Naprednjaci II

Za danas zdravstvo, restitucija, socijalna politika, mladi i stari.

Kada je reč o delu koji je posvećen zdravstvu, on jednostavno ne treba da bude toliki u iole smislenom programu. Na početku ide stvar koja nema veze sa današnjom situacijom, a to je da lekari nemaju dostojanstvena primanja. Tržište govori sasvim suprotno. Ostatak teksta koji je dug neujednačen ima svega osim jasno identifikovanih mera koje su usmerene na ključne probleme. Moje mišljenje je da je ovaj deo pisao neko ko je lekar i shodno tome nije video ili nije želeo da identifikuje šta su problemi zdravstva, a posebno kako ih lečiti - korupcija koja je endemska i koja se podrazumeva, problem odnosa privatnog i javnog sektora, odnosno konstantno sprečavanje razvoja privatnog sektora, sistem osiguranja koji pokriva stvari koje su inače verovatne i jeftine, a ne pokriva adekvatno skupe i malo verovatne rizike, zastarela znanja i tehnologija, lekovi na pozitivnoj listi koji zasotaju dve do tri generacije za lekovima u EU i SAD, sistem u kome koza i kupus žive zajedno, užasavajući odnos prema pacijentima i tako dalje. Zdravstvo jeste veliki problem u Srbiji, ali ovde ima svega i ničega. Ima i bisera poput onoga da ćemo problem narkotika rešiti strožijim kznama. Ovde je problem što ima uviđanja pojavnih oblika problema, ima i nekih pokušaja da se reše, ali se ne uviđaju uzroci i značaj tržišta u ovoj grani.

Kada je reč o socijalnoj zaštiti identifikuju se novi korisnici i navodi se da ona nije milostinja. Ja mislim da jeste, ali to nije korektno danas reći. Ne navodi se kako bi se podstaklo privatno milosrđe i od našeg levičarskog sebičluka došlo do veće empatije kakva postoji u SAD, na primer. Šturo se govori o obezbeđivanju uslova da se ljudi zaposle, ali je država i dalje veliki brat koji će naći posao za nezaposlene koji su socijalni slučajevi. Dobro je što navode da socijalnu politiku neće prepuštatiti privredi, ali ovde ima samo novih prava, novih akcija države, a nema osnovne stvari, a to je kako da socijalnu pomoć dobijaju isključivo oni koji su ugroženi jer ne mogu da se sami o sebi staraju i nemaju izvore prihoda/imovinu. Problem je što hoće da budu omnipotentni, ne fokusiraju se na probleme već se nude da emituju još više prava. ovo što je izneseno jednostavno ne može i ne treba da se finansira. Natalitetna politika je slična kao i mnoge druge, a rekao bih i pogrešna sama po sebi, vodi se i uzaludna bitka oživljavanja sela. Oba cilja se neće ostvariti većim uplivom države, osnivanjem novih tela, podmićivanjem ljudi da budu roditelji ili ostanu da žive tamo gde nema uslova za normalna život. Takođe, genetički centar je potpuno besmislen kao državni projekt, privatni sektor će to sigurno rešiti na bolji način.

Naprednjaci jesu za restituciju, doduše i oni su stavili formulaciju da potomci ratnih zločinaca ne mogu dobiti imovinu nazad, a ja se nadam da to ne obuhvata sve one kojima su komunisti presudili po ubrzanom postupku. Uviđaju značaj restitucije kao dokaza krediliteta države kao garanta sankrosantnosti privatnog vlasništva.

Kada je reč o programima za mlade ima previše državnog paternalizma koji ustvari gura mlade u pravcu produženja tinejdžerskih dana. Posao svima je besmislica, biće ga ako se tržište rada učini fleksibilnijim, a volontiranje/praksa jednostavnim i priznatim. Lepo se navodi da je Zakon o mladima isprazna ljuštura, ali umesto da se manu toga, žele da ga učine sadržajnijim. Generalno postavka je loša jer mladi nisu u nepovoljnom položaju upravo zbog svojih godina, mogućnosti izbora i svežih znanja koje imaju. Takođe, nizak natalitet čini da svake godine sve manje mladih konkuriše za oslobođena i nova radna mesta. Ovaj deo je mogao komotno da napiše Neko poput Aleksandra Vulina, ima pretenzija na svakojake oblike tutorstva, tipične za standardno levičarenje.

Deo o penzijama je skalakuren i nema najbitnijeg dela - reforme penzionog sistema. Ima mnogo nesadržajnih poštapalica i opštih mesta, a ima i lepo mesto, a to je da penzineri koji su u stanju da nešto rade, a takvih je većina predstavljaju resurs koji se može uključiti u društvo.

Sve u svemu ovo je neujednačeno, konfuzno i kao da oni koji su pisali nisu znali šta tačno žele. Generalno što je duži neki deo, njegova upotrebna vrednost kao programa je manja.