Doing Business Report Svetske banke, kao i slični dokumenti u kojima se porede države (tipa Heritage Foundationov Indeks ekonomskih sloboda) se zasnivaju na jednoj ključnoj, ne baš izvesno tačnoj pretpostavci - da se ukupno poslovno okruženje može predstaviti prosekom različitih indikatora. Metodologijom se obično definiše neki broj parametara koji se onda "izmere" i na neki način ponderišu. Međutim, šta ako "pravo" poslovno okruženje ne zavisi od zbira (proseka) indikatora, nego od njihovog proizvoda?
Zašto bi to bilo tako? Recimo da imamo samo tri indikatora - stopu poreza na profit, stopu inflacije i korupciju. Država koja ima 100% stopu poreza na profit, 0% inflaciju i u kojoj nema korupcije dobija nula bodova za porez, 10 bodova za inflaciju i 10 bodova za korupciju, a prosek je 6,66. Država koja ima 30% porez, 20% inflaciju i prilično korupcije dobija recimo 6 bodova za porez, 4 boda za inflaciju i 5 bodova za korupciju - prosek 5. U kojoj bi vi voleli da imate firmu? Kada bi se indeks računao množenjem bodova, prva zemlja bi imala nula bodova, kao što verovatno i treba da bude. Čak šta više, u takvoj zemlji je nulta korupcija kontraproduktivna, jer bi korupcija dozvolila zadržavanje makar dela profita.
Problem sa razvojem i faktorima razvoja je u nečemu što Arnold Kling zove "nonlinear feedback". Za razliku od standardne pretpostavke međunarodnih poređenja, neki indikatori su prosto "eliminatorni" i njhov nedostatak se ne može nadomestiti boljim skorom u drugoj kategoriji (kao što je 100% poreza na profit u mom primeru). Takođe, između mnogih indikatora postoje međudejstva koja se teško mere. To ne znači da su ovakva poređenja besmislena, već da treba pažljivo pogledati metodologiju i ocene.
No comments:
Post a Comment