Iako sam pre neki dan napisao da ponekad možda i postoje besplatni ručkovi, ovo definitivno nije jedan od njih.
Ako sam dobro shvatio, poslanica DS Gordana Čomić je predložila da država treba da obezbedi knjige za svu decu u osnovnim i srednjim školama u Srbiji, što je ministar prosvete "podržao". Argumentacija je da obrazovanje nije potrošnja nego investicija, a procene su da bi besplatne knjige koštale 42 miliona evra.
Argumentacija nije dobra. Postoje mnoge stvari koje se smatraju investicijom, pa ih država ipak ne finansira i čak ih oporezuje. Na primer zidanje kuće, ili kupovina automobila, ili kopanje bunara. Pretpostavljam da je pravi razlog potreba da se pomogne siromašnima, onima kojima jeste problem da izdvoje 4 hiljade dinara za komplet knjiga (zanemariću činjenicu da mnogi, kao ja u moje vreme, mogu da koriste knjige od prethodne generacije).
Nemam ništa protiv pomaganja siromašnima, a naročito siromašnoj deci. Ali, zašto bi država plaćala knjige i onima koji to mogu sebi da priušte? Podsećanja radi, po zvaničnim podacima, u Srbiji ima 8,8% siromašnih.
Ako je gospođa Čomić u pravu, zašto nam država onda ne bi besplatno davala i cipele, na primer, i one su neophodne. A tek jakna, farmerke, hrana, pa kompjuter, nameštaj, veš mašina... Kad bolje razmislim, najbolje bi bilo da svi radimo koliko možemo, a da nam država da onoliko koliko nam treba. Zvuči baš lepo! A i besplatno!
12 comments:
Citam ovaaj tvoj komentar (nadam se da ne smeta ti) i smejem se u sebi... Tacno vidim kako bi te rascerecili da si ovo napisao tamo. Znaci ni jedan negativan komentar i svi odeusevljeni. Pomislih da se ukljucim ali sam digao ruke. Sta ces, samocenzura. :)
Mada, da budem iskren, meni se ideja, barem u teoriji, (ipak moram da se ogradim:)) dopada.
Sad da li ce da vracaju deca knjige ili ne. Kako ce da se sprece zloupotrebe u upravi ali i od "korisnika", da li ce sada da uvedu na ime toga neke nove takse i slicno su pitanja. Meni se cini najispravnije da jednostavno napune biblioteke i to je to. Sve postoji samo da se kupe knjige.
A sto se tice o 8 posto siromasnih u Srbiji to je jako napeto. Posteno porodica (cetvoro) u beogradu ako nema stan ne moze da zivi bez 1000 Evra. Sve ispod toga (za mene) je siromastvo. Znas i sam koliko je ta statistika relativna. U nemackoj se smtra da je osoba siromasna ako nema stan plus oko 600 Evra mesecno. Pa ti vidi. A cene ovde i cene u Srbiji su 1,5 prema 1.
Igipop
Naravno, tih 8,8% je potpuno irelevantno. Poenta je da knjige ne treba kupovati za svu decu, vec mozda samo za siromasnu. A i za njih ne mora da kupuje drzava.
Bilo je siromasnih i u moje vreme. Pa bi razredni na casu odeljenske zajednice, ili kako se to vec zvalo, rekao da ima dvoje dece u odeljenju koji ne mogu da kupe knjige, pa bi zamolio da mu donesemo knjige od starije brace, sestara ili bilo koga drugog. Sve sto ne bi nasli, svi bi dali pare da se knjige kupe. Naravno, pare bi dali i ti za koje se knjige kupuju, kako mi ne bi znali ko su.
Sve to moze da se resi i drugacije. Recimo, napravi se razmena knjiga na nivou skole koja traje nedelju dana. 42 miliona evra je jednostavno previse para za resenje problema koji manje-vise i ne postoji, ili ako postoji, moze da se resi mnogo jeftinije i pamentije.
Meni se ideja ni u teoriji ne dopada. Pazi sad ovaj argument - jel znas ti koliko ce drveca morati da se posece za tolike knjige svake godine? Koliko ce olova da se prolije u Savu i Dunav da se sve to odstampa? I na kraju, ali ne najmanje bitno, koliko bi bolnica, puteva, skola, ministarskih kabineta, moglo da se sredi sa 42 miliona evra godisnje? A mogli bi bas i da smanje poreze...
Mnogo bolje zvuči da ništa ne radimo, a da nam država daje sve što nam treba.
Manje više, iste šanse su i za jedno i za drugo.
U stavri marko u pravu si: löosa argumetacija. radi se o klasicnoj preraspodeli. Na to nisam ni obratio paznju. Ali ja nesto racuna pa izracuna da ne samo sto je preraspodela nego je i ekonoski efikasna.
Pretpostavimo da drzava kupi dovoljno knjiga za svakog djaka. pretpostavimo da su sve te knjige bibliotecki fond. Biblioteke postoje nadam se pri svakoj skoli. Postoji i tetka koja brine o bibliotekama. Znaci tu nacelno sto se administriranja tice nema povecanja troskova. Svako dete moze da uzme i da koristi knjigu. U obavezi je da je cuva, ne pise po njoj i sta ti ja znam i na kraju godine vrati u istom stanju. Ako kasni penali ako knjigu osteti penali. Oni koji imaju vise para ne vode racuna zele svoje knjigs i sta ja znam, mogu da ih kupe oni koji ne zele imaju ovu opciju na raspolaagju.
Iste te knjige se ne kupuju sledece godine, osima ako eventualno dodje do ostecenja ili neko istu izgubi. Ali za te svrhe postoji novac od penala iz kojih ce se taj trosak pokriti. Prakticno imas jednokratnu investicju sto se tice drzave.
koja iznosi recimo x evra
sada situaciju koju smo imali dosada. Ja sam prilicno siguran da sada kod kuce imam sighurno dva kompleta razlicite literature za 8 godina osnovnog skolovanja, koje niti sam prodao, niti sam ikada kasnije korsitio. Kad se sabere cist gubitak ( ko ce sada da se bakce sa dve knjige a i deca ko deca uvek hoce nove.)Prakticno se knjige koje se sada kupuju neefikasno trose-jedan knjiga jedno dete. U situaciji biblioteckog fonda efikasnost koriscenja ce niti apsolutna i bice recimo jedan knjiga na 10 dece.
Istoveremno imas situaciju i da stampanje novih knjiga ( mielim novih drugacijih izdanja drzavu i ministra u sadasnjoj situaciji ne kosta nista: nova promenjena izdanja placaju roditelji. Uz par kafica i vezu pri ministrastvo lasno se dogovoriti da ono staro izdanje nije dobro i da bi bilo dobro novo. Izdavaci srecni, autor srecan, ministar ucino uslugu onom sto ga ubedi uz kaficu, a racun placaju roditelji. Ako imas situaciju da ce za nova izdanja i pormenu programa drzva svake godien morati da izdvoji x dinara koje su do sada izdvajali roditelji verujem da ce makar malo manje menjati istorije.
Moze biti da je bio u pravu sasa kada je napisao besplatni udzbenici.
:)
Igipop
Sad i ja vidim: ako se čovek malo potrudi, malo računa i izračuna, preraspodela je iz raja izašla.
Evo odmah i jednog predloga: da se odmah nacionalizuju svi privatni (fuj!) automobili u Beogradu i svi odmah da uđu u svenarodni automobilski fond. Građani (drugovi i drugarice?) će da ih koriste po potrebi, a ako ih ne održavaju kako valja - plaćaće penale. Što se tiče države, nema nikakvih investicija, samo jednokratna nacionalizacija. Eventualno malo zatvorskih troškova i poneki metak za najokorelije samožive individualce. Naročito one koji u tome vide nekakvu pljačku. Banda!
Eliminisaće se ogromno rasipanje i razumu antiprotivno propadanje narodnog bogatstva, a sve zbog prevaziđenih sitno-sopstveničkih interesa. Zaboga: praktično se kola sada kupuju i neefikasno troše - jedan auto jedan vozač. U situaciji automobilskog fonda, efikasnost korišćenja će biti apsolutna i biće recimo jedan automobil na deset vozača (a koliko dece - ne mogu ni da pomislim, sve mi vrcaju suze radosnice).
Istovremeno, sada imamo situaciju stalnog izbacivanje novih modela automobila. Mislim, novih, drugačijih. U sadašnjoj situaciji to državu i ministra ništa ne košta. Izbacuje bre nove modele kad ko hoće i kako hoće! Proizvođači srećni, dizajneri srećni, ministra niko ne šiša. A račun plaćaju jadni drugovi i drugarice - žrtve sujeverja da će im iz nekog razloga prijati novi automobil! (Ministrima se srca cepaju od tuge i jada!) A ako imamo situaciju da država svake godine mora da izdvoji x(milijardi) dinara koje su do sada izdvajali kupci automobila, verujem da će se novi modeli automobila makar malo ređe pojavljivati.
Igipope, ti si naš idol.
Mislim da je Andrej u pravu, Igi. Tvoja argumentacija se moze primeniti na bilo koji proizvod.
Ima jedna druga zanimljiva stvar, koje se juce nisam setio. U Srbiji, naime, ne postoji dobro razvijeno trziste second-hand knjiga. Postoji nesto u Kosovskoj, ali to je samo za Beogradjane. Ostali gradovi uglavnom nemaju tako nesto. Pitanje je zasto. Moj odgovor je da je to zato sto su knjige u stvari veoma jeftine, tako da niti postoji ponuda polovnih knjiga (ljudi uzmu pa bace u kontejner, nece da se zezaju sa prodajom) niti postoji traznja (ljudima je lakse da kupe nove, nego da traze polovne).
Meni to govori da problem u stvari i ne postoji, bar za oooogromnu vecinu stanovnika Srbije. Za one koji imaju problem, postoje mnogo jeftiniji nacini da im se pomogne.
Mislim da je Marko u pravu.
U osnovnoj i srednoj školi većina koristi nove knjige (ili, eventualno, polovne ako imaju starijeg brata ili sestru). Na fakultetu je situacija malo drugačija. Pošto su knjige za fakultet dosta skuplje, veliki broj studenata, ili kopira, ili kupuje polovne knjige.
Svi vi koji ste završili Ekonomski fakultet u Beogradu, setite se Borine "knjižare" (za one koji su ne znaju, Bora je čovek koji u blizini Ekonomskog fakulteta ima "knjižaru" (bolje reći trafiku) u kojoj tokom cele godine mogu da se kupe polovne knjige za sve predmete).
Mislim da je cela ova ideja jako povrsna. Prvo, trosak knjiga je neuporedivo mali u poredjenju sa nekim drugim troskovima npr. odece i obuce za dete, troskova ekskurzije, dzeparca, zdravlja itd. a da ne pominjem stvari kao sto su rad sa detetom, vaspitanje, igra, koji su u tesnoj vezi sa uspehom u skoli cini mi se.
Uglavnom, ljudi precesto vide novac kao glavni problem (ne samo kad je u pitanju skola). Ja mislim da se sve da resiti sa malo volje i dobre organizacije.
Pingvin je u pravu, Borina knjizara samo dokazuje da kada postoji potreba za trzistem polovnjaka to ce se i desiti. Inace polovne knjige se mogu dobiti samo kod Bore, ali se fotokopije svake knjige mogu naci u 3-4 fotokopirnice u blizini faksa.
Marko: Nisi sasvim u pravu. Naravno da problem postoji, ne za ogromnu većinu, nego za sve stanovnike Srbije. A problem se zove država Srbije i njena nastojanja da sve kolektivizuje.
Tvoj odgovor "da su knjige u stvari veoma jeftine" je u kontradikciji sa onim što si napisao u originalnom postu. Knjige koštaju koliko koštaju, ali su žestoko subvencionisane, naročito osnovno i srednjo-školske. A subvencija nije ništa drugo nego kolektivizacija troškova za knjige. Ova kolektivizacija i veštačko spuštanje cene knjiga obesmišljava čuvanje i ponovno korišćenje. Mogućnost zarade od prodaje polovnih knjiga je ništavna. Situacija sa univerzitetskim knjigama je nešto drugačija samo zato što su te knjige manje subvencionisane. Rešenje je jednostavno: država mrš napolje iz mog džepa! Država ne pomaže i ne investira u obrazovanje, država nas pljačka.
Evo onda jedne relativno jeftine ideje.
Drzava otkupi autorska prava za sve udzbenike, postavi pdf fajlove na sajt ministarstva, kupi fotokopir masinu za svaku skolu i stampaj, kopiraj, radi sta god hoces. Naravno, skola NE daje papir, vec svako kupuje papir koliko mu treba.
Na kraju godine skola otkupljuje staru hartiju po trzisnim cenama, deca donesu papir, dodje kamion i odnese sve. Skola plati deci koliko je dobila od otkupljivaca i idemo ponovo.
Trosak za drzavu su autorska prava i fotokopir masina za svaku skolu (moze i bez toga, kopirnica ima svuda). Deca bi (u stvari roditelji, ideja svega ovoga nije da se pomogne deci nego roditeljima) placala samo za razliku u ceni između nove i stare hartije.
Postoji mali problem kod kolor stvari, ali toga ima jako malo. Ili je bar malo bilo u moje vreme.
42 miliona godišnje jednostavno može mnogo bolje da se potroši.
Evo i jedne skuplje ideje... Ako bi svako dete dobilo po laptop pri upisu u prvi razred, peti razred i prvi razred srednje skole, to bi kostalo oko (700.000 skolske dece / 12 razreda * 500 evra)= 30 miliona evra godisnje po razredu, odnosno oko 90 miliona godisnje za sva tri razreda (1., 5., 9.)
Duplo vise para, ali umesto knjiga koje bace, deca dobiju laptopove koje koriste 4 godine i zadrzavaju nakon toga. A onda dobiju novi. Pa opet novi kada upisu srednju. A na laptopu imaju pdf fajlove svih udzbenika i svega ostalog (prezentacije, domaci, kontrolni zadaci...). Ako nesto nekada bas treba, lako se odstampa. Mogu cak da dobiju i ink jet stampac, oni su tek jeftini.
42 miliona je mnogo para.
A ko je legitimni vlasnik tih 42 miliona? Država Srbije sasvim sigurno nije, jer je do istih došla nasilnim oduzimanjem od stanovništva Srbije. Jedino što ima smisla je da se taj novac vrati legitimnim vlasnicima. I da ih se više ne pljačka, bez obzira na plemenite ideje šta bi se sve moglo sa opljačkanim novcem uraditi.
Post a Comment