. Slično važi i za teoriju da siromašnim državama treba kapital. Naime, međunarodne finansijske institucije su im godinama pozajmljivale značajna sredstva, ali razvoja nije bilo, tako da je i ta teorija uglavnom otpala.
Preostale su teorije koje se baziraju na stanovništvu, geografiji i institucijama. Geografska objašnjenja (pristup moru, klima, blizina tržištima) su nepopularna jer impliciraju da ništa ne može da se uradi kako bi se siromašnim državama pomoglo. Takođe, sa padom značaja poljoprivrede a i sa padom transportnih troškova, značaj ovih faktora sasvim sigurno opada. Tako da se danas većina autora slaže da su za razvoj potrebni obrazovano i zdravo stanovništvo i dobre institucije. Ali šta to tačno znači, koje su to institucije?
Iskustvo nam prilično jasno govori da su to one institucije koje postoje u kapitalističkim zemljama, jer su to one zemlje koje su danas najrazvijenije. Problem je u tome što prethodna rečenica ne znači skoro ništa. Različite kapitalističke zemlje imaju različita pravila. Osnovni problem je što se skoro svemu može naći kontraprimer. Recimo, ako kažete da su neophodni niski porezi, pitaće vas za Švedsku ili Dansku, ako kažete da je neohodan nizak nivo ekonomske regulacije pitaće vas za EU, ili čak Ameriku. Ako pomenete demokratiju, pitaće vas za Kinu ili Čile.
U tom smislu, čini mi se da istraživanja kojima se bavi obavlja Andrei Schleifer (jedan od sigurnih budućih Nobelovaca, ako mene pitate), a koja on naziva novom komparativnom ekonomijom (dobar uvodni tekst), mogu dosta da pomognu. Naime, Schelifer se bavi analizom uticaja različitih konkretnih zakonskih odredbi. Recimo, radio je analizu propisa u stotinak zemalja vezanih za sprovođenje sudskih odluka, analizu političkih sistema, analizu ustavnih odredbi, analizu bankarskih sektora, analizu pravila vezanih za korporativno upravljanje, analizu regulacija na tržišta rada i analizu regulative vezane za ulazak na tržište. Odgovori su uglavnom da konkretna zakonska rešenja imaju uticaja na krajnji ishod, ali je objašnjeni procenat varijacije uglavnom relativno mali. Pravo pitanje je - zašto?
10 comments:
Ovo je sjajna tema.
Mislim da je prava rec kultura.
Zvuci apstraktno.
Bolje prihvaceni kulturni model dominiantno usvojen od pojedinaca i materijalizvon u odredjenim institucionalnim obicajnim pravnim pravilima zajednice.
Institucije mu dolju kao posledica.
Koja je opet i uzrok
Igipop
Ali kultura, slicno kao i geografija, podrazumeva jako tesko menjanje. Tako su, recimo, u 19. veku smatrali da Japan nema sanse da se ikada razvije zbog kulture, koja "nije bila u skladu sa kapitalizmom".
Isto se to mislilo i za Kinu, Tursku, Latinsku Ameriku, Istocnu Evropu. Medjutim, pokazalo se da se kultura jako brzo menja, ali koja je onda korist od toga? To onda znaci da je kultura posledica, a ne uzrok razvoja.
Mislim da i dalje nema boljeg objasnjenja od simultanog dejstva vosokih ekonomskih sloboda (dakle, niskih poreza, regulacije i drzavne potrosnje) i kredibilne vladavine prava (postovanja svojine, ugovora). Svedska i Danska jesu bogate, ali poslednjih decenija zapravo stagniraju, kao i Nemacka. Svoje bogatstvo su zapravo stekle pre 60 ih godina kada su porezi i drzavna potrosnja eksplodirali, a od tada pa do 10 godina unazad su ga samo odrzavale. Zadnjih godina Svedska i Finska snazno napreduju zbog velike deregulacije koju vrse. Porezi su jos uvek visoki, ali znatno nizi nego pre 20 godina. Ako bi ih jos smanjili, napredovali bi jos vise. Isto vazi i za Kinu i Cile u pogledu regulacije. Kina ima 600 milijardi dolara FDi godisnje a Japan samo oko 300 miliajrdi sa valjda duplo vecim GDP. To govori o i velikoj deregulaciji poslovanja. Cile je drzao kontrolu kapitala koju je kasnije ukinuo ali je sve u svemu bio neuporedivo liberlaniji od svojih siromasnih komsija.
Naglasak na institucijama je pomalo dvosmislen. Ako institucije znace valjan sudski sistem i etabliranu vladavinu prava onda je to ok. Ali, bojim se da se u krugovima teoreticara institucija najcesce misli na etabliranost drzavnih agencija i svepristunost regultornih rezima. Shliefer, Visny de la Porta su koliko znam dosta ostri kriticari slobodnog trzista.
Meni se cini da bez obzira na 250 godina moderne ekonomske teorije, nista pametnije od Smitovog "mira, niskih poreza i podnosljive deobe pravde" nismo u medjuvremenu smislili kao objasnjenje privrednog napretka. Mislim da je uzaludna potrga za nekim "qualitas oculta" privrednog razvoja, mimo ovih elementarnih uslova.
Da, u stvari sam imao i ja taj Smitov citat u postu, ali sam ga obrisao jer je post vec bio predugacak.
Schleifer nije kriticar slobodnog trzista, ali svakako nije ni anarhista. Otprilike, po njemu, postoji trade off izmedju "costs of disorder" i "costs of dictatorship". Razlicite drzave razlicito resavaju taj trade off. On pokusava da vidi koji se nacini resavanja tog tradeoffa bolji, a koji su losiji. U svakom slucaju mi se cini da je njegov pristup problemu bolji od mnogih drugih.
Sto se institucija tice, najveci problem je upravo to sto pod tim pojmom razliciti autori smatraju razlicite stvari. Neki i kulturu svrstavaju u institucije.
Ja sam citao Visny i Shleifera u teoriji o korporativnom upravljanju gde mi se cini da oni zagovaraju dosta znacajnu drzavnu regulaciju. Isto i della Porta.
U svakom slucaju mislim da je njihov pristup dosta daleko od tzv minimal state liberalizma, a ne samo od anarhizma (ne znam zasto njega spominjes).
Moram da priznam da mi najveci deo ovih tekstova cini sasvim razumnim, i cak u skladu sa Smitovom definicijom koju smo spominjali. U tekstu o ustavnim pitanjima, spominju da je to radikalna revizija nekog ranijeg teksta. Apstrakt o korporativnom upravlajnju je nedovoljno jasan, nisam stigao da procitam ceo rad - u onim tekstvoim koje sam raniej citao S i V podrzavaju americke zakonondavne reforme trzista kapitala i korporativnog upravljanja progresivne ere. Moguce da i dalje tako misle u toj jednoj oblasti a da drugde imaju znacajnije pro-trzisni pristup.
Priznajem, u celini tekstovi koje si linkovao izgledaju mnogo bolej nego sto bih ocekivao na osnovu onoga sto iz njihovih ranijih radova o KU znam.
Ja ih, naravno, nisam sve procitao, ali sam video da se u mnogima od njih pominje Hayek, a public choice uzimaju kao osnovu za procenjivanje razlicitih politika.
Sve u svemu, rekao bih da je on jedan od retkih mainstream ekonomskih zvezda ciji su radovi relevantni i zanimljivi za citanje.
O tome da je Shleifer danas "mainstream zvezda", pogledajte ovaj citat R. Coasea. Nije mogao bolje da predvidi. Isto vazi i za Acemoglua, drugu mainstream zvezdu i dobitnika J.B. Clark. Mada se kod Acemoglua jos uvek provlaci po neki "model".
Coase:
“Add to this the influence of the laws, of the social system and of the culture… But when this is done, all of economics will have become what we now call ‘the new institutional economics.’
This change will not come about, in my view, as a frontal assault on mainstream economics. It will come as a result of economists in branches or subsections of economics adopting a different approach, as indeed is already happening. When the majority of economists have changed, mainstream economists will acknowledge the importance of examining the economic system in this way and will claim that they knew it all along.”
Jos i ovo zaboravih, Simon Johnson, Shleiferov cesti koautor je sada novi chief economoist MMF-a. Jos jedan znak da sva ekonomija polako postaje nova institucionalna ekonomija.
Samo jos da nam kazes sta TI o tome mislis. :)
Post a Comment