Nenad Bogdanović

Zaista mi je žao. Bio je jedan od retkih srpskih političara koga nisam nikada čuo da nekoga neargumentovano napada.

Mislim da je sramota što su komemorativnoj sednici prisustvovali samo ministri iz DS-a. OK, Koštunica je u Njujorku, a Dinkić u Ohridu, ali gde su ostali?

Omiljena ministarka

Ministarka Smiljanić odgovara na pitanje "Kada će biti uvedena konkurencija u fiksnoj telefoniji", za novi Ekonomist:

"Da bi bio uveden novi operator, ili novi operatori, u fiksnoj telefoniji potrebno je da Ratel, u saradnji sa Ministarstvom, izradi nekoliko pravilnika među kojima su najvažniji Pravilnik za izdavanje dozvola za izgradnju mreže i Pravilnik za univerzalni servis."

Ovo prvo ne znam baš šta je, ali ovaj drugi pravilnik deluje zanimljivo, posebno zato što mi se od početka činilo da će upravo to biti problem (pogledajte moj komentar na Slavišin tekst). Ministarka kaže da će problem univerzalnog servisa rešiti tako što će postojati fond u koji će telekomunikacione kompanije ulagati deo svog prihoda i iz koga će se finansirati širenje mreže fiksne telefonije u neisplative krajeve. Ideja, čini mi se, ima nekog smisla, ako već neće da prosto ukinu obavezu univerzalnog servisa i dozvole potpuno slobodno formiranje cena.

Zanimljivo mi je da ministarka kaže da "Obezbeđivanje osnovnih komunikacionih usluga Ministarstvo ne tretira kao socijalnu pomoć određenim kategorijama stanovništva, nego kao pravo svakog građanina na elementarni standard." Svaki građanin ima pravo i na hleb, pa nisam čuo da država subvencioniše pekare koje dostavljaju hleb po selima.

Sve je to manje bitno od sledeće rečenice: "Ministarstvo, zajedno sa Ratelom, planira da izrada i usvajanje pravilnika bude gotovo do kraja ove godine, tako da početkom 2008. sve bude spremno za uvođenje novih operatora u fiksnoj telefoniji."

Ako se plan ostvari, zaista će mi postati omiljena ministarka.

@Google serija

Google već duže vreme poziva interesantne govornike da govore pred zaposlenima. Dobra stvar je što se to snima i daje na YouTubeu, na kanalu @Google talks. Ima nekoliko serija, poput Authors@Google, Candidates@Google, Women@Google i slično. Preporučujem svima sa brzim internetom da pogledaju, sigorno će naći nekoga ko ih zanima. Za sada je bilo 140 govornika, a Tyler Cowen je jedan od poslednjih.

Zanimljiva je sledeća stvar. Ubedljivo najgledaniji je govor Rona Paula (ovde) sa preko 270 hiljada poseta. Hilary Clinton je gledalo oko 46 hiljada, a Johna McCaina svega 19 hiljada.

Da ne znam da je besplatno, zakleo bih se da je skupo

Iako sam pre neki dan napisao da ponekad možda i postoje besplatni ručkovi, ovo definitivno nije jedan od njih.

Ako sam dobro shvatio, poslanica DS Gordana Čomić je predložila da država treba da obezbedi knjige za svu decu u osnovnim i srednjim školama u Srbiji, što je ministar prosvete "podržao". Argumentacija je da obrazovanje nije potrošnja nego investicija, a procene su da bi besplatne knjige koštale 42 miliona evra.

Argumentacija nije dobra. Postoje mnoge stvari koje se smatraju investicijom, pa ih država ipak ne finansira i čak ih oporezuje. Na primer zidanje kuće, ili kupovina automobila, ili kopanje bunara. Pretpostavljam da je pravi razlog potreba da se pomogne siromašnima, onima kojima jeste problem da izdvoje 4 hiljade dinara za komplet knjiga (zanemariću činjenicu da mnogi, kao ja u moje vreme, mogu da koriste knjige od prethodne generacije).

Nemam ništa protiv pomaganja siromašnima, a naročito siromašnoj deci. Ali, zašto bi država plaćala knjige i onima koji to mogu sebi da priušte? Podsećanja radi, po zvaničnim podacima, u Srbiji ima 8,8% siromašnih.

Ako je gospođa Čomić u pravu, zašto nam država onda ne bi besplatno davala i cipele, na primer, i one su neophodne. A tek jakna, farmerke, hrana, pa kompjuter, nameštaj, veš mašina... Kad bolje razmislim, najbolje bi bilo da svi radimo koliko možemo, a da nam država da onoliko koliko nam treba. Zvuči baš lepo! A i besplatno!

Ko šta zna i zašto uopšte mora da zna

Izgleda da indijska firma "Embassy Group" hoće da pravi tehnološki park u Inđiji. Lepa vest, mada me naravno nervira činjenica da će Ministarstvo privrede platiti za opremanje infrastrukturom (opština Inđija će im besplatno dati zemljište, ali neka o tome brinu Inđijci). Sa druge strane, pare se troše i na veće gluposti, tako da mi ne smeta previše.

Međutim, uvređeno se javila ministarka za telekomunikacije i informatičko društvo sa primedbom da nju niko nije konsultovao i izrazila je bojazan da ovaj projekat može da nanese štetu domaćoj IT industriji. Takođe, rekla je da njoj projekat nije baš jasan. Onda je Ješić (gradonačelnik Inđije i, ako sam dobro video pre neko veče na TV-u, savetnik potpredsednika Vlade) izjavio da ministarka zna za taj projekat. Par stvari je zanimljivo.

Prvo, zašto bi ona uopšte morala da zna za tako nešto? Da je sreće, ni Dinkić ni Ješić ne bi za to znali, niti bi iko išta morao njih da pita. Drugo, zašto njoj to mora da bude jasno? Ako su se Indusi prešli i uložili u nešto što nema logike, sami će platiti cenu. Treće, naravno da će ta investicija "naneti štetu domaćoj IT industriji", to je i poenta. Isto kao što bi izgradnja nove fabrike automobila, nove čeličane, ili novog hipermarketa nanela štetu Zastavi, US Steelu, odnosno Delti. Ali, mene ne zanima šta će biti sa IT industrijom, mene zanima kako će proći korisnici IT usluga. A od pojačane konkurencije oni samo mogu da imaju koristi. Isto kao i svi koji sada rade ili žele da rade u IT-u.

Možda na kraju od celog posla i ne bude ništa. Naročito ako se još neki ministar nađe uvređen jer ga niko ništa nije pitao.

Poređenja

Doing Business Report Svetske banke, kao i slični dokumenti u kojima se porede države (tipa Heritage Foundationov Indeks ekonomskih sloboda) se zasnivaju na jednoj ključnoj, ne baš izvesno tačnoj pretpostavci - da se ukupno poslovno okruženje može predstaviti prosekom različitih indikatora. Metodologijom se obično definiše neki broj parametara koji se onda "izmere" i na neki način ponderišu. Međutim, šta ako "pravo" poslovno okruženje ne zavisi od zbira (proseka) indikatora, nego od njihovog proizvoda?

Zašto bi to bilo tako? Recimo da imamo samo tri indikatora - stopu poreza na profit, stopu inflacije i korupciju. Država koja ima 100% stopu poreza na profit, 0% inflaciju i u kojoj nema korupcije dobija nula bodova za porez, 10 bodova za inflaciju i 10 bodova za korupciju, a prosek je 6,66. Država koja ima 30% porez, 20% inflaciju i prilično korupcije dobija recimo 6 bodova za porez, 4 boda za inflaciju i 5 bodova za korupciju - prosek 5. U kojoj bi vi voleli da imate firmu? Kada bi se indeks računao množenjem bodova, prva zemlja bi imala nula bodova, kao što verovatno i treba da bude. Čak šta više, u takvoj zemlji je nulta korupcija kontraproduktivna, jer bi korupcija dozvolila zadržavanje makar dela profita.

Problem sa razvojem i faktorima razvoja je u nečemu što Arnold Kling zove "nonlinear feedback". Za razliku od standardne pretpostavke međunarodnih poređenja, neki indikatori su prosto "eliminatorni" i njhov nedostatak se ne može nadomestiti boljim skorom u drugoj kategoriji (kao što je 100% poreza na profit u mom primeru). Takođe, između mnogih indikatora postoje međudejstva koja se teško mere. To ne znači da su ovakva poređenja besmislena, već da treba pažljivo pogledati metodologiju i ocene.

Poslovno okruženje 2008

Novi Doing Business izveštaj Svetske Banke kaže: 1. Singapur, 2. Novi Zeland, 3. SAD, 4. Hong Kong, 5. Danska.

Da, Danska. Ako pogledate razne izveštaje ovog tipa (SB, Heritage, Fraser), skandinavske zemlje su uvek u prvih 15. One se provlače sa tolikim porezima samo zato što je poslovno okruženje stabilno i regulacija mala. Regulacija je gora od potrošnje. Smanjenje državne potrošnje malo vredi kada imate veliki nevidljivi trošak regulacije.

Srbija je 86., negde na nivou od prošle godine. Prema pregledu reformi u toku godine, onoj na kojoj smo bili najbolji pretprošle godine, sada nismo zabeležili nijednu pozitivnu reformu. Hrvatska i Makedonija su sada među deset najboljih reformatora.

Nekom majka, nekom maćeha

Često se potenciraju negativni aspekti globalnog zagrevanja. Uglavnom se zanemaruju dobri aspekti. Međutim, meni je jasno (ako do otapanja glečera uopšte dođe) da će nekome biti lošije nego danas, ali i da će nekome biti i bolje. Mnogo bolje. Recimo, stanovnicima Sibira, Kanade ili Švedske.

Zanimljivo je da takvih "redistributivnih" efekata ima i na mikronivou.

Pogledajte ove cool slike na Bob Rock blogu. Slike pokazuju da bi podizanje nivoa mora spojilo Skadarsko jezero sa Jadranom, čime bi Podgorica praktično izašla na more. Takođe, Bosna bi imala mnogo dužu obalu nego danas. Naravno, stradale bi Albanija i Hrvatska, ali nije u tome poenta. Poenta je da rezultat globalnog zagrevanja ne bi bio loš za sve. Bilo bi i dobitnika.

Svet u sedam slika

Pogledajte.

Ahmedinedžad na Kolumbiji

Možda je predavanje bivšeg predednika Harvarda Larija Summersa na Stanfordu otkazano zbog njegovih politički nekorektnih izjava, ali zato nije predavanje na Kolumbiji poznatog istoričara Holokausta i borca protiv američkog imperijalizma, predsednika Irana Mahmuda Ahmedinedžada.

Sloboda govora koja nije važila za Larija Summersa, omogućila je Ahmedinedžadu da uprkos protesima studenata i raznih grupa, te neprijateljskoj najavi dekana Univerziteta koji ga je nazvao "brutalnim diktatorom" održi svoju seansu na Kolumbiji.

Meni je najzabavnija bila sledeća njegova izjava, koja je odgovor na pitanje jednog od prisutnih o brutalnom postupanju sa homoseksualcima u Iranu:
"In Iran, we don't have homosexuals, like in your country. ... We don't have that phenomenon."

Tako ni u Sovjetskom Savezu nije bilo alkoholizma, još manje homoseksualnosti. Isto ni kod Hitlera...

CEFTA ratifikovana

Dobra vest. Mada napominjem da imam rezervi prema FTA-ovima generalno (pogledajte raspravu u komentarima).

U svakom slučaju, CEFTA je ratifikovana. Jedna od bitnijih stvari, koja prolazi relativno neprimećeno je takozvana "dijagonalna kumulacija" porekla. Radi se o tome da su na tržište EU sve CEFTA zemlje mogle da izvoze svoje proizvode bez carine. Međutim, pod "svojim proizvodima" su se smatrali samo proizvodi kod kojih je učešće domaće dodate vrednosti više od 50%. Tako je proizvod koji je imao 40% kineske, 45% srpske i 15% makedonske dodate vrednosti bio suštinski apatrid, odnosno nije imao definisano poreklo, pa nije imao ni preferencijal ka EU. Od sada, sa stupanjem na snagu CEFTA sporazuma dozvoljava se kumuliranje srpske i makedonske dodate vrednosti. Veoma bitno, naročito za tekstilce, recimo, gde se pamuk uveze iz Egipta, tkanina se napravi u Srbiji, pa košulja sašije u Bosni.

Druga stvar, koja može biti bitna, je moguće uvođenje "Made in CEFTA" etikete. Time će akcije "kupujmo srpsko (hrvatsko, bosansko, crnogorsko...)" postati bespredmetne.

Ljudi, blogujte!

Smisao ovog posta je da motiviše čitaoce Tržišnog rešenja da pokrenu svoje blogove. Za ovih nekoliko meseci koliko pišem na TR-u, video sam da ima dosta komentatora koji zaista imaju šta da kažu. Da li se slažemo ili ne, nije ni bitno. Zašto biste to što imate da kažete ograničili na komentar na ovom blogu?

Budući da ovo ne radim iz materijalnih razloga, konkurencija mi uopšte ne smeta. Čak šta više - što više blogova, to više tema za komentarisanje.

Verujte, sa tehničke strane, danas je veoma jednostavno blogovati. Blogger je toliko jednostavan za korišćenje da je to prosto fenomenalno. A još je i besplatan.

Ideja za bar

Čuo sam večeras priču o baru u Hong Kongu gde je potražanja određivala cene pića. Otprilike, ukoliko svi naručuju džin tonik njegova cena skače dok cena pića koja se manje naručuju pada. Sve cene su prikazane na velikom monitoru iznad bara. Oscilacije u ceni su omogućavale da se piće popije dosta jeftinije nego na drugim mestima, naravno ukoliko ne pijete ono što pije raja.

Bar se zvao Wall Street ali je u međuvremenu zatvoren. Ne znam zašto je propao ali stvarno zvuči kao sjajna ideja.

Hegel i Stiglitz

Evo moje obećane kratke vežbice koja treba da pokaže kako je teorija informacione asimetrije zapravo jedan hegelovski paranoidni svet, bez nekog bližeg dodira sa realnošću.

Uzeću tri najpoznatije paradigme koje su najviše doprinele reputaciji ove škole i ishodovale dodeljivanje Nobelove nagrade trojici poznatih autora (Akerloff, Stiglitz, Spence).

Najpre, kreditno racionisanje. Teorija kaže da ako su kamatne stope visoke loši klijenti će preovlađivati, jer je njima svejedno kolike su, pošto ionako ne nameravaju da vrate kredit. Savesni i dobri se povlače jer znaju da će teško vratiti pare. Banke to znaju, i da bi privukle više dobrih klijenata one moraju da snize kamatnu stopu. Nemaju drugog izbora jer zbog asimetričnih informacija klijent zna bolje od bankara da li je verovatno da će vratiti pozajmicu. Pošto je sada kamatna stopa niža, tražnja za kreditima raste, i onda banke u nekoj tački moraju da uvedu racionisanje, zasnovano na proizvoljnim kriterijumima ili favoritizmu. To vodi nestašici kredita. Informaciona asimetrija vodi tržišnoj grešci.

Problem: U početnoj situaciji loši klijenti neće preovlađivati jer znaju da ako ne vrate kredit, biće aktivirane garancije, tj kolateral koji banke traže. Stoga se ni čitav scenario nikada neće ni odigrati. Stiglitz pretpostavlja da ne postoji tržište, ugovori, institut njihovog izvršenja i zdrav razum bankara koji će tražiti kreditnu istoriju klijenta i kolateral/hipoteku kao uslov za davanje kredita. Hohštaplerima neće ni pasti na pamet da traže zajam ako ne mogu da ga vrate jer ne žive u fiktivnom svetu teorije informacionih asimetrija nego u realnoj tržišnoj privredi sa funkcionišućim pravnim sistemom. Stoga nema ni početnog sniženja kamatne stope ni potonjeg racionisanja, naprosto jer se banke ne plaše loših zajmoprimaca. Zaštićene su pravno od njih. Cela priča je čista fikcija, odnosno krajnje netipični, specijalni slučaj odsustva valjanih institucija (recimo Miloševićeve Srbije), a ne opis stvarne tržišne privrede.

Efikasne nadnice: Ovde se kaže da tržišne nadnice ne čiste tržište rada jer će radnici tražiti premiju preko "ravnotežnog" tržišnog nivoa zarada, da ne bi zabušavali. Pošto su troškovi monitoringa zabušavanja visoki (postoji infromaciona asimetrija između radnika i poslodavca) to će poslodavac biti voljan da plati veću nadnicu od tržišne da bi se zaštitio od zabušavanja. Ako može da nađe najmanje jednako dobro plaćen drugi posao, radnik može da ucenjuje poslodavca. Ali, time će se izazvati nezaposlenost, jer su kapitalni fondovi ograničeni i višak para preko tržišne nadnice za postojeće zaposlene znači manjak para za nove zaposlene. Zaključak, neregulisano tržište rada, nasuprot neoklasičnoj analizi, vodi nezaposlenosti.

Problem: Najpre je čudno da se radnik ne plaši otpuštanja sa negativnom referencom u CV-ju i sigurnim odbijanjem poslodavca da mu da preporuku za novi posao. To dramatično pogoršava njegove izglede da nađe jednako dobro plaćen posao (ključni uslov za kredibilnost njegove pretnje zabušavanjem). Postoji nešto što se zove reputacija. Ako je tako, onda ne samo da radnik može ucenjivati gazdu zabušavanjem, već i poslodavac radnika otpuštanjem sa lošim preporukama. Nejasno je na osnovu čega je radnikova pretnja kredibilnija od poslodavčeve. Dalje, ako su zaposleni radnici voljni da traže premiju preko tržišne cene za savestan rad, onda će i nezaposleni radnici biti spremni da plate premiju da bi dobili mogućnost da rade. Dakle, poslodavac ima još jednu mogućnost da preti - primanjem nezaposlenih radnika koji su spremni da rade za manje. Rečju, efficiecny wage problem postoji u fiktivnoom svetu matematičke ekonomije, ne u realnosti.

Tržište krševa (market for lemons): teorija kaže da će loša polovna kola potisnuti dobra sa tržišta. Prodavac bolje zna od kupca kakvo je stanje kola. I kupac zna da prodavac bolje zna. Pošto bolja kola više koštaju, u nedostaku garancija kvaliteta, kupci će biti voljni da plate manje, tražeći time od prodavaca premiju na rizik dobijanja krša. Postepeno, dobra kola koja više koštaju gube kupce i nestaju sa tržišta, a na njemu ostaju samo krševi.

Problem: Opet ispada da prodavcima nije važna reputacija. Ako postoji organizovano tržište, onda će svako želeti da stekne reputaciju prodavca dobrih kola. Pojaviće se firme (kao što postoje na Zapadu) koje se specijalizuju za prodaju dobrih polovnih kola. One koje steknu dobru reputaciju privlačiće još klijenata i potiskivati krševe a uvoditi dobra kola na tržište. Pozitivna, a ne negativna spirala. Dalje, kupac može povesti automehaničara sa sobom, i smanjiti ili ukloniti informacionu asimetriju. Gde u svetu postoji tržište krševa kao u ovoj priči? Obratno, postoji mnoštvo tržišta sa pouzdanim markama i kredibilnim pojedincima koji smanjuju troškove dolaska do potrebnih informacija. Opet, ekonomska lirika.

Zajedničko za sve ove paradigme je postuliranje jedne ekstravagantne mogućnosti kao relevantnog opisa načina na koji stvari zaista funkcionišu, i izgradnja komplikovanog matematičkog modela na toj osnovi. Ali, kako se to već kaže - garbage in, garbage out. Stvari neće postati ništa bolje argumentovane ni intuitivno prihvatljivije ako se iskažu komplikovanim matematičkim jezikom u odnosu na ovo što sam ja uradio u prethodnim redovima.

Najzanimljivije u celoj stvari je to što teoretičari informacione asimetrije pretpostavljaju da će problem iščeznuti ako se vlada umešta. Stiglitz kritikuje teoriju savršene konkurencije koja podrazumeva besplatne i savršene informacije. Shvata da u realnom svetu informacije nisu besplatne nego su dobra koja koštaju, tj imaju tržišnu vrednost. Ali, umesto da zaključi da teorija ne valja jer ne opisuje stvarnost kako treba, on i drugi teoretičari informacione asimetrije pokušavaju da spasu staru teoriju tako što izmišljaju stvarnost u kojoj će ona važiti: kada vlada interveniše informacione asimetrije će nestati. "Bar neke intervencije su Pareto optimalne" Stiglitz. Ali, ako vlada bolje zna, što onda ne uvedemo centralno planiranje sovjetskog tipa?

Kastro čita Greenspana

Evo.

TANSTAAFL

Skraćenica iz naslova je preuzeta iz knjige "The Moon is a Harsh Mistress" Roberta Heinleina, a znači čuveno "there aint no such thing as a free lunch". Ova izreka je postala toliko popularna da se retko ko i zapita da li je uopšte tačna (poput primera da se izraz "lopta je okrugla" koristi da se ukaže na nepredvidivost fudbala, iako upravo okruglost lopte garantuje potpunu predvidivost - nepredvidivost bi bila mnogo veća da je lopta jajasta, ili kockasta, ili bilo kog drugog neokruglog oblika).

Elem, negde sam pročitao pre izvesnog vremena (sada sam pokušao da nadjem gde, ali nisam uspeo) da je svet pun besplatnih ručkova. O čemu se radi? Ekonomisti poznaju koncept potencijalnog Pareto poboljšanja. Ako tako razmišljate, onda svaka propuštena prilika da se realizuje Pareto poboljšanje predstavlja propušteni besplatni ručak.

Recimo, ukidanje carine na automobile, uz simultani sistem kompenzacija, bi bio besplatni ručak. Suština je u tome da kupci više žele da se ukinu carine nego što proizvođači žele da carine ostanu. Postoji neki opseg u kome bi bilo moguće da se carine ukinu, a da kupci kompenzuju proizvođače, recimo, plaćanjem otpremnina. Takva politika bi rezultovala višim nivoom blagostanja od onoga bio pre takve politike, za svakog pojedinačnog građanina - što svakako predstavlja pravi besplatni ručak.

Studija

Prema Studiji, gradu Beogradu potrebno je 4.572 taksi vozača.

Kao što znamo, Studiju o potrebnom broju vozila u gradu uradili su stručnjaci sa Instituta za taksi i dete. Pri tome su upotrebili komplikovanu formulu za izračunavanje potrebnog broja taksija (PBT).

Dragan Đuričin, minarhista?

Da li je Dragan Đuričin postao minarhista? U intervjuu Politici kaže:

Na kraju, ali ne i po značaju, bitno ograničenje za nastavak reformi po prof. Đuričinu, je i poštovanje "koncepta minimalne države".

Da se ne obradujete prerano, profesor Đuričin objašnjava šta pod time on podrazumeva:

Minimalna država ne znači povlačenje države iz javnog strateškog sektora niti znači zamenu jedne slabo plaćene državne birokratije drugo dobro plaćenom partijskom birokratijom. To je, u slučaju Srbije, država koja obezbeđuje da se manje troši od onoga što se proizvodi.

Koliko ja vidim, on je minarhista isto kao što je i Milosavljević liberal.

Prljava privatizacija

Poslednjih dana se malo podigla frka oko Dinkićeve najave da u buduće u privatizaciji neće moći da učestvuju ljudi koji su osuđivani za krivična dela ili protiv kojih se vodi istražni postupak. Neki komentatori su to ocenili kao licemerno, budući da je "sve što je vredelo već prodano", a drugi su ovakvu odluku hvalili u smislu "bolje ikad nego nikad". Svi su se složili da je to dobro.

Ja mislim da je ta odluka jednostavno loša, iz više razloga.

Prvo, kakve veze ima to što je neko bio osuđen? Recimo, vožnja u pijanom stanju je krivično delo, ali kakve to veze ima sa privatizacijom? Znači, kriterijum krivičnog dela je prosto besmislen, ukoliko nije ograničen na neka konkretna krivična dela. Drugi kriterijum, istražni postupak, je još lošiji. Mogu da zamislim situaciju u kojoj postoje dve zainteresovane strane za kupovinu neke firme. Jedna strana odlazi u MUP i za 2-3 hiljade evra "obezbeđuje" da se protiv druge strane pokrene istražni postupak (čak nije ni bitno za šta, može i za mobing). Na sudu se dokazuje da čovek nije kriv, ali šta da sada radi. Onaj drugi je već kupio firmu. Jednostavno, pokretanje istražnog postupka ne znači ništa. Samo presuda znači.

Naravno, ideja je da se onemogući legalizacija para stečenih na ilegalan način. Ali, šta je posledica? Pa, ako je čoveku onemogućeno da legalizuje svoje poslovanje, nastaviće da se bavi dosadašnjim, ilegalnim. Umesto da narko diler postane proizvođač čarapa, on nastavlja da diluje drogu. Zašto se svima čini da je to dobro?

Mankiw o Greenspanu i državi

Evo šta kaže Greg Mankiw o intervjuu Alana Greenspana na televiziji, poovodom memoara koje je upravo štampao, gde je morao da odgovori i na neprijatno pitanje: "Šta će nam uopšte FED kad smo mi tržišna privreda?"

"Mi ekonomisti imamo rigoroznu i fundamentalnu teoriju koja objašnjava zašto postoje ekološke regulacije (eksternalije), i koje objašnjavaju zašto imamo antimonopolske zakone (tržišna moć), ali ne postoji konsenzus o tome koja tržišna greška zahteva postojanje Centralne banke"?

Ovo zvuči dosta dvosmisleno. Na jednom nivou se može čitati i kao cinizam i ismevanje ekonomista: u slučaju antitrusta i ekologije bar mogu da se slože koju glupost će da navedu kao razlog za nužnost uključivanja države u ekonomiju, a u slučaju novca ne mogu čak ni to. Ovo bi se možda očekivalo od učenika i sledbenika Miltona Friedmana, koji to ponosno ističe.

No, bojim se samozadovoljni kvalifikativi tipa "rigorozno" i "fundamentalno" za teorijsko opravdanje državne intervencije upućuju da on nije toliko zagriženi sledbenik Miltona Friedmana kako bi se reklo. Još manje, on izgleda kao neko ko je dotaknut public choice revolucijom u ekonomskoj nauci. "Fundamentalna" i "rigorozna" objašnjenja državnog uplitanja u privredu njemu su još uvek udžbenička objašnjenja neoklasičnih ekonomista, uparena sa naivnom čikaškom pretpostavkom o političkom delovanju kao sferi borbe za javni interes. Uticaj interesnih grupa na antimonopolsku ili ekološku regulaciju za njega nisu tema, jer je"ekonomska nauka" odredila da je razlog za postojanje antitrusta tržišna moć! Istorijat nastanka ili primene tih zakona nema nikakvog uticaja na presude "ekonomske nauke". One opstaju večno istinite u svim mogućim svetovima.

Tužno je pročitati poznatog ekonomistu sa Harvarda, koji je još uz to prošao dug put od radikalnog kejnzijanca do samodeklarisanog zagovornika slobodnog tržišta, koji i dalje smatra da je razlog zašto se država meša u ekonomiju to što želi da ispravlja tržišne greške. I koji i dalje, sa mladićkom i divljenja vrednom upornošću i naivnošću veruje da je postojanje tržišne moći "fundamentalnan" i "rigorozan" ekonomski razlog za postojanje antitrusta (a ne recimo vrlo tanka i izanđala neoklasična racionalizacija etatizma zasnovana na nerazumevanju tržišnog procesa)? Kakve veze onda ima koji tačno razlog će "ekonomska nauka" navesti za postojanje FED? Ionako znamo da razlog postoji i da je opravdan, inače FED ne bi postojao.

Verujem da bi recimo Mankiw smatrao da je ekonomska nauka "fundamentalno" i "rigorozno" dokazala da su prirodni monopoli izazvani subaditivnom strukturom funkcije troškova monopolske firme, i potrebom dupliranja kapaciteta, koji čine nemogućim profitabilno poslovanje više kompanija u jednoj oblasti. I da "ekonomska nauka", a ne politika, zahtevaju recimo monopole u pošti ili kablovskoj televiziji. A to što je prirodne monopole svuda odredila vlada, i što je u seriji prirodno-monopolskih oblasti kroz istoriju postojala vrlo snažna konkurencija na tržištu na stotine firmi, i što se ekonomska teorija prirodnih monopola pojavila pošto su nacionalizacije bile već obavljene sa protekcionističkim, a ne "ekonomskim" obrazloženjima, to je sve puka kontingencija. Visoka teorija ne može dozvoliti da bude opovrgnuta banalnim empirijskim činjenicama.

Opravdanja da FED stabilizuje ekonomiju (moj, zapravo konvencionalni, predlog za teoriju koja fundamentalno i rigorozno dokazuje potrebu za Centralnom bankom), ne može preživeti test činjenica; ništa više nego teza da antitrust izaziva tržišna moć ili poplavu ekoloških regulacija sveprisutne eksternalije. Ali ih to ne čini ništa manje "rigoroznim" i "fundamentalnim" u sablasnom paralelnom svetu American Economic Review ili Mankiwovog bloga.

Moderna ekonomija me sve više podseća na klasičnu nemačku ili analitičko-logičku filozofiju: intelektualni čardak ni na nebu ni na zemlji, isprazno bildovanje tehničkim žargonom, razvijanje teorija koju su potpuno paralelne bilo kakvoj stvarnosti, uz arogantnu pretenziju da se te paranoične konstrukcije odnose na realnost, a ne na same sebe. Kad su Hegelu skrenuli pažnju da njegova filozofija negira činjenice, on je uzvratio: "utoliko gore po činjenice." Mislim da je mainstream ekonomska analiza koja državnu aktivnost još uvek tumači terminima javnog interesa ekonomski pandan Hegelu. Jednako prezire činjenice kao i on.

P.S. Još jedna analogija koji mi pada na pamet između Hegela i mainstream ekonomista. Hegel je rekao: što je umno to je stvarno, i što je stvarno to je umno". Štigler otprilike kaže "ako neki državni program opstane dugi niz godina, znači da je racionalan i da treba da opstane".
P.S.S O paranoičnom, hegelovskom karakteru nekih drugih dobro poznatih mainstream ekonomskih teorija ovenčanih Nobelovom nagradom obećavam više u jednom od narednih postova.

Razočarenje

Dugo sam smatrao da je Ajnštajn jedan od najpametnijih ljudi koji su ikad živeli. Možda je to zato što nikada nisam uspeo da potpuno shvatim opštu teoriju relativiteta. Posebnu još i mogu, ali mi opšta nikako ne ide.

Evo šta je Ajnštajn napisao 1949. godine:

The economic anarchy of capitalist society as it exists today is, in my opinion, the real source of the evil. We see before us a huge community of producers the members of which are unceasingly striving to deprive each other of the fruits of their collective labor—not by force, but on the whole in faithful compliance with legally established rules.

Prosto ne mogu da shvatim kako nesumnjivo pametan čovek može tako nešto da napiše. Tekst je inače pun ocena na kojima bi i Marks pozavideo. Međutim, na kraju teksta ipak kaže i sledeće:

A planned economy as such may be accompanied by the complete enslavement of the individual. The achievement of socialism requires the solution of some extremely difficult socio-political problems: how is it possible, in view of the far-reaching centralization of political and economic power, to prevent bureaucracy from becoming all-powerful and overweening?

On nije ponudio odgovor, ali mi se čini da je odgovor lak - nikako. Ne znam zašto i njemu to nije bilo jasno.

Progresivna Srbija

Osnovan je Savet za ravnopravnost polova. Sada je konačno zaokružen institucionalni mehanizam za borbu protiv polne neravnopravnosti, pošto Odbor za ravnopravnost polova već postoji pri Narodnoj Skupštini. Ustvari, fali još samo polna policija.

Naišao sam na jedan interesantan slučaj sa kojim bi Savet mogao da počne svoj rad. Dve devojke su u Švedskoj izbačene sa bazena jer su se kupale bez gornjeg dela kostima. Uprava bazena ih je zamolila da pokriju grudi ili da napuste bazen. Devojke smatraju da ako su one primorane da nose gornji deo kostima isto pravilo bi moralo da se odnosi i na muškarce jer je u Švedskoj (a trebalo bi da to bude slučaj i kod nas) zabranjeno tretirati ljude različito. Po njima dvodelni kupaći samo seksualizuje žene jer privlači pažnju na ženske grudi. Pošto nisu želele da se povinuju zastarelim društvenim normama devojke su napustile bazen.

Malo je reći da ovako principijelan stav ima moju podršku. Ovim putem apelujem da Savet što pre uzme u razmatranje pisanje uredbe, zakona ili, još bolje, ustavnog amandmana kojim bi se rešio ovaj problem. Otprilike bazeni i plaže (bez obzira da li su u privatnom ili nekom drugom vlasništvu) se trebaju obavezati da ne puštaju žene u svoje prostorije ukoliko pod pritiskom društva seksualizuju svoje telo pokrivajući grudi odećom. Precedenti već postoje, jer je na javnim mestima u Turskoj ili u školama u Francuskoj zabranjeno nositi marame. Bio bi red da u Srbiji uradimo nešto progresivnije ako želimo da nas EU shvati ozbiljno.

Racionalni ludak

Thomas Schelling je dobio Nobelovu nagradu 2005. godine za svoj doprinos teoriji igara. Između ostalog, radio je i kao part-time savetnik Stanleya Kubricka pri snimanju Dr. Strangelovea. Jedan od njegovih ključnih doprinosa je ideja o racionalnom ludaku. Naime, Schelling tvrdi da neizvesna i nepredvidiva reakcija može mnogo više da zabrine drugu stranu nego izvesna štetna reakcija. (Za dobar pregled Schellingovih teorija pogledajte ovde.)

Suština je glumiti iracionalnost jer su onda sve opcije moguće. Ako druga strana zna da si racionalan, može da predvidi kako ćeš reagovati i na vreme da se za to pripremi. Takođe, racionalnost je u igrama često štetna. Na primer, Rusi su mogli da krenu na Kubu i da onda očekuju da su Amerikanci racionalni i da neće zbog jedne Kube da rizikuju atomski rat. Upravo zato su Amerikanci morali da glume ludilo (da je Kennedy kao u jednom trenutku izgubio kontrolu nad vojskom) kako bi Rusi posumnjali da će Amerikanci možda ipak rizikovati uništenje Zemlje i "samo" zbog Kube.

Neki autori recimo smatraju da je Kim Jong Il, sa svojim štiklama, ludačkim naočarima, poznatim "Joy Brigade"-om i ostalim ekscentričnostima, jednostavno dobar učenik Thomasa Schellinga.

Kako bi Schelling savetovao Tadića i Koštunicu da pregovaraju oko Kosova? Recimo, međunarodnu zajednicu bi mogla mnogo više da zabrine izjava "mi ćemo se truditi da izbegnemo rat, ali ko zna šta će se desiti, možda vojska čak izvrši i državni udar", nego izjava "ratovaćemo za Kosovo". Ovoj drugoj pretnji jednostavno fali uverljivost. Jer, i Tadić i Koštunica imaju imidž racionalnih ljudi i svi znaju da nijedan od njih dvojice neće rizikovati novi rat sa NATO-om. Međutim, pretnja nekim imaginarnim ludim generalom može možda biti uverljivija. Suština je da se stvori takva situacija da se baš i ne zna ko kontroliše situaciju. Problem sa tim pristupom je što u jednom trenutku situacija zaista može da se otgne kontroli.

Krpelj

Ruža Ćirković, inače dobar ekonomski novinar, kritikuje vladu što i dalje diskretno utiče na izbor predsednika Privredne komore. Naime po njenom mišljenju, pored boljih kandidata koje je predložio klub Privrednik ipak je izabran kandidat po političkoj liniji, koji uz to ne priča engleski.

Apsolutno je nebitno ko je predsednik. Da je kojim slučajem Bil Gejts prihvatio funkciju to ne bi rešilo problem. Šteta što gospođa Ćirković ne dovodi u pitanje razlog postojanja ove komore i obaveznu članarinu nego je brine izbor kadrova. Zanima me da li bi masovni bojkot plaćanja članarine ovom krpelju od institucije doprineo njenom zatvaranju?

Hrvatska sledi primer Srbije

Hrvatska, pod uticajem sjajnog efekta koji je zabrana izvoza pšenice imala na stanovništvo Srbije, je odlučila da krene istim stopama. Doduše, ne baš istim, jer oni nisu zabranili izvoz, već su "samo" uveli izvoznu carinu od 98 evra po toni, koja će međutim imati potpuno iste efekte, jer je prohibitivna.

Ako nam je za utehu (a meni jeste), kod njih promene carinske stope može da radi čak i Vlada (menjanjem Uredbe o carinskoj tarifi). Mi smo se još 2001. izborili za to da samo Parlament može time da se bavi (potrebna je promena Zakona). Osim, naravno, u slučajevima kada je situacija veoma hitna i veoma bitna, kao što je bila letos.

Hrišćanski sekularizam

Sveštenik SPC Radovan Bigović je izneo svoju viziju o brendiranju crkve. Otprilike kaže da flertovanje crkve sa nacionalistima dugoročno pogrešna politika jer otuđuje dobar deo stanovništva.

Primećuje kako bi crkva trebalo da glumi opoziciju apsolutno svakoj ideologiji ili politici jer je iznad njih i jer je tako doprinela najvažnijim političkim promenama u istoriji. To je tačno jer je crkva doprinela političkim promenama tek pošto je njen uticaj počeo da slabi, odnosno pošto je postala opozicija. Želim SPC puno sreće prilikom novog pozicioniranja.

Imam i jedan savet. Kapiram da gotive glagoljicu ali bi ponekad svoja obraćanja mogli da prevedu i na srpski. Primer: Hrišćani su ljudi koji žive u trajnoj napetosti između istorijskog angažovanja i nade u eshatološko dovršenje istorije, između fragmenta i punoće, između radikalnih i apsolutnih jevanđelskih vrednosti i njihovog uvek relativnog i ograničenog ostvarenja u životu zemaljskog grada.

Konkurs za esej o Hayeku

Slovenački Free Society Institute raspisao je nagradni konkurs za esej o Hayeku i upotrebi znanja i informacija u ekonomiji. Rok je januar 2008, učesnici mogu imati najviše 28 godina, esej je do 5000 reči na engleskom.

Upotreba znanja u hajekovoskom smislu nema veze sa pričom o tehnologiji i tim stvarima, nego se radi o shvatanju da je tržište najbolji mehanizam za prenos podataka o tome šta i koliko treba proizvoditi, o informacionoj ulozi koju cene igraju u ekonomiji. Sve je počelo kada su mejnstrim ekonomisti u prvoj polovini i sredinom 20. veka dokazivali da socijalizam može lepo da funkcioniše na osnovu proračuna birokrata o ukupnim resursima i potrebama, koji bi odozgo upravljali sistemom. Mises i Hayek su bili praktično jedini koji su tvrdili da socijalstička privreda ne može da uspe čak i kad bi birokrate bili anđeli, zato što jedino cene mogu da prenesu podatke o tome koliko, šta i gde treba proizvoditi. To niko pojedinačno ne može znati. Znanje u ekonomiji je raspršeno. Naučno znanje u ovom slučaju uopšte nije bitno - bitno je konkretno znanje, od slučaja do slučaja, kome šta treba i ko šta može proizvesti. Tržište je mehanizam na kojem se milioni tih sitnih podataka susreću i stalno koordinišu. Hayek je govorio da je ustvari fascinantno da tako nešto postoji. Kada tržište ne bi postojalo, izmišljanje takvog mehanizma bilo bi najveće čudo u istoriji sveta. Mi ga ne cenimo dovoljno samo zato što smo naviknuti na njega.

Ali mejnstrim ekonomisti su dobili debatu jer su matematički dokazali da socijalizam može da funkcioniše jednako ili bolje od tržišne privrede. Bravo. Neki nikad nisu shvatili, a neki su shvatili kasnije. Prvo je Hayek 1974. dobio Nobelovu nagradu (mada stidljivo, ne za radove o upotrebi znanja nego za teoriju ekonomskih ciklusa), a onda je vodeći apologet socijalizma među ekonomistima i jedan od najprodavanijih ekonomskih pisaca Robert Heilbroner konačno 1990. rekao: "Mises je bio u pravu".

Problem uloge tržišta i cena u prenošenju informacija je uvek veoma aktuelan. Kada na primer Đelić kaže da će podržati 1000 najboljih biznis ideja, on pokazuje da nije shvatio tu poentu. Samo slobodno tržište može dobro proceni koje ideje su dobre a koje nisu. Kada Dinkić gradi žičaru na Staroj Planini, on ne shvata da ima saznajni probolem. Da li je potrebna jedna žičara na Staroj Planini ili još jedna pekara u Beogradu, govori tržište. Preduzetnici to saznaju putem pokušaja i grešaka. To se može shvatiti i kao druga uloga tržišta, njegova saznajna uloga, različita od čisto ekonomske.

Elem, ko hoće da učestvuje neka prvo pogleda dva najvažnija Hayekova eseja o tome: ovde i ovde, mada je možda najbolje početi sa njegovim govorom povodom dobijanja Nobelove nagrade.

Sloboda govora je neprikosnovena

Osuđeni za ubistvo dobiju kaznu zatvora. Ali zašto im se oduzima sloboda govora?

Energetska efikasnost na delu

Prošle godine je Ivan imao zanimljiv tekst o štednji vode u kupatilu. Sada malo o štednji struje. Takođe u kupatilu.

Naime, Amerikanci su primetili da im nove mašine za pranje veša ne peru tako dobro kao stare, dobre mašine. Consumer Reports je odradio analizu i došao do sledećeg zaključka - novi standardi, koji zahtevaju da mašine troše 21% manje struje nego ranije, su prilično uticali na kvalitet pranja. Jednostavno, mašine ne mogu dobro da peru uz tako malu potrošnju energije jer skidanje mrlja jednostavno zahteva vrelu vodu.

Competitive Enterprize Institute nudi mogućnost slanja virtuelnog prljavog veša američkom ministarstvu energetike u cilju izražavanja protesta.

Kako preuzeti svoju firmu?

Pitanje je - kako u Srbiji pretvoriti AD u DOO. Odgovor - moraš da stekneš 95% akcija, a onda možeš prinudno da otkupiš ostale. Ok, ima neke logike. Međutim...

Prvo, zašto je to uopšte problem. Pa zato što je Zakon o privrednim društvima sva društva sa preko, čini mi se, sto akcionara proglasio otvorenim. Tako se na berzi našla gomila privatizovanih firmi gde većinski vlasnik ima preko 70% akcija, a svi ostali akcionari imaju 30%. Pošto u ostale akcionare ulaze svi zaposleni i svi penzioneri, a ponekada i naslednici penzionera, njih obično ima mnogo više od sto, tako da su skoro sva privatizovana preduzeća otvorena AD. Obično niko sa strane ne želi tih 30%, tako da je većinski vlasnik jedini realni kupac. Pretpostavljam da većina kupaca firmi žele da ih pretvore u DOO, kako bi mogli lakše da funkcionišu i kako bi ukinuli besmislene skupštine akcionara, radnike u UO, kao i troškove vezane za reviziju, brokere i sve ostalo što je obavezno ako je firma AD. Kako on to može da uradi? Ima samo dva načina.

Jedan je da počne da kupuje akcije na berzi. Međutim, početna cena po kojoj se trguje je knjigovodstvena, koja nema nikakve veze sa pravom cenom. Ta cena se ne koriguje sve dok ne dođe do trgovine, a do trgovine neće doći jer je cena nerealna. Recimo, ako je cena pet puta viša od realne, ta cena može stajati na berzi mesecima, sve dok neko ne ponudi 20% nižu cenu, kada cena pada za 20%. Znači, ako je knjigovodstvena cena 1500 dinara, postoje tri naloga za prodaju po 400 dinara i tri naloga za kupovinu po 500 dinara, transakcija se NEĆE obaviti, jer nije u okviru dozvoljene fluktuacije (+/- 20%). Po meni, potpuno suludo. Broker tada mora da traži od Berze dozvolu za promenu intervala u kojem se realizuju transakcije. Berza onda ceni da li je zahtev opravdan. (Napominjem da mi je ovakvo tumačenje dao jedan od naših uglednijih brokera i da on u tome nije video ništa čudno.)

Drugi način je ponuda za preuzimanje. Međutim, ni tu se cena ne formira slobodno. Najniža cena koja može da se ponudi je prosečna ponderisana cena za prethodna tri meseca. Ali, ako transakcija nije bilo, onda ni to ne može. A transakcija nije bilo jer nije bilo ponuda u okviru dozvoljene fluktuacije.

Treći način, koji se u Srbiji vešto izbegava, a čini mi se iz razloga što su Berza i brokeri relativno uticajni, je potpuno zaobilaženje i Berze i brokera prostim i jednostavnim kupoprodajnim ugovorom. Ako može kuća da se kupuje tako, zašto ne bi mogle i akcije? Zašto je Centralnom registru zabranjeno da vrši preknjižavanje akcija na osnovu kupoprodajnog ugovora, a Katastru nije zabranjeno prekrižavanje vlasništva nad nepokretnostima? To bi tek bilo slobodno tržište kapitala, jer ovo što sada imamo sasvim sigurno to nije.

Praksa, najsavršeniji oblik teorije

Pričao mi je drug danas kako je, ako se igra pametno, statistički nemoguće izgubiti na ruletu. Izneo je teoriju da ako svaki naredni ulog dupliraš i kladiš se na istu stvar ne možeš da izgubiš. Na primer, uložite dolar na crno, izgubite, zatim uložite dva na crno, izgubite, uložite četiri.... itd. Kada god dođe crno zaradićete više nego što ste izgubili.

Pošto je zvučalo logično a bili smo pomalo dokoni, dogovorili smo se da proverimo teoriju na delu. Na ruletu smo igrali kolone (odnos 1:3) i počeli smo sa ulogom od 25. Ideja je bila da igramo jednu kolonu dok ne dobije. Na žalost, nismo imali neograničen budžet već smo mogli da igramo samo 6 ruku (25, 50, 100, 200, 400, 800). Bilo nam je jasno da teorija kaže da se igra beskonačno, ali tri kolone i šest krugova je zvučalo prilično pozitivno. Naravno pukli smo, i kolona koju smo igrali se pojavila u sedmom krugu kada više nismo imali žetona. Ne znam zašto ali pao mi je na pamet Monty Hall problem, a ne Kockar Dostojevskog.

Takođe, setio sam se definicije ekonomije: Nauka koja istražuje alokaciju ograničenih resursa radi ostvarivanja maksimalnih ciljeva (otprilike). Tek sada kapiram zašto je ovaj deo oko ograničenih resursa bitan. Škola se plaća.

Efikasna skupština

Juče je u Poligrafu bio predsednik skupštine, Oliver Dulić. Trudio se čovek koliko je mogao, ali tema ovog posta nije on. Tema je voditeljka koja insistira na "efikasnosti parlamenta".

Naime, izgleda da ona smatra da se efikasnost parlamenta meri isključivo brojem donetih NOVIH zakona. Izmene i dopune zakona, po njoj, nisu toliko bitne, kao ni ratifikacije tu nekih međunarodnih sporazuma.

Prvo, nisu svi zakoni podjednako bitni. Izmene i dopune nekog poreskog zakona, kojima se menja samo poreska stopa, mogu biti mnogo značajnije nego usvajanje celog novog zakona, recimo Zakona o srpskoj enciklopediji. Drugo, pored broja, mnogo je značajniji kvalitet nekog zakona. Ako će da usvoje 50 loših zakona, onda nam je radikalska i LDP-ovska opstrukcija rada parlamenta jedini spas. Treće, harmonizacija sa EU mnogo više podrazumeva menjanje postojećih, nego donošenje novih zakona. Skoro sve što je zakonom uređeno u EU je zakonom uređeno i u Srbiji, ali na drugačiji način. Odluka da li će se donositi novi, ili menjati postojeći zakon je često čisto estetska.

Zašto mislim da je to problem? Pa zato što javnost forsira Skupštinu da "radi nešto", čak i ako za time nema potrebe. Tako je skupština pod pritiskom da stalno nešto radi, menja i dopunjava. Ako poslovni ljudi nešto ne vole, to je nestabilan zakonski okvir. Mnogi od njih su mi rekli da im manje smetaju loši propisi nego stalno menjanje propisa. Pored poslovnih ljudi, sa stalnim promenama propisa problem imaju i oni od kojih se očekuje da ih sprovode - sudovi i državna uprava, koji su potpuno sluđeni.

Da se ja pitam, ja bih efikasnost skupštine, naravno, merio brojem UKINUTIH zakona.

Nesavršene informacije

Bračni par iz Zenice se razvodi pošto su oboje uhvaćeni na delu u on-line aferama. Sana se zabavljala sa Prince of Joy, dok se njen muž Adnan zaljubio u Sweetie. Ironično, sajber ljubavnici su bili oni sami.

Sana, 27, said: 'I was suddenly in love. It was amazing, we seemed to be stuck in the same kind of miserable marriages. How right that turned out to be.' But when it dawned on her what had happened, she said: 'I felt so betrayed.'

Adnan, 32, said: 'I still find it hard to believe that Sweetie, who wrote such wonderful things, is actually the same woman I married and who has not said a nice word to me for years.'

Ovo je textbook primer nesavršenih informacija odnosno jedne od nesavršenosti tržišta za koju je Stiglic dobio nobelovu nagradu. Pošto bi zakon koji obavezuje sve osobe u chat sobama da se prestave sa punim ličnim podacima sprečio ovakve događaje, regulacija tržišta je posledično opravdana.

Francuzi o Iranu i posledice

"Svet treba da se pripremi za rat protiv Irana"..."iransko nuklearno oružje bi predstavljalo pretnju za ceo svet".

Ako mislite da je ovo izgovorio neki "neokonzervativac" iz Vašingtona, grešite. Izjava pripada, od svih ljudi, francuskom ministru inostranih polsova, socijalisti (i osvedočenom srbomrzcu) Bernaru Kušneru. Slične izjave prethodnih dana su ponovili i francuski premijer i predsednik.

Ovo donosi dosta zanimljiv obrt u globalnoj politici. To, u paketu sa prošlonedljenim izveštajem generala Petraeusa u Vašingtonu, koji govori o značajnom napretku u Iraku, menja pomalo raspored karata u svetskoj politici, na koji smo navikli u prethodnih nekoliko godina. Više nemamo grupu desničarskih ratnih huškača i ludaka u Vašingtonu na jednoj, a "ceo miroljubivi svet" na drugoj strani, na čelu sa EU. I namamo priču o porazu Bušove politike u Iraku i predviđanje da će napasti i Iran, takođe bez podrške kolega u NATO-u.

Umesto toga, ispada da su se u međuvremenu stvari malo zakomlikovale. Amerikanci su našli zajednički jezik sa sunitskim šeicima u Iraku, koji su proterali Al Kaidu. I nivo nasilja šiitskih milicija je opao dramatično, a sam Muktada al Sadr iz Irana poziva svoje pristalice da odustanu od nasilja. Situacija posle slanja dodatnih trupa i ovih političkih promena u samom Iraku izgleda mnogo bolje nego pre 6 meseci: Demokratima u Vašingtonu to ne odgovara. Oni su sve katrte bacili na priču o neuspehu u Iraku i nikakve dobre vesti im ne idu u prilog. Zato je i general Petreus bio difamatorski napadnut u NY Timesu kao "lažov" i "izdajnik"

A sada stiže i jedna dodatna komplikacija, ne samo za demokrate U SAD nego i za mnogo širi krug kreatora svetskog "liberalnog" javnog mnenja. Mnogo pre bilo koga iz Bušove administracije, čovek iz kabineta novog Francuskog predsednika (sa nesumnjivim levičarskim akreditacijama) preti mogućim ratom protiv Irana. "Liberali" su verovatno užasnuti: zar smo se tako dogovorili, Francuzi? Zar Buš ne treba da ostane izolovani ratni huškač?

Ništa manje sluđen nije ni istoričar Holokausta Ahmedinedžad: očigledno nije očekivao ovako nešto i sada pokušava da blago ukori Francuze što padaju ispod nivoa svoje slavne kulture i civilizacije. On zna da mu nikakvo proširivanje fronta protiv Zapada ne ide u prilog, i da je najbolja situacija za njega ono što su mu "liberali" na Zapadu već bili izborili; slika o mogućoj vojnoj akciji , pa čak i pooštravanju sankcija, kao unilateralnom američkom ludilu. Ako krene fronatlno na Francuze, ta antiamerička fikcija će se konačno raspasti. Mora da se ponaša kao da laž o američkom unilateralizmu i dalje jednako vredi.

Interesenatno, ali ni u široj "humanističkoj" javnosti na Zapadu nije bilo još uvek mnogo žestokih reakcija na Kušnerove i Sarkozijeve nove izjave oko Irana (kako bismo očekivali). Nagađam da je to iz istih razloga iz kojih je i Ahemdinedžadova "učtivost"; najgora stvar koja može levičarima na Zapadu da se desi jeste raspad slike o "neokonzervativcima" kao unilateralnim krstašima i ratnim huškačima. I oni moraju, jednako kao i Ahemdinedžad da postupaju oprezno, da prebrzim svrstavanjem fransuskih vlasti među ratne huškače ne bi torpedovali sopstvenu propagandu protiv Buša i time obesmislili prethodnih pet godina svog života i politike. Prosto, nastaviti da se prave što duže je moguće da je oko Irana problem agresivnog američkog militarizma a ne problem islamističkog režima koji pravi atomsku bombu. Kušner i Sarkozi su već ozbiljno načeli tu fikciju i predviđam da ukoliko ostanu na ovom kursu narednih nedelja, da tek onda možemo očekivati ozbiljnije orkestrirane napade na njih.

U svakom slučaju, ovo izgleda kao zanimljiva rokada: umesto Blaira i GBR, Buš je dobio saveznika u Sarkozijevoj Francuskoj. Ovo stvar čini znatno težom za "liberalne" spin doktore i u Americi i u Evropi. Nemoguće je to savezništvo otpisati ni preko tradicionalnih transatlanskih veza, ni preko Blerovog statusa "pudlice" ni preko delegitimacije njegove politike zbog koje je i smenjen, ni ičeg sličnog. Novu Francusku politiku vodi predsednik koji je pobedio pre nekoliko meseci na izborima na kojima je otvoreno i prkosno isticao svoje pro-američke stavove i konzervativnu retoriku u ekonomskoj i socijalnoj politici koja se malo razlikuje od Reganove ili Bušove, a francuski antimaerikanizam je nazvao kompleksom inferiornosti francuske kulturne elite! Za šefa diplomatije je postavio socijalistu koji deli njegove prioritete.

Čekaju nas zanimljiva vremena u svetskoj politici.

Robne rezerve, strogo pov.

Goran Živkov, bivši ministar poljoprivrede i redovni čitalac ovog bloga, ima tekst u aktuelnom Ekonomistu (strane 20 i 21) o Robnim rezervama. Poenta:

Iako je još pre pet godina Evropska agencija za rekonstrukciju namenila sredstva za tehničku pomoć za transformaciju RR, promenila su se već tri ministra trgovine (Slobodan Milosavljević DS, Bojan Dimitrijević SPO, Predrag Bubalo DSS, čisto da se zna - primedba MP) koji su uvek tu pomoć odbijali, ne želeći NIŠTA da menjaju. A i zašto bi? Kada ovako pokriveni Zakonom mogu da pozajmljuju, kupuju, prodaju kako hoće, kome hoće, po cenama kakvim oni hoće.

On line strategija o upotrebi energije

Chevron i Economist su napravili interesantnu igru koja se bavi planiranjem snadbevanja grada energijom u periodu od otprilike 25 godina (od danas do 2030). Igrač bira određene izvore energije za svoj grad dok program pokušava da problematizuje snadbevanje povećavanjem cena, terorističkim napadima i sličnim scenarijima. Uspeh se meri na osnovu ekonomskih, bezbednosnih i ekoloških rezultata. Za jednu rundu treba 15 - 30 minuta što je dovoljno da se dosta nauči o energetskim potrebama grada.

SAA i članstvo u EU

Božidar Đelić kaže da očekuje da će po isteku šestogodišnjeg prelaznog perioda Srbija postati punopravna članica Evropske unije. Šestogodišnji period se odnosi na rok koji je naša strana predložila za potpuno ukidanje carina na industrijske i skoro potpuno ukidanje carina na poljoprivredne proizvode poreklom iz EU.

Nažalost, prelazni period nema skoro nikakve veze za članstvom. Odnosno, država sasvim sigurno ne može da postane članica pre nego što istekne taj period, ali protok tog vremena ne garantuje članstvo. Ovo je tabela datuma kada su potpisani Association Agreementi svih 1o zemalja novih članica EU, kao i u njima predviđeni prelazni periodi.

Država	Godina potpisivanja	Prelazni periodi za proizvode
		Obični	Osetljivi	Veoma osetljivi
Bugarska	1993	0	4	8
Češka	1993	0	4	8
Estonjia	1995	0	0	0
Mađarska	1991	2	5	9
Letonija	1995	0	2	4
Litvanija	1995	0	2	6
Poljska	1991	0	6	6
Romunija	1993	0	4	8
Slovačka	1993	0	4	8
Slovenija	1996	0	4	5

Vide se tri stvari. Prva je da Srbija kasni, jer su ove zemlje potpisale sporazum dve do šest godina nakog demokratskih promena. Ovde je prošlo već skoro sedam. Drugo je da je naš predlog (šest godina najduži rok) relativno liberalan. Treća i ključna stvar je da prelazni period nije ama baš uopšte uticao na datum prijema. Prelazni rokovi su istekli između 1995. godine (Estonija) i 2001. (nekoliko zemalja), ali su sve primljene tek 2004., odnosno 2007.

EU vs. Microsoft

Da nastavimo u duhu afirmativne akcije. Jedan odličan tekst pokazuje da antimonopolski zakoni mogu biti shvaćeni kao jedan oblik afirmativne akcije za neefikasan biznis. Treba oglobiti poslovne lidere što su suviše uspešni i pomoći onima koji ne mogu da se s njima nose u konkurentskoj utakmici, isto kao što treba "afirmisati" manjinske rasne grupe iako njihovi pripadnici ne zadovoljaju određene profesionalne standarde.

Danas smo dobili pravu pokaznu vežbu iz antitrusta kao afirmativne akcije za loš biznis. Prvostepeni sud je potvrdio odluku Evropske komisije kojom se Microsoftu naređuje da ključne delove svog softverskog koda ustupi konkurentima da bi im olakšao da pišu aplikacije za Windows, kao i da prodaje media player nezavisno od operativnog sistema, i kojom se firma kažnjava zbog zloupotrebe "monopolske pozicije" sa preko 600 miliona dolara.

Obrazloženje je da je Microsoft "naneo štetu konkurentima" svojim odbijanjem da besplatno svoju imovinu i tehnološke inovacije ustupi konkurentima, kao i dizajniranjem svog proizvoda onako kako to odgovara njemu, a ne njegovim konkurentima. Jasno, dužnost Microsofta nije, kao svih drugih firmi, da pomaže sebi, tj povećava svoju zaradu, već da pomaže konkurentima da prežive utakmicu sa njim. Afirmativna akcija na delu! Posebno perverzan detalj je fakat da se (slično Exploreru u američkom slučaju) poklanjanje medya playera potrošačima smatra kršenjem zakona, dok se prisilno poklanjanje znanja o softverskom kodu konkurentima smatra ne samo zakonitim, već i uslovom očuvanja konkurencije. Da nije tužno bilo bi komično.

I tu nije kraj. Već se šuška da će evropski birokrati goniti Microsoft i zbog novog sistema Vista, koji je takođe, kako se pretpostavlja, krcat pokušajima odbijanja da se pomogne konkurentnima i da im se besplatno ustupe tehnološke tajne. Evropski komesar za konkurenciju (kako to lepo sovjetski zvuči) Neelie Kroes je samo delimično zadovoljna današnjom presudom, jer nije naređeno da Microsoft plati troškove monitoringa nad njegovim poslovnim praksama! A u pogledu toga da li će goniti Gatesa zbog "prekršaja" vezanim za Vistu, odgovor drugarice komesarke je jasan: "if it is not in line with our policy, then we will act."

Tako to rade komesari: ako nije na liniji naše politike poslaćemo ga u Sibir tj. naplatiti reket od milijardu dolara. Ne zna se šta je gore: kad su komesari korumpirani pa im se mora plaćati reket, ili kad nisu korumpirani, već su autentični i nekorumpirani ekonomski diletantni koji ozbiljno shvataju svoju herojsku ulogu zaštite potrošača od kapitalizma. Mislim da je ovaj drugi slučaj beznadežniji.

Afirmativna akcija na Harvardu

Nova predsednica Univerziteta Harvard smatra da je broj crnaca na ovom univerzitetu nedovoljan i da bi ga trebalo povećati u narednih nekoliko godina. Štaviše, obećava da će se to i desiti:

One of our goals is, three years from now, maybe, we can’t have this party here anymore, it’s going to be so big,” Faust said. “First, we’re going to move up to Annenberg. Next, we’re going to have to go to the stadium.”

Lubos Motl (belac, Arijevac štaviše, poreklom iz Češke i konzervativac po ubeđenjima), profesor fizike na Harvardu je bio izbačen januara ove godine zbog toga što je previše blogovao sa politički nekorektnih stanovišta. Larry Summers, bivši predsednik Harvarda je podneo ostavku posle velikih pritisaka zbog njegovih navodno seksističkih izjava o sposobnostima žena u nauci. Sadašnji zamenik predsednika Harvarda je neki profesor sa "Afro-američkih studija", inače ekspert za vudu magiju!

I na kraju, evo jedne beleške sa bloga Grega Mankiewa, takođe profesora na Harvardu, gde on protestuje protiv otkazivanja učešća Larry Summersu na nekom skorašnjem skupu. I, naravno, odmah se javlja gomila komunista sa Harvarda i van njega sa pohvalnim komentrarima u pogledu otkazivanja Summersovog predavanja.

Depolitizacija

Malo pre sam dobio saopštenje "Transparentnosti - Srbija" u kojem se poziva srpska Vlada da depolitizuje rukovođenje javnim preduzećima, tako što bi direktore birala na konkursu. Ja verujem da je to loše, čak i u smislu borbe protiv korupcije. Zašto?

Ko bi, recimo, pobedio na konkursu za direktora Srbijašuma? Skoro sasvim sigurno bi to bio neki insajder, neko ko već godinama radi u Srbijašumama, neko ko poznaje firmu i ljude. Da li je to optimalno sa aspekta borbe protiv korupcije? Skoro sasvim sigurno - ne. Korupciju pre može da iskoreni neki autsajder, neko ko nema nikakve obaveze prema upravi i zaposlenima, neko koga zaposleni ne mogu da ucenjuju time što se švalerisao na radničkim igrama 1988. u Sutivanu, neko ko može mirne duše da otpušta i kažnjava, a da ne bude optužen da se sveti. Ali, autsajder nema skoro nikakve šanse na konkursu jer po definiciji nema radno iskustvo u toj oblasti jer javna preduzeća imaju monopol u toj oblasti. Ako ima iskustvo u distribuciji struje, sigurno je radio u Elektrodistribuciji. Ako nema, onda ne može ni da pobedi na konkursu.

Suštinsko pitanje je - ko više krade, direktor ili zaposleni. Ako mislite da više krade direktor, kako bi obezbedio pare za stranku, onda depolitizacija ima neke logike. Ako mislite da više kradu zaposleni, onda nema. Ja naravno mislim da kradu i jedni i drugi, ali me lično više nervira sitna korupcija. Na konkursu se mogu oceniti neki elementi karaktera, poput inteligencije ili upornosti, ali nažalost test za poštenje još uvek ne postoji. Nadam se da negde neki psiholog radi na tome.

Naravno, ako bi konačno privatizovali javna preduzeća time bi obavili i jedinu pravu depolitizaciju.

Meni je veoma zanimljivo i pitanje zašto se insistira na depolitizaciji javnih preduzeća, Narodne banke, ili regulatornih tela, čak i policije, ali se u isto vreme insistira na politizaciji vojske (eufemizam koji se koristi je "civilna kontrola").

Kuća slavnih

Otvoren je izbor u liberalnu Kuću slavnih. Glasajte, interesantno je, a posle glasanja možete videti i trenutne rezultate. Evo kako sam ja glasao u raznim kategorijama:

Ekonomist (istorijski): F. A. Hayek
Ekonomist (danas): Bryan Caplan (nije među ponuđenim kandidatima nego sam dopisao)
Novinar (istorijski): Frederic Bastiat
Novinar (danas): John Stossel
Biznis lider (istorijski): Andrew Carnegie
Biznis lider (danas): Charles Koch
Think-tank lider (istorijski): Leonard Read, Foundation for Economic Education
Think-tank lider (danas): Ed Crane, Cato Institute
Političar (istorijski): Ludwig Erhard
Političar (danas): Vaclav Klaus

Godine turbulencije - a nije Dobrica

Alan Greenspan, liberal i skoro 20 godina prvi bankar Amerike, napisao je svoje memoare (The Age of Turbulence) uglavnom sedeći u kadi. Skoro sve novine u Americi su već objavile pregled knjige: ovde, ovde i ovde.

Greenspan prognozira da će Amerika dugoročno imati dvocifrenu kamatnu stopu. Visoke kamate će biti neophodne da bi se sprečila inflacija koja će se razviti zbog rasta cena kineskih proizvoda jer imaju sve manje radnika koji bi zamenili farme fabrikama. Kaže da prvi podaci već ukazuju na rast kineskih proizvoda. Ovo je pogotovu interesantno jer se očekuje da Fed sledeće nedelje spusti kamatne stope.

Takođe kritikuje Buša što nije više koristio pravo veta da bi smanjio javnu potrošnju. Pogotovu pominje Medicare, a priča i o privatizaciji penzionog sistema. Ne znam da li je kritikovao državnu potrošnju dok je vodio Fed, ali sada kaže da velika državna potrošnja ipak utiče na inflaciju, što znači da kao i Jelašić ne misli da je inflacija isključivo monetarni fenomen, poput Fridmana. Sa Fridmanom se ne slaže ni oko deficita, jer misli da je deficit bitan.

U knjizi hvali Klintona zbog fiskalne odgovornosti i naziva njegov ekonomski program iz 1993. aktom političke hrabrosti. Takođe navodi da je rat u Iraku organizovan zbog nafte. Sve u svemu, sigurno je da ima dosta interesantnog materijala, pa koga ne mrzi da čita 500 strana a voli memoare neka izvoli.

Rurbanisti

su ljudi koji žive u predgrađima i kulturno su još uvek u predgrađu ukusa. Po novom istraživanju, koje je trebalo da finansira Ministarstvo kulture kao što se to radi u normalnim zemljama ali na sreću nije, rurbanisti nemaju mnogo knjiga, ne idu u pozorište, ne znaju ko je Cane ali vole Cecu.

Autor istraživanja kaže da nema razloga za paniku ali da je ljudima potrebno ponuditi izbor, na primer, subvencionisati karte za pozorište. Nažalost, pošto su pozorišta u Srbiji subvencionisana već hiljadama godina, izgleda da ni to nije rešenje za rubaniste već za kulturnu elitu koja dobija jeftinu zabavu.

Davno sam čitao neki intervju gde je neka gospođa iskoristila termin kulturni fašizam za slične kritike ukusa ljudi koji žive van kruga dvojke. Izgleda da se komentatori u Blicu slažu.

Odbojkonomija

Ovo se u ekonomiji zove path-depednence. Neki slučajni događaj može biti inicijalna kapisla koja onda proizvede lančani efekat. Onda se taj efekat održava sam od sebe, a sve je počelo slučajno.

U Srbiji se nikad nije igrala vrhunska odbojka. Slučajni događaj je bio to što je strogi i uporni Miloš Grbić imao dva sina, dok je u isto vreme negde u Budvi odbojku na pesku igrao Vujević. Tako je Srbija i Crna Gora niotkuda dobila generaciju odbojkaša koja je prvo u Atini 1995. osvojila bronzu, a onda sve redom. Miljković, koji je sve to gledao na TV-u je onda počeo ozbiljnije da trenira. I tako dalje. Iz sadašnjeg tima koji je osvojio medalju jedino je Nikola Grbić bio u originalnoj generaciji. Ostali, koji su tada u proseku imali 10-15 godina su posledica TV prenosa i dočeka ispred Skupštine. Da svega toga nije bilo, ne znam koliko njih bi ozbiljno shvatilo odbojku ili uopšte počelo da trenira.

Path-dependence, ili prevedimo ga sa "zavisnost od prethodnih događaja", može da ide u oba smera. U ovom slučaju izgleda da početni efekat jenjava (jer nekad su bila svetska zlata a sada je evropska bronza), ali može i da se u nedogled pojačava.

Razlaz

Ako me nešto nervira kod Economista, to je njihov uvek umereni stav. Tipičan tekst izgleda: argumenti za, argumenti protiv, i onda zaključak negde u zlatnoj sredini. Sve je može da bude, ali ne mora da znači.

Ovaj tekst o Belgiji iz prošlog broja je međutim prilično šokantan. Economist kaže ništa manje nego da je za Belgiju najbolje da se raspadne, i čak i da ne bi bilo loše da se Valonija pripoji Francuskoj a Flandrija Holandiji.

Ključni citati:
Sometimes it is right for a country to recognise that its job is done.
In short, Belgium has served its purpose.
Belgians need not feel too sad. Countries come and go.

Dva pogleda na Kosovo

Pogledi dvojice poznatih srpskih liberalnih ekonomista na kosovski problem.
Jedan je "državotvoran", drugi "mundijalista":

Boško Mijatović u NSPM:
Prva tema koju ćemo razmotriti je pitanje da li će tvrda pozicija Srbije doneti velike i nenadoknadive ekonomske gubitke zemlji i njenim građanima. Moje je uverenje da neće. Evo zašto. Jedini potencijalni ekonomski gubitak može poteći od slabljenja podrške Evropske unije i kasnijeg učlanjenja u istu. A to nisu verovatne opcije. Jer, EU je odavno rekla da neće uslovljavati podršku Srbiji, i onu finansijsku, popuštanjem Srbije kod kosmetskog pitanja. I zaista, kažnjavanje Srbije od EU zbog borbe za sopstvene teritorije bilo bi vrlo ružno i niko u Evropskoj uniji ne sme krenuti tim putem. Makar otvoreno. Hoću reći da verujem da od dva kanala direktne finansijske podrške EU Srbiji onaj koji obuhvata budžetsku pomoć neće biti ugrožen. Još manji rizik postoji kod kreditiranja infrastrukture u Srbiji od EU, budući da i ona ima neposredan interes da se u Srbiji glavna infrastruktura, posebno ona saobraćajna, dovede u red jer predstavlja deo panevropskih mreža. Postoje i trgovinski preferencijali koje nam je EU dala, ali verujem da oni neće biti opozvani ukoliko ne popustimo, kao i da nisu previše bitni jer se primenjuju na proizvode koji su manje važni za Srbiju, ili su kvote relativno skromne ukoliko su važni... Onaj bitniji i atraktivniji mamac – učlanjenje Srbije u Evropsku uniju – stalno nam Holbruk, Polt i slični dobronamerni građani podmeću pod nos. Kažu, kod izbora Kosovo ili Evropa – opredelite se za Evropu. Naravno, dilema je lažna i predstavlja običnu političku propagandu. Naime, prijem Srbije u EU svakako nije izvestan, čak i da ovog trenutka predamo Kosmet. Jer, prvo, Evropska unija ima krizu identiteta posle neuspelog referenduma o ustavu i, drugo, EU ni sama nije raščistila dokle da ide na istok a da ne oteža sopstveno ionako teško funkcionisanje. Naime, njen složen sistem odlučivanja, sa svakodnevnim teškim cenjkanjima, može da funkcioniše samo među zemljama koje pripadaju istom civilizacijskom krugu, dakle u krugu zemalja koje ipak podjednakim očima gledaju na osnovne stvari i koje uživaju međusobno poverenje. S druge strane, uključenje balkanskih i sličnih istočnoevropskih zemalja donosi rizik pojačanja sukoba oko elementarnih stvari ...
Zaključak je da se samo deca mogu uplašiti na način na koji to neki pokušavaju da učine sa nama.

Vladimir Gligorov u Peščaniku:
Demokratska stranka bi imala još veće koristi od rešenja kosovskog spora, ali kada bi se za to zalagala, morala bi prvo da pređe u opoziciju. Za Demokratsku stranku Srbije to je apsolutno odlučujuće za sam opstanak stranke, o udelu u vlasti i da ne govorimo. Za Radikalnu stranku je to jedino političko pitanje koje je može u nekom času dovesti na vlast. U izvesnom smislu, vodeće srpske političke partije crpu političku podršku, a njihovi lideri vlast, iz onog izvora moći kojeg je otkrio Slobodan Milošević na Kosovu na početku svog političkog uspona. Velike i male političke karijere se još uvek prave na Kosovu...

Ukoliko se pregovori vode dok se ne dođe do dogovora, s tim da obema stranama odgovara postojeće stanje više nego bilo koje kompromisno rešenje, i ako nema arbitriranja posrednika ili Saveta bezbednosti Ujedninjenih Nacija kada je reč o mogućim rešenjima, dakle ako se vode pod uslovom da „nema unapred utvrđenog rešenja i rokova“, tada je vrlo verovatan spontan ishod, znači ishod do koga će doći evolucijom postojećeg stanja stvari, koji može da dovede do podele Kosova, ako ostane bilo šta da se deli, budući da nije lako predvideti demografska kretanja posebno među Srbima, i do integracije podeljenih delova sa Srbijom odnosno Albanijom.

Zašto su krediti skupi

Jedan od razloga zbog kojih su krediti tako skupi je u obaveznim rezervama, odnosno stopi obavezne rezerve.
Pogledajte ceo post.

Problem je samo što Jelašić nema mnogo alternativa. Da bi smanjio ponudu novca NBS mora ili da povećava obaveznu rezervu ili da povećava referentnu kamatnu stopu ili da izdaje blagajničke zapise. Ali sve tri opcije poskupljuju kredite.

Siguran sam da će cena kredita padati u narednom periodu. Do sada smo imali situaciju sa rastom kursa dinara i inflacijom u isto vreme. Tako nešto je moguće samo ako u zemlji postoji višak deviza. Sa liberalizacijom uvoza prema EU i članicama CEFTA devize će lakše izlaziti iz zemlje i pritisak na inflaciju će biti manji. Neće biti potrebe za restriktivnom monetarnom politikom, što znači da obavezna rezerva i kamate mogu pasti.

Naravno, postoji i jednokratno rešenje -- uvođenje evra. Tada bi kamate bile jednake kamatama u EU, plus neki transakcioni troškovi i rizik. Kolike su kamate u Crnoj Gori?

Teorija igara

Boris Tadić: Srbija neće ratovati.

Da li su ovakve izjave racionalne? Ako je cilj predsednika i Vlade da spreče nezavisnost Kosova, onda bi u ovom trenutku trebalo da izigravaju pretnju. To je teško, imajući u vidu da je dosta očigledno da nikome u Srbiji nije do novog rata, ali bi optimalna strategija za one koje hoće da sačuvaju Kosovo bila glumiti kredibilnu pretnju.

Svetski mega car

Искусан таксиста ће вам, ако почнете разговор о фудбалу рећи да не навија ни за велику и јаку Звезду ни за велики и јаки Партизан, већ за ОФК Београд. Погодите зашто.

To je Rambo Amadeus protiv ulaska u NATO. Sjajna analiza.

Stranačka preduzeća

Svi znaju da se direktorske funkcije u javnim preduzećima dele politički. Najvećim preduzećima u Srbiji ne upravljaju menadžeri nego političari. Ali skandalozno je da se niko i ne pretvara da odluke o tome donosi Vlada. Ne, funkcije se raspodeljuju na direktnim međustranačnim razgovorima i to nije tajna. U medijima se to izveštava kao normalna stvar. Razgovori DS-a i DSS-a, DSS-a i G17, verovatno sve u stranačkim prostorijama. Dok god nema privatizacije i konkurencije ne bi se mnogo promenilo i kad bi se o raspodeli funkcija tome razgovaralo na Vladi, ali bi barem izgledalo pristojnije.

Ne volim izraz "javna" preduzeća, jer je precizniji i pošteniji izraz "državna". Sada se međutim nameće i opcija "politička" ili "stranačka".

Narod najstariji

Iznenadilo me je otkriće da je Lajbnic bio Srbin. Dobro, Lužički.
Ako mrzite izvode i integrale, da znate ko ih je izmislio.

Adam Smit

B92:
Međutim, kako ocenjuju u resornom ministarstvu, kompanije su uglavnom zainteresovane za pružanje profitabilnih usluga, zbog čega postoji opasnost za Telekom Srbije.

Pa to je i poenta konkurencije! Fiksna telefonija ne funkcioniše baš zato što Telekom nije u nikakvoj opasnosti. I Draško Petrović brže trči kad ga juri lav nego kad se rekreira.

Ovo "Kompanije su uglavnom zainteresovane za pružanje profitabilnih usluga" nije tačno. Jer kompanije su ne uglavnom, nego jedino zainteresovane za pružanje profitabilnih usluga. Ali, gle čuda, upravo je to izvor blagostanja, što neko pokušava da zaradi na nama! Tržišna ekonomija ne funkcioniše zato što ljudi čine dobro jedni drugima, nego zato što svako pokušava da profitira.

Naučiti ovaj citat Adama Smitha napamet:
Mi ne dobijamo večeru zbog dobrodušnosti mesara, pivara ili pekara prema nama, nego zbog njihove želje da zarade za sebe.

Odbrojavanje

SBB je danas zatražio dozvolu za ulazak na tržište fiksne telefonije. Tek da zapišemo datum, pa da vidimo koliko će vremena proteći dok se licenca ne odobri.

Uticaj droga na ljudsku psihu

Ovakav ili ovakav bljesak lucidnosti i spoljnopolitičke veštine mogu da izazovu samo udisanje tamjana u preteranim količinama, ili ekstazi.

Vojislav Koštunica je ambasadoru Srbije pri Ujedinjenim nacijama Pavlu Jevremoviću naložio da prenese poruku da SAD, sprovodeći politiku sile, direktno ugrožavaju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, navode u kabinetu premijera. Iako su i u prethodnom periodu zvaničnici SAD-a najavljivali mogućnost priznavanja Kosova, sem osude Srbija do sada nije reagovala nijednom notom.

To je poruka da stav SAD da će priznati jednostrano nezavisnost pokrajine predstavlja i pretnju da će ta zemlja na najgrublji način prekršiti obavezujuću rezoluciju 1244 i Povelju UN. ,
ili tek ovo

Član pregovaračkog tima Marko Jakšić izneo je za B92 njegova očekivanja u slučaju jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. "Ja lično očekujem da će naša država da se jednostavno zahvali NATO trupama na prisustvu na ovom prostoru, jer po mandatu rezolucije 1244 ovo je deo srpske države", kazao je on.

Jakšić očekuje povratak Vojske Srbije na Kosovo. "Ako ne odmah, onda makar u bliskoj budućnosti, kad se nešto malo izmene odnosi, očekujem da će srpska vojska i policija da se vrate na ove prostore, ali u punom obimu i u punom značaju kako je bilo negde pre 1999. godine", rekao je on.

a šta reći za
"Proroković je, kako piše IHT, „upozorio da bi jednostrano zapadno priznanje Kosova dalo pravo Srbiji da svoje jedinice vrati u region i poništi Kumanovski sporazum“.
- Bez tog sporazuma, naša vojska može da se vrati bez pravnih ograničenja. Može da pređe granicu i da se kreće po celom Kosovu bez pravnih prepreka - rekao je Proroković".

A možda i nisu droge uzrok, nego ove nagle oscilacije vremena, ko će znati...

Camarade Osama

Osama Bin Laden se pojavio ponovo sa snimljenom trakom u javnosti. Za divno čudo, ovaj put je ofarbane kose i uredno podšišane brade (iako islam to strogo zabranjuje). Izgleda mlađe nego na prethodnim snimcima. Stručnjaci CIA misle da je ovaj novi snimak autentičan.

A i sam sadržaj njegove poruke potvrđuje dalekosežnu sekularizaciju ovog iskrenog borca protiv globalizacije. Više nema mnogo priče o Alahu i islamu. Osim rutinskog i pomalo bezvoljnog poziva Amerikancima da pređu na islam, glavne teme su rat u Iraku, Vijetnamu (!), zatim kritika demokrata što nisu uspeli da spreče Bušov reizbor, napad na zle korporacije koje uništavaju planetu i - globalno zagrevanje, verovali ili ne. Šlag na tortu je pohvala Noamu Čomskom kao glasu razuma u Americi koji Buš nije slušao! Osama više zvuči kao neki marksistički profesor sa Zapada nego kao vođa terorističke mreže.

Evo nekih izvoda iz obraćanja:
Among the most capable of those from your side who speak to you on this topic (the war in Iraq) and on the manufacturing of public opinion is Noam Chomsky, who spoke sober words of advice prior to the war. But the leader of Texas doesn't like those who give advice

ili
all of mankind is in danger because of the global warming resulting to a large degree from the emissions of the factories of the major corporations, yet despite that, the representative of these corporations in the White House insists on not observing the Kyoto accord, with the knowledge that the statistic speaks of the death and displacement of the millions of human beings because of that, especially in Africa

Čudni su putevi Gospodnji...

Monopoli i inflacija

Vladimir Glogorov se slaže sa nama, samo je malo efektniji:

Da bismo videli da postojanje monopola ne može da objasni inflaciju, pretpostavimo da u privredi postoje samo monopoli. Kolika bi bila inflacija?

Nema zime za Svetsku banku

Dosta je bilo priče o budućnosti misija SB i MMF u svetu, osnosno njihove uloge u izmenjenim okolnostima posle globalnih ekonomskih promena u poslednje dve decenije.

Ja nikad nisam brinuo da će obe organizacije opstati i čak proširiti svoje polje delovanja. Uvek ima "svetskih izazova" koji se ne mogu rešiti bez njihove asistencije.

Ovde možete videti da Banka vidi svoju značajnu ulogu u borbi protiv globalnog zagrevanja. Pazite šta kažu za Srbiju:
Serbia and Montenegro has the potential to generate millions of dollars in carbon revenue over the next three to five years by leveraging investments in the energy, waste, forestry and agricultural sectors.

Ali, da bi se ti "potencijali" ostvarili, naravno:
The World Bank Can Help to Realize these Opportunities - The World Bank is Trustee of a number of carbon funds comprising public and private buyers. US$ 1 billion of funds are currently under management, targeted at project based transactions and the purchase of surplus allowances that have been “greened”. Through its experience in the market, the Bank brings to the table its ability to mobilize in-house and external expertise, links to sources of funding and technical support for carbon project development and supervision. The Bank supports host country capacity building through its CF-Assist (grant) program and training provided by the World Bank Institute.

Razmišljam, kad bi kojim slučajem Jim Hansen izašao sutra i rekao (kao što mnogi klimatolozi govore), momci, malo smo ipak preterali, ta priča o CO2 katastrofi je glupost, batalite tu trgovinu pravima na emisije, neka svako ispušta onoliko koliko mu treba.

Uh, koliko bi projekata SB propalo i koliko bi carbon accountants ostalo bez posla. Ne smem ni da zamislim. A i nema potrebe jer se neće desiti... Za dobre čike iz Vašingtona, stručne i spremne da pomognu, uvek će biti posla u trećem svetu. Sa globalnim zagrevanjem ili bez njega.

Mobing

Očigledno nam je potreban novi zakon, zasnovan na mobingometriji. Ne zezam se, pogledajte ovde.

Obratite pažnju na sledeće:
Kada su u pitanju delatnosti, mobing je u Srbiji najviše rasprostranjen u državnoj upravi, školskim i zdravstvenim ustanovama, hotelijerstvu i ugostiteljstvu, odnosno u sektorima koje kontroliše država, rečeno je na skupu.

Znači da privatni sektor još jednom odnosi pobedu!

Samo da još ukapiram šta je taj mobing.

Taksisti

Taksisti u Beogradu najavljuju štrajk zbog odluke vlasti da dozvoli rad još 1500 taksista. Valjda je sada svima jasno kome toliko smetaju takozvani divlji taksisti, a ustvari ljudi bez dozvola za rad. Bavili smo se time ovde par puta.

Evo jednog komentara na vest:
Ako vam se ne svidjaju taksisti u Beogradu, dodjite kod nas u Novi Sad. Taksi vozila su nova, kad udjete ljubazni cika sa kravatom vas pita da li vam odgovara muzika, da li vam je hladno, toplo, kako ste... start kosta oko 100 din, a u 90% slucajeva ne treba nista doplatiti. Zasto je to tako? U Novom Sadu broj taxi vozila nije ogranicen.

Antinatovsko raspoloženje

Da li nam treba članstvo u NATO paktu? Po meni, ne. Zašto?

NATO je odbrambeni pakt. Da li nama preti opasnost od neke ne-NATO zemlje? Ne. Od koga će onda da nas brane?

Sa druge strane, time preuzimamo obavezu da branimo sve ostale članice NATO (član 5. Sporazuma). Da li njima preti opasnost od neke ne-NATO zemlje? Možda da. Recimo, Estoniji od Rusije. Ili, ako se Irak podeli, možemo očekivati da će kurdski deo imati teritorijalne pretenzije prema Turskoj. Da li stvarno treba da branimo Tursku? Mislim da ne.

Možda tu ima nekih drugih koristi, ali ja uopšte ne verujem u priču da je članstvo u NATO uslov za članstvo u EU. Mislim da je bolje da smanjimo broj vojnika na što je moguće manji broj i da ne bacamo pare za kupovanje NATO kompatibilnog oružja. Što da ne budemo free-rider, ako već možemo?

Kolektivizam

Mrzim kolektivizam. Nervira me čak i kada vidim naslove kao što su današnji na B92: "Crna Gora šokirana" ili "Zabrinutost SAD zbog stavova Srbije."

Ne može Crna Gora da se "šokira", niti mogu SAD biti "zabrinute", niti može Srbija "imati stav". Može to samo neki pojedinac ili mogu cele vlade u kojima sede pojedinci. Znam da se to samo tako kaže, ali kad ovako mrzite kolektivizam onda vam sve smeta.

NSPM zabranjuje privatne fakultete

Izvesni mislilac/analitičar Stefan Sušić na NSPM objašnjava šta treba preduzeti u cilju poboljšanja obrazovnog sistema u Srbiji:

Prvo – trebalo bi pristupiti donošenju nove zakonske regulative koja bi propisivala zabranu obavljanja svake djelatnosti privatnim fakultetima i višim školama.

...Preventivno je najbitnije da se što pre propiše da se sa završenim privatnim fakultetima i višim školama ne može zaposliti nigdje u državnoj službi. (Pogotovo je bilo gdje nezamislivo da studenti sa završenim privatnim pravnim fakultetima i akademijama mogu polagati pravosudni ispit i kadrirati se u najvažnijim segmentima državne vlasti. Naravno, ako ne želimo dalju degradaciju i profanaciju sudstva i upravne vlasti.)

Zamislite da su recimo Amerikanci toliko pametni kao ovaj NSPM tekstopisac, pa da zabrane delatnost Harvardu, Stanfordu ili Yaleu, a da onda iz "preventivnih razloga" zabrane zapošljavanje njihovim diplomcima prava u državnoj službi, e da bi sprečili "degradaciju i profanizaciju" recimo Vrhovnog suda, ili Ministarstva pravde. Kakva bi to sreća bila...

Ne-Sabrane-Policijske-Misli...

Če

Teofil Pančić:
Nije li to, naime, baš jako zanimljivo kako se "zatucani" ljubitelji Nikolaja Velimirovića i "napredni" fanovi Če Gevare (inače prilično krvoločnog masovnog ubice) tako divno slažu i padaju jedni drugima na grudi glede urođene odvratnoće i užasnoće NATO-a, a bogme im je i ona plutokratska ujdurma zvana EU krajnje sumnjiva?

Najbolje u celom tekstu je što konačno neko i na srpskom jeziku opisuje Čea Gevaru kako jedino treba: "prilično krvoločni masovni ubica". Tako je, dosta su ubicu nazivali revolucionarem i borcem za slobodu, po njemu nazivali ulice i štampali razglednice i majice.