Kako usvojiti autoput i špijunirati prolaznike

Jedna od (mnogih) stvari koje mi nisu bile jasne u Americi kada sam tamo otišao prvi put su bili znaci pored autoputa poput ovih:

Naravno, radi se o tome što sam ipak odrastao u zemlji u kojoj nikome ne bi palo na pamet da volontira na čišćenju autoputa ili da, alternativno, "sponzoriše" deo autoputa tako što bi plaćao nekome da to radi. Dakle, radi se o programu (detalje možete da pročitate na sajtu Adopt a Highway fondacije) održavanja autoputeva kroz dobrovoljno organizovanje i sponzorisanje održavanja. Čak, izgleda da su uspeli da od ovoga naprave isplativ marketing.

Druga stvar koja mi nije bila jasna su bili ovakvi znaci u gradovima:

Nikako mi nije bilo jasno ko gleda. Jel to neke kamere snimaju, o čemu se uopšte radi? Onda sam pitao pa su mi objasnili da se prosto radi o tome da su se ljudi u nekom komšiluku organizovali da prate sve "sumnjive aktivnosti" i da odmah zovu policiju. Znak služi da upozori prolaznike da ih možda neko gleda i da bi im bolje bilo da sve svoje sumnjive aktivnosti obavljaju negde drugde. 

Dakle, građani se sami organizuju da čiste autoputeve i bore protiv kriminala. Nije ni čudo što mi ništa nije bilo jasno, mene su učili da te stvari mora država da radi, pošto će efekat free ridinga biti suviše jak da bi dobrovoljna akcija bila moguća.

Prekrajanje istorije

Kada istorijske činjenice ne odgovaraju željenoj istoriji, najjednostavnije je promeniti činjenice i dobiti istoriju kakva se želi. O tome smo već pisali , jedan od rodonačelnika Novog primitivizma je to lepo sažeo na duhovit način. Danas su u medijima bila dva događaja od kojih je jedan u maniru potpune groteske, a drugi govori o bedi Srbije.

Prvi događaj koji je smešan i u duhu Elvisa Dži Kurtovića desio se u Splitu. Predsednik NK Hajduk, koji čas pokazuje ljubav prema ustaštvu, čas govori da je bio mlad i neiskusan u godinama koje su poznije nego godine mladalačkog obijanja trafika u Srbalja, rešio da dokaže da Hajduk nije bio omiljen Titov klub. Malo fotošopa i nestade groteskna petokraka sa dresova Sliškovića, Šurjaka i ekipe na kalendaru sa asovima ovog kluba. Kada bih reagovao u maniru naših autora komparativnih regionalnih razlika sa akcentom na budalaštine drugih naroda u regionu, rekao bih da Lukić i Đurić nisu najgori.

Drugi događaj govori o bedi Srbije gde moralne lekcije dele ljudi kojima su krvave ruke i gde se i danas, malo manje konzumira potpuno izmišljena istorija, počevši od Žikice koji ubija policajca u švalerskom pohodu, preko bajki o komunističkom otporu u Beogradu, prećutkivanja zločina koji su počeli još 1941.godine u prvoj republici-modelu, pa zaključno sa potpunim izmišljanjem događaja i biografija koji se nikada nisu desili, a malo više konzumiraju plodovi pljačke i zločina nakon zamene jednog okupatora drugim. Dokazivanje rehabilitacije bilo koga ko je osuđen pred sudovima KPJ je iživljavanje nad idejom pravne države i poziv da niko nikada ne stane iza ovakve države i konsekventno naroda u teškim vremenima sa odgovoršću i integritetom većim i za zrno od integriteta barabe. Danas je prezentovan dokument države koja je imala najbolji uvid i stanje u Srbiji, koja nije imala velike potrebe da falsifikuje našu istoriju jer je shvatila da Britanci neće živeti u neslobodi za razliku od Srba i koji govori ono što znaju i vrapci na grani, a to je da je Mihailoviću mesto gde i drugim ličnostima iz srpske istorije koje su se borile za slobodu, a protiv tiranije.

Mudrosti Milana Tarota

Čini se da imaš istančan osećaj za biznis?

Šoubiz sam učio iz filmova, a ne u školi, za koju mislim da me ničemu nije naučila. Srbija je danas kapitalistički sistem, a država nije krava muzara. Ona je tu da održava red, da uzme pare od poreza i to je to. Svako od nas je sistem za sebe, niko ne treba da čeka pomoć države.

Kada si shvatio tu strašnu istinu?

U 12. godini mi se desilo da mi je doktor umesto minus dao plus dioptriju. Posle toga, ja sam razmišljao i shvatio da državu boli k***c za njenog građanina, inače ne bi doktori radili stvari koje mogu da unište nečiji život. Posle sam se sa ocem ubeđivao jer je on tvrdio „Ne, ne, valjda država zna bolje od tebe“, a to je tako jer su starijim generacijama isprani mozgovi. Sve se zna, završiš školu, vojsku, oženiš se, ali sve su to socijalističke gluposti. Poenta kapitalizma je da treba da menjaš stvari.

Da li ljudi u Srbiji i na Balkanu to shvataju?

Mnogi problemi proističu iz činjenice da je komunizam učinio da ljudi veruju danije lepo biti bogat. Gostujem na raznim televizijama na kojima ljudi nisu primili plate po tri meseca. I on je normalan što radi džabe, a ja nisam normalan što zarađujem? A gazda mu ima šest „Ferarija“ ispred televizije. Moje emisije su na ivici, moram da postignem i gledanost i da zaradim novac, ali uprkos tome, ja do sada nisam imao nijednu žalbu.

Sve u svemu, vrlo zanimljiv intervju. Evo i dva stara relevantna posta: Milan Tarot, državni neprijatelj broj 1 i Reklamacije i zaštita potrošača.

I Engels je shvatio

Trocki nije jedini komunista koji je uvideo da je socijalističko ekonomsko planiranje nemoguće. Mnogo pre njega, sam Friedrich Engels je u kritici socijaliste Rodbertusa napisao nešto za šta bi da ne znate autora najozbiljnije pomislili da je deo nekog članka Misesa ili Hayeka iz debate o nemogućnosti socijalističke planske privrede. Engels pravilno predviđa i nešto što će se dogoditi u SSSR-u sto godina kasnije: imaćemo tone viška šećera a nestašicu kukuruza, imaćemo milione dugmića a nestašicu pantalona. Evo Engelsa:

To desire in a society of producers who exchange their commodities, to establish the determination of value by labour time, by forbidding competition to establish this determination of value through pressure on prices in the only way in which it can be established, is therefore merely to prove that one has adopted the usual Utopian disdain of economic laws.

Only through the undervaluation and overvaluation of products is it forcibly brought home to the individual commodity producers what things and what quantity of them society requires or does not require. But it is just this sole regulator that the Utopia in which Rodbertus also shares would abolish. And i f we have to ask what guarantee we have that the necessary quantity and not more of each product will be produced, that we shall not go hungry in regard to corn and meat, while we are choked in beet sugar and drowned in potato spirit, that we shall not lack trousers to cover our nakedness while trouser buttons flood us in millions. Rodbertus triumphantly shows us his famous calculation, according to which the correct certificate has been handed out for every superfluous pound of sugar, for every unsold barrel of spirit, for every unusable trouser button, a calculation which 'works out' exactly, and according to which 'all claims will be satisfied and the liquidation correctly brought about'.

If now competition is to be forbidden to make the individual producers aware, by the rise or fall of prices, how the world market stands, then their eyes are completely blinded'.

Climategate 2.0

Climategate 2.0 je još gori od prvog Climategatea i svakako mnogo relevantniji od Wikileaksa. Sada prvi put imamo dokaze da su američke državne institucije učestvovale u zaverama prikrivanja podataka. Phil Jones, direktor CRU centra u jednom od najzvučnijih emejlova iz serije Climategate 2.0:

I’ve been told that IPCC is above national FOI Acts. One way to cover yourself and all those working on AR5 would be to delete all e-mails at the end of the process. Any work we have done in the past is done on the back of the research grants we get – and has to be well hidden. I’ve discussed this with the main funder (U.S. Department of Energy) in the past and they are happy about not releasing the original station data.

Pohvala i kritika MUP-a

Prvo pohvala. Prošlog ponedeljka sam uspeo da u jednom danu odradim sledeće:

1. Odjavim prebivalište u jednoj opštini
2. Odjavim automobil u toj opštini
3. Prijavim prebivalište u drugoj opštini
4. Registrujem automobil u toj drugoj opštini

Obe opštine se nalaze na teritoriji policijske uprave Požarevac.

Do pre par meseci ste morali da stanete u red rano ujutru da bi ste dobili broj i onda bi došli kasnije tokom dana da zavrište posao (izvadite ličnu kartu, pasoš, registrujete auto, štagod). Dodatni problem je što je saobraćajna policija van grada, pa onda u principu idete tamo automobilom kojem je već istekla registracija.

Šta se tačno dogodilo u međuvremenu, nisam baš siguran, ali sam čuo da je došao novi načelnik policije, odjednom sve službe rade do 8 uveče, a i saobraćajna policija opet ima šalter i u gradu. Dakle, po svemu što sam ja čuo, radi se prosto o tome da ih je novi načelnik naterao da rade, pa sam eto mogao da sve ovo završim za jedan dan. Svaka čast.

E, sada kritika, a vezano za statistiku kriminala. Koji je osnovni problem sa statistikom kriminala u Srbiji? Pa, glavni problem je to što ti podaci nisu javno dostupni. Verovali ili ne (ja nisam mogao da poverujem), podatak o tome koliko je prošle godine u Srbiji bilo, recimo, ubistava, prosto nije javni. Jedino što jeste javno dostupno je pravosudna statistika koju objavljuje RSZ, ali to nije statistika kriminala. Konkretno, to što je ove godine određeni broj lica osuđen za ubistvo, nema (skoro) nikakve veze sa brojem počinjenih ubistava ove godine.

Dok kod nas ni agregatni podaci za celu državu nisu javni, pogledajte nivo podataka koji pruža njujorška policija - na nivou policijske stanice! Ili, pogledajte sajt britanske policije - možete da unesete svoju adresu i da vidite koliko kriminala ima u vašem komšiluku.

I Trocki je shvatio

Even if the Politburo consisted of seven universal geniuses, of seven Marxes, or seven Lenins, it will still be unable, all on its own, with all its creative imagination, to assert command over the economy of 170 million people.

From Writings, 1932-33 P.96, Leon Trotsky.

HT Brut.

Ante Marković

RIP. Ovde je post o njemu, iz 2009.

Peščanik i EU

Ponovo dobar tekst Vuka Perišića na Peščaniku o EU, liberalizmu i socijalizmu. Odlomak:

Je li liberalizam u krizi? Nije. Iz jednostavnog razloga što ga nema. Vrlo jednostavna matematika svjedoči o trijumfu etatizma, ali i o moralnoj i racionalnoj superiornosti liberalizma. Zar bi se država-noćobdija zadužila preko granice svojih fiskalnih prihoda, preko granica društvenog brutto proizvoda, dakle preko svih granica dobrog ukusa? Noćobdije su fin svijet i njima toliko novaca nije potrebno. Na djelu je država-raspikuća, ovisnik koga treba poslati na liječenje od fiskalnog ruleta. Činjenica da znatan dio javnosti uprkos tome proklinje liberalizam, izaziva mučninu kakvu je izazivao doktor Göbbels kada bi uporno ponavljao očite laži.

Kriza evrozone

1. Pošto su kamate porasle i na nemačke obveznice, a još je i deo obveznica sa originalne aukcije ostao neprodat, sada je jasno ono što je trebalo da bude jasno od početka -- da Nemačka, čak i kad bi htela, nema resurse da spašava celu Evropu. Fiskalno rešenje je sada nemoguće i to ne iz političkih nego iz ekonomskih razloga.

2. Fiskalno rešenje je delom nemoguće i zbog jedne jako čudne stvari -- da prezadužene zemlje uopšte ne diskutuju prodaju svoje imovine. Gradonačelnik Viljnusa je ponudio da od Grčke kupi neko manje ostrvo (što jako podseća na predviđanje našeg komentatora Speakera da će istočni Evropljani i drugi vredniji narodi polako pretvoriti dekadentnu zapadnu Evropu u svoje letovalište), ali su Grci sa indignacijom odbili.

Još gore, sve ove zemlje imaju značajne količine zlata, koje nema emotivno-političku vrednost kao Kosovo ili Santorini, koje je jako likvidno i može se odmah prodati po današnjoj visokoj ceni. Italiji i Portugaliji zlato bi pokrilo oko 10% ukupnog duga, što nije beznačajno, jer kritičan je onaj dug koji dospeva uskoro. Taj deo duga bi zlato lako pokrilo i smirilo tržišta u narednih par godina. Ali zbog nečega se o ovoj očiglednoj opciji uopšte ne razgovara.

3. Jedino preostalo rešenje je onda monetarno, da Evropska centralna banka otkupi državi dug od banaka a zauzvrat im da keš. Za ovako nešto ima prostora, jer za razliku od Feda ili Banke Engleske, ECB je bio dosta uzdržaniji u poslednjih par godina i emitovao manje monetarne baze. To će sa druge strane stvoriti i inflaciju. Teško je reći koliku, ali nešto reda veličine 5-15% u narednim godinama.

ECB je tako u vrlo specifičnoj situaciji -- jedini način da spase monetarnu uniju kojom upravlja je podrivanje sopstvene valute. Inflatorno rešenje ne samo da kratkoročno rešava problem duga, nego ima i par nusproizvoda koji pogoduju opstanku cele evrozone. Na primer, donosi pad evra, a to je upravo ono što južnim članovima zone treba. Inflacija je takođe način da se javni sektor u ovim zemljama smanji -- plate i budžetske beneficije se onda ne moraju nominalno smanjivati, čime se mogu izbeći štrajkovi i nemiri, nego budu realno umanjene inflacijom.

Inflacija rešava mnogo toga u kratkom roku, ali cena dolazi kasnije i nije ravnomerno raspoređena -- najviše koristi od intervencije ECB bi imale zemlje juga, najviše štete Nemačka. Zato se Nemačka i protivi ovakvom rešenju.

4. Nemci se sada pitaju šta im je sve ovo trebalo, jer gube u svakom scenariju. Ali Nemačka je ta koja je gurala evropske integracije i uvodila evro, tako da evroskeptici sada imaju puno pravo na schadenfreude. Pošto je fiskalno rešenje nemoguće, Nemačkoj, ako baš hoće da spašava evrozonu, ostaje da prihvati monetarno ondosno inflatorno. A ako to radi, onda bi morala da postavi neke jasne uslove. Prvi bi trebalo da bude prodaja zlata, sve druge likvidne i dela nelikvidne imovine zaduženih zemalja, a drugi bi morala da bude neka črvsta garancija reformi kod ovih zemalja i nekog budućeg mehanizma čvrstog budžetskog ograničenja. Ne znam da li je to uopšte izvodljivo i koliko su ove zemlje spremne na tako nešto, ali Nemačka bi bila jako naivna kad bi pustila ECB da štampa bez toga. Tada bi dobili samo inflaciju, a zatim još jednu ovakvu krizu za dve godine.

5. Mala opservacija o nezavisnosti centralne banke. ECB je do sada bila najnezavisnija centralna banka na svetu, računajući tu i ponašanje glavnih centralnih banaka u prethodne dve godine. Ali sada kad se raspravlja o mogućnosti da ECB interveniše niko više ne govori o guvernerima ECB. Svi govore o Angeli Merkel -- ECB intervencija će očigledno biti njena odluka. (Ne zato što Nemačka sama vodi evrozonu nego zato što su svi ostali predsednici ili premijeri već za.)

6. Dovodi li se opstanak evra u pitanje? Sada to izgleda verovatnije nego ikada, ali opet -- bankrotsva nisu isto što i propast valute i evro može opstati čak i ako sve zemlje redom bankrotiraju. Ustvari čak bi verovatnije bilo da će opstati ako svi u evrozoni bankrotiraju, jer onda nema dispariteta, svima je potreban niži kurs evra. Sa pojedinačnim bankrotima problem su dispariteti, jer bankrotiranim zemljama će biti potreban slabiji evro.

Ali i u slučaju pojedinačnih bankrota, eventualni izlazak iz evra nekih ili svih zemalja će biti politička odluka, a ne ekonomska neminovnost koja sledi iz krize (što je čini mi se dominantna slika u javnosti). Kao što ni stvaranje evrozone nije bila ekonomski veoma promišljna stvar nego pre svega politički korak ka bližoj uniji, napuštanje evra neće biti automatska posledica bankrota, nego odluka nekih zemalja da ostanak u evrozoni nije vredan žrtve ili nije politički oportun. Ako hoćete da znate izglede opstanka evra u pojedinim zemljama, ne treba gledati ekonomske variable nego istraživanja javnog mnjenja u tim zemljama.

Sukob na levici

Vreme je iznenađeno što im se desio incident na tribini o savremenoj levici organizovanoj sa Fridrih Ebertom. Ja sam iznenađen jedino time što tipove kao što je Trivunac neko poziva na tribine da govore. To je kao da su na tribinu o desnici pozvali Firera Davidovića ili onog Bogdanova iz Đenove.

Znamo da je progresivna Srbija bolećiva prema nasilnicima ako su oni pravog ideološkog opredeljenja, ali sada kada su počeli i njih da biju možda će opet razmisliti.

Pod "turskim jarmom" - jedna crtica

Islamizovani stanovnici mjesta Humci u Katunskoj nahiji bili su uzurpirali zemljište Cetinjskog manastira 1622. godine. Cetinjski vladika Mardarije potužio se kod područnoga kadije na tu uzurpaciju, i „kadija Humce izagna, a crkvi baštinu potvrdi kako je to baština crkovna otkad je crkva podignuta“. A onda, kad su se islamizovani Humci oglušili o izrečenu presudu, isti kadija je poslao čauše da ih privedu redu i zakonu. „Togda pašini čauši po pravdi Humce pohvataše i velmi svezaše i ljuto bez milosti biše toljagama“. A poslije te stroge fizičke kazne, kadija je donio ovu odluku: „I ako igda Humci htjeli bi što crkvi pritisnut u polje ili u goru, stavismo zaroka 40.000 globe i da dođe gospodar koji zemljom uspovijeda, ili bude Turčin ili hristijanin, sa vsemi vlasteli černogorskim da globu uzme, a Humce prežene preko mora ili preko planin. A baština crkvim ostade libera i da bude na vijeki.“

iz knjige Novaka Kilibarde "Usmena književnost Crne Gore".

Climategate 2.0

Prekjuče se na internetu pojavilo oko 5 000 novih emejlova naučnika IPCC koji su bili protagonisti čuvenog skandala Climategate of pre dve godine. Ne treba ni naglašavati, materijal je jednako ekplozivan ako ne i gori nego prošli put: iskrivljavanje podataka, zavere da se spreči objavljivanje neistomišljenika u naučnim žurnalima, iskazivanje privatno sumnji u teoriju globalnog zagrevanja koju podržavaju javno, tretiranje sopstvenog rada kao PR kampanje protiv skeptika itd itd.

Evo nekih od zanimljivijih mejlova iz nove serije (ima ih još mnogo=:

<5131> Shukla/IGES:
["Future of the IPCC", 2008] It is inconceivable that policymakers will be
willing to make billion-and trillion-dollar decisions for adaptation to the
projected regional climate change based on models that do not even describe and
simulate the processes that are the building blocks of climate variability.

<1939> Thorne/MetO:
Observations do not show rising temperatures throughout the tropical
troposphere unless you accept one single study and approach and discount a
wealth of others. This is just downright dangerous. We need to communicate the
uncertainty and be honest. Phil, hopefully we can find time to discuss these
further if necessary [...]


<3066> Thorne:
I also think the science is being manipulated to put a political spin on it
which for all our sakes might not be too clever in the long run.


<1611> Carter:
It seems that a few people have a very strong say, and no matter how much
talking goes on beforehand, the big decisions are made at the eleventh hour by a select core group.

<4755> Overpeck:
The trick may be to decide on the main message and use that to guid[e] what’s
included and what is left out.


<4241> Wilson:
I thought I’d play around with some randomly generated time-series and see if I
could ‘reconstruct’ northern hemisphere temperatures.
[...] The reconstructions clearly show a ‘hockey-stick’ trend. I guess this is
precisely the phenomenon that Macintyre has been going on about.


<3373> Bradley:
I’m sure you agree–the Mann/Jones GRL paper was truly pathetic and should
never have been published. I don’t want to be associated with that 2000 year
“reconstruction”.


<1104> Wanner/NCCR:
In my [IPCC-TAR] review [...] I crit[i]cized [...] the Mann hockey[s]tick [...]
My review was classified “unsignificant” even I inquired several times. Now the
internationally well known newspaper SPIEGEL got the information about these
early statements because I expressed my opinion in several talks, mainly in
Germany, in 2002 and 2003. I just refused to give an exclusive interview to
SPIEGEL because I will not cause damage for climate science.


<2009> Briffa:
I find myself in the strange position of being very skeptical of the quality of
all present reconstructions, yet sounding like a pro greenhouse zealot here!



<4716> Adams:
Somehow we have to leave the[m] thinking OK, climate change is extremely
complicated, BUT I accept the dominant view that people are affecting it, and
that impacts produces risk that needs careful and urgent attention.


<3062> Jones:
We don’t really want the bullshit and optimistic stuff that Michael has written
[...] We’ll have to cut out some of his stuff.


<1485> Mann:
the important thing is to make sure they’re loosing the PR battle. That’s what
the site [Real Climate] is about.


<2267> Wilson:
Although I agree that GHGs are important in the 19th/20th century (especially
since the 1970s), if the weighting of solar forcing was stronger in the models,
surely this would diminish the significance of GHGs.
[...] it seems to me that by weighting the solar irradiance more strongly in the
models, then much of the 19th to mid 20th century warming can be explained from
the sun alone.


<2440> Jones:
I’ve been told that IPCC is above national FOI Acts. One way to cover yourself
and all those working in AR5 would be to delete all emails at the end of the
process.


<2094> Briffa:
UEA does not hold the very vast majority of mine [potentially FOIable emails]
anyway which I copied onto private storage after the completion of the IPCC
task.

Amerika i evro

Katić svoje ekonomske uvide sada polako kombinuje sa teorijama zavere, čime će samo učvrstiti svoju poziciju srpskog finansijskog gurua. Kaže, Americi bi odgovarao slom evra:

"Potencijalni ekonomski, ali i politički gubici koje bi SAD pretrpele u ovom scenariju su gotovo nemerljivi. Status rezervne svetske valute daje ogromnu prednost njenom vlasniku. ... Amerika živi mnogo bolje, i troši mnogo, mnogo više nego što bi to mogla da dolar nije rezervna valuta."

Da vidimo šta kažu ljudi koji su to ustvari pokušali da izmere. Na primer, Paul Krugman: dobit Amerike od dolara kao rezervne valute je na nivou od oko 0.2% GDP-a.

To je ta ogromna, nemerljiva dobit od statusa dolara kao rezervne valute. Evo i mog posta o tome kako mehanizam rezervne valute funkcioniše.

Koliko bi Americi odgovarao slom evra sasvim je očigledno i ako se bar površno prati kretanje američkih berzi. Kad god dođu loše vesti iz Evrope indeksi u SAD padaju; kad god je vest da su u Evropi sklopili nekakav dil američke berze skaču. Američki Fed je sve ovo vreme uključen u pomoć evrozoni i ima direktnu svop liniju kojom ECB obezbeđuje dolare kada su joj potrebni, a SAD daje i ključnu podršku preko MMF-a čiji je glavni finansijer. Da i sama Amerika nije u sličnom finansijskom kuršlusu mislim da bi bila i direktno uključena u operaciju spasavanja evrozone i kupovala grčke i portugalske obveznice.

Zemlje nisu firme i ne takmiče se u takvom smislu. Istu grešku je napravio i Boža Đelić kad je 2008. izjavljivao da svetska kriza može biti naša šansa. To je razmišljanje menadžera a ne ekonomiste. Kada je Coca-Cola u krizi, to je šansa za Pepsi. Ali kada su Hrvatska ili Mađarska u krizi, to nije šansa nego problem za Srbiju. Kada je Evropa u krizi, to je veliki problem za Ameriku, Kinu i sve ostale.

Mafija ili država

Žižek

Ovo je sjajno rekao:

Horor komunizma, staljinizma, nije u tome što loši ljudi rade loše stvari - to je uvijek tako. Nego u tome što ljudi rade grozne stvari misleći da rade nešto sjajno i veliko.

Šteta je samo što ne shvata i logični nastavak svoje propozicije:

Tragedija intervencionizma, kejnzijanizma, socijal-demokratije i drugih vidova razvodnjenog komuniizma nije u tome što loši ljudi rade loše stvari. Nego u tome što ljudi rade štetne stvari misleći da rade nešto korisno.

Regulacija vode

EU birokrate stale su na put još jednom zlu. Posle obimnih istraživanja i nekoliko sastanaka na najvišem naučnom nivou, zaključeno je da voda ipak ne sprečava dehidraciju.

Nauka je brzo našla put do zakonodavstva i EU komisija je ove nedelje usvojila regulaciju koja proizvođačima flaširane vode zabranjuje da tvrde da vas njeno konzumiranje štiti od dehidriranja. Propisana kazna je do dve godine zatvora.

Srbija bi, ako joj je stalo do evropskih integracija, pod hitno morala da sledi ovaj primer i usvoji slično pravilo. Jer tako se radi u EU.

Pravosuđe u Srbiji

B92:

Veće sudije Vidojković je 2008. oslobodilo petoricu Miloševićevih saradnika optužbi za teške telesne povrede Lukoviću i Sokoloviću, a tužba protiv Miloševića je odbijena. 

Naredne godine Okružni sud je ukinuo rešenje, a tadašnji Opštinski sud pre ponovnog odlučivanja obustavio je postupak po tužbi Lukovića, koji je u međuvremenu preminuo. 

I ovo rešenje ukinuo je Okružni sud, ali je veće sudije Vidojković ponovo donelo identično rešenje. 

Posle ponavljanja žalbe Apelacioni sud je, tri dana pre nastupanja apsolutne zastarelosti, potvrdio rešenje prvostepenog suda, da bi nakon toga Osnovni sud obustavio postupak i u odnosu na oštećenog Sokolovića. Apelacioni sud u Beogradu poništio je to rešenje. 

Sve u svemu, meni ništa nije jasno šta se događa. Ovo je iz mog posta od pre tri godine:

To do danas ostaje jedan od najjezivijih prizora koje sam video uživo - čovek prebijen leži na zemlji, nekako uspeva da sedne, krv mu lipti iz nosa, ušiju, a jedan od Markovih gorila se zaleće nekih desetak metara sa leđa i šutira ga u glavu. Ja sam mislio da ga je ubio.

Ovde je i komentar Marka Miloševića, ekskluzivno za Njuz.net:

Marko Milošević, sin nekadašnjeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića, izjavio je danas, nakon što je juče oslobođen optužbe za nanošenje teških telesnih povreda otporašu Nebojši Sokoloviću, da je zadovoljan što se reforma pravosuđa u Srbiji pokazala kao uspešna.

Katić opet širi zablude

A odavno nismo reagovali.

Prvo, Katić kaže da nije bitan dug nego kome dugujete. Japan, navodno, nije u krizi jer duguju "sami sebi".

Šta znači to dugovanje samom sebi? To znači da država duguje domaćim privatnim licima, bankama i fondovima. Ali to je svejedno dug za čije je vraćanje potreban budžetski suficit. Japan u tome nije izuzetak, Grčka i posebno Italija takođe velikim delom duguju sopstvenim institucijama. (Osim toga, situacija je u Evropi otežana postojanjem evrozne, tako da i Grčka i Italija i ostali na kraju krajeva duguju sami sebi.) To nikako nije bolje, nego je čak i gore za zemlju. U slučaju bankrotstva zemlje nije u problemu više budžet, nego poverioci, bankarski sistem, fondovi i stanovništvo. U tom smislu je zemljama koje duguju strancima lakše nego onima koje duguju domaćim poveriocima. Kad je Argentina bankrotirala, ojadila je američke i druge strane poverioce. Ako Japan bankrotira, uništiće sam sebe.

Druga je stvar što Japan ima sopstvenu valutu, koju uvek može da štampa ili slabi da bi izbegao bankrotstvo. Centralna banka može jednostavno otkupiti taj dug, čime će stvoriti inflaciju ali izbeći bankrotsvo. Zato je prag tolerancije u slučaju Japana, kao i UK i SAD viši, a ne zato što duguju "sami sebi". Zemlja nije hegelovska celost, nego se sastoji od individualnih bića koja obično hoće svoj dug nazad.

Druga Katićeva propozicija je da je glavi uzrok kriza deficit platnog bilansa. To je stara zabluda, ali ovog puta u vezi sa krizom tvrdnja glasi da je deficit platnog bilansa to što uvodi u krizu, dok na drugoj strani, zemlje sa suficitom nikada ne bankrotiraju.

Ovo drugo činjenično nije tačno (na primer Rusija je 1998. bankrotirala iako je imala suficit), ali evo zašto bi neko mogao tako da misli. Državno zaduživanje je jedan od uzroka deficita na tekućem računu. Ako se država zadužuje, onda ona taj novac troši, a najveći deo tako kreirane tražnje odlazi na uvoz. Tako se zaduživanjem postiže dvostruki efekat: rast državnog duga i deficit tekućeg računa. I ova podudarnost, ako se posmatraju samo podaci o dugu i deficitu a ne razume ekonomski mehanizam iza njih, stvara utisak da su te dve stvari povezane -- da deficit tekućeg računa vodi u krizu javnog duga.

Ali to je samo površni utisak. Tačno je da će zemlje sa deficitom tekućeg računa češće imati problema sa javnim dugom i na kraju krizu njegove otplate -- ali to ne znači da te dve stvari uzrokuju jedna drugu, već imaju zajednički uzrok u trećoj stvari: budžetskom deficitu, odnosno državnom zaduživanju.

Kako da država napusti evro uz što manje problema?

Ako mislite da imate dobar odgovor na ovo pitanje, možete da zaradite 250 hiljada funti:

The Wolfson Economics Prize will be awarded to the person who is able to articulate how best to manage the orderly exit of one of more member states from the European Monetary Union.

There is now a real possibility that political or economic pressure may force one or more states to leave the Euro. If the process is managed badly it would threaten European savings, employment and the stability of the international banking system. The Wolfson Economics Prize aims to ensure that high quality economic thought is given to how the Euro might be restructured into more stable currencies.

The Wolfson Economics Prize, worth £250,000 (€286,000), is the second biggest cash prize to be awarded to an academic after the Nobel Prize. Deadline for submissions will be January 31st 2012.

Neminovnost

Scenario iz Životinjske farme ostvario se i na Occupy Wall Streetu. Odgledajte do kraja:

Praznici

Praznici su bitan element identiteta jedne nacije. Neki od nacionalnih praznika su poznati mnogo šire od matične države, na primer Dan nezavisnosti, Pad Bastilje ili mnogi drugi širom sveta. Čak su i komunisti u Srbiji imali široku potku izmišljenih događaja i heroja čija su (ne)dela slavljena. Nakon što smo se ratosiljali Dana svinjokolja i Dana kada je Žikica ubio muža svoje švalerke, nastala je praznina koju jednostavno ne mogu da popune samo verski praznici. Stoga je inicijativa da se slavi nešto što predstavlja značajne svetovne događaje, bilo svetlije momente srpske istorije, svetske istorije ili stvari koje se nikada ne trebaju zaboraviti dobra stvar.
Meni je posebno drago da će Drugi svetski rat stati u jedan Dan sećanja na nacističko bezumlje i da ćemo uz malo pameti prestati da pričamo o stradalnicima na bilo koji drugi način nego kao o nevinim žrtvama, koje nisu umrle ni za petokraku, ni za krst časni, ni za bolje sutra, nego zato što je neko odlučio da ubija nevine civile.
Odlična je stvar što ćemo na primeran način obeležiti golgotu u Prvom svetskom ratu i sećati se da je Srbija nekada bila zemlja koja je bila deo zapadne civilizacije, koja je imala vojsku kojoj su neprijatelji dizali spomenike i koja je tada izgubila trećinu muškog stanovništva braneći slobodu.
Dobro je i da će onaj praznik u februaru, a ustvari sećanje na dva bitna događaja dobiti i drugi dan. Sretenjeski ustav pokazuje da je Srbija imala iskorake koji su bili čak i ispred vremena, a posebno ispred zemlje čija je autonomna jedinica Srbija tada bila, a Dan ustanka je između ostalog i dan naše kapitalističke revolucije.
Jedino mi je žao što se Dan pobede, a danas Dan Evrope ne praznije dva dana. Jer tog 9. maja samo je deo Evrope pobedio, a deo je još 44 godine bio pod režimom koji ni po čemu nije bio drugačiji od onoga koji je pobeđen 9.5. Stoga bi 9.novembar, dan kada se, opet u tom Berlinu, slomila kična Carstva Zla, bio pravi izbor za drugi Dan pobede.

Evropske vrednosti

Evropska komisija, tj komesar Barnier, će uskoro preldožiti da se ("privremeno") zabrani rejting agancijama da izdaju procene kreditnog rejtinga raznih zemalja unutar EU. Drugim, rečima, sprečiće kolaps Grčke, Italije, Portugala (ili čak Slovenije kako čujemo poslednjih dana) tako što će zabraniti agencijama da izveštavaju o realnom stanju stvari.

I ovo je još blaža varijanta. Prvobitna ideja Evropske komisije je bila da se osnuje "evropska agencija" za kreditni rejting koja bi davala onakve izveštaje kakve Politbiro (pardon, Komisija) naredi. Ipak, ovo je odbačeno (za sada):

However, the proposals will not go so far as to introduce an EU ratings agency, a scheme Barnier originally favoured but was shot down as it would be seen as too much in the pocket of politicians who have an interest in maintaining their country’s good credit rating.

Mislim da priče o "evropskom SSSRu" nisu više uopšte samo metafore.

Eugenika

Naprednjaci su je uneli u program, kao što strankama njihove patriotsko-socijalističke -- da ne upotrebim onaj gori termin -- orijentacije i priliči. Zakasnili su stotinak godina ali to ne menja stvar.

Eugenika je bila respektabilna naučna ideja na početku 20. veka, posebno draga tadašnjim progresivistima. Kod ideologa, njeni zastupnici bili su izravni socijalisti i branitelji Staljinovog režima, Bernard Shaw i Sidney i Beatrice Webb (koji su, sa istim eugeničkim a ne humanitarnim ciljem, među prvima zagovarali i uvođenje minimalne zarade.) Kod pravnika zastupnici eugenike bili su pragmatisti kao Oliver Wendell Holmes (pravila nisu urezana u kamen nego ih treba tumačiti s obzirom na željeni rezultat); kod političara, najpoznatiji zagovornik bio je još jedan agresivni socijal-patriota, Winston Churchill; a kod ekonomista, pogađate, John Maynard Keynes.

I ne, nije bilo takvo vreme, nisu se svi upecali na eugeniku. Recimo Keynesov savremenik Mises nije.

Šta su današnji ekvivalenti eugenike? Sve oblasti, od klimatskih i nekih zelenih politika, preko kolektivnih zdravstvenih politika do makroekonomije, gde se najnovija naučna dostignuća, makar ona bila i krajnje sumnjiva, koriste se za centralizovani društveni inženjering.

James Rickards i James Grant o zlatnom standardu

Link

Komparativna analiza evrorealizma (evroskepticizma)

Uvek baš naš, daje tačnu i konciznu dijagnozu quo vadis EU. U normalnim zemljama koje nam mogu biti primer, ako želimo da budemo lider u normalnim stvarima tako izgleda evroskepticizam. U zemljama kao što je Srbija ovakva izjava može samo da izazove porast evroentuzijazma jer spaja EU i temeljne nevrednosti naše kulture.

Meni je bilo neodoljivo da uradim komparaciju sa srpskim evroskepticima.

Inače, nevezano za sve, nikako mi nije jasno zašto naš vox populi nikada ne percipira ako ne Češku, ono barem Slovačku kao zemlje koje su prijateljske prema Srbiji.

Karićevi "libertarijanci"

Blic me je slatko nasmejao:

Na mitingu su govorili članovi Vučićevog tima za Beograd: predsednik beogradskog odbora SNS-a Nebojša Stefanović, funkcionerka desničarske Nove Srbije Dubravka Filipovski, predsednik levičarskog Pokreta socijalista Aleksandar Vulin i predstavnica libertarijanskog Pokreta “Snaga Srbije” Jasmina Mitrović-Marić.

Mali ogled o istoriji životnog standarda u Srbiji

Opet nam je standard u vreme Broza tema u medijima. Ja sam već pisao o tome, ali mi sada padaju na pamet neki argumenti koje ranije nisam razvijao.

Recimo, industrijska proizvodnja. To što je ona i dalje na nivou 1970-ih nam ne govori samo da smo mi negde zaostali u razvoju, već nam govori da je Srbija proizvodila nešto što su:
a. Domaći građani i domaće firme morali da kupuju jer nisu imali izbora
b. Prodavali na velikom gladnom tržištu SEV gde su mogli da uvaljaju svakojako smeće bez većih problema.
Dakle, to što smo 1970-ih, recimo, proizvodili ovo ili ono je relativna stvar. Izgrađenu su giganti koji su uglavnom pravili gubitke, a imali su jak netržišni vetar u leđa. Problem je što nisu na vreme prodati i restrukturirani nego je 13 godina pod Miloševićem većinu od njih učinilo potpunim zombijima. A svet se promenio i SEV nikada neće biti region gde žive robovi koji su srećni kada jedan dan kupe levu, a drugi dan desnu cipelu. I braća nesvrstani su razvila ukus za dobru robu u međuvremenu. A bogami i u Srbiji ima entuzijazma da se kupuju samo domaće stvari koje daju vrednost za novac.
Drugo je pitanje, dobro ako je privreda pravila gubitke, kako to da se izgradilo ovo ili ono i odakle nam pare da to finansiramo. Ja sam već ukazivao na:
a. SAD su dale ogromnu bespovratnu pomoć i izgradile JNA.
b. Dosta pogona je po političkim linijama investirano u SFRJ (na primer Golf u Vogošći i sl.)
c. SFRJ se zadužila oko 20 milijardi dolara, što je u današnjem novcu ekvivalent od preko 100 milijardi dolara, ako ne i više.
A ima još jedan bitan izvor. Naime, klasična piramidalna shema penzija zvana pay-as-you-go je dovodila do toga da uslovima kada nije bilo mnogo korisnika veliki deo novca može da se "investira", a da penzije budu solidno visoke. To je bio ogroman keš koji je mogao svašta da zakrpi. I to je trajalo dok nismo došli gde jesmo.
Dakle, niti danas imamo mogućnost da se još zadužimo, niti država može da preusmerava pare koje idu u "penzioni fond", niti smo ikome bitni na celom svetu da nam nešto veliko da na lepe muljatorske oči, niti iko hoće da kupuje svakojako smeće, dakle možda je i nekome tada bilo lepo, ali ta lepota je proizvela mnogo ružnih stvari danas.
Stoga je plitkoumno uopšte porediti standard dva vrmena, jer danas se i manje zadužujemo nego tada, niko nam ne pirka tajfunče u leđa, nemamo kravu muzaru čija će muža da se obija o glavu generacijama koje dolaze, a ljudi danas vole da nešto dobiju za svoj novac.
Sve u svemu da je taj sistem kojega se mnogi nostalgično prisećaju preživeo i da narodi SFRJ ne bi o tom hipotetičkom slučaju želeli da namire svoje račune proizvodima JNA, takva zemlja bi danas bila svetska parija. Bila bi izopštena u svakom pogledu, sve fabrike koje su propale bi propale i u tom slučaju, čak i da nam ne uvedu ekonomske sankcije zbog kršenja ljudskih prava, svi računi koji su nam danas došli na naplatu došli bi kogod da vodi zemlju. Ja ne kažem da u poslednjih deset godina nije urađeno premalo i da se pomalo kraduckalo, ali u poređenju sa sprcavanjem novca koje se dešavalo u vreme srećne geopolitike, sadašnje vlasti se ponašaju skoro kao švapska domaćica.

Šoškić v. Friedman

Koliko je stručnosti potrebno da bi se upravljalo centralnom bankom? Guverner Šoškić kaže da za tako nešto treba mnogo dobro plaćenih stručnjaka.

Ali najveći stručnjak u ovoj oblasti od svih, Milton Friedman, mislio je -- vrlo malo. Čovek koji je centralno bankarstvo razumeo bolje nego iko ikada, govorio je da mu uopšte nije jasno šta svi ti ljudi zaposleni po centralnim bankama rade. Monetarna politika je sama po sebi jednostavna stvar, toliko jednostavna da ne mora ni da postoji.

Razlog je, po Friedmanu, što monetarna politika ne može da pomogne ekonomiji, već može samo da svojim ekcesima odmogne. Najbolje je ukinuti centralnu banku i njen monopol na novac, a ako je to politički nemoguće, ako se već insistira na monopolskom novcu i postojanju državne centralne banke, onda njenu moć treba ograničiti striktnim pravilima.

Jedno takvo pravilo bi bilo da nema štampanja novca, da se monetarna baza ili neka druga definicija novčane mase ima držati konstantnom. Drugo moguće pravilo je da, ako političari baš neće deflaciju koju bi konstantna novčana masa donela, novčanoj masi dozvoli da raste ali ne po volji centralne banke nego po unapred određenoj konstantnoj stopi. A u zemlji maloj kao Srbija, siguran sam da bi Friedman rekao ovo, dobro pravilo bi bilo emitovanje i povlačenje domaćeg novca isključivo automatski, po osnovu priliva i odliva deviza iz zemlje -- pravilo poznato i kao fiksni kurs.

Postoje i druga alternativna, teorijski predložena ili praktično isprobana pravila, ali sva postoje iz istog razloga -- monetarna politika je suviše ozbiljna stvar da bi se prepustila stručnjacima. Bolja je kada je vođena jednostavnim bezličnim pravilom nego arbitrarnim odlukama stručnjaka. A kad je tako, ne samo da stručnjaci nisu potrebni, nego je Friedman predlagao da se centralna banka zameni kompjuterskim programom koji će neko od pravila ograničenog emitovanja novca sprovoditi automatski.

Bolji su rezultati, a i jeftinije je.

Demotivacioni poster za vikend

Naprednjaci II

Za danas zdravstvo, restitucija, socijalna politika, mladi i stari.

Kada je reč o delu koji je posvećen zdravstvu, on jednostavno ne treba da bude toliki u iole smislenom programu. Na početku ide stvar koja nema veze sa današnjom situacijom, a to je da lekari nemaju dostojanstvena primanja. Tržište govori sasvim suprotno. Ostatak teksta koji je dug neujednačen ima svega osim jasno identifikovanih mera koje su usmerene na ključne probleme. Moje mišljenje je da je ovaj deo pisao neko ko je lekar i shodno tome nije video ili nije želeo da identifikuje šta su problemi zdravstva, a posebno kako ih lečiti - korupcija koja je endemska i koja se podrazumeva, problem odnosa privatnog i javnog sektora, odnosno konstantno sprečavanje razvoja privatnog sektora, sistem osiguranja koji pokriva stvari koje su inače verovatne i jeftine, a ne pokriva adekvatno skupe i malo verovatne rizike, zastarela znanja i tehnologija, lekovi na pozitivnoj listi koji zasotaju dve do tri generacije za lekovima u EU i SAD, sistem u kome koza i kupus žive zajedno, užasavajući odnos prema pacijentima i tako dalje. Zdravstvo jeste veliki problem u Srbiji, ali ovde ima svega i ničega. Ima i bisera poput onoga da ćemo problem narkotika rešiti strožijim kznama. Ovde je problem što ima uviđanja pojavnih oblika problema, ima i nekih pokušaja da se reše, ali se ne uviđaju uzroci i značaj tržišta u ovoj grani.

Kada je reč o socijalnoj zaštiti identifikuju se novi korisnici i navodi se da ona nije milostinja. Ja mislim da jeste, ali to nije korektno danas reći. Ne navodi se kako bi se podstaklo privatno milosrđe i od našeg levičarskog sebičluka došlo do veće empatije kakva postoji u SAD, na primer. Šturo se govori o obezbeđivanju uslova da se ljudi zaposle, ali je država i dalje veliki brat koji će naći posao za nezaposlene koji su socijalni slučajevi. Dobro je što navode da socijalnu politiku neće prepuštatiti privredi, ali ovde ima samo novih prava, novih akcija države, a nema osnovne stvari, a to je kako da socijalnu pomoć dobijaju isključivo oni koji su ugroženi jer ne mogu da se sami o sebi staraju i nemaju izvore prihoda/imovinu. Problem je što hoće da budu omnipotentni, ne fokusiraju se na probleme već se nude da emituju još više prava. ovo što je izneseno jednostavno ne može i ne treba da se finansira. Natalitetna politika je slična kao i mnoge druge, a rekao bih i pogrešna sama po sebi, vodi se i uzaludna bitka oživljavanja sela. Oba cilja se neće ostvariti većim uplivom države, osnivanjem novih tela, podmićivanjem ljudi da budu roditelji ili ostanu da žive tamo gde nema uslova za normalna život. Takođe, genetički centar je potpuno besmislen kao državni projekt, privatni sektor će to sigurno rešiti na bolji način.

Naprednjaci jesu za restituciju, doduše i oni su stavili formulaciju da potomci ratnih zločinaca ne mogu dobiti imovinu nazad, a ja se nadam da to ne obuhvata sve one kojima su komunisti presudili po ubrzanom postupku. Uviđaju značaj restitucije kao dokaza krediliteta države kao garanta sankrosantnosti privatnog vlasništva.

Kada je reč o programima za mlade ima previše državnog paternalizma koji ustvari gura mlade u pravcu produženja tinejdžerskih dana. Posao svima je besmislica, biće ga ako se tržište rada učini fleksibilnijim, a volontiranje/praksa jednostavnim i priznatim. Lepo se navodi da je Zakon o mladima isprazna ljuštura, ali umesto da se manu toga, žele da ga učine sadržajnijim. Generalno postavka je loša jer mladi nisu u nepovoljnom položaju upravo zbog svojih godina, mogućnosti izbora i svežih znanja koje imaju. Takođe, nizak natalitet čini da svake godine sve manje mladih konkuriše za oslobođena i nova radna mesta. Ovaj deo je mogao komotno da napiše Neko poput Aleksandra Vulina, ima pretenzija na svakojake oblike tutorstva, tipične za standardno levičarenje.

Deo o penzijama je skalakuren i nema najbitnijeg dela - reforme penzionog sistema. Ima mnogo nesadržajnih poštapalica i opštih mesta, a ima i lepo mesto, a to je da penzineri koji su u stanju da nešto rade, a takvih je većina predstavljaju resurs koji se može uključiti u društvo.

Sve u svemu ovo je neujednačeno, konfuzno i kao da oni koji su pisali nisu znali šta tačno žele. Generalno što je duži neki deo, njegova upotrebna vrednost kao programa je manja.

Još malo o proćerdanim milijardama

Pisao je Marko, a pisao sam i ja, o nebuloznosti priče o 100 milijardi proćerdanih evra u poslednjih 10-ak godina. Mlađan Kovačević je izašao sa brojkom od 55 milijardi. I ta procena je podjednako lišena pameti.

Prvo, babe na jednu stranu, žabe na drugu. Ono što je došlo tako što su fizička lica dala fizičkim licima, pravna lica pozajmila fizičkim ili pravnim licima, pravna/fizička lica prodala/kupila jedna od drugih nije predmet analize. Svako zna da li više voli da ima pristojnu obuću, da ide na letovanje, ima firmu u Srbiji ili ulaže u nove prozore. Jedina gluplja stvar od države koja određuje šta će da se proizvodi je država koja određuje na šta će njeni građani da troše.

Dakle, možemo govoriti samo o sredstvima koja su završila na računu države. I to ne o prilivima, nego o razlikama priliva o odliva sredstava. Dakle moja računica je da su kandidati za proćerdavanje jedino i samo jedino prihodi od privatizacije + prirast zaduženosti Republike Srbije od 2000. godine, uključujući lokalne samouprave + prirast zaduženosti javnih preduzeća + otpis dugova - sredstva koja su utrošena da bi se saniralo neformalno zaduživanje režima Slobodana Miloševića kroz raubovanje infrastrukture i pljačku devizne štednje.

Potpisujem da je najveći deo ove vrednosti otišao na penzije, lokalnu infrastrukturu, otpremnine i dopuštanje da plaćanje usluga komunalnih preduzeća bude po principu doborovoljnosti. Verovatno je da ovo i nije najpametnija upotreba sredstava, ali tako je uvek kada država o njima odlučuje. U svakom slučaju, tvrdim da naprednjaci ne bi utrošili ova sredstva i za zrno pametnije sa današnjom pameću (sa onom od pre tri godine građani bi ih najurili govnjivim motkama posle 12-16 meseci pa ne bi dugo ni bili u prilici da to čine). Dakle, da je bilo lošeg trošenja bilo je, građani su uglavnom sami to tražili, a što se mene tiče mnogo je i da raspu milijardi dinara za 10 godina, a kamoli evra. Uostalom, većina onih koji pričaju o milijardma evra tako strastveno nije zaradila ni svote koje se mogu meriti u stotinama hiljadama.

Opet te banke

Danas je objavljena jedna pogrešna izjava Đorđa Đukića. Naime, on se zalaže da se bankama preventivno zabrani da sredstva koja su prikupljena od domaće štednje odliju i plasiraju van Srbije. Jednostavno njegova briga je neosnovana, a mera loša. Ali da vidimo zašto ne treba da brine brige:

a. Domaća štednja nije dominantni izbor finansiranja naših banaka.
b. Ako bi koristili domaću štednju za finansiranje kreditnih aktivnosti izvan Srbije morali bi da plasiraju bezrizično na kratko po minimum 8%. To jednostavno nije isplatljivo za zajmoprimce u zemljama koje su uređenije od Srbije (pretpostavljam da neće ići u slične zemlje). Osim ako se sklopi neki baš džentlmenski sporazum. Dugoročno ne bi mogli da investiraaju mnogo zbog kratke ročnosti naše štednje i ograničenja na ročne transformacije jer banke ne vode barabe kako se kod nas uporno stvara slika.
c. Država Srbija vrlo lepo zadovoljava apetite za nisko rizičnim i lepim prinosima. Kako su šanse da se krediti koje je uzela Srbija vrate bez refinansiranja slabi, što bi neko bežao iz zemlje koja nije visoko zadužena.
d. Odliva će biti jer se banke zaista pune likvidnošću, a trenutno nemaju previše dobrih zajmoprimaca. Ali odliće se valjda prvo ono što je stiglo od majki-banaka i to je sasvim normalno. Ako je nekome uteha pašće nam malo ukupni privatni dug zemlje.

Dakle, bolje bi bilo da se brige vode oko nekih drugih stvari, a ne tamo gde brigama mesta nema.

Stiglitz i Mankiw

Kao što Željka kaže juče u Politici, na beogradskim fakultetima poput Filozofskog ima mnogo više ideološke raznolikosti nego na prestižnim američkim univerzitetima.

Greg Mankiw se mesta na Harvardu dokopao dok još nisu znali šta će od njega postati, pa je kao Republikanac danas tamo vrlo usamljen. Ali Mankiw nije nikakav tržišni fundamentalista. Naprotiv, on se čak izjašnjava kao (novo)kejnzijanac, samo što je za razliku od mnogih kolega sačuvao minimum intelektualnog poštenja i neko zrno zdravog razuma.

Ali to nije dovoljno, pa je na Harvardu nekoliko studenata demonstrativno napustilo njegov čas osnova ekonomije, jer im se ne sviđa šta Mankiw predaje. Zakoni ponude i tražnje su po ovim đacima ideološki obojeni -- treba ih ignorisati i uvesti neke druge ekonomske zakonitosti.

O svemu tome piše Politika i kao alternativu predstavlja Stiglitza, ekonomistu koji je na strani Wall Street okupatora. A o Mankiwu kaže:

"Menkju, koga smatraju jednim od ključnih arkitekata ekonomskog kraha..."

Gregory Mankiw je kao glavni ekonomski savetnik G. W. Busha nekoliko puta eksplicitno upozoravao na opasnost koju nose Freddie Mac i Fannie Mae kao kvazi-državne firme za finansiranje hipoteka. Sve se to i danas može lepo naći na internetu. Mislim čak da je upravo nereagovanje političara na ta upozorenja bilo glavni razlog njegovog odlaska sa te pozicije.

Stiglitz je sa druge strane bio plaćen od strane te iste Fannie Mae da izanalizira rizik ovog državnog biznisa sa hipotekama. Evo šta je, zajedno sa budućim visokim funkcionerom Obamine administracije Peterom Orszagom, Stiglitz zaključio u studiji koju su posle dolaska krize pokušali da uklone sa interneta:

"Ova analiza pokazuje, da je verovatnoća šoka značajno manja od 1 u 500.000 i možda čak manja od 1 u 3 miliona. Imajući u vidu ovu nisku verovatnoću šoka i pretpostavljajući da Fannie Mae i Freddie Mac drže dovoljan kapital da podnesu šok, izlaganje države riziku da ove firmu postanu nesolventne je veoma malo."

I sada je Mankiw kriv za krizu, a Stiglitz će nas iz nje izvući?

Od ovoga je gori jedino onaj što je za Grčki dug i krizu evra optužio neoliberalizam.

Porez na luksuz

Morate biti jako ograničen demagog ako u maloj i siromašnoj zemlji kao što je Srbija zagovarate veći porez na luksuz. Hoće to da malo dopuni budžet, mada hoće i da dobar deo pogura u sive kanale, a raja je srećna što može da seiri nad onima koji bi da se luksuziraju. Ali kratka je to pamet. Ako nešto treba minimalno oporezovati to je luksuz. Zamislite tu tražnju koju bi generisali bogataši koji bi došli da žive u Srbiju ili barem da pomalo obitavaju. Radna mesta takođe. Turiste koji bi dolazili i low costom i redovnijim putevima da se luksuziraju u Srbiji. Kvalitet koji bi bio dostupniji i smrtnicima koji o luksuznim doživljajima ne bi pričali kao o vrhunskim epizodama svog života. I ne treba se samo tu zaustaviti, gde su prihodi od brodova pod srpskom zastavom? Eto i posla za našu građevinu, koja je doduše navikla da prodaje škart po ceni luksuza, ali da ne cepidlačim, dalo bi se tu ponešto učiniti. Pa na to dodate poreski tretman koji bogatima ne uzima mnogo, uz naš bankarski sistem koji je valjda najsigurnija stvar u ovoj zemlji. Pa 100 osrednjih bogataša teže kao nedosanjane dvogodišnje SDI u Srbiju. I još i Nole ne bi morao da objašnjava vezu patriotizma i prebivališta u Monaku. Ima tu još mnogo toga što bi lepo išlo, kockarnice, legalizacije svega što je zabranjeno iz ciničnih razloga...

S druge strane veliko je zadovoljstvo da kada neko koristi šmirgl WC papir oseća kompenzaciju kada zna da je onaj koji se luksuzira sa petoslojnim od čiste celuloze dobrano oporezovan. I kada onaj koji pije zozovaču, zna kroz kakve muke prolaze oni koji piju od XO do VS.

Naprednjaci I

Kako su se ljudi potrudili da napišu 100 i kusur strana, a uz to su i najveća partija kojoj je ovo prvi ekonomski program & ima tu još svašta nešto, potrudih se i ja da to malo iščitam. I prvi utisak je da tu ima svega. Ne znam da li smatraju da će njihovi prosečni birači koji većinski ne bi pročitali ni deset puta manju knjigu ostati impresionirani veličinom dokumenta, ali je za početak ako nešto zovete program dobro uglavnom govoriti kako mislite da postignete nešto. Ako bi se učinila takva redaktorska intervencija i knjiga bi se svela na jedan pristojan program koji se da išitati za desetak minuta.

L&M, šta nas čeka, osim ako Nikolić ili Vučić nemaju neke mnogo gadne tajne sklonosti koje će biti razotkrivene tokom kampanje?

Za početak i pored svoje najbolje volje, mrzi me da u komadu čitam toliko neujednačenog teksta. Kao i kod novina krenuću od kraja to jest od delova koji se bave meni omiljenim temama sporta, obrazovanja, nauke, ekologije, kulture, medija, dijaspore i tako dalje.

Kod kulture mi nije jasno zašto bi neko podsticao amaterizam. Generalno ne govore ništa posebno, jedino je šteta što misle da će napraviti bolji javni servis, umesto da isti ukinu. Lepo je što ističu ulogu mecenstva i TRŽIŠTA kulture, ideja itd.. i toga da se parama poreskih obveznika finansiralo svakojako smeće, ali tu nije problem bolje kontrole i boljih ljudi, nego što se to uopte čini. Imamo i popa koji krsti jariće jer ne znam koji će nam đavo novi zakon o službenom pismu. Dakle, u poređenju sa drugosrbijancima i klasičnim nacijima, ovo je kao Povelja slobode.

Kada je reč o obrazovanju ono treba da proizvodi kvalitetne stručnjake i kvalitetne Srbe/pretpostavljam manjine. To je jedno veliko bljak, kao i kada treba da proizvodi komuniste, evropejce ili bilo šta drugo. Navode se i socijalne funkcije obrazovanja, štagod to značilo. Nastavlja se sa pogrešnim pristupom da je potrebna strožija akreditacija (umesto da to lepo uradi tržište), a od silnih stvari koje treba reformisati u prvi plan se stavljaju nacionalne penzije za istaknute naučnike. Istaknuti naučnici kao što znamo nemaju potrebe za takvim penzijama, oni su obično u stanju da sami budu mecene ako to žele. Naglašava se usloga države u ulaganju u obrazovanje određenih profila stručnjaka i nudi uvek SF varijanta stimulišemo talentovane, a oni će se odužiti radeći u sprskim kompanijama. Sve u svemu, ovo je pisao neko ko niti je bio zainteresovan, niti je imao šta da kaže pametno na temu obrazovanja.

Kada je reč o životnoj sredini počinje se sa nečim što je zaista bitno, a to je informisanje o tome kakvo je stanje životne sredine. Ekstatično sam oduševljen što nema gasova staklene bašte i ostalih globalnih tlapnji, mada nas dobar deo toga čeka tokom ulaska u EU. Ali barem se ne nude da se unakazimo i gde ne moramo. Čak je i deo o zelenim tehnologijama štur, a kako znam da je dobrovoljaca za pisanje ekološki baziranih puteva u treći svet mnogo, nadam se da ovo nije samo lenjost nego i opredelenje.

Lepo je što se ne odričemo dijaspore, ali ja nisam za to da neko ko ne kusa posledice izbora ima pravo da mene tera da kusam tuđu čorbu. Dakle, ne vidim ništa pametno u tome da ljudi koji nemaju i državljanstvo i prebivalište u Srbiji mogu da glasaju.

Kada je reč o slobodi medija odustali su od jedne od najpametnijih rečenica SRS koja glasi da ne postoje nezavisni mediji. Generalno sve su to dobri principi i onda po pravilu uprskavanje sa dve besmislice - prva da se preisputuje da li ima previše nacionalnih televizija i druga da se štampani mediji oslobode poreza, ali samo oni koji nisu žuta štampa. Prvo treba da preispita tržište, mada je tehnologija tu završila stvar i celu priču čini suvišnom, a druga je da ako neka oblast medija umire, to ne treba sprečavati porezima.

Kada je reč o sportu, opet lepa stvar da se gotovo 80% odnosi na sport koji nije vrhunski. Inercija ih tera da stimulišu vrhunske sportiste što mu dođe kao da stimulišu vrhunske biznismene parama poreskih obveznika i to je promašaj. Sve u svemu šturo, ali bez kolosalnih promašaja.

Za sada ovo je bolje nego što bi se moglo očekivati, ali je u suštini prilično nesadržajno. Ako ovo poredim sa onim što, na primer, zastupa DS ne vidim da je išta gore, ako negde nije i bolje. Ali kako ovo nisu ključna pitanja o bitnijim stvarima narednih dana.

Reklamcije i zaštita potrošača

Izgleda da se pojavio neko ko ruši ugled belih magova. Ja ne mogu da imam razumevanje za ljude koji se žale da ih je beli mag prevario. I nisam siguran da bi uopšte trebalo procesuirati ljude koji nude ovakve usluge, samo zato što iste nude.
Tražiti pomoć belog maga ravno je žaliti se kada izgubite od ekipe šibicara. Jednostavno u pitanju je glupost pojedinca koji neće da uključi mozak i nada se lakomo da može brzo da zaradi na brz i lak način (žrtva ekipe šibicara) ili da ima prečica u rešavanju problema (beli mag). Dakle, nijedan ni drugi potez nisu racionalni i kada u obe igre uđu ljudi koji nisu neuračunljivi to je jednostavno njihov problem.
Kao što nije zabranjeno praviti horoskope, gledati u dlan ili da budem malo direktniji, ići u crkvu, tako ne bi trebalo biti zabranjeno nuditi belu magiju. Za barem polovinu čovečanstva odlazak kod sveštenika da vam pomogne da rešite svoj problem tako što će vas duhovno povezati sa Isusom Hristom je postupak podjednako neracionalan, kao i odlazak kod belog maga, a donacije crkvi koje se mogu, ali ne moraju dati (a većina belih magova i postupa na takav način) je ekvivalentna radnja. Dakle, odlazak kod belog maga je stvar vere, a kako je svaka vera ujedno i praznovera, onda je i sama praksa bele magije legitimna, sve dok je legitimna praksa hrišćanstva, na primer.
Naredno pitanje je da li je prekšen ugovor koji je beli mag sklopio sa "žrtvom". Dakle, pravo pitanje je da li je beli mag ispunio svoja obećanja, odnosno da li je on garantovao da će uspeti u svojim radnjama. Ako je dao čvrste garancije da će se crna magija skinuti, a u tome nije uspeo jer su posledice crne magije i dalje prisutne, tu ima osnova, da potrošač traži da mu se vrati novac ili deo novca jer usluga nije odgovarajućeg kvaliteta. Ako beli mag nije dao garancije, odnosno ako je obećao da će učiniti sve što može, onda je slučaj kompleksniji jer treba dokazati da nije učinjeno sve što je u moći belog maga ili da je beli mag pre uzimanja slučaja u razmatranje pouzdano znao da je slučaj nerešiv belom magijom.
Kako bilo, moj zaključak je da elemenata krivice tu ne može biti, jer nemamo krovnu instituciju bele magije koja bi propisala standarde struke, elemenata za parnicu ima ako se reklamacije ne uvaže, a jedini granični slučaj je ako je beli mag svesno preuzeo da reši nešto što je znao da ne može rešiti. Naravno, sve pod pretpostavkom nekog pravnog sistema koji ne goni magijske radnje po službenoj dužnosti.

Kratko, jasno, precizno

Đin Likvin vrlo kratko, direktno i precizno identifikuje značajan deo uzroka stagniranja Starog Kontinenta. Ljudi, u proseku ste lenji, ne radite dovoljno, volite vaša prava treće generacije i tako vam i treba.

Zelenilo

Press objavljuje članak na temu - koliko koštaju vetrenjače i ko sve to to plaća. Odlično, vreme je bilo da se o tome nešto napiše.

Ali, meni je u stvari zanimljivije to što baš Press ima posebnu zelenu stranu, na kojoj, između ostalog, upravo promovišu stvari nad kojima se u linkovanom članku skandalizuju.

Lično mislim da je Srbija suviše siromašna zemlja i da je za nas zelena energija luksuz ali mogu da razumem i one koji misle drugačije. Sa druge strane, ne mogu da razumem da neke novine pokrenu poseban portal posvećen promovisanju raznih zelenih inicijativa, a onda napišu članak u kojem se skandalizuju nad time što vlada radi upravo ono što se same novine trude da promovišu. Ne znam, možda oni stvarno nisu shvatili da "podsticanje proizvodnje energije iz obnovljivih izvora" znači "građani treba da plate investitorima da proizvode energiju iz obnovljivih izvora".

Deklaracije, Bele knjige...

Ušli smo u predizbornu kampanju, a stranke za početak nude programska dokumenta i vode antikampanje. LDP je predstavio deklaraciju koja nas vodi ka preokretu, a SNS je u jos uvek neprelomljenoj formi iznela svoje čedo. Kao što se može videti na prvi pogled, za komentare na dokument SNS treba malo vremena, tako da ću se za sada fokusirati na Deklaraciju i novije umetničke prikaze Tome Nikolića.

Deklaracija ne govori ništa što već nismo znali, LDP je jedina relevantna stranka (LSV i SPO ne smatram u tu grupu) koja zastupa nezavisnost Kosova na vrlo vatren i jasan način. Kao i mnogo puta do sada rečeno je u atraktivnoj formi da bi trebali da priznamo nezavisnost jer ako to ne učinimo ode naš evropski put u ćorsokak. Suštinski, postoje tu tri problema.

Prvi je da iako je dominatan stav u Srbiji "pun nam je kufer Kosova" što bi rekli zapadni susjedi, a ja ne bih da koristim domaću sintagmu koja takođe glasi PNJKK, to uopšte ne znači da će biračko telo nagraditi one koji govore ovakvu istinu direktno u oči. Jedna stvar je činjenica koja je loša ili dobra i nju većina Srbalja percipira kao tužnu i ponižavajuću, a sasvim druga je stvar kako se treba nositi sa tom činjenicom. Dakle, da budem vrlo jednostavan, vatreno zalaganje za nezavisnost Kosova je nešto što i pored toga što se oslanja na istinu o faktičkom stanju neće biti percipirano kao nešto što vredi podržati iz čistog osećaja da onaj ko podigne roletnu otkriva bruku. Nije odvratan Milošević koji je serijom glupih poteza izgubio Kosovo, nije kriv DOS i vlada Koštunice što nisu inicirali pregovore kada su još ponešto mogli i dobiti, nego je kriv onaj koji ukaže na velikog ružičastog slona. Zašto toliko bitno da se ta činjenica plasira u Srbiji po cenu da stranka koja bi mogla izneti mnogo bitnije reforme u drugim oblastima gubi glasove na svim izborima, treba da se zapitaju oni koji to pitanje guraju u prvi plan agende? Da li je bitnije da se reši pitanje koje je život već dobrano rešio i gde sigurno neće biti zveckanja oružjem, barem sa naše strane, ili je bitnije da jedna prilično smislena prozapadna priča za naše uslove dobije dvocifren broj glasova i bude barem za ponešto pitana u Srbiji? Ovo je jednostavno užasno loš proizvod za marketing, da ne kažem da po pravilu zasluge za te proizvode od ptica koje rano propevaju uzimaju oni koji propevaju u pravo vreme.

Drugo pitanje je, a zašto je naš evropki put u problemu ako ne priznamo Kosovo još neko vreme? Ko nam brani da sprovodimo reforme u Srbiji koje su u našem interesu? Da li će se reforme sprovoditi brže ako priznamo Kosovo? Da li je naš evropski put kačenje na predpristupne fondove ili je to nešto drugo? Srbija može biti slepo crevo Evrope i ako uđe u pregovore na kilav način kao što je cela EU agenda prihvatana kod nas i ako ne uđe zbog nade da bi mogla da se izdejstvuje podela Kosova ili federalizacija Kosova. Kako bilo, Srbija ima legitimne interese na Kosovu, samo iste treba razdvojiti od nelegitimne perionice svega i svačega.

Ovde mi se javlja i treće pitanje, a to je ako granice nisu važne, zašto nisu važne samo za Srbiju. Nije nikakva tragedija priznati da Srbi i Albanci ne žele da žive zajedno i da će taj zajednički život za nekoga uvek predstavljati noćnu moru. Ako je takvo stanje u Belgiji, zašto bi mi bili izuzetak?

A što se tiče Tome i programa, to ću kad nađem vremena da preletim knjigu želja. U međuvremenu da preletim antikampanju. Kogod da pokušava da Nikolića ocrni na način koji trenutno praktikuje pokazuje priličnu neinteligenciju jer je marginalno biračko telo koje se preliva od/ka SNS-u uglavnom malo pametnije od profila prosečnog pripadnika starog SRS. Dakle, ako iza kampanje ne stoji SRS/novi ini polu-desničari nego neko blizak aktuelnim vlastima onda je to prava tragedija.

Plači Argentino

Da bi smanjila trgovinski deficit, Argentina uslovljava uvoznike da uvoz u jednakoj meri komnpenzuju izvozom. Tako BMW, da bi mogao da uvozi automobile u Argentinu, izvozi pirinač. Ova argentinska nebuloza dopala se srpskim medijima, pa pitaju stručnjake da li je tako nešto moguće u Srbiji. Podrazumeva se da je mera super -- jedino pitanje stručnjacima je da li je moguća.

Mera ne samo da je štetna nego je i glupava -- smanjenje deficita je pogrešan cilj, a odabrano sredstvo neće pogoditi ni taj pogrešan cilj.

Uvoz nije trošak, izvoz nije profit, već su i jedno i drugo dobrovoljne transakcije kojima i kupci uvozne robe i prodavci izvozne robe unapređuju svoje blagostanje. Argentinci su ti koji svakodnevno sa rafova biraju uvoznu robu i za nju plaćaju svojim novcem -- znači da od toga imaju neku korist. Ali kada se suma koji kupe u toku jedne godine sabere i uporedi sa sumom zarada onih koji izvoze argentinsku robu strancima, dobija se negativan broj ili deficit. Pa šta? Cifra koja se tako dobije nije nikakav gubitak ni za koga u svim ovim transakcijama -- samo ima to nesrećno ime "deficit".

Zato je smanjenje te cifre poznate kao deficit pogrešan cilj. A sredstva koja je argentinska vlada odabrala će ga promašiti jer, kakav god da je, taj trgovinski deficit postoji iz makroekonomskih razloga. On nema veze sa uvoznicima i izvoznicima, sa konkurentnošću, carinama, slobodnom trgovinom ili protekcionizmom. On postoji jer u Argentinu ulazi nekakav novac iz inostranstva, po državnim ili privatnim osnovama i određen je tim prilivom. I zato na njega mere trgovinske politike, ili njihovi derivati kao što je ovo primoravanje na izvoz, ne mogu da utiču. Ako Argentina hoće da smanji trgovinski deficit, to može najbolje da uradi smanjenjem budžetskog deficita. To će donekle smanjiti trgovinski deficit, jer će barem država generisati manje tražnje koja odlazi na uvoz. Ako i posle toga ima trgovniski deficit, jedini način da ga dalje umanji je da smanji priliv kapitala u zemlju, na primer otežanjem ulaska stranih direktnih investicija. Ovo ne bih preporučio, ali tako se trgovinski deficit smanjuje -- a ne podsticanjem izvoza ili destimulisanjem uvoza. Trgovinskim i sličnim politikama možete uticati na obim uvoza i na obim izvoza -- ali razliku između ta dva, deficit ili suficit, nećete promeniti.

Kakve će efekte imati ova konkretna mera primoravanja uvoznika da izvoze? Na mikro nivou, to će se ogledati u većim troškovima uvoznika. BMW, ali i svi ostali uvoznici će imati veće troškove i ova roba će za Argentince poskupeti. Neto izvoz neće porasti, nego će pirinač koji bi inače bio izvezen će sada računati kao izvoz BMW-a.

Trgovinski deficit se, naravno, uopšte neće smanjiti.

Anarhisti za etatizam

They’re anarchists for statism, wild free-spirited youth demanding more and more total government control of every aspect of life

kaže Mark Steyn o "okupatorima" u odličnom članku na National Review. Inače članak je o okupatorima u Oklendu Kalifornija (ali i o načinu kako politička klassa koristi proteste za svoje ciljeve), koji su zatvorili luku u tom gradu, vandalizovali mnoge radnje,banke, ATM mašine i ostale simbole eksploatacije radničke klase u centru grada, prisilivši mnoge druge da preventivno zatvore vrata. Preko 80 vandala je na kraju uhapšeno. To su ovi.

"Zabavni park"

Pogledajte vrlo zanimljive slike jednog "zabavnog parka" u Severnoj Koreji.

Štamparska presa ili brze pruge?

Evo još jedne ilustracije moje stare teorije da se zagovornici državnih intervencija i slobodnog tržišta u Americi razlikuju u tome što intervencionisti misle da je lek za lošu ekonomiju još državne potrošnje i zaduživanja, a zagovornici tržišta da je lek - još štampanja para i inflacije. Tradicionalna svađa oko Velike Depresije i njenih uzroka je bila klasični primer ove debate: kejnzijanci su uporno tvrdili da je depresija bila izazvana nekim neidentifikovanim tržišnim defektom, i da je Ruzvelt spasao stvar fiskalnom ekspanzijom za vreme Nju Dila. Monetaristi na čelu sa Friedmanom su odgovarali da je to glupost i da nije tržište bilo uzrok problema nego Fed, time što nije naštampao dovoljno para da spreči deflaciju i masovni bankrot banaka.

Najnoviji izraz ovog "pro-tržišnog" razmišljanja u makreokonomskom domenu imamo u novom broju časopisa New Republic gde ekonomista David Bekeworth i urednik "konzervativnog" magazina National Review Ramesh Ponnuru tvrde da je novo gigantsko štampanje para jedino rešenje za sadašnju stagnaciju, te da je dosadašnja Bernankeova politika bila "suviše restriktivna". Oni, kao i svi dobri desničari i zagovornici slobodnog tržišta odbacuju kejnzijansku ideju fiskalnog stimulusa, i misle da jedino novi trilionski monetarni stimulus može da izvadi stvar. Štamparska presa ili brze pruge, odlučite sami!

Vlada li vlada?

Uz iznošenje razumnih delova naše antikrizne politike koji se odnose na nepovećavanje poreskih stopa, Božidar Đelić me je zaista rastužio. Ako vlada nije u stanju da uvode moderni IT u PIO i ako ima neko ko može da opstruira državu u tako trivijalnoj stvari, mi smo zaista u teškom problemu.

Sloboda govora u Srbiji (n-ti)

Čuveni anti-"biti gej javno" aktivista i ljubitelj žirafa dobio je presudu po kojoj je zabranjeno da vrši dalju diskriminaciju gej populacije. Ja stvarno ne znam smisao toga da nekoga osuđujete zbog rečenice: „Stav JS i moj lični stav je - mi smo protiv svakog skupa gde homoseksualci demonstriraju ulicama Beograda i žele da prikažu nešto što je bolest kao normalno." Poenta je ako budemo svaku rečenicu ovoga tipa podvodili pod govor mržnje (jer ne mogu shvatiti gde je tu ikakva diskriminacija dok je sve na nivou verbalnog prepucavanja), od slobode govora neće ostati ništa. Ovde nema čak ni poziva na činjenje bilo čega lošeg protiv žigosane manjine. Ovo je na nivou stereotipa o etničkim grupama, verama i sektama koje su deo svakodnevnog javnog govora u Srbiji, ali i drugde u svetu. I ne daj bože da ljudskopravaši sada shvate u kom pravcu može da se ide, eto nama "1984" za par godina.

Stav Palme je meni lično glup, pun predrasuda, ali ako sve tradicionalne crkve mogu slobodno da propovedaju iste stvari, ne znam zašto se samo njemu to brani. Takođe, neotuđivo je pravo bilo koga da iznosi takve stavove u zemlji gde postoji sloboda govora. Ne vidim i na koji način profesionalni gej aktivisti misle da će se položaj ove populacije promeniti time što se fokusiraju na Palmu, paradu i ostale trivijalnosti, a ne na predstavljanje dostignuća gej kulture i uopšte prednosti društva u kome bi oni imali potpuna vlasnička prava.

Knjiga Stiva Pejovića

Pre neki dan je nekoliko vas pitalo za preporuke povodom Sajma knjiga i evo, sa zakašnjenjem, jedne velike preporuke. Podgorički CID je preveo i objavio novu knjigu Svetozara Stiva Pejovića, koja na engleskom nosi naslov Law, Informal Rules and Economic Performance (ne znam kako tačno glasi naslov prevoda).

Pejović je jedan od najvećih ekonomista poreklom sa ovih prostora (mada on sam voli da kaže da je Ljuba Madžar iznad svih), jedan od najpoznatijih tržišnih ekonomista u Americi i jedan od osnivača nove institucionalne ekonomije i ekonomije svojinskih prava. Evo jednog prikaza nove knjige. Evo i jedne moje ranije note o njegovom stilu pisanja, da znate šta da očekujete u knjizi.

PS:

Čitalac Dane šalje prevedeni naslov knjige: "Norma i ekonomska efikasnost".