Change.gov

Sam naziv sajta je već zastrašujući. Change.gov, to je juče uspostavljeni sajt Obamine prelazne administracije.

Strategija povećanja nezaposlenosti

Rasim Ljajić je potpisao opšti kolektivni ugovor koji predviđa da svi poslodavci moraju da isplaćuju topli obrok (relikt koji je Đelić 2002. pametno ukinuo) zaposlenima u iznosu od skoro 7,000 dinara mesečno. Ali ne brinite se, kako kaže sindikalac Ljubisav Orbović to neće biti problem ozbiljnim poslodavcima: Predviđena finansijska izdvajanja ne predstavljaju veliko opterećenje za poslodavce i reč je o "demagoškoj priči".

Ako 7,000 neće uticati na poslodavce zašto se topli obrok ne poveća na 20,000? Zašto poslodavci ne bi delili svinjske polutke i džakove krompira jednom mesečno i tako ne samo poboljšali ishranu radnika već i pomogli posrnuloj poljoprivredi? Zato što nije u pitanju demagogija već jednostavna logika. Što je rad skuplji to je manje radnika.

Ozbiljni poslodavci sa kojima smo razgovarali gotovo da nisu imali primedbe na ovu odluku, već male firme i gazde-štetočine. Oni "poslodavci" koji nikada i nisu pošteno radili, već ispod žita, na crno, sada se najviše bune.

Gazde su štetočine a poslodavci su pod navodnicima u "ozbiljnom" listu kao što je Politika. Naravno da Telekom, NIS i EPS nemaju primedbe na ovu odluku pošto ionako ne rade sa svojim novcem. Moj prijatelj, štetočina, koji ima trafiku i plaća zaposlene 15,000 dinara (bez poreza) neće moći da priušti dodatnih 50% nameta na neto platu. Jedan od njegova dva zaposlena će dobiti otkaz. Naravno nije on jedini liferant u Srbiji, otpuštaće i drugi. Drugim rečima kada imamo ovakvu vizionarsku vladu svetska finansijska kriza uopšte ne mora da nas brine. Povećaćemo nezaposlenost sami. Više o tome ovde.

Obamamanija i obamanomija

Može biti mnogo drugih razloga, ali Dow Jones je juče, dan posle izbora, pao za celih 500 poena.

To je najveći pad glavnog berzanskog indeksa na dan posle predsedničkih izbora u istoriji. Dosadašnji rekorder je bio pad od 4.5% posle izbora F. D. Ruzvelta 1932., što se tada pokazalo opravdano negativnim očekivanjem, jer je Ruzvelt ubrzo gurnuo zemlju u još goru depresiju od već postojeće.

Obama je danima pre izbora imao 90% šanse da pobedi, tako da je ovaj pad posle pobede verovatno i potcenjen. Ukupan pad je veći jer je berza padala već neko vreme, paralelno sa rastom očekivanja o Obaminom izboru. Sa druge strane, znamo da za divljanje berze gore i dole poslednjih meseci ima još mnogo razloga tako da realno ne možemo svaliti krivicu na izbore. Takođe, mene ne brine toliko Obama koliko solidna demokratska većina u obe kuće Kongresa, koja udružena sa predsednikom može naneti dosta ireverzibilne štete, kao što je dodatno podržavljenje umesto privatizacije zdravstva.

O Obaminoj ekonomskoj politici ćemo saznati više vrlo brzo, kad ovih dana bude počeo da postavlja sekretare i bira zvanične savetnike. Kao što smo više puta pisali, njegov predizborni štab je što se ekonomskog dela tiče bio dosta šizofren -- sa jedne strane tu su bili ekonomisti levog centra, Klintonovog tipa, koji bi u Evropi bez problema bili prokazani kao 'neoliberali', Jason Furman, Austan Goolsbee, Robert Rubin ili Larry Summers. Sa druge, tu su delovi stare garde socijalističkih apologeta preobučenih u ekonomiste, kao što je James Galbraight, sin Johna Kenetha Galbraitha. Imenovanja narednih dana će dati dosta pouzdan signal o namerama.

Zašto postoji zabluda o nepopularnim reformama?

Pitanje je takođe zašto postoji zabluda da su ekonomske reforme nepopularne? Moja pretpostavka je da je to posledica površnog razumevanja rezultata istraživanja javnog mnjenja. Kada pitate ljude koji im je najveći problem oni uglavnom kažu nezaposlenost, niska plata i slično. Političari to odmah prevode u akcioni plan i poruke u kampanji: zaposlićemo toliko u zdravstvu, toliko na izgradnji puteva, najavljuju određeni procenat povećanja plata u državnoj službi i slično a naravno posledično zaključuju (Očigledno je!) da bi otpuštanje bilo upravo suprotno od onoga što misle da građani traže.

Ja verujem da ljudi kada kažu nezaposlenost ne misle samo na generalni nedostatak radnih mesta. Sutra da se objavi konkurs za gradsku čistoću koji bi mogao da uposli sve nezaposlene verovatno bi veliki broj ljudi odbio takvo radno mesto. Primer jeste malo ekstreman ali je poenta da država može da stvori radno mesto ali ne i da stvori posao koji će ispuniti čak i umerena očekivanja ljudi. Čak i da se nezaposlenost smanji na 5% ljudi će je i dalje navoditi kao najveći problem, kao što je to slučaj i u najrazvijenijim državama sveta danas. Jednostavno, ambiciozni ljudi (većina) će uvek biti nezadovoljni svojim poslom i svojom platom. Uzaludno je pokušavati rešavanje ovog problema kratkoročno, u jednom mandatu. Političari bi trebalo da se posvete reformama koje će recimo na dugi rok garantovati stvaranje kvalitetnog posla u privatnom sektoru, opet sa razumevanjem da je ovaj problem praktično nerešiv, jer će neko drugi uvek imati bolji posao i veću platu.

Dobro rešenje za početak bi bilo i da testiraju predloge koje građani daju za rešavanje navedenih problema a ne samo koji su problemi. Možda bi se iznenadili ako bi čuli da građani koji kažu da je nezaposlenost problem broj jedan ne smatraju da je povećanje broja ljudi zaposlenih u državnom sektoru pravo rešenje.

Treba takođe razumeti da ljudi imaju konfliktna očekivanja i da istraživanje javnog mnjenja na to ne ukazuje. Ljudi hoće niže poreze i više usluga što je praktično nemoguće ostvariti. Dobar političar se vodi principima za koje veruje da će obezbediti najveće blagostanje na dugi rok a nikako ne vodi državu na osnovu često loše interpretiranih istraživanja javnog mnjenja. Dobar političar bi pokazao razumevanje za tešku situaciju u kojoj se mnogi građani nalaze i prihvatio da postoji problem nezaposlenosti ali ne bi zbog toga sprovodio ekonomsku politiku koja bi lošu situaciju učinila gorom.

Poreski referendum

Moj osnovni pogled na političku ekonomiju je da političari nisu prosto pljačkaši neobaveštenog naroda, kao što standardna teorija javnog izbora predlaže, nego da je stvar još gora -- za većinu legalnih pljački koju preko raznih inicijativa i politika ostvaruju, političari imaju podršku naroda.

Na jučerašnjim američkim izborima u mnogim državama se glasalo za različite pojedinačne ustavne amandmane. U Masačusetsu je jedan predlog bilo ukidanje državnog poreza na dohodak. (U SAD je veći deo poreza na dohodak savezni, ali države mogu da raspisuju i svoj dodatni deo.)

Rezultati? 31% ZA ukidanje, 69% PROTIV.

Da je ovaj porez progresivan, to bi se moglo objasniti tiranijom manjine koja putem izbora legalno otima od bogate većine. Ali porska stopa nije progresivna nego jedinstvena na 5.3%. Kako onda to objasniti? Zašto ljudi hoće porez?

Zabluda o nepopularnosti ekonomskih reformi

U Srbiji postoji uverenje da je konzervativniji pristup ekonomiji (privatizacija, ukidanje subvencija i niska javna potrošnja) nepopularan. Ova pretpostavka je pogrešna. Evo nekoliko primera:

Guverner Jelašić u poslednje vreme poziva na stezanje kaiša što za njega predstavlja nepopularan ali neophodan potez. Sa druge strane, o Jelašiću nikada nije bilo izgovoreno više lepih reči (smatra se glasom razuma) nego sada i nesumnjivo je danas popularniji nego pre dve godine.

Božidar Đelić je bio najpopularniji kada se predstavljao kao Boža Derikoža i kada mu je osnovna poruka bila da je državna kasa prazna i da ne može da se rasipa novac. Bez obzira što nikada nije ozbiljno smanjivao potrošnju javnost je imala predstavu o njemu kao o odgovornom političaru koji vodi računa o novcu poreskih obveznika. Sa vremenom se ova poruka pretvorila u poruke o neophodnoj socijalnoj ulozi države a sa tim, mada ne isključivo samo zbog toga, je opala i njegova popularnost.

Mlađan Dinkić nikada nije bio popularniji nego kada je zatvorio četiri najveće državne banke i ostavio hiljade ljudi bez posla. Njegova komentar o sirotoj bankarskoj službenici u bundi će verovatno ući u anale srpskog političkog nastupa. Još poena je pokupio kada je najavio privatizaciju velikih javnih preduzeća i deljenje besplatnih akcija. Ove dve akcije su mu donele mnogo više političkih poena nego uspostavljanje NIPa što ga je bar po meni koštalo boljeg rezultata na narednim izborima. Da ga pitate danas koji je najbolji potez koji je povukao kao politčar pretpostavljam da bi rekao zatvaranje banaka. I da kaže nešto drugo ne treba mu verovati jer se stalno poziva na uspešan bankarski sektor u Srbiji.

Dragan Đilas najavljuje smanjenje plata od 10 procenata u gradskoj upravi (doduše samo malom broju rukovodilaca) i ukidanje privilegija službenih automobila, što mu je nesumnjivo najpopularniji potez koji je mogao da povuče. Skoro je izjavio (ili neko iz njegovog okruženja) da grad Beograd poštuje olimpijski uspeh Milorada Čavića ali da grad ne deli stanove. Ne treba se iznenaditi ni ako on politički profitira zbog namere da smanji državnu potrošnju.

Konzervativne ekonomske ideje itekako imaju svoju publiku u Srbiji. Građani vole odgovoran odnos prema novcu poreskih obveznika a samim tim i odgovorne političare što gore navedeni primeri i pokazuju. Činjenica da sve manje ljudi zavisi od državnih plata će još jasnije ukazati na potrebu da se promovišu ideje ekonomskih sloboda. Šta je najgore što može da se desi? Određena interesna grupa može da organizuje štrajk ali bi neispunjenje njihovih zahteva samo donelo političke poene onome ko im se javno usprotivi. Kada su malinari pre par godina blokirali Srbiju većina glasača nije bila na njihovoj strani. Iskustvo Margaret Tačer koja se usprotivila štrajku rudara upućuje na isto. Jedino pitanje je ustvari koji će političar prvi da naplati ček koji su građani već potpisali?

Državne nekretnine

Kurir piše da JAT rasprodaje imovinu ali u dogovoru sa drugim državnim preduzećima, odnosno da se ne organizuje tender ili aukcija za delove preduzeća već da cena bude stvar dogovora sa partnerima. Pod uslovom da je tekst tačan treba reći da nije u interesu poreskih obveznika da nešto uspešnija državna preduzeća kupuju imovinu onih manje uspešnih. To je prelivanje iz šupljeg u prazno jer će ionako sva ta preduzeća uskoro biti privatizovana. Ako imovina JATu nije potrebna onda se treba prodati javnim nadmetanjem da bi se obezbedili najviši prihodi za pred-stečajni postupak (pošto je reorganizacija preduzeća priča za malu decu). Naravno, bolje od prodaje imovine javnim nadmetanjem je momentalni početak stečajnog postupka.

Očekivanja

Sudeći po Obaminom pobedničkom govoru gde se poziva na iskustva najstarijeg glasača - ponajviše kolektivizam:

When there was despair in the dust bowl and depression across the land, she saw a nation conquer fear itself with a New Deal, new jobs, a new sense of common purpose. Yes we can.

Ipak, biće dosta vremena za kritiku Obamine politike. Danas mu pre svega treba čestitati na pobedi.

Još malo o Obamaniji

Evo, ostalo je još desetak sati do skoro sigurnog izbora Mesije za predsednika Amerike. Želim da se u predvečerje novog doba pozabavim jednom temom koju sam juče načeo - razlozima "Obamanije". Naravno, nije ni prvi ni poslednji put da javnost bude zaluđena obećanjima demagoških političara, još je manje čudno i neočekivao da posle 8 godina vladavine jednog političara i jedne stranke ljudi žele promene, pa makar i alternativa ne bila baš bogzna šta. Takođe, legitimno je da se ljudi ne slažu sa nekom politikom i teže drugoj i nezavisno od ove dinamike vezane za promene.

Ali, u Obaminom slučaju mi smo suočeni sa jednom vrstom kolektivnog ludila koje se ogleda u potpuno iracionalnom i zombijevskom žmurenju pred očiglednim činjenicama, i spremnošću da se zarad podrške ovom kandidatu kompromituju sve profesionalne, ideološke, moralne i druge skrupule koje bi inače važile. Imamo kandidata koji je vrlo, vrlo problamatičan u ličnom smislu: profesor na fakultetu koji nikad nije objavio ni retka, student na Kolumbiji koga se niko do profesora ni kolega "ne seća", čovek koji je ilegalno i prevarantski primio milione dolara donacija od domaćih građana i stranaca, čovek sa mutnim i nedovojno razjašnjemim ličnim i političkim prijateljstvima sa teroristima i kriminalcima, sa vrlo razjašnjenim prijateljstvima sa rasističkim i bigotskim pastorom, čovek koji je u kampanji o skoro svakom pitanju rekao različite i suprotne stvari (od Iraka do spoljne trgovine). Naravno, nije ništa čudno da političari povremeno vrdaju ili lažu (teško da bi i uspeli da to ne rade) ali je vrlo netipično da jedan do te mere moralno kontroverzan lik sa mutnom i sumnjivom pršlošću, osvaja ne samo simpatije ljudi, nego i bespogovorno sledbeništvo i aklamaciju intelektualaca i medija, kao i suspenziju svih normalnih, uobičajenih standarda rasuđivanja i vrednovanja u politici.

Kolika je presija ovog kolektivnog ludila najbolje svedoči činjenica da Obamu podržavaju intelektualci za koje ni u kom slučaju ne biste očekivali to, i od kojih biste, po svemu sudeći, očekivali da ga ne podržavaju uopšte. Chris Buckley, konzervativac i sin osnivača National Review, Billa Buckleya, podneo je ostavku u NR i podržao Obamu; Kristofer Hičens koji je prošlih pet godina proveo u odbrani Bušove politike u Iraku, i žestokom napadanju intelektualaca i političara koji se tome protive, i koji je pre šest meseci optužio Obamu da je poređenjem svoje babe rasistikinje i svog pastora Jeremije Rajta "prodao svoju babu, što se često kaže za političare, ali ovaj put doslovno", sada ga podržava sa potpuno nesuvislim obrazloženjem. Farid Zakarija, konzervativni liberal koji je napisao zaista odličnu knjigu o tome kako demokratski populizam potkopava tradicionalne institucije liberalnog konstitucionalizma, u Americi i u svetu, sada podržava Obamu, pod zaista somnambulnim obrazloženjem da bi se zbog svog sina koji se zove Omar, on bolje osećao u zemlji čiji se predsednik zove Barak!

Šta je izazvalo ovoliku poplavu ludila i iracionalnosti, koja i najtrezvenije i najpametnije ljude sa osvedočenim karakterom i skoro etosom plivanja protiv struje, pretvara u takve beskičmenjake, oportuniste i smešne marionete levičarskog populizma? Svakako, jedna od važnih okolnosti je "rasna karta". Veliki broj belaca ima, ili im je nametnuta, krivica za prošle patnje crnaca i mnogi oklevaju da kritikuju Obamu plašeći se, s razlogom, da će od njegovih sledbenika odmah biti optuženi za rasizam. Obamina kampanja je u stvari vrlo obilato koristila ovu taktiku. Čak je i Džo vodoinstalater bio optužen za rasizam zbog svog komentara o Obaminoj redistributivnoj filozofiji, A Mekejnovu kampanju su novinari razapeli na krst zbog "rasizma" kada su uporedili Obamu sa "celebrities" poput Paris Hilton. Sam Obama se očajnički trudio da održi fikciju o svojim protivnicima kao rasistima - jednom je rekao da će oni u kampanji sigurno pričati kako on "ne izgleda kao drugi predsednici", iako to niko nikad nije rekao, niti insinuirao. Da je rasna karta besramno korišćena u političke svrhe svedoči i sudbina Geraldine Feraro, bivšeg demokratskog kandidata za potpredsednika koja je bila medijski linčovana zbog izjave da Obama zloupotrebljava rasu u politici. (Digresija: sinoć sam se slatko nasmejao kad je jedan prolaznik u Beogradu na pitanje novinara zašto je Obama bolji odgovorio "zato što je crnac").

Drugi, i po meni svakako važniji razlog za opštu fascinaciju Obamom (koja stvara na kraju neizdrživ javni pritisak i na mnoge ljude koji možda nisu toliko fascinirani njime) je to što on bar u ovom trenutku supstantivira stare fantazije američke levice o radikalnom preobražaju njihovog društva. Profesori, studenti, novinari i ostala "inteligentsia" čekaju skoro sedamdeset godina na svog Mesiju, na novog i možda još radikalnijeg Ruzvelta. Celokupna istorija Amerike posle New Deala se pokazala za njih kao veliko razočaernje, kao restitucija kapitalizma iz pred-ruzveltovskog vremena (iako to nije tačno). Obama koji je radikalni levičar sa marksističkim pedigreom, prijateljstvima sa levičarskim teroristima i profesorima marksizma, sa ženom koja stalno ponavlja kako prezire Ameriku i koja je takođe marksista, predstavlja inkarnaciju njihovog ideala i neopisivo raspaljuje njihovu ideološku maštu. Oni su u ekstazi - Ecce Homo, samo je nebo visoko. I onda ta unisona fascinacija preko medija top-down rezonira i na ravnodušnije i manje naklonjene, stvarajući jednu vrstu pozitivnog feedbacka.

Dalje, Obamin tip "harizme" je potpuno prilagođen ukusima post-moderne dekadentne publike, i to možda dodatno objašnjava zašto su i neki pristojni ljudi neotporni na virus Obamamnije: Obama nije ruzveltovski, čerčilovski, frankovski "strongman", maskulini populista koji lupa šakom o sto, vče, naređuje, preti, ustaje hrabro protiv neprijatelja (da, preti i on, samo ne povišenim tonom). Obamina harizma je post-maskulina; sa dečačkim, androginim ćosavim licem, mršavom tamnoputom figurom i finim manirima Ivy League perofesora, on substantivira jednu vrstu "ženske" harizme. Obama leči rane, podele, miri, pomaže siromašnima. On je neka vrsta šamana. Naravno, ako pogledate istorijat njegovih glasanja u Senatu i njegove proklamovane politike, vama je jasno da je reč o vrlo starom, neizmenjenom njudiloevskom, maskulinom, levičaru eksponatu stare, neizmenjene populističke "politike gomile", ali androgina opsena tihog, empatičnog šamana, koi razume ljude, želi da im pomogne i izleči ih, zaklanja pogled u tu realnost.

Kladionica

Intrade kaže da je gotovo, Obama ima 91% šanse da pobedi, McCain 9.

Da li će Obama biti izabran?

Praćenje masovnih medija u Americi pred ove izbore pruža vam jedan depresivan doživljaj o stanju u američkom društvu. Koja je slika koju svako od nas ima o američkim medijima? Energični privatni preduzetnici, senzacionalisti željni tiraža i ekskluzive, prate svaki trag, spremni su da unište svakog političara ako nađu neki osnov za to, niko ne može mirno da spava od njih. To je zemlja u kojoj štampa može da smeni predsednika, tj. natera ga da podnese ostavku, kao Niksona.

Ali, džaba ćete tragati na stranicama NYT ili WP ili na programima CNN i durgih mreža za jednom jedinom kritičkom notom o Baraku Obami, kandidatu koju je prava pozivnica za sva bezobrazna njuškala (videti pod Ayers, Rezko, Wright, ACORN, itd itd). No, u njegovom slučaju mediji su neverovanto pitomi. Funkcionišu kao servis u kampanji, koji pokriva i zataškava sve njegove brljotine i problematične stvari, i dijabolizuje i proglašava rasistom svakog ko se usudi da ga iz bilo kog razloga kritikuje. Pogledajte samo jednu činjenicu, koja upućuje da je potrebno ne samo neko novinarsko njuškalo, već vrlo verovatno i Bob Vudvord. Barak Obama najverovatnije nije rođen u SAD, što ga po slovu Ustava automatski diskvalifikuje za mesto predsednika. Philipp J. Berg, advokat iz Filadelfije i pristalica Hilari Klinton je tužio Obamu jednom sudu u Pensilvaniji, tražeći da ovaj obezbedi izvod iz knjige rođenih (pošto je navodno rođen na Havajima). Obama se izvlači na sudu na tehnikalije, tvrdeći kako nije u nadležnosti tog suda da raspravlja o ovom pitanju. Znimljivo pitanje - ako je zaista rođen tamo što ne pokaže izvod nego se izvlači? U međuvremenu se na sajtu Obamine kampanje pojavila elektronska kopija dokumenta koji je predstavljen kao njegov izvod iz knjige rođenih. Ali, odmah su mnogi počeli da ga sumnjiče, uključujući i stručnjake. Uočeno je recimo da dokument po formatu ne odgovara izvodu kakav je u vreme njegovog rođenja izdavan na Havajima, i da nema pečat. Kasnije se ispostavilo da je "izvod" običan faklsifikat koji je jedan Obamin pristalica "kreirao" i štampao na laserskom štampaču! Povučen je sa sajta! Dalje, Obamina majka se vrlo brzo po Barakovom rođenju razvela od njegovog oca i udala za Amerikanca indonežanskog porekla, sa kojim su kasnije prešli u Indoneziju. Filip Berg je obezbedio dokaze da je Obama bio upisan u indonežansku školu pod imenom Bari Sojero, dakle pod prezimenom svog očuha. Da bi neko u to vreme išao u školu u Indoneziji morao je da ima indonežansko državljanstvo, i ni jedno drugo (njihov zakon nije dozvoljavao dvojno državljanstvo). Po američkom zakonu, Obama je tada izgubio američko držaljanstvo i sada ne može da bude kandidat. Jednostavno pitanje - ako sve ovo nije tačno, zašto Obama ne pokaže original izvoda sudu i prekine sve spekulacije, umesto što se izvlači na legalističke smicalice? Jedini logičan odgovor je da sertifikata nema, i da čovek nije rođen u SAD. Ja ću tako misliti sve dok se ne pojavi sa izvodom i pokaže ga. Zašto to ne učini ako je sve desničarska teorija zavere? Najbolji način da se opovrgnu teorije zavere je da se pokaže da nisu tačne.

Stvar koje je meni zapanjujuća u celoj ovoj aferi (i mnogim sličnim vezanim za Obamu) je fenomenalno zataškavanje od strane medija. To se baš ne uklapa u sliku koju svi imamo o američkim medijima. Zar ovo nije bogomdani zadatak za njuškala željna Pulicera? Odmah otići na Havaje i videtei gde je ta bolnica, razgovarati sa osobljem, tražiti izvode drugih ljudi, upoređivati. Otići u Keniju i iskopati sve što se može, uključujući razgovor sa Obaminom babom po ocu koja je izjavila da je bila u sobi gde se mali Barak rodio u Keniji. Otići u Indoneziju i probati da pronađete školu gde je Obama išao, tražiti dokumente o njegovom upisu i saznati da li je ili nije bio indonezijski državljanin. Ništa od svega. Nada. Maca pojela jezik i istraživački elan! Nigde "dubokih grla", tajnih izvora i curenja! Ali, zato su veliki resursi usmereni na spinovanje i istraživanje da li je Sara Pejlin prekršila etički kod kad je otpustila siledžiju,muža svoje sestre iz službe, da li je odeća koju nosi u kampanji njena ili iznajmljena, itd.

Uporedite potpunu i apsolutnu ćutnju glavnih medija o prvorazrednoj senzaciji koju imaju pred nosom sa Obamom, sa recimo energijom svojevremeno uloženom u spionovanje i provere (ispostavilo se falsifikovanog) dokumenta o Bušovoj službi u NAcionalnoj gardi, pa ćete videti o čemu pričam. Koliko bi minuta trebalo glavnim medijima da lansiraju analognu priču o Mekejnu?

Obama će skoro sigurno biti sutra izabran za američkog predsednika, ali uopšte nisam siguran da će biti inaugurisan u januaru 2009. Slučaj Berg v. OBama će pre ili kasnije stići do Vrhovnog suda i Obama će biti prinuđen da pokaže originalni dokument o rođenju, koji će, sklon sam da verujem, pokazati da je rođen u Keniji a ne na Havajima, i da shodno tome, ne može da bude američki predsednik. Ovaj put, međutim, mediji neće oboriti američkog predsednika, već će, kladim se u to, zataškavati i prikrivati stvar sve do poslednjeg trenutka.

Strogo kontrolisan fijasko

To je moj članak o finansijskoj krizi u novom Ekonomistu. Ceo tekst nije dostupan bez pretplate ali evo isečka:

Kad se sve sabere, finansijska kriza nastala na tržištu nekretnina i proširena na finansijski sektor, u velikoj meri je posledica loše promišljenih državnih mera. Među njima su direktan upliv države na tržište nekretnina putem kvazi-državnih kompanija Fannie Mae i Freddie Mac; niz zakona, regulacija i uputstava koje zahtevaju od banaka da stambene kredite izdaju kao socijalnu meru, bez provere boniteta i bez zahtevanja učešća u kreditu; održavanje kartela agencija za rejting, koje su sumnjive hipotekarne hartije od vrednosti proglašavale nisko rizičnim; i generalno, ekspanzivna monetarna politika centralne banke, koja je pospešivala izdavanje loših kredita i stvaranje mehura u oblasti nekretnina.

Da li i privatni sektor ima učešća u svemu ovome? Naravno. I privatne investicione banke su kupovale hartije od vrednosti pokrivene lošim hipotekarnim kreditima, a da niko ih nije primoravao na to. Ali evo što je jedan investicioni bankar na ovakvom tržištu trebalo da uradi da bi izbegao krizu: Da unapred shvati da država preterano podstiče loše kredite i da te hartije sa dobrim prinosom a niskim rizikom preskoči; da prozre da agencije za rejting neopravdano dodeljuju ovim hartijama AAA rejting i na svoju ruku proceni da su rizične; da shvati da je zbog veštačkih kamatnih stopa Feda tržište nekretnina prenaduvano i da niske kamatne stope možda drže u iluziji da su neke investicije isplative. Drugim rečima, da bude toliko konzervativan sa rizikom, da se postavlja pitanje šta uopšte radi na tom tržištu. Zato nije čudo da su se bankari upecali. Sa ovako iskrivljenim sistematskim podsticajima od strane države, centralne banke i državno sponzirisanog kartela agencija za rejting, pravo čudo je da je i jedna investiciona banka ostala živa.

Zeleni New Deal

Moja pozicija u vezi globalnog zagrevanja jeste da je reč o političkoj prevari čiji je pravi cilj proširenje državne kontrole nad ekonomijom, neka vrsta socijalizma pod novim "ekološkim" izgovorom (u tome sam blizak Vaclavu Klausu), u čemu posebno neslavnu ulogu igra "zeleni" biznis" koji želi da stekne ogormne profite uvođenjem ograničenja emisija CO2. Ove napore predvodi vrlo široka politička koalicija bivših radikalnih levičara razočaranih slomom komunizma, ekoloških fanatika (ove dve grupe je ponekad teško razlikovati), biznismena, te političara u Evropi i Americi koji žele da sačuvaju bankrotirani welfare state sistem od pretnje tom sistemu koji nosi globalizacija tako što će itnenzivirati "globalno upravljanje", ili prostije i tačnije rečeno, napraviti svetsku vladu. Ja ih nazivam eko-industrijskim kompleksom. Bivši francuski predsednik Žak Širak uopšte nije krio da on shvata Kjoto protokol samo kao koristan trik koji će olakšati da se na globalnom nivou instalira svetska vlada ("Kjoto je prvi korak ka globalnom upravljanju i treba ga primeniti čak i da ne postoji naučna osnova za to").

Eko-industrijski kompleks se poslednjih desetak godina nalazi u velikom problemu. Od 1998 godine globalna temperatura stagnira, a ako pođemo od 2001 ili 2002 već drastično opada. Veliko je pitanje koliko se otvorenim laganjem i propagandom smaka sveta (što su do sada jedino i radili) može ubediti javnost u neophodnost desetkovanja industrijske civilizacije da bi se "spasila" planeta. Na prvi pogled, tekuća finansijska kriza dodatno otežava njihove "napore": ljudi, koji su generalno sumnjičavi prema priči o klimatskoj kataklizmi, tek sada će biti sumnjičavi. A teško je očekivati da će političari biti spremni da mnogo paradiraju sa ekološkim porezima i dodatnim politički korektnim lišavanjima, kad lišavanje, iz drugih, sasvim konvencionalnih razloga, ionako sledi.

Ali, kriza istovremeno uvek godi naporima za širenje državne kontrole. Etatisti prosto obožavaju krize. I eko-industrijski kompleks se snašao u njoj i shvatio da je kriza zapravo nova šansa. Našli su novu "tržišnu" nišu. Pošto su u ovoj eri nesuvislog lupetanja o kraju kapitalizma, oživele i aveti prošlosti poput New Deala, i ideja da se ulaganjima države u infrastrukturu i socijalu može popraviti stvar, eko-industrijski kompleks je smislio genijalnu stvar - Zeleni New Deal. Dakle, pošto država ionako mora da povećava poreze i potrošnju da bi izvukla svet iz krize, zašto ne bi dala pare nama, tj državnim i nadnacionalnim agencijama, NGOima i "zelenim" firmama da mi gradimo "ekološku infrastrukturu". Agencija za životnu sredinu UN već sebe vidi kao zametak nekog globalnog ministarstva za Zeleni New Deal. Kažu, ovo je istorijska šansa. Nema sumnje da je za njih to istorijska šansa, samo je za svet, a posebno siromašne u njemu, na koje bi oni primenili svoje mere, dosta velika pretnja. Ako ste do juče slušali da se mora napraviti svetska vlada da bi smo izašli na kraj sa klimatskim promenama, budite ubeđeni da ćete narednih meseci (zapravo, već je počelo) slušati gomilu zapenušanih propovedi o tome da ovaj put finansijska nestabilnost zahteva globalni odgovor i uspostavu globalnih političkih institucija koje će kontrolisati svetsko tržište. Recimo ovako: "The creation of a global governance system which reflects the new economic and demographic realities and responds effectively to new global challenges of the 21st century is urgently needed to help avoid crises and create a better future.” Aleluja.

A zeleni žele da se ugrade u tu "bolju budućnost" preko globalnog (ili niza lokalnih, za početak) New Deala kao "rešenja" za finansijsku krizu. Klimatskih promena ionako nema, ali, što reče, Širak, to nije razlog da se ne borimo protiv njih, stotinama milijardi poreskih para u džepovima multinacioanlnih korporacija, i stotinama novih lukrativnih i prestižnih "projekata" i globalnih regulativa u "portfoliju" birokratije UN, MMF, WB, NGO-a i nacionalnih vlada.

Đile o umetnosti

Deo intervjua koji je Srđan Đile Marković dao Blicu:

Karikaturom se ipak ne bavite?
Ne, zato što se kod nas karikatura ne plaća, kao što se ne plaća ni novinski strip. Kad se već ne plaća, ne treba ni da ih bude. To bi bio fer-plej.
Na blogu ste napisali da vam je cilj novac?
Pa jeste, ako umetnost treba da postane vrednost. Jedini način da se ljudi ubede da je delo vredno jeste da ga neko kupi. Novac je jedino u šta ljudi danas veruju.
Vi takođe?
U društvu u kome smo sada, novac je komunikacija – vrednost svih vrednosti. Ma koliko bio bedan, bolje i takav nego nikakav.

Zdrava logika, podseća me na intervju Thomas Bernharda koga je Ivan ranije linkovao. Ovde je Điletov blog.

100 dana crkvenog sindikata

Mnoga ministarstva su nepotrebna ali Ministarstvo vera pogotovu. Do danas nisam mogao da zamislim koju to ulogu oni obavljaju, odnosno šta rade ti ljudi. Pretpostavljao sam da drže neke konferencije i da u nekoj meri budu servis (sindikat) sveštenika, kao što su i ostala ministarstva uglavnom servisi profesionalnim udruženjima. Kao sindikat su prebacili moja očekivanja jer su za prvih sto dana rada vlade praktično zaposlili jedan broj pravoslavnih sveštenika i monaha. Poreski obveznici tako isplaćaju plate ovim profesionalcima koji rade u nerazvijenim područjima i nisu u stanju da sami zarade od 15,000 do 24,000 dinara.

Ako ljudi u Vranjanskoj eparhiji ne finansiraju dovoljno svoje sveštenstvo onda je to znak da bi crkva mogla ili da potraži novo tržište ili da uradi transfer sredstava iz uspešnijih eparhija. Izgleda da je lakše, i bogu i vlasti, posmatrati sveštenike i monahe kao državna preduzeća koja posluju sa gubitkom a koje vlada iz nacionalnog interesa neće da otera u stečaj već ih neumorno subvencioniše. Jedan od ciljeva Ministarstva vera je i da sistemski reši problem penzionog i zdravstvenog osiguranja pravoslavnog sveštenstva pošto ga ne uplaćuju sami. Nema sumnje da to sistemski znači da se njihovi doprinosi stave na teret poreskih obveznika, kao što se i sada uplaćuje manjem broju ugroženih.

Da ne bude da Ministarstvo troši pare samo na sveštenstvo, uložili su dosta para i u obnovu pravoslavnih crkava a daju nešto novca i televiziji Logos u duhu podrške slobodi govora. Finansiraju i bogoslovije, medrese i katoličke škole. Ovo poslednje, iako loše, je još i najmanji problem pošto država ionako finansira sve ostale škole kroz ministarstvo obrazovanja. Vaučeri (izvini Andrej) bi omogućili roditeljima da pošalju decu i u religijske škole.

Kada se priča o razdvajanju crkve i države valjda se između ostalog misli i da sve gore navedene aktivnosti treba finansirati iz drugih izvora.

Janković, Energy&Environment

Moj tekst "Eco industrial Complex in USA - Global warming and rent-seeking coalitions" je upravo izašao u decembarskom broju britanskog časopisa "Energy and Environment". Za sada ima samo apstrakt, videću kako i da li smem da linkujem ceo tekst.

Kraj maldivskog diktatora

Lider sa najdužim stažom u Aziji, 30 godina, je upravo izgubio izbore. Maumoon Abdul Gayoom je u drugom krugu osvojio 45% glasova, prilično impresivno ali nedovoljno za produžetak mandata. Gayoom je bio poznat po obračunavanju sa svojim političkim protivnicima, pa su tako lideri opozicije godinama živeli u izgnanstvu a njihova deca u kućnom pritvoru u zemlji. Za svaki slučaj.

Proces promena je počeo demonstracijama 2003. godine koje su rezultirale novim ustavom donetim ove godine a koji zauzvrat po prvi put propisuje višestranačke izbore. Novi predsednik Maldiva je Mohamed Nasheed. Inače njegovu stranku, Maldivsku demokratsku partiju, su proteklih godina u više navrata obučavali treneri iz Srbije, uglavnom bivši otporaši.

Uvek mi je bilo interesantno kako su mnogi turistički rajevi na zemlji patili od manjka sloboda, odnosno imali loše vlade, kao na primer Maldivi, Fiji i Brunei. Moguće je da zbog prihoda od prirodnih lepota zemlje bogate ovim resursom pate od sličnih problema kao i zemlje bogate naftom. Naime, ni vladi na Maldivima nije bilo preivše bitno šta misle građani jer nije zavisila od njihovog poreskog prihoda. Dok se ovaj problem u zemljama bogatim naftom naziva black curse na Maldivima bi mogao da se opiše kao heaven's curse. Ipak izgleda da zemlje koje žive od turizma pre ili kasnije odustanu od represije jer politička nestabilnost ne pomaže turizmu. Primer Maldiva a nešto ranije i Sejšela upućuju na taj zaključak.

Mama, ja sam još gladan!

Stan i penziju je dobio, sada traži novi bazen.

Uzroci krize ponovo - sekjuritizacija

Želim sada da se pozabavim jednim od popularnih objašnjenja tekuće finansijske krize, koje krivicu svaljuje na neregulisanost finansijskog tržišta u Americi. Reč je o teoriji koju često ovih dana slušamo o tome kako je finansijska inventivnost Wall Streeta, njihove maštovite tehnike trgovine poput sekjuritizacije hipotekarnih zajmova, bila najvažniji faktor krize, za koji je, dakle, odgovorno samo tržište. Na to je ukazao Alan Greenspan, a i stalno zastupa komentator Andreas Breme kod nas na blogu. Beskrupulozni "kauboji" sa Wall Streeta su krivi za sve, i od njih država/regulator mora da štiti jadnog građanina-štedišu, brižjlivijom i strožom regulativom.

No, ako pogledamo istorijat sekjuritizacije u SAD, videćemo da je država kumovala njegovom uvođenju, a ne tržište. Najpre, da opišemo kako ta "sekjuritizacija" uopšte funkcioniše. Sekjuritizacija je proces u kome finansijske ustanove otkupljuju hipotekarne kredite od banaka koje ih izdaju, skupljaju ih u ogormne "pool-ove" i onda izdaju hartije od vrednosti na osnovu tih kredita, i prodaju investitorima. Osoba koja izdaje hipotekarni kredit, nije osoba koja ga sprovodi i kontroliše u svim fazama. Kupci hartija od vrednosti na osnovu kredita mogu da budu investitori širom sveta, a vrlo često su firme sa Wall Streeta.

Na prvi pogled cela ova procedura izgleda dosta glomazno i komplikovano. Zašto bi finansijske ustanove koristile ovako zaobilazne mehanizme prodaje i preprodaje kredita umesto jednostavnog starinskog hipotekarnog zajma, sa učešćem, proverom kreditne istorije i otplaćivanjem duga onome ko vam je kredit dao? Procedura povlači ogromne agencijske troškove, tj osoba koja izdaje kredite radi direktno protiv invstitora tj otkupljivača - ona ima jak motiv da da što više loših kredita i da ih što skuplje "uvalja". Zašto i kako je uprkos tome postojao ogroman broj investitora koji nisu za to marili?

Razlog za to je bio što je država svojim akcijama ograničila koristi konvencionalnog hipotekarnog bankarstva i učiniila čak i tako nesavršeno sekundarno tržište sa hartijama od vrednosti privlačnijim. Razlozi za bujanje "kaubojštine" na Wall Streetu su bila regulatorna ograničavanja normalnog bankarstva. U Americi je kroz 20 vek postojao i funkcionisao jedan oblik banaka koje su specijalizovane za hipotekarne zajmove, Savings and Loans (S&L), koje su radile upravo po modelu "normalnog" konvencionalnog bankarstva. Banka u kraju prima štednju od ljudi na jednoj strani, a na drugoj, na osnovu te štednje, daje kredite za kuće klijentima na starinski, konzervativni način. No, kao posledica njudilovskih ograničenja, određena je maksimalna kamata koje su S&L mogle da daju na štednju, oko 3% (čuvena regulacija Q). Kada je 1970-ih inflacija porasla i na 10% to je posebno oštro pogodilo S&L, i praktično ih dovelo na rub propasti - tržišne kamatne stope su preavzišle daleko one određene regulacijom Q i investioni fondovi su postali mnogo privlačnija mesta za štednju. S druge strane, tradicionalna ograničenja poslovanju banaka u Americi koja su sprečavala širenje preko državnih granica, ograničavale su ovu industriju u pogledu iskorišćavanja svih prednosti ekonomije obima. Obe ove stvari često su vodile hroničnom nedostatku kapitala u S&L kompanijama. Dešavalo se da S&L kompanije u Kaliforniji nemaju para za hipotekarne kredite iako postoji tražnja za njima, a da nemaju načina da dođu do sredstava od drugih banaka u drugim delovima zemlje gde štednje ima. I zašto nas to ne iznenađuje: suočena sa ekonomskim problemom koji je sama izazvala, preko regulacije Q i zabrana širenja na federalnom nivou, država umesto da ukine ta ograničenja smišlja nove, inventivne načine kako da dodatnom regulativom i intervencijama "ispravi" stvar. Uvodi sekjuritizaciju hipoetkarnih zajmova kao jedan od načina da se prevaziđe nestašica kredita. Fredie Mac je osnovan 1970 godine UPRAVO da bi promovisao sekjuritizaciju, tj trgovinu zajmovima S&L industrije. On je sekjuritizovao, pod implicitnim državnim garancijama, milione dolara loših kredita S&L kompanija najpre u Kaliforniji, a onda i drugde, dajući time sredstva S&L da nastave sa kreditiranjem.. U takvim okolnostima, S&L nije morao da ima dovoljno kapitala, tj štednje da bi pokrio svoje zajmove, već je mogao da računa na pare od Freddie Maca. "Affordable housing" i "američki san" su mogli da se nastave.

Dakle, sekjuritizacija hipotekarnih kredita je izmišljena od strane države kako način da se promovišu jeftini krediti za kuće, a da se istovremeno ne ukinu državne regulative koje su te kredite veštački učinile skupim, "in the first place". S&L nikada ne bi tražile sekjuritizaciju da su mogle legalno da povećaju svoju štednju, podizanjem kamata na nju, ili širenjem u druge delove zemlje. Klasični, knjiški primer državnog "rešavanja problema". Da nije bilo prethodnih restrikcija metod sekjuritizacije sigurno nikad ne bi preovladao na slobodnom tržištu, jer ima više troškove od konvencionalnog bankarstva (ima i neke prednosti poput ekonomije obima i minimiziranja agencijskih troškova od strane velikih firmi, ali ta prednost bi iščezla onog trenutka kad bi S&L bile deregulisane, što se nije desilo). (ovde je odličan razgovor o ovoj temi i još mnogo čemu vezanom za krizu, Arnolda Klinga i Russa Robertsa na Econ Talku)

I pazite, kako se stvar nastavlja: 1980 S&L firme dolaze u nove probleme, jer njihovi krediti sa fiksnim ratama prete da budu potopljeni ovaj put od rastućih kamatnih stopa. I FM i FM lansiraju programe Guarantor i Swamp sa ciljem da čistom računovodstvenom prevarom omoguće S&Ls da ne priznaju bankrot. FM i FM otkupljuju loše, nenaplative kredite od S&L, skidaju ih sa bilansa ovih firmi i omogućavaju im da prežive veštački. Tehnički je to izvedeno tako što je S&L omogućeno da razmene loše hipoteke za "dobre" hartije od vrednosti nastale uz pomoć FM i FM na osnovu tih istih hipoteka (!), i da onda koriste te hartije od vrednosti kao kolateral za dalje zaduživanje! Dakle, opet za pribavljanje gotovine, iako nemaju štednje! Tržišna greška? Hm...

I sada dolazimo do velikog finala. Pošto su do kraja 1980-ih većina S&L ovako ili onako propale, vlada pristupa rešavanju prethodnog problema koji je sama stvorila, a koji je nastao njenim rešavanjem prethodnog problema koji je opet sama stvorila. Ovaj put, pokušava da predupredi debakl niske štednje i visokih kredita sličan onom sa S&Ls (što je sama država izazvala sekjuritizacijom), tako što uvodi nove regulative obaveznog kapitala banaka koje su mnogo više nego u slučaju kapitala za sekundarne hipotekarne kredite. Dakle, banka za svaki kredit koji po solidnim uslovima, uz učešće i kreditnu proveru sama izda, mora da drži znatno više kapitala nego za hartije od vrednosti koje neko drugi izda i proda, na kredite sa minimalnim ili bez učešća i bez provere od strane osoblja banke! To je bio vrhunski podsticaj države za "affordable housing"! Dakle, relativne cene konvencionalnih kredita i kredita na sekundarnom tržištu su državnom regulativom bile poremećene u korist loših kredita, a sa altruističkim i egalitarističkim obrazloženjima. Hartije zasnovane na kreditima bez učešća imale su AAA rejting! Državni kartel agencija za kreditni rejting im je davao taj status, a SEC i FED aminovali, iako su imali ingerencije i mogućnosti da intervenišu. SEC je vodio William Donaldson, jedan od najgorih intervencionista u istoriji te organizacije. Ako su sada toliko pametni, zašto nisu sprečili ovaj proces na vreme, dok je još bio u toku? Samo uz krajnje natezanje i semantičke trikove, ovo se može nazvati "tržišnom greškom".

Što više proučavam tekuću krizu, sve više se uveravam da je monetarna politika i u SAD i u Evropi bila odlučujući faktor. Kao što smo Slaviša i ja ranije tvrdili, sekjuritizacija hipotekarnih kredita je bila samo forma kroz koju je kriza kanalisana. Vrlo verovatno bi se i konvencionalni hipotekarni sistem našao u problemu sa ovakvom monetarnom politikom. Znamo da je tržište nekretnina, uz industrije trajnih i kapitalnih dobara, generalno sklono najvišem rastu u vreme buma, i najvećem padu u vreme krize. To što se bum u ovom slučaju odvijao preko sekundarnog tržišta hipoteka, a što sada ono najviše trpi, je stoga što je vlada uterala hipotekarno tržište u taj kanal, veštački uništivši svojim regulatornim intervencijama klasične S&L banke. Ali, ulaganje finansijskih posrednika u rizične hartije na sekundarnom tržištu je bilo jednako "tržišna greška" kao i ulaganje investicionih banaka u trajna kapitalna dobra. Ključni faktor je bila cena kapitala, veštački inlfadirana kreditnom politikom, a ne forma u kojoj se ta inflacija kredita pokazuje. To što je stvar najpre pukla na tržištu hipoteka, verovatno je posledica drugih faktora, tj političkih restrikcija, koje su pogoršale incijalnu krizu, poput operacija Fannie Mae i Freddie Maca koje su pojačale moralni hazard, i regulative vezane za korišćenje zemlje koej su dodatno infladirale cenu nekretnina. Ali, osnovni faktor je jasan - kreditna ekspanzija, tj inflacija. Sekjuritizacija je, što reče, jedan filozof, bila samo "laka pena na površini puko postojećeg".

Kako će se deficit smanjiti

Eto sada ćemo smanjiti spoljnotrgovinski deficit. Pošto zbog finansijske krize ili drugih razloga kapital slabije ulazi u zemlju, vrednost dinara prema evru pada. To pogoduje izvoznicima, a poskupljuje uvoznu robu u dinarima. Uvoznici će manje uvoziti jer je uvoz skuplji, građani će manje trošiti jer je manje novca iz inostranstva koji bi to platio.

Slabiji ulazak kapitala naravno nije dobra stvar. Najbolje bi bilo kad bi novac u zemlju ulazio neprestano. Ali sada se vidi da nema reči ni o kakvom "slomu" koji su analitičari najavljivali onog trenutka kada kapital prestane da ulazi i kada "spoljnotrgovinski deficit nema više čime da se finansira". To prosto u sistemu fleksibilnih kurseva ne funckioniše tako. Eto sada kapital prestaje da ulazi, ali nikakvog sloma nema, ima samo prilagođavanja preko kursa. Manji priliv kapitala samo znači manju ponudu deviza u odnosu na dinare, što onda znači slabiji dinar, što onda znači manji uvoz a veći izvoz, odnosno manji spoljnotrgovniski deficit. Prilagođavanje je automatsko.

Narodna banka ne bi trebalo da interveniše na tržištu deviza, nego da pusti da se dinar prilagodi kapitalnim tokovima, što za sada i radi. Sve i kad bi htela da interveniše, to ne bi mogla dugo da radi jer bi se devizne rezerve na kraju istopile. Kao što je uglavnom pustala dinar da nesmetano raste, sada treba da ga pusti da pada. Ako se je već odlučila za politiku fleksibilnog kursa, najbolje je pustiti valutu da se prilagođava tokovima kapitala. U suprotnom, može uvek vezati dinar za evro ili direktno uvesti evro. Jedino što ne treba da radi je da fino šteluje kurs prema svojoj ideji šta je"realno".

Bilioni

U senci priče o $700 milijardi državne pomoći bankama u SAD promakle su nam mnogo veće cifre u Evropi. Economist navodi ukupni iznos od čitavih 2,556 milijardi dolara u evro zoni.

To je više nego trostruki iznos od onog u SAD, za ekonomiju slične veličine. Po zemljama, Nemačka izdvaja $680 mlrd., Francuska $460 mlrd., Holandija $260 mlrd.

Snaga selotejpa

Naučnici sa UCLA-a su otkrili da odlepljivanje selotejpa u vakuumu generiše X - zrake (prenosi NY Times, a ne Onion).

Obamino levičarenje?

Obama se često naziva "najlevljim" članom Kongresa. Teško je znati na šta se ova tvrdnja tačno odnosi, ali pretpostavljam da se radi o nalazu "National Journal"-a da je Obama najliberalniji senator u 2007. godini. (Podsećanja radi, ista organizacija je i Džona Kerija 2004. proglasila za najliberalnijeg senatora, što mi je odmah malo sumnjivo).

Nešto detaljnija analiza (koju je radilo nekoliko profesora sa Prinstona i UCLA-a) pokazuje da to nije baš tako, odnosno da je Obama prilično prosečan član Kongresa iz redova Demokratske stranke. Iako se sam rad pretežno bavi poređenjem Obame i Klintonove, u radu je analiziran i Mekejn. Razlika između Obame i Mekejna je naravno velika, ali manja nego između prosečnog demokrate i republikanca (jer je Mekejn "levlje" od prosečnog republikanca nego Obama od prosečnog demokrate).

Meni je lično bio daleko zanimljiviji nalaz da je najlevlji republikanac desno od najdesnijeg demokrate, odnosno da skoro uopšte ne postoji preklapanje. To je za mene prilično iznenađenje. Mislim, znao sam da je američka politika prilično podeljena, ali nisam znao da je ovoliko podeljena. Šta više, izgleda da ta podeljenost raste.

Saopštenje MMF-a

Tek skoro sam naišao na ovo saopštenje za štampu MMF-a od 24. septembra po okončanju posete misije Beogradu. Kažu da je rast BDP kod nas zasnovan na rastu bankarskog sektora, telekomunikacija i šopingu. Valjda misle potrošnji. Interesantno je da kritikuju vladu zbog loše investicione klime, pogotovu jer se naši političari stalno hvale kako je kod nas idealno ulagati. Sve ostalo je više manje poznato.

Pozovi CIA za savet za ulaganje

Kada je 1951. Jacobo Arbenz pobedio na izborima u Gvatemali počeo je da sprovodi redistribuciju obradive zemlje. Ako neko ima mnogo neiskorišćene zemlje bio je prisiljen da je proda državi po ceni koju su vlasnici naveli kao vrednost u poreskim prijavama. Naravno, daleko ispod tržišne vrednosti. Američka kompanija United Fruits Company (Chiquita banane) je bila ozbiljno ugrožena. Međutim, 1954. je CIA sponzorisla vojni puč koji je Arbenza udaljio sa vlasti pod izgovorom da sarađuje sa Sovjetskim Savezom i vratio zemlju originalnim vlasnicima.

Dokoni ekonomski "forenzičari" su uporedili rast cena akcija UFCa sa datumima kada su održani sastanci na kojima je isplaniran prevrat i kada je izdato tajno predsedničko odobrenje da se akcija sprovede, pošto su ova dokumenta postala javna. Zaključak je da je par meseci pre prevrata cena akcija skočila 10% dok je posle skočila za samo još dodatnih 3,5%. Predsednik UFCa je inače bio u srodstvu sa direktorom CIAe koji je inače služio i u bordu kompanije. Iako je u pitanju bila najstrožije čuvana državna tajna insajderi nisu mogli da odole. Tržište izgleda dobro predviđa i ishode prevrata. Procenat rasta akcija preduzeća koje su imale poslovne interese na Kubi pred operacijom u Zalivu svinja su znatno manje porasle. Stoga, ako vas zanima ishod sličnih akcija ne škodi ako pratite i berzu.

Naše tajne službe, lišene mogućnosti da pristojno zarade ulaganjem u hartije od vrednosti, su morale da se snalaze.

To se nekada zvalo Omladinska zadruga

Danas:
Tek poslednjih godina počinje istinsko institucionalno uključivanje mladih u društvo, a neposredni izvršilac tog zadatka je Ministarstvo omladine i sporta. Pored nedavno usvojene Nacionalne strategije za mlade, koja tek treba da se primeni, najkonkretniji rezultat su kancelarije za mlade, kojih je do danas otvoreno ukupno 52 - 48 lokalnih i četiri regionalne. U proceduri je osnivanje još 45 lokalnih kancelarija.

Reforma pravosuđa

Tadić najavljuje reformu pravosuđa. Ustvari ništa posebno ne najavljuje nego samo kaže kako je reforma neophodna. Kaže da je nedopustivo da ima preko 4,000 predmeta koji su zastareli i da procesi traju 20 godina. Slažem se, ali on ne nudi nikakvo rešenje osim što ulaže javnu kritiku. Jedno rešenje bi bilo ograničiti trajanje sudskog procesa. Tako, da recimo imovinski spor ne može da traje duže od 3 meseca na primer. U tim sporovima koji traju 20 godina teško da ćete skupiti više od 100 sati samog suđenja. Zašto se ne bi sudilo dan za danom kao u Americi. Dokaze ili imate ili nemate, 6 meseci čekanja je bespotrebno.

Ja imam nekoliko procesa već više od pet godina pred Prvim opštinskim sudom, što me naravno ne čini ekspertom, ali je i meni laiku očigledno da je ogroman problem odlaganje suđenja zbog nepojavljivanja stranaka ili svedoka i po nekoliko puta. Zašto je problem privesti ljude ako se ne odazovu na prvi poziv? Zašto čekati par godina da bi se izdao nalog za privođenje?

Tadić me je malo razočarao jer mu je glavni primer blage kaznene politike krivično delo trgovine narkoticima. Na stranu što to ne treba da bude krivično delo na prvom mestu, jer je u pitanju kriminal bez žrtve, posebno mi smeta što Tadić relativizuje dužinu kazne. Pa tako ispada da 2 do 12 godina predstavlja blagu kaznu. Ko je proveo jednu noć u zatvoru ili bar odslužio vojsku zna da ceni svaki sat slobode, a kamoli 12 godina.

Nije loše

Marko nas stalno podseća da marže nisu isto što i profit, dok su sasvim različite od rabata. Izjava ministra trgovine Slobodana Milosavljevića je ipak osvežavajuća. Na pitanje da li je Vlada Srbije spremna da pozove trgovce da smanje marže, ministar je kazao da je spreman da on to učini, ali da je u Srbiji "stvorena fama" da su marže previsoke.

Boris Begović u Politici

Nedavno sam otkrio seriju zanimljivih tekstova Borisa Begovića objavljenih u Politici: tiču se uglavnom Vašingtonskog konsenzusa. Rekao bih da je njegovo stanovište vrlo blizu onome koje sam ja zastupao ovde, braneći vašingtonski konsezus - šta ima što ne valja u principima VK? Meni se posebno dopada njegov tekst o Stiglitzu, koji odlično ilustruje svu šupljinu predloga "nobelovca Stiglitza".

Očigledno je!

To je čest argument koji se čuje u raspravama "laika", a vezano za ekonomiju. Recimo, "vidi se iz aviona da Delta ima monopol", ili "očigledno je da gde MMF prođe tu trava ne raste", ili "očigledno je da će izvori nafte pre ili kasnije presušiti", ili "očigledno je da stanovništvo Zemlje ne može neograničeno da raste".

Prvo, o očiglednosti: očigledno je da se Sunce okreće oko Zemlje, kao što je očigledno i da je Zemlja ravna ploča. A razmislite tek o ovome: ako je obim Zemlje 40 hiljada kilometara, koliko dugačak mora da bude kanap koji bi "opasao" Zemlju na 1 metar visine od tla? Očigledno je da mora da bude dosta duži od tih 40.000 km. A, u stvari, mora da bude duži svega za 6,28 metara. A šta tek reći za činjenicu da isto važi i za Sunce (čiji je obim skoro 4,5 miliona km), odnosno da dužina kanapa koji bi opasao Sunce na 1 m od tla treba da takođe bude samo za 6,28 metara duža od tih 4,5 miliona km? Očigledno? Pa, ne baš. (za one kojima nije jasno - formula za obim je 2*r*Pi; ako poluprečnik povećate za 1 metar, obim se povećava za 2Pi metara, bez obzira na početni poluprečnik)

Poenta je da mnoge stvari koje su očigledne prosto nisu tačne.

Što se Delte tiče, nalaz ne može da se zasniva na očiglednosti. Onome ko sve kupuje u Delti je očigledno da Delta ima monopol, a onome ko kupuje samo u Merkatoru deluje sasvim očigledno da su priče o monopolu Delte čista glupost.

Što se MMF-a tiče, on radi pretežno sa problematičnim zemljama. Nekada njihovi saveti uspeju, nekada ne uspeju, ali poređenje tih zemalja sa zemljama koje nisu nikada radile sa MMF-om je glupo. Na primer, ja sam siguran da u Srbiji mnogo više umiru ljudi koji idu kod lekara, nego oni koji ne idu. Da li to znači da je očigledno da lekari ubijaju ljude? Naravno da ne, već to znači da kod lekara idu oni koji su bolesni.

Da li je očigledno da ćemo potrošiti svu naftu? Sasvim sigurno deluje da jeste: količina nafte je ograničena, a potrošnja raste. Kako uopšte može neko da tvrdi da nećemo potrošiti svu naftu? Pa, ako uzmete u obzir cene, onda uopšte nije očigledno, jer kako rezerve nafte počnu da opadaju, cena nafte će rasti, tražnja za naftom će padati, a tražnja za drugim izvorima energije će rasti. Verovatno ćemo preći na nešto drugo dosta pre nego što se nafta potroši, ali nije izvesno.

Slično važi i za stanovništvo Zemlje. Ako su resursi ograničeni, a stanovništvo raste, onda je očigledno da postoji neki limit za rast stanovništva i da je nužno nešto uraditi kako bi se sprečio preveliki rast stanovništva. Međutim, ako pretpostavite da resursi i produktivnost nisu ograničeni (što nam prethodnih 200 godina dokazuje), a da postoji i neki endogeni limit rastu stanovništva (sve razvijene zemlje su prošle kroz demografsku tranziciju), onda čak ni to nije očigledno.

Neke očigledne stvari su tačne, a neke očigledne stvari nisu tačne. Samim tim, očigledno je da zaključke ne treba zasnivati samo na tome što je nešto očigledno.

Vobanov povratak u budućnost

Novi Statut Vojvodine, koji je inače pun bisera jer taksativno navodi ovlašćenja pokrajinske vlade, između ostalog propisuje da Skupština Vojvodine osniva razvojnu banku. Vojislav Koštunica je kritikovao ovaj potez jer ga smatra neustavnim, jer je bankarski sistem u nadležnosti Srbije. Jedan od autora Statuta odgovara da se banka neće baviti monetarnom politikom što je prerogativ jedino NBS pa posledično i neće biti problema sa Ustavom.

Bojan Pajtić lepo kaže: Uvođenje institucije razvojne banke Vojvodine znači poboljšanje pozicija u privredi. Statut ... implementira sredstva .. i obezbeđuje da ona budu usmerena u razvoj infrastrukture, nova radna mesta i razvoj privrede. Šta je tu nejasno?

Pa za početak bi bilo lepo reći da se radi o novoj državnoj banci, a sa njima postoje dva velika problema: centralnoplanska alokacija sredstava i korupcija. Netržišna alokacija sredstava dovodi do finansiranja inferiornih projekata, čija je ekonomska smislenost sporedna u odnosu na političke ciljeve. Takvi krediti su i doveli do finansijske krize u Americi. Ako to nije previše ubedljiv primer, setite se Beobanke, Jugobanke i sličnih. Valjda vojvođansko rukovodstvo smatra da građane Vojvodine treba podsetiti kako može ekspeditivno da se da kredit nekom gubitašu da isplati plate ili da nije loše graditi nerentabilne puteve. One, koje privatni investitori procene previše rizičnim ili neisplativim. Najveći gubitak nije samo što će se novac ulagati rizičnije i manje profitabilno (cilj će sigurno biti jeftini krediti), već oportunitetni trošak. Novac koji građani ne ulože sami je ustvari najveća tragedija ove buduće državne banke. Umesto da taj novac građani sami investiraju preko privatnih banaka u najisplatljivije investicije, to će umesto njih raditi Pajtić i ekipa.

Korupciju takođe ne treba zanemariti. Da li ima nekoga da sumnja da će značajne kredite od državne banke dobijati isključivo politički podobni? Državna banka će tako postati novi NIS ili Telekom, gde će članove upravnog odbora i menadžment imenovati stranke na vlasti a koji će za račun političara činiti usluge pojedincima i firmama od važnosti za političku elitu. Da se razumemo nije u pitanju problematična istorija Bojana Pajtića već sistem koji jednostavno motiviše razvoj korupcije.

Nisam siguran da je Koštunica u pravu kada kaže da je osnivanje ove banke neustavno. Ne znam gde to Ustav brani državnim organima da osnivaju preduzeća. Čudno je kako mu smeta banka koju osniva pokrajinska vlada a ne smeta mu poslovanje recimo Poštanske štedionice ili drugih banaka gde republička vlast ima deo vlasništva. Ja bih voleo da Ustav zabranjuje državi da se bavi privrednim aktivnostima, ali mislim da to nije slučaj. Sa druge strane to što Ustav dozvoljava osnivanje državnih banaka ne znači da to nije najgora stvar koju vlast može da uradi za građane Vojvodine. Nacionalni investicioni plan je barem vremenski ograničen, dok ovaj državni monstrum preti da bude večan.

Obamin socijalizam

Ovo je retka prilika. Za nedelju dana za američkog predsednika će verovatno biti izabran čovek koji je otvoreni socijalista i čiji je glavni projekat poništenje američkog Ustava da bi se obezbedila "radikalna" redistribucija bogatstva. Verujem da je reč o jedinstvenom događaju u američkoj i svetskoj istoriji, i velikoj opasnosti za civilizovani svet, u svakom slučaju velikoj opasnosti za slobodno društvo kakvo znamo i Ameriku kakvu znamo i kakvu mnogi od nas vole.

Već smo se dosta bavili Obaminom ekonomskom politikom (ja ću narednih dana probati da sumiram i njegovu i Mekejnovu). Što se tiče sudstva, Obama je gorljivi zastupnik teorije "živog Ustava", tj protivnik tradicionalnog konstitucionalizma. On smatra da ustavne odredbe treba tumačiti u skladu sa interesima "potlačenih klasa". "[W]e need somebody who's got the heart, the empathy, to recognize what it's like to be a young teenage mom. The empathy to understand what it's like to be poor, or African-American, or gay, or disabled, or old. And that's the criteria by which I'm going to be selecting my judges." Tradicionalno shvatanje je da sudija treba da primenjuje zakon i Ustav, a ne da ima simpatije za bilo koga. Obama zapravo kaže da će on postavljati one sudije koje će da sude polazeći od svojih ličnih, političkih i ideoloških predrasuda i ćefova, a ne od slova Ustava ili zakona. Sudije koje će pomagati u njegovom poslu uvođenja "radikalne promene" u Ameriku, a ne neutralno garantovati ljudska prava i slobode.

No, možda je najbolje Obamin socijalizam pokazalo nekoliko skorašnjih događaja iz predsedničke kampanje. Prvi je već poznata afera sa Džoom vodoinstalaterom (Joe the Plumber). Tokom jednog skupa u kampanji u Ohaju, Obami je prišao lokalni vodoinstalater po imenu Džo i pitao ga kako on to misli da donese promenu povećanjem poreza? On, Džo, planira da kupi firmu vrednu 250 000 dolara a Obamino povećanje poreza će ga sprečiti, i to po našem Džou "nije ostvarenje američkog sna" već kažnjavanje uspeha i preduzetništva. Na to mu je Obama odgovorio: "Ja ne želim vas da kaznim, već samo da osiguram da i svako ko stoji lošije od vas takođe dobije šansu da uspe. Kad proširite bogatstvo okolo, onda je to dobro za svakoga". Dakle, opporezivanje je "proširivanje bogatstva naokolo" i to je "dobro za svakoga". Obamina izjava zbog koje su njegovi propagandni timovi (čitaj: svi američki glavni mediji) danima pokušavali na sve načine da diskredituju Džoa, je manifest njegove političke filozofije - bogatstvo stvara država a ne Džo vodoinstalater sam.

Osim toga, pre nekoliko dana je isplivao jedan stariji intervju Baraka Obame iz 2001 godine koji je zaista zastrašujući. U njemu Obama lamentira nad sudbinom pokreta za građanska prava u SAD i tvrdi da je njegova najveća tragedija bila u tome što nije uspeo da obezbedi redistribuciju dobara na širokoj skali, odnosno što se fokusirao na sudove umesto na politiku. Krivica pokreta za građanska prava je po Obami bila u tome što se borio za građanska prava pred sudovima, a ne za socijalizam u Americi kroz političko organizovanje. I kaže da je pravi problem sa tim pokretom u tome što "nije bio dovoljno radikalan" i da se "nije probio van ustavnih okvira koji su postavili Očevi Utemeljivači". VAU! Nisu bili dovoljno dobri jer nisu uspeli da ponište Ustav!

U ovom kratkom isečku imate Obaminu izjavu da je sam američki Ustav krivac za to što je Amerika danas nepravedno društvo, jer nije dozvolio redistribuciju dohotka. Ustav, po rečima Jednog, odražava "fundamentalnu grešku" američkog društva, i svojom zabranom redistribucije je "popločao put za ono što je Amerika danas".

Ruzvelt jeste pokušavao da zaobiđe i pogazi Ustav na svaki mogući način, uključujući i pritiske i pretnje Vrhovnom sudu, da bi sproveo svoje protivustavne socijalističke mere u ekonomskoj politici, a i inače. Ali, čak se ni on nije usudio da kaže da je sam američki Ustav fundamentalna greška koja je kriva za to što Amerika danas izgleda tako žalosno kako izgleda. Glavni politički projekat ovog novog Mesije je poništenje američkog Ustava. Na kakvom je to moralnom, intelektualnom i političkom dnu Amerika kad jedan ovakav lik može da dobije predsedničke izbore? Da ne govorim o podršci "libertarijanaca".

Update; Dva dobra komentara na ovu temu, ovde i ovde.

"Alan je slegao ramenima"

Najbolji naslov koji sam video u poslednjih nekoliko dana, aluzija na "Atlas je slegao ramenima", roman Ayn Rand. Alan o kojem se radi je Greenspan, u mladosti redovni član njujorškog kružoka Ayn Rand. Jedan njegov esej može se naći u "Kapitalizam, nepoznati ideal", jednoj od nekoliko knjiga Ayn Rand u srpskom prevodu Global Booka.

Alan Greenspan je ovih dana slegao ramenima pred kongresmenima koji su od njega dosta agresivno tražili da prizna svoj deo krivice za finansijsku krizu. Ako pogledate novine, izveštaji kažu da je Greenspan priznao da je protržišna ideologija u koju je verovao bila pogrešna. Ali ako pogledate transkript pitanja i odgovora, teško je videti kako su novinari došli do tog zaključka.

Još važnije, ako vam je stalo do Greenspanovog mišljenja, treba pre svega pogledati tekst njegovog originalnog svedočenja. Što se tiče eventualne regulacije, jedina njegova ideja je da se može od banaka koje prodaju hartije od vrednosti pokrivene hipotekama tražiti da i same zadrže jedan procenat tih hartija, kako bi pokazale da i same preuzimaju isti rizik. Ali u pogledu regulacije ukupno, Greenspan kaže sledeće:

Bilo kakve regulatorne promene postaju nebitne u poređenju sa ovim što se već dešava na tržištu. Tržišta hipoteka će posle ovoga što im se desilo sama disciplinovati mnogo bolje nego što bi ih disciplinovala bilo kakva regulacija.

Nije da bi njegovo priznanje imalo nekakvu težinu jer se od njega kao jednog od glavnih krivaca za finansijsku krizu i očekuje da prst uperi negde drugde, ali iz svedočenja je zaista teško reći šta je to tačno Greenspan priznao. A u poslednjoj rečenici još i kaže da se tržište najbolje reguliše samo od sebe.

Reforma porodilišta

Pokrenuta je inicijativa za potpisivanje peticije za poboljšanje uslova u srpskim porodilištima. Sasvim iskreno, smatram da to jeste veoma ozbiljan problem. Tretman kojem su trudnice i bebe izložene u našim porodilištima je često zastrašujući. Ali, iako se slažem sa time da ovo jeste veliki problem, ne slažem se uopšte sa predloženim rešenjem koje se svodi na "mora ministarstvo da napravi Radnu grupu koja će da se pozabavi problemom". Odmah se setim izreke "Ako ne želiš da rešiš neki problem, ti napravi komisiju."

Moje lično iskustvo vezano za porodilište je pozitivno, jer mi se supruga porodila u privatnom porodilištu, koje je u međuvremenu zatvoreno iz sanitarnih razloga. Zatvaranje tog porodilišta, a ostavljanje "u poslu" državnog porodilišta u koje bi moja supruga otišla da ovo nije postojalo, je analogno zatvaranju Ferarija zato što pravi mnogo ružne automobile, uz istovremeno dozvoljavanje Zastavi da pravi Yugo. Ali, šta da se radi... Sanitarni inspektor koji nema nikakvu primedbu na bubašvabe u državnom porodilištu je već našao neki razlog da zatvori privatno porodilište.

Cena porođaja je bila sledeća - običan porođaj 500, a carski rez 1000 evra. Koliko čujem, toliko otprilike košta i porodjaj u državnoj bolnici, dok "častiš" sve koje treba.

Dakle, moje rešenje za problem trudnica i beba je - kompletna privatizacija porađanja. Da ne dramimo previše, ipak se u daleko najvećem broju slučajeva radi o relativno jednostavnoj proceduri. Iz mog iskustva, mnogo je bitniji odnos sestara, lekara i ostalog osoblja prema majci i porodici (možeš bebu da vidiš kad god hoćeš u toku dana ili noći, svako ima svoju sobu sa TV-om, sestre zaista pomažu majkama za šta god da treba, hrana je ok, WC je čist i prijatan). Kada smo napuštali bolnicu, gazda (bukvalno gazda) nas je ispratio i pitao da li je sve bilo u redu, da li imamo nekih primedaba. 

Dve nedelje posle porođaja je moja supruga sa bebom provela 5 dana u državnoj bolnici i to joj je i dalje jedno od najtraumatičnijih doživljaja u životu - beba plače, niko neće da je uteši, a mojoj ženi ne daju da uđe u boks; mora da nosi iscepanu bolničku spavaćicu, ne sme svoju da donese od kuće "zbog higijene"; u kupatilu 5 stepeni, jer stoje otvoreni prozori, pošto sestre samo tu smeju da puše; mrzelo ih je da pišu otpusnu listu u petak, pa je ostala do ponedeljka potpuno nepotrebno, itd. Naravno, u ponedeljak niko nije pitao "jel sve bilo u redu, jel ste zadovoljni".

Neko će sada reći - lako je tebi da predlažeš privatizaciju, kad imaš 500 evra da platiš porođaj. To je, nažalost (odnosno na moju sreću) tačno, ali evo rešenja. Prvo, ne bih imao ništa protiv kada bi se iz budžeta izdvajala sredstva za porođaje, ako bi to išlo paralelno sa zatvaranjem državnih porodilišta. Država bi mogla da daje vaučere porodiljama u iznosu od po 500 evra koje bi one mogle da iskoriste isključivo za porođaj. Izbor porodilišta bi bio potpuno slobodan. Time bi pare išle ka dobrim porodilištima. Budući da se u Srbiji godišnje rađa oko 70.000 beba, to bi budžet koštalo oko 35 miliona evra. Teško je proceniti koliko bi se uštedelo otpuštanjem lekara i sestara koje sada to rade u državnim bolnicama, ali sigurno nije zanimarljiva suma.

Ukoliko je baš nužno, država može da propiše tačne uslove za otvaranje porodilišta i za minimalnu proceduru samog porođaja (recimo, mora da bude prisutan jedan hirurg, jedan neonatolog, jedan anesteziolog).

Dobra stvar sa ovim predlogom je to što je svima u interesu. Zaista ne vidim nikoga ko bi bio protiv ovog predloga. Što je najvažnije, to bi za majke i decu bilo mnogo prijatnije iskustvo, ali bi i lekarima bila pružena prilika da zarade više para. Naravno, ostaju neka pitanja (tipa, šta se dešava ukoliko se ispostavi da je porođaj problematičan), ali se sve to može detaljnije razraditi.

Iz ne znam ni ja kog razloga, čini mi se da nema nikakve šanse da ovo iko ozbiljno razmotri. Čini mi se da će ministar sa najvećim  zadovoljstvom da osnuje Radnu grupu i "reši problem". Naravno, za par godina će se potpisivati neka nova peticija da se osnuje Anketni odbor koji će razmatrati zašto Radna grupa nije dobro obavila svoj posao.

Novi sajt LibeKa

Libertarijanski Klub LibeK, o kome smo već pisali, se sada može naći i online. Valjda će uskoro početi da pišu i blog.

DSS-ov tržišni vaskrs

DSS kritikuje ugovor sa Fijatom iz tržišnog ugla. Lepo je čuti ali im ništa ne verujem. Za četiri godine koliko su vodili vladu ne sećam se da su se i jednom pozvali na tržište. Ekonomija im je bila manje bitna od Evrovizije. Zašto bi bilo bolje ubuduće?

Prokopijević na Katalaksiji

Ivan je pominjao Prokopijevićev tekst o krizi u Americi. Zaboravio je da ostavi link za tekst na Katalaksiji gde možete naći jedinu kompletnu verziju.

Prokletstvo prirodnog bogatstva

Ovih dana čitam Orijentalistu, sjajnu knjigu koju je Slaviša preporučio pre par meseci, gde je glavni junak naslednik bogatog azerbejdžanskog naftnog magnata. Mnogi ljudi su se u Azerbejdžanu obogatili kada su našli naftu na svojoj zemlji. Danas kada bi je neko našao u dvorištu to bi mu verovatno bila veća glavobolja nego korist jer bi zemlja verovatno odmah bila nacionalizovana ili bar oduzeta na korišćenje na određeno vreme. Danas je 80 odsto sve nafte na svetu u vlasništvu država. Još jedino u Americi možete da se obradujete ukoliko nađete naftu jer jedino Amerika dozvoljava privatno vlasništvo nad mineralnim bogatstvima.

Nije u pitanju samo nafta, pre stotinak godina radilo se o zlatu, drugim rudama pa i soli. Političari su svuda i uvek želeli da stave šapu na najlukrativnije poslove pod izgovorom da rade u opštem interesu. U Americi su nezavisno sudstvo i federalni karakter države doprineli da do toga ne dođe. Mi se danas skandalizujemo kada čujemo da proizvođači vode ne plaćaju naknadu za korišćenje izvora jer je svaki potok nacionalno bogatstvo. Sa druge strane bar dozvoljavaju privatnicima da ih koriste. To sa naftom od sedamdesetih godina nije slučaj. Od deset kompanija koje raspolažu sa najviše rezervi samo jedna dozvoljava pojedincima da kupe deo vlasništva kroz akcije (Lukoil).

Nije tajna da su zemlje bogate naftom uglavnom nerazvijene i da po pravilu pate od nedostatka političkih sloboda. Jedan od osnovnih razloga za takvo stanje je i takozvana crna kletva (black curse). Pošto političari ne zavise od prikupljanja poreza od građana njihovo blagostanje im posledično i nije prioritet. Gotovo sve zemlje bogate naftom u državnom vlasništvu, sa izuzetkom Norveške gde je nafta otkrivena po uspostaljanju vladavine prava, pate od visokog nivoa korupcije. Slučajnost? Verovatno ne.

Najbolje rešenje je denacionalizovati vlasništvo nad mineralnim bogatstvom. Iako je osnovni izgovor za nacionalizaciju bila preraspodela dohodka od privatizacije bi bilo više preraspodele. Ponuda nafte bi porasla jer bi pojedinci imali motiva da je traže a kompanije bi usled konkurencije postale efikasnije. Nije iznenađenje da su najefikasnije naftne kompanije upravo iz Amerike gde ih je slobodno tržište decenijama primoravalo da unapređuju tehnologiju. Veći broj preduzeća bi garantovao i da veliki broj ljudi bude zapošljen ili ima indirektne koristi od celog procesa. Cena nafte bi takođe pala jer OPECov kartel više ne bi imao smisla. Država bi mogla da naplaćuje naknade kao za vodu (obratite pažnju na duple standarde - i voda i nafta su u Srbiji prirodno bogatstvo dok vodu može da vadi svako naftu može samo državna kompanija) i da taj novac koristi za dalju redistribuciju. Jednom rečju svi dobijaju, osim političara, što je valjda dovoljan razlog da do denacionalizacije nikad i ne dođe.

Ako argumenti za povećanje efikasnosti nisu dovoljni možda vas ubedi sudija Moore iz Vrhovnog suda iz Teksasa koji je 1862. po pitanju nacionalizacije zemlje gde je nađena so rekao sledeće: Ukoliko sva zemlja u državi u kojoj postoji mineralno bogatstvo, može biti oduzeta, koliko zemlje bi moglo biti nacionalizovano?... Čije bi privatno vlasništvo bilo sigurno?... Veliko prirodno bogatstvo države koga se sa pravom ponosimo i od koga pouzdano očekujemo da bude izvor budućeg bogatstva i prosperiteta bi se pokazalo kao izvor ogromnog zla, i ne bi bilo ništa gore što može da se desi ovoj državi od geološkog istraživanja za razvoj mineralnih bogatstava.

Sudija Moore je ovo rekao pre nego što je u Teksasu nađena nafta. Koliko je bio u pravu govori i činjenica da bi 70 procenata Teksasa danas bilo u vlasništvu države da se tome nije usprotivio.

100 dana ničega

Ministarstvo zdravlja je takođe prestavilo rezultate rada (i ovde) za prvih 100 dana vlade, na stranu što isti čovek vodi ministarstvo više od 1,500 dana. Kao osnovni uspeh Ministarstva navodi se zapošljavanje 1,000 zdravstvenih radnika. Čestitam! Ministarstvo uspešno sprovodi strategiju za prepolovljavanje nezaposlenosti u zdravstvenom sektoru do 2010. Ako ovako nastave do tada će zaposliti još 4,000 novih. Da je sreće pa da prebace normu i reše problem nezaposlenosti uopšte. Opšte je poznato da je najveći problem koji građani Srbije imaju po pitanju zdravlja nezaposlenost u zdravstvu pa je u redu da se sa tim problemom ozbiljno uhvati u koštac.

Osim zapošljavanja dodeljeno je 1,000 dugoročnih stambenih kredita zdravstvenom osoblju a povećane su im i plate za 5 odsto. Pored toga kupljeni su neki uređaji, okrečene neke zgrade a instalirana je i kotlarnica na gas u Kliničkom centru zbog uštede (valjda nisu predvideli poskupljenje). Na kraju se pominje i broj uredbi i predloga zakona koje je Ministarstvo pripremilo. Jedino što mi je bilo interesantno je predlog uredbe o dobrovoljnom zdravstvenom osiguranju. Pretpostavljam da će se to plaćati preko obaveznog državnog. Znači i nije neka reforma.

Sve u svemu uglavnom se sve svodi na zdravstvo a gotovo ništa na zdravlje. Zato me je i iznenadilo što je na kraju dokumenta napisano da je prioritet broj jedan Ministarstva zdravlja da pacijent bude u središtvu zdravstvenog sistema. Kako? Milosavljević ima teoriju koja kaže da bi pacijent bio u središtu sistema neobično (je) važno planiranje zdravstvenog kadra. Mene ta logika nekako zaobilazi. Razumem da je bolje imati više zdravstvenih radnika nego manje, ali ne mislim da je to najbolji i jedini način za povećanje kvaliteta usluge. Konkurencija svuda dovodi do boljeg kvaliteta. Zašto bar ne počne sa razvijanjem sistema konkurencije u kome bi privatne bolnice mogle ravnopravno da se takmiče sa državnim? Makar da napiše strategiju može i bez akcionog plana, da nam pokaže da mu je stalo. Naprotiv, do sada se samo trudio da tu konkurenciju guši ograničavanjem prava zdravstvenih radnika da rade i u privatnoj praksi. Jasno mi je da je to verovatno najbolnija i najkomplikovanija reforma koja može da se sprovede ali mi je neverovatno da je ovaj ministar praktično nije pomenuo za pet godina svog neprekidnog mandata. Ako jeste izvinjavam se, ja ga bar nisam čuo.

Ministarstvo zdravlja bi trebalo da se preimenuje u Ministarstvo zdravstva pošto više vode računa o zaposlenima u sektoru nego o zdravlju građana. Doduše, nisu jedino ministarstvo kojima "pacijenti" nisu u centru sistema.

Customer is King

U petak sam pokušao da kupim kartu Pariz - Beograd preko Jatovog sajta jednom prijatelju ali iz nekog razloga nalog nije mogao da se izvrši. Moj prijatelj je pozvao poslovnicu u Parizu i evo kako je tekla komunikacija otprilike.

Putnik: Moj prijatelj je pokušao da kupi kartu online ali je prodaja odbijena. U čemu je problem?
JAT: Karte ne mogu da se plaćaju tuđom karticom.
Putnik: Ali pre dve nedelje smo na isti način kupili kartu?
JAT: Na tom letu ionako ima samo još dva mesta.
Putnik: Da li možemo nekako da kupimo kartu?
JAT: Samo ako vi platite.

Air France nije pravio problem.

Lakše je sa totalitarizmom

"...veliki deo ove knjige odnosi se na uslove koji vladaju u anglosaksonskim zemljama. Ipak, celovitu teoriju proizvodnje koju ova knjiga predlaže mnogo je lakše prilagoditi uslovima jedne totalitarne države, nego što se teorija proizvodnje i raspodele datog proizvoda može prilagoditi uslovima jedne slobodne konkurencije i gde preovlađuje laissez-faire."

To je John Maynard Keynes, iz uvoda nemačkom izdanju svoje "Opšte teorije zaposlenosti, kamate i novca". Godina 1936, olimpijska, na vlasti totalitarne države o kojoj Keynes govori političar u usponu.

Negde u to vreme kolega Mises beži iz Beča zbog jevrejskog porekla, kolega Hayek odlazi iz solidarnosti.

Evo i muzičke želje za kejnzijance.

Kraj kapitalizma

Pre par nedelja je bilo priča da će finansijska kriza dovesti do kraja kapitalizma.

Kao posledica krize, u Srbiji su prepolovljeni (a na kratak rok i ukinuti) porezi na kamatu i kapitalnu dobit, a izgleda da ni penzije neće biti povećane.

Nije loše, za "kraj kapitalizma", ako mene pitate.

Mada, moram priznati da mi se ne sviđa to što je uvedena potpuna garancija na štedne uloge do 50 hiljada evra. Mislim da bi daleko bolje bilo da se svaki depozit, bez obzira na iznos, garantuje u određenom procentu, recimo 50%, ili 90%. Radi se o tome da je vlada sada efektivno ukinula svaku necenovnu konkurenciju u bankarskom sektoru. Do sada su ljudi morali da uporede kamatnu stopu, koju banka nudi, sa rizikom polaganja štednje, pa su neki bili spremni da prihvate nižu kamatnu stopu na štednju, jer su verovali da im je depozit relativno sigurniji. Sada, kada su svi depoziti sigurni, svi će gledati samo kamatne stope, što znači da će štednja ići ka bankama koje imaju relativno rizične plasmane.

Moralni hazard je opšti fenomen - čim nešto garantuješ, sistem postaje rizičniji. To, prosto, ne može da se zaobiđe, ali se problem može umanjiti time što garancija ne bi pokrivala ceo iznos.

Tipičan primer je osiguranje automobila od krađe. Ako osiguravajuće društvo pokriva celokupan iznos, onda neki vozači neće čak ni zaključavati auto. Ali, ako se pokriva 80 ili 90% vrednosti automobila, onda će makar svi automobili biti zaključani.

Žirafa kao buranija

Srpski budžet je veoma netransparentan. Poreski obveznici i posle čitanja budžeta od 80 strana ne mogu da imaju predstavu o tome na šta se ustvari troši njihov novac, odnosno oko 8 miliardi evra godišnje. To najslikovitije pokazuje priča o Palminoj žirafi. To je stavka od 300,000 evra koju naravno u budžetu nigde nema. Žirafa je još i najmanje bitna. Iz budžeta se verovatno finansiraju još veće gluposti, ali pošto je budžet škrt kakav jeste, ostaje nam da se bavimo ovim trivijalnim stvarima.

Problem je što naš budžet ima ogromne stavke, od par milijardi dinara, za određene subvencije, transfere i dotacije za koje se jedino kaže da će se trošiti na osnovu odluke vlade. Odatle žirafa. Zar je toliko teško detaljno isplanirati rashode za samo godinu dana? Kada administracija u Americi pripremi budžet u februaru (za narednu fiskalnu godinu) građanima je dostupna prilično detaljna verzija sa više hiljada strana koja je dostupna zainteresovanima. Štampane verzije, u par knjiga, se prodaju. Za svaki program koji se finansira poreskim novcem postoje analize o korisnosti i detaljna objašnjenja na šta će se trošiti novac.

Pošto je naš budžet takav kakav jeste i ne čudi činjenica da se naši novinari bave platama poslanika i državnih službenika, kao i mojom omiljenom temom, cenom hrane u skupštinskom restoranu. Dok se mi zamajavamo koliko poslanike koštaju pogačice, milijarde dinara poreskih para se troše na krajnje besmislene stvari. Da nije bilo žirafe verovatno ne bi ni znali koliko besmislene.

Predlog zakona o budžetskom sistemu koji i dalje može da se nađe na sajtu Ministarstva finansija je predviđao da se u budžetu specifično navedu programi koje vlada finansira, što bi omogućilo da se ovi troškovi prate i po potrebi kritikuju. Nažalost, predlog je čini mi se nova vlada povukla iz procedure. Izgleda da nam je i ovo što sada imamo dosta.

Programski budžet bi svakako unapredio situaciju ali ne bi rešio sve probleme. Troškovi javnih preduzeća su još netransparentniji i kao takvi su još pogodniji za isplate političkih usluga. Koje tajne kriju NIS, EPS i Telekom možemo samo da nagađamo. Nesumnjivo ima brojnih sponzorstava i štetnih ugovora koje ove firme potpisuju po nalogu političara.

Bilo bi lepo da vlada počne sa objavljivanjem detaljnijeg budžeta. Što se javnih preduzeća tiče, nemam ništa protiv da se strpim do privatizacije, koja će njihovu transparentnost učiniti manje važnom.

Radikalski efekat

Ostalo je nešto manje od dve nedelje do predsedničkih izbora u Americi i po svim relevantnim istraživanjima javnog mnjenja, da se izbori održavaju danas Obama bi bio siguran pobednik. Pollster i RCP predviđaju da Obama već ima sigurnih 286 od potrebnih 269 delegatskih glasova. Jedino otvoreno pitanje je da li će rasa igrati ulogu na izborima odnosno da li ima dovoljan broj ispitanika koji se stide da kažu da neće glasati za Obamu zbog boje kože? U američkoj politici se ovo naziva Bradleyjev efekat (nekada i Wilderov efekat) po Tom Bradleyju, afričkom amerikancu koji je izgubio izbore za gradonačelnika Los Anđelesa 1982. godine iako su istraživanja najavljivala njegovu pobedu.

Daniel J. Hopkins je uradio istraživanje i zaključio da iako je Bradleyjev efekat postojao 80-ih i 90-ih godina to bar na nacionalnom nivou više nije slučaj. Po Hopkinsu reforma sistema socijalne pomoći za vreme Klintonove administracije je najviše doprinela promeni. Zaključuje da na predsedničkim izborima u Americi rasa nije tema jer je ni sami kandidati ne pominju. Da se rasa potencira u kampanji bilo bi mesta za nagađanja. Hopkins tvrdi da isti princip važi i za lokalne izbore, ako se rasa ne potencira onda Bradleyjev efekat izostaje.

Cela ta priča me podseća na rezultate radikala koji su proteklih godina bili prilično potcenjeni pred izbore. Ako pretpostavimo da njihovi rezultati nisu bili namerno potcenjeni već da je to zaista bio svojevrsni radikalski efekat, odnosno da su se glasači stideli da kažu da glasaju za radikale, onda može da se zaključi da je došlo do svojevrsne rehabilitacije radikala pošto ove godine konačni rezultati radikala, koliko se sećam, nisu previše odstupali od istražianja ili su čak bili precenjeni.

Kako sada stvari stoje američki izbori su prilično izvesni. To misle i kladioničari tako da Intrade daje više od 83% verovatnoće Obami. Ako kladioničari u Beogradu nude niže, eto prilike.

Hong Kong

I ekonomski najslobodnija zemlja na svetu je uvela minimalnu obaveznu platu.

(Post o posledicama takvih ideja je ovde.)

Kolika je normalna marža?

Razgovor Danice Vučenić i Milana Ćulibrka u Kažiprstu:

92: U poslednje dve godine, otkad je počela priča o monopolima u Srbiji, se suočavamo s terminom marža i stalno su te marže problem i nikako da ih rešimo. Šta znači podatak da neko preduzeće, mislim da je Čoka, to smo sinoć čuli, uzima na ime marže 40%? 

Ćulibrk: Znači, ja nabavljam gas po 100 evra, vama prodajem po 140, super, odličan biznis. 

B92: Kolika je normalna marža? 

Ćulibrk: Znate šta, na zapadu se dobrim profitom smatra zarada od 9 do 10%, ali odličnim profitom, godišnje. Znači, ako uložite 100 miliona ili 100.000 evra na godinu dana, pa dobijete na kraju 110.000 to je odlična zarada. Ovde ako ne možete preko noći da zaradite 40% ništa se ne počinje. 

Vidite kako je lako pređeno sa pojma "marže" na pojam "profita", iako to nije ista stvar, zato što postoji mali problem koji se zove "ostali troškovi". Ako sediš u kancelariji i preko interneta trguješ nečim, onda i marža od 0,01% može da bude ogromna. Ali, ako tvoja preprodaja nečega podrazumeva visoke inicijalne troškove (polaganje cevi, postavljanje kompresorskih stanica i šta ja znam) i visoke operativne troškove (održavanje, naplata), onda je "normalnost marže" potpuno relativna stvar.

Lako je izjaviti da je normalan profit oko 7-8%. Ali, nemoguće je brojem odgovoriti na pitanje "Kolika je normalna marža?" bez dodatnih podataka. Najbolji odgovor je, verovatno, "Ona marža koja omogućava ostvarivanje normalnog profita".

Ostatak intervjua je veoma dobar.

Ko treba da se žali?

Kaže Nenad Čanak u Kažiprstu, vezano za poskupljenje gasa:

"Da, i moram da Vam skrenem pažnju na 180.000 domaćinstava, koliko koristi gas u Vojvodini, naspram 20.000 domaćinstava koliko koristi gas van teritotorije Vojvodine, a u Srbiji. Znači da je 90% privatne potrošnje gasa na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine. Mi smo zbog toga i tražili da nam se objasni o čemu se tu zaista radi."

Mene, kao nekoga ko živi sa ove strane Dunava, više zanima kako smo uopšte došli u situaciju da je Vojvodina per capita 25 puta više gasifikovana od ostatka Srbije.

Monopoli

Predsednik Srbije Boris Tadić kaže da Vlada Srbije pažljivo analizira ponašanje distributera gasa jer ima informacija da postoje monopoli.

"Ima informacija da postoje monopoli"!?! 

Gas uvozimo isključivo iz Rusije, a jedina trasa je preko Mađarske. Licence za transport prirodnog gasa imaju samo Srbijagas i Jugorosgas, u kojem je Srbijagas suvlasnik sa 25%. Takođe, Srbijagas ima jedinu licencu za upravljanje transportnim sistemom za prirodni gas. Onda se gas prenosi na lokalni nivo, gde uvek jedan (od 29) distributera ima monopol. 

Od četiri faze uvoza, prenosa i distribucije gasa, praktično ni u jednoj jedinoj fazi ne postoji konkurencija i to je tako od pamtiveka. A Vlada "ima informacije da postoje monopoli"... 

Da ne bude zabune, koliko ja vidim, velika većina su državna preduzeća.

Korisne laži

Jedna jako korisna neistina koju su ministri i guverner pustali u javnost je da visoka javna potrošnja izaziva inflaciju. Ni mi ovde nismo izigravali dobre kantijance, nego prihvatili da je bilo koji razlog za smanjenje potrošnje poreskih para po diskrecionoj volji političara dobar.

Dinkić sada ima novu ideju:

Ovo je daleko dublja ekonomska kriza od one iz 1929. Ako se razumete u ekonomiju znaćete da se u ovakvim uslovima ne sme menjati penzioni zakon. To bi bilo kao kada bismo zgradu kojoj preti požar polili benzinom.

To je o povećanju penzija na 70% prosečne plate. Svetska finansijska kriza nema blage veze sa povećanjem penzija. Jedina moguća kriza je izvršenje srpskog budžeta zbog potrošnje na drugim stranama, kao što su žirafe ili subvencije FK Jagodini za ulazak u prvu ligu. Ali prihvatićemo razlog.

Krkobabićev motiv za ovakvo linearno povećanje svih penzija (umesto povećanja minimalne penzije) ionako nije obećanje dato penzionerima u predizbornoj kampanji, jer to sada kod racionalnog političara ne igra nikakvu ulogu. Njegov motiv su naredni izbori, jer ako se ispostavi da glasanje za PUPS znači povećanje penzija, onda će ta stranka dobiti mnogo više glasova i zbog svoje ideološke neutralnosti ("koalicionog kapaciteta") postati stalni činilac u sledećim vladama. Ali ako se ispostavi da od njega nije bilo mnogo vajde, možda ovim glasačima preraspodela dohotka ne bude jedini kriterijum na izborima. Zato da, tačno je, svetska finansijska kriza direktno udara na PIO, jer je poznato da je u portfelju držao veliki broj hartija Lehman Brothersa.

Deklaracija

Politika prenosi Deklaraciju o pomirenju DS-a i SPS-a:

Привреда мора да се обнови свим расположивим средствима, девизним резервама, смањењем буџетске потрошње, прогресивним опорезивањем добити, одузимањем незаконито стечене имовине, стимулативним мерама државе у прилог инвестиционог улагања капитала наших и страних грађана, наших и страних компанија, оснивањем посебних кредитних фондова и сл.

Iskreno se nadam da niko neće ovo previše ozbiljno da shvati, posebno ovo oko korišćenja deviznih rezervi za obnavljanje privrede i ovo oko progresivnog oporezivanja dobiti. Zanimljivo je i to da nisu svesni činjenice da povećanje poreza na dobit DEstimulativno utiče na "investiciono ulaganje kapitala". Izgleda da je ideja oporezovati ulaganje, kako bi se onda ulaganje stimulisalo. Ovo zvuči paradoksalno, ali samo ako niste levičar. Ako jeste, onda je to samo još jedan primer dijalektičkog jedinstva suprotnosti i predstavlja dodatni dokaz da je Marks sve vreme bio u pravu.

Ima u Deklaraciji još zanimljivih stvari, na primer:

Република Србија ће задржати стратешку контролу у најважнијим инфраструктурним и јавним предузећима.

Možda bi bolje bilo da su ostali u svađi.