Thomas Schelling je dobio Nobelovu nagradu 2005. godine za svoj doprinos teoriji igara. Između ostalog, radio je i kao part-time savetnik Stanleya Kubricka pri snimanju Dr. Strangelovea. Jedan od njegovih ključnih doprinosa je ideja o racionalnom ludaku. Naime, Schelling tvrdi da neizvesna i nepredvidiva reakcija može mnogo više da zabrine drugu stranu nego izvesna štetna reakcija. (Za dobar pregled Schellingovih teorija pogledajte ovde.)
Suština je glumiti iracionalnost jer su onda sve opcije moguće. Ako druga strana zna da si racionalan, može da predvidi kako ćeš reagovati i na vreme da se za to pripremi. Takođe, racionalnost je u igrama često štetna. Na primer, Rusi su mogli da krenu na Kubu i da onda očekuju da su Amerikanci racionalni i da neće zbog jedne Kube da rizikuju atomski rat. Upravo zato su Amerikanci morali da glume ludilo (da je Kennedy kao u jednom trenutku izgubio kontrolu nad vojskom) kako bi Rusi posumnjali da će Amerikanci možda ipak rizikovati uništenje Zemlje i "samo" zbog Kube.
Neki autori recimo smatraju da je Kim Jong Il, sa svojim štiklama, ludačkim naočarima, poznatim "Joy Brigade"-om i ostalim ekscentričnostima, jednostavno dobar učenik Thomasa Schellinga.
Kako bi Schelling savetovao Tadića i Koštunicu da pregovaraju oko Kosova? Recimo, međunarodnu zajednicu bi mogla mnogo više da zabrine izjava "mi ćemo se truditi da izbegnemo rat, ali ko zna šta će se desiti, možda vojska čak izvrši i državni udar", nego izjava "ratovaćemo za Kosovo". Ovoj drugoj pretnji jednostavno fali uverljivost. Jer, i Tadić i Koštunica imaju imidž racionalnih ljudi i svi znaju da nijedan od njih dvojice neće rizikovati novi rat sa NATO-om. Međutim, pretnja nekim imaginarnim ludim generalom može možda biti uverljivija. Suština je da se stvori takva situacija da se baš i ne zna ko kontroliše situaciju. Problem sa tim pristupom je što u jednom trenutku situacija zaista može da se otgne kontroli.
No comments:
Post a Comment