Malo pre sam dobio saopštenje "Transparentnosti - Srbija" u kojem se poziva srpska Vlada da depolitizuje rukovođenje javnim preduzećima, tako što bi direktore birala na konkursu. Ja verujem da je to loše, čak i u smislu borbe protiv korupcije. Zašto?
Ko bi, recimo, pobedio na konkursu za direktora Srbijašuma? Skoro sasvim sigurno bi to bio neki insajder, neko ko već godinama radi u Srbijašumama, neko ko poznaje firmu i ljude. Da li je to optimalno sa aspekta borbe protiv korupcije? Skoro sasvim sigurno - ne. Korupciju pre može da iskoreni neki autsajder, neko ko nema nikakve obaveze prema upravi i zaposlenima, neko koga zaposleni ne mogu da ucenjuju time što se švalerisao na radničkim igrama 1988. u Sutivanu, neko ko može mirne duše da otpušta i kažnjava, a da ne bude optužen da se sveti. Ali, autsajder nema skoro nikakve šanse na konkursu jer po definiciji nema radno iskustvo u toj oblasti jer javna preduzeća imaju monopol u toj oblasti. Ako ima iskustvo u distribuciji struje, sigurno je radio u Elektrodistribuciji. Ako nema, onda ne može ni da pobedi na konkursu.
Suštinsko pitanje je - ko više krade, direktor ili zaposleni. Ako mislite da više krade direktor, kako bi obezbedio pare za stranku, onda depolitizacija ima neke logike. Ako mislite da više kradu zaposleni, onda nema. Ja naravno mislim da kradu i jedni i drugi, ali me lično više nervira sitna korupcija. Na konkursu se mogu oceniti neki elementi karaktera, poput inteligencije ili upornosti, ali nažalost test za poštenje još uvek ne postoji. Nadam se da negde neki psiholog radi na tome.
Naravno, ako bi konačno privatizovali javna preduzeća time bi obavili i jedinu pravu depolitizaciju.
Meni je veoma zanimljivo i pitanje zašto se insistira na depolitizaciji javnih preduzeća, Narodne banke, ili regulatornih tela, čak i policije, ali se u isto vreme insistira na politizaciji vojske (eufemizam koji se koristi je "civilna kontrola").
8 comments:
U krajnjem slučaju, koja je razlika da li ga Vlada bira na sednici ili na konkursu? Uvek će političari imati presudnu ulogu u izboru.
Mislim da je prica o depolitizaciji javnih sluzbi zasnovana na public interest argumentu po kome je dovojno ukinuti partijsku kontrolu da bi se napravile efikasne javne sluzbe.
Ali, pogledajte RRA. Veruje li iko da je to apoliticna organizacija, i da je recimo njihova dodela TV frekvencija bila apoliticna i nepristrasna?
Dakle, slozio bih se sa Markovom tezom da je privatizacija jedina prava depolitizacija.
Ipak, mislim da prica o depolitizaciji javnih slubzi danas, dakle pre privatizacije, iam smisla samo kao orudje ogranicavanja zaista besramne feudalno-partijske korupcije koja u njima danas postoji. Meni NIS, tebi EPS, a njemu Srbija sume. U tom smislu bi se mozda nesto promenilo ako bi se i to depolitizovalo.
Ali, dugorocno, to je stetna pozicija jer implicira da je dovoljno ukinuti partijsku kontrolu nad javnim preduzecima i sve ce biti sjajno. Da je tako, ne bi se ta preduzeca privatizovala sirom sveta.
Ivane, ja mislim da sve dok su preduzeca javna (citaj drzavna, to jest partijska) bolje je da celne ljude postavljaju partije na zaista besraman feudalno-partijski nacin, nego da preduzeca vode nezavisni eksperti.
Prvo, biraci na izborima kaznjavaju kradju (pogledaj pad G17 ili DSS/NS, ili cak i SPO-a u vreme gradske vlasti), tako da politicari imaju motiv da barem sprece kradju koja nije u korist stranke. Bez toga, kada nema te makar slabe linije odgovornosti, imam utisak da bi se kralo jos vise. Jednostavno, niko ne bi bio kriv.
Drugo, tako bi nama izbili najbolji (i narodu najjasniji) argument za privatizaciju javnih preduzeca. :)
Koja je alternativa za civilnu kontrolu vojske?
Ne slažem se za vojsku. To se zove civilna, ali se ustvari misli na demokratsku kontrolu vojske.
I to je u mirnodopskim uslovima, jer u toku rata se niko ne meša generalima u strategiju. U tom smislu upravljaju eksperti.
Pa ne postoji, ali mi nije jasno zasto se insistira na tome da politicari moraju da kontrolisu vojsku, ali da ne smeju da kontrolisu policiju; da vojska mora da postupa po nalozima politicara (a ne po svojoj "savesti"), a da policija i tuzilastvo treba da rade iskljucivo po svojoj savesti, profesionalno.
Insistira se da policija treba da ima "odresene ruke" u borbi protiv kriminala, ali se vojsci ne daju "odresene ruke" da, recimo, brani drzvani suverentitet.
Ne kazem da imam neko objasnjenje, jednostavno mi je zanimljivo pitanje - a zasto je to tako? Zasto je vojska drugacija?
Zasto se recimo insistira na tome da NBS ima diskreciono pravo da odredjuje kamatnu stopu, ili da Komisija za hartije od vrednosti ima punu samostalnost u radu, ali se isto pravo ne daje i vojsci? Da li je to zato sto javnost nema poverenja u vojnike (otprilike, to su sve ludaci, zaratice sa nekim), ili zato sto ima nenormalno poverenje u ostale eksperte da znaju sta rade.
Zasto vojskom ne upravlja savet od petoro eksperata nezavisno od Vlade? Mislim da bi to resenje bilo lose, ali zasto je onda to resenje dobro kada se radi o monetarnoj ili antimonopolskoj politici?
Ne kazem ni da je to resenje lose, verovatno je dobro, cim ga imaju skoro sve zemlje, ali me zanima zasto je to tako.
Jedno objasnjenje je da je objava rata suvise veliko pitanje da bi se ostavilo ekspertima, odnosno da je bolje da o tome odlucuju politicari. Ali, ako politicari znaju donositi tako bitne odluke, zasto im onda ne dopustiti da donose i manje bitne odluke, poput dozvole merdzera ili davanja dozvole novoj banci?
Drugo objasnjenje bi moglo da bude da bi politicari zloupotrebili monetarnu i antimonopolsku politiku , pa im zato treba oduzeti te instrumente. Ali, isto tako nmogu da zloupotrebe i vojsku, tako da mi to objasnjenje nije preterano uverljivo.
Ne pada mi nista drugo na pamet, osim vec iznete teze da javnost vise veruje ekspertima nego politicarima kada se radi o ekonomskim pitanjima, ali ne i kada se radi o vojnim pitanjim. Opet ostaje pitanje, a zasto je to tako.
Marko, mislim da ima jos jedan faktor koji nismo razmotrili a koji govori protiv partijskih javnih preduzeca: ocigledno je da status tih preduzeca kao plena partijskih oligarhija znacajno menja njihove podsticaje u pogledu reformi tih preduzeca: ako mozes da "uhlebis" svoje ljude na lukratinvim mestima u upranvim odborima, direktrskim pozicijama itd, tvoji podsticaji da razmisljas o privatizaciji drasticno opadaju: ja ne mislim da je kod politicara u sadasnjoj Vladi (cast Bozi Djelicu) primarni razlog za odbijanje privatizacije doktrinarni etatizam. Pre verujem da je rec o proceni da je partijska korist za njih od korupcije veca od koristi od privatizacije.
Ako bi javna preduzeca bila "depolitizovana", tj izmaknuta iz direktne stranacke kontrole, onda bi ova bazicna kalkulacija lako mogla da se promeni.
To je tacno. Ali...
Da sam ja korumpirani ministar, bio bih prvi koji bi trazio privatizaciju. Zasto? Pa zato sto se na jednoj takvoj transakciji moze zaraditi mnogo vise nego na svakodnevnom "kraduckanju", a i rizik otkrivanja je manji, jer se odradjuje samo jednom, a i krug ucesnika je manji.
Post a Comment