Hegel i Stiglitz

Evo moje obećane kratke vežbice koja treba da pokaže kako je teorija informacione asimetrije zapravo jedan hegelovski paranoidni svet, bez nekog bližeg dodira sa realnošću.

Uzeću tri najpoznatije paradigme koje su najviše doprinele reputaciji ove škole i ishodovale dodeljivanje Nobelove nagrade trojici poznatih autora (Akerloff, Stiglitz, Spence).

Najpre, kreditno racionisanje. Teorija kaže da ako su kamatne stope visoke loši klijenti će preovlađivati, jer je njima svejedno kolike su, pošto ionako ne nameravaju da vrate kredit. Savesni i dobri se povlače jer znaju da će teško vratiti pare. Banke to znaju, i da bi privukle više dobrih klijenata one moraju da snize kamatnu stopu. Nemaju drugog izbora jer zbog asimetričnih informacija klijent zna bolje od bankara da li je verovatno da će vratiti pozajmicu. Pošto je sada kamatna stopa niža, tražnja za kreditima raste, i onda banke u nekoj tački moraju da uvedu racionisanje, zasnovano na proizvoljnim kriterijumima ili favoritizmu. To vodi nestašici kredita. Informaciona asimetrija vodi tržišnoj grešci.

Problem: U početnoj situaciji loši klijenti neće preovlađivati jer znaju da ako ne vrate kredit, biće aktivirane garancije, tj kolateral koji banke traže. Stoga se ni čitav scenario nikada neće ni odigrati. Stiglitz pretpostavlja da ne postoji tržište, ugovori, institut njihovog izvršenja i zdrav razum bankara koji će tražiti kreditnu istoriju klijenta i kolateral/hipoteku kao uslov za davanje kredita. Hohštaplerima neće ni pasti na pamet da traže zajam ako ne mogu da ga vrate jer ne žive u fiktivnom svetu teorije informacionih asimetrija nego u realnoj tržišnoj privredi sa funkcionišućim pravnim sistemom. Stoga nema ni početnog sniženja kamatne stope ni potonjeg racionisanja, naprosto jer se banke ne plaše loših zajmoprimaca. Zaštićene su pravno od njih. Cela priča je čista fikcija, odnosno krajnje netipični, specijalni slučaj odsustva valjanih institucija (recimo Miloševićeve Srbije), a ne opis stvarne tržišne privrede.

Efikasne nadnice: Ovde se kaže da tržišne nadnice ne čiste tržište rada jer će radnici tražiti premiju preko "ravnotežnog" tržišnog nivoa zarada, da ne bi zabušavali. Pošto su troškovi monitoringa zabušavanja visoki (postoji infromaciona asimetrija između radnika i poslodavca) to će poslodavac biti voljan da plati veću nadnicu od tržišne da bi se zaštitio od zabušavanja. Ako može da nađe najmanje jednako dobro plaćen drugi posao, radnik može da ucenjuje poslodavca. Ali, time će se izazvati nezaposlenost, jer su kapitalni fondovi ograničeni i višak para preko tržišne nadnice za postojeće zaposlene znači manjak para za nove zaposlene. Zaključak, neregulisano tržište rada, nasuprot neoklasičnoj analizi, vodi nezaposlenosti.

Problem: Najpre je čudno da se radnik ne plaši otpuštanja sa negativnom referencom u CV-ju i sigurnim odbijanjem poslodavca da mu da preporuku za novi posao. To dramatično pogoršava njegove izglede da nađe jednako dobro plaćen posao (ključni uslov za kredibilnost njegove pretnje zabušavanjem). Postoji nešto što se zove reputacija. Ako je tako, onda ne samo da radnik može ucenjivati gazdu zabušavanjem, već i poslodavac radnika otpuštanjem sa lošim preporukama. Nejasno je na osnovu čega je radnikova pretnja kredibilnija od poslodavčeve. Dalje, ako su zaposleni radnici voljni da traže premiju preko tržišne cene za savestan rad, onda će i nezaposleni radnici biti spremni da plate premiju da bi dobili mogućnost da rade. Dakle, poslodavac ima još jednu mogućnost da preti - primanjem nezaposlenih radnika koji su spremni da rade za manje. Rečju, efficiecny wage problem postoji u fiktivnoom svetu matematičke ekonomije, ne u realnosti.

Tržište krševa (market for lemons): teorija kaže da će loša polovna kola potisnuti dobra sa tržišta. Prodavac bolje zna od kupca kakvo je stanje kola. I kupac zna da prodavac bolje zna. Pošto bolja kola više koštaju, u nedostaku garancija kvaliteta, kupci će biti voljni da plate manje, tražeći time od prodavaca premiju na rizik dobijanja krša. Postepeno, dobra kola koja više koštaju gube kupce i nestaju sa tržišta, a na njemu ostaju samo krševi.

Problem: Opet ispada da prodavcima nije važna reputacija. Ako postoji organizovano tržište, onda će svako želeti da stekne reputaciju prodavca dobrih kola. Pojaviće se firme (kao što postoje na Zapadu) koje se specijalizuju za prodaju dobrih polovnih kola. One koje steknu dobru reputaciju privlačiće još klijenata i potiskivati krševe a uvoditi dobra kola na tržište. Pozitivna, a ne negativna spirala. Dalje, kupac može povesti automehaničara sa sobom, i smanjiti ili ukloniti informacionu asimetriju. Gde u svetu postoji tržište krševa kao u ovoj priči? Obratno, postoji mnoštvo tržišta sa pouzdanim markama i kredibilnim pojedincima koji smanjuju troškove dolaska do potrebnih informacija. Opet, ekonomska lirika.

Zajedničko za sve ove paradigme je postuliranje jedne ekstravagantne mogućnosti kao relevantnog opisa načina na koji stvari zaista funkcionišu, i izgradnja komplikovanog matematičkog modela na toj osnovi. Ali, kako se to već kaže - garbage in, garbage out. Stvari neće postati ništa bolje argumentovane ni intuitivno prihvatljivije ako se iskažu komplikovanim matematičkim jezikom u odnosu na ovo što sam ja uradio u prethodnim redovima.

Najzanimljivije u celoj stvari je to što teoretičari informacione asimetrije pretpostavljaju da će problem iščeznuti ako se vlada umešta. Stiglitz kritikuje teoriju savršene konkurencije koja podrazumeva besplatne i savršene informacije. Shvata da u realnom svetu informacije nisu besplatne nego su dobra koja koštaju, tj imaju tržišnu vrednost. Ali, umesto da zaključi da teorija ne valja jer ne opisuje stvarnost kako treba, on i drugi teoretičari informacione asimetrije pokušavaju da spasu staru teoriju tako što izmišljaju stvarnost u kojoj će ona važiti: kada vlada interveniše informacione asimetrije će nestati. "Bar neke intervencije su Pareto optimalne" Stiglitz. Ali, ako vlada bolje zna, što onda ne uvedemo centralno planiranje sovjetskog tipa?