Samo sloga Amerikanca spasava

Nema veće sloge i ljubavi na ovom svetu nego između progresivaca i neokonova. Bill Kristolova (bivši komunista, sadašnji socijal-demokrata, i papa neokonzervativizma) oda voljenom vođi Baraku Huseinu Obami, posle intenzivnih konsultacija sa istim o Libiji, na Obamin zahtev! Ovde.

P.S. Još jedan velikan neokonzervativizma, John Yoo, takođe je oduševljen Obamom, i misli da je sve ok sa njegovim ratom u Libiji u smislu ustavnosti, i čak ga kritikuje što je odlagao stvar tražeći saglasnost od UN. Američki predsednik može da ide u rat kad god hoće, gde hoće i u bilo koje svrhe, bez da pita Kongres. Tom Woods razbucava tu doktrinu ovde.

Sasvim originalno zapažanje

Da sam danas emigrirao iz Srbije i raskinuo sve veze sa istom ne bih znao da u Srbiji nema levičarskih partija. U zemlji u kojoj se na svete krave države blagostanja troši više od pola budžeta, a subvencije daju šakom i kapom meni ostaje pitanje kako je moguće otići više u levo, a da se ne ode i od minimuma pameti. Blago meni u liberalno-konzervativnoj Srbiji.

Mentoring

Država nudi besplatnu uslugu mentoringa.

Raspisan je konkurs na kojem će biti izabrana 150 preduzeća, kojima će država dati besplatne savete o tome kako da poboljšaju poslovanje. Vest je štura, pa ne znamo ko tačno deli ove savete. Ako država plaća profesionalne biznis konsultante, onda je to još jedna šema za pomoć omiljenoj konsultanskoj kući preko leđa poreskih obveznika, a pod maskom pomoći preduzećima.

Ali na to smo navikli -- mene više brine druga, gora opcija, da država direktno, preko svojih zaposlenih savetnika deli savete preduzećima. Na stranu što se za to niko neće javiti, čak i ako je besplatno, nije nemoguće da su tako nešto smislili.

Sećam se razgovora sa nekim prijeteljima iz SIEPA, Agencije za promociju izvoza, koja osim što daje subvencije zapošljava i konsultante da savetuju izvoznike. Pitam ih šta to vi njih savetujete, oni mi kažu objašnjavamo im kako da urade marketing, pripreme proizvod za izvoz i te stvari. Ja pitam kako to da vi koji radite u državnoj službi, nikad se niste bavili tim (ili bilo kojim) biznisom, znate bolje od tih izvoznika kako da prodaju sopstveni proizvod -- oni mi kažu ne razumeš, nisi video te ljude, to su prosti, neškolovani ljudi koji nemaju pojma ni o čemu. Da si ih upoznao sve bi ti bilo jasno.

Da vidimo sada. Pokušajte u Srbiji da otvorite jedan kiosk, da samo kupujete i prodajete potrošnu robu. To uopšte nije lako. A sada zamislite kako izgleda pokrenuti neku proizvodnju, uspešno prodavati u zemlji i napredovati toliko da čak počnete i da izvozite. Svaka firma koja uopšte razmišlja o izvozu je po definiciji veoma uspešna. Pa bili njihovi vlasnici školovani ili neškolovani, za to je potreban jako visok nivo specifičnog znanja i sposobnosti.

Zašto su ti izvoznici slušali državne savetnike ne znam, ali pretpostavljam da se radilo o paketu, da su morali da sarađuju ne bi li dobili izvozne subvencije, plaćene prezentacije na stranim sajmovima ili neku drugu materijalnu podršku.

Mentoring koji sada država pokreće može imati dva ishoda -- ako država direktno savetuje a usput ne nudi i neku konkretnu materijalnu korist, niko se neće javiti. Ako država unajmljuje konsultansku kuću da bi o državnom trošku savetovala preduzeća, to onda nije pomoć preduzećima, to je pomoć konsultantima.

Kamate

Hteo sam da skrenem pažnju na jednu pojavu o kojoj se u Srbiji veoma malo priča - troškove kamata na javni dug.

Osnovni problem je to što troškovi kamata veoma brzo rastu, iako javni dug ne raste tako brzo. Otprilike, javni dug je porastao sa oko 30% BDP na oko 40% BDP u prethodnih par godina, a troškovi kamata su porasli sa oko 16,5 mlrd dinara u 2008. godini na čak 55 mlrd u 2011, dakle veći su za 3,5 puta. Delimično, to je posledica depresijacije dinara, a delimično se može objasniti višim nivoom javnog duga. Teško je znati precizno koliki je efekat ova dva faktora, ali otprilike se može reći da ta dva faktora možda mogu da objasne 30-40% ukupnog povećanja (dug porastao za 30%, dinar oslabio za 25%, očekivali bi smo na osnovu toga da troškovi kamata iznose oko 30 mlrd). 

Otkud onda 55 mlrd? U suštini, radi se o tome da otplatu starog, jeftinog duga refinansiramo novim, skupljim kreditima. Jednostavno, Srbija se, do pre 2-3 godine, uopšte nije komercijalno zaduživala. Svi krediti su dolazili od međunarodnih finansijskih institucija (Svetska banka, EBRD, EIB), koji su relativno povoljni, a veliki deo javnog duga su činile obveznice po osnovu stare devizne štednje. Od pre dve-tri godine je država  počela komercijalno da se zadužuje, premija za rizik je visoka, pa je i kamatna stopa relativno visoka.

Možda samo da objasnim jednu stvar. Otplata glavnice kredita ne ulazi u budžet, već ide "ispod crte". To znači da država, čak i ako ima izbalansirani budžet, treba da se zadužuje kako bi otplatila dospelu glavnicu, odnosno da stalno refinansira dug. Potrebno je da država ostvaruje suficit da bi mogla da smanjuje dug. Dakle, čak i da nije bilo deficita u prethodne 2-3 godine, troškovi kamata bi se značajno povećali.

Dobro, zašto je sve to bitno? Iz nekoliko razloga.

1. Ako nemaš suficit, nema jeftinih kredita. Koliko god kredit bio inicijalno jeftin, ako ne planiraš da ga vratiš iz suficita (ili iz prihoda od privatizacija), već planiraš da ga refinansiraš, on na dugi rok nije jeftin. To ne znači da se ne treba zaduživati, naravno da pod nekim uslovima zaduživanje ima smisla, ali su ti uslovi restriktivniji nego što se obično misli.

2. Sadašnji mehanizam merenja javnog duga (kao količnik nominalnog iznosa javnog duga i nominalnog BDP-a) nije adekvatan, jer ne uzima u obzir troškove servisiranja duga. Pretpostavimo da imamo dve zemlje, obe sa dugom od 40% BDP-a. Ako je jedna dužna svih 40% Svetskog banci po IDA uslovima (praktično nema kamate), a druga duguje privatnim bankama uz prosečnu kamatnu stopu od 8%, očigledno je da je druga zemlja u težoj situaciji.

3. To znači da je i naš Zakon o budžetskom sistemu, u delu koji se odnosi na fiskalnu odgovornost prilično neadekvatan, jer on samo limitira učešće nominalno izraženog javnog duga u BDP. To jeste praktično prepisano sa Zapada, ali na Zapadu je ceo javni dug "tržištan". Za zemlju poput Srbije, koja upravo prolazi kroz tranziciju sa jeftinog na tržišno zaduživanje, sistem koji ne prepoznaje veliku razliku između različitih uslova kreditiranja nije dobar. Morao bi da se računa javni dug i kao diskontovana vrednost budućih otplata. Da se dug i tako računa, videlo bi se da je porastao mnogo brže u prethodnih par godina.

Kanibali

Da je spoljna politika Srbije fluidna i neprincipijelna to svi znamo. Četiri stuba su kao četiri štake jer niti smo umiljato jagnje, niti imamo veliku batinu ili bitne resurse. Ad hok saveznici su nam često neprijatelji civilizacije. Ministar spoljnih poslova nam je popularan jer on spoljnu politiku vodi da bi javnosti Srbije servirao infantilne poruke, rezultati su poražavajući, a ako ćemo o rejtingu ministra u klubu zemlja kome formalno težimo bolje je da ne pišem. Jedan drugih dužnosnik je predahnuo u potrazi za istinom o II svetskom ratu i odmah se prebacio na frekvenciju onih koji podržavaju sve ono protiv čega se Čiča zalagao. Ali nije sve to bitno za ovaj post, meni kopka veza ljudožderstva i LDP.

Prva i osnovna stvar, treba biti zaista lišen ikakve spoljne politike i dobrog dela pameti u istoj, da prvo na sva zvona tendenciozno preneseš da je poslanik vređao celu jednu rasu ili barem rasu na jednom kontinentu. Nakon što to razglasiš, onda se izvinjavaš u ime svoje države. Kakvo kolosalno izvrtanje istine, trošenje diplomatije na gluposti i fingiranje principijelnosti. Bljak.

Drugo, logika mi govori da ako Jovanović smatra da se Jeremić sastaje sa kanibalima, onda je teško iz toga izvući zaključak da su svi ili neki afrički narodi kanibali. Jeremić se po prirodi posla sastaje sa državnicima (valjda, osim ako nije sklizuo ka traženju partnera a la Šifer, Golua i drugi superprijatelji). Dakle, ako je nekog optužio za kanibalizam to su visoki dužnosnici zemalja koje nisu demokratske, tako da su eventualne uvredljive ocene namenjene diktatorima u Africi, našim strateškim parterima. Takođe, neki od njih su zaista uključeni u kanibalističke epizode.

Treće, u političkoj borbi moguće je koristiti jake i kreativne izraze. Korišćenje izraza kanibal je u ovom slučaju uvredljiva kvalifikacija uverenja političara drugih zemalja, a prema našim zakonima nije zabranjeno vređati uverenja pojedinaca koji su javne ličnosti, posebno jer ovde nije reč o nevoljnim razlikama. A vređati zločince je čak i stvar dobrog vaspitanja, a ne kao što se kod nas tepa Gadafiju i drugim ubicama sopstvenog naroda.

Ono što mene kopka je kako je Jovanović uleteo u ovakvu šabansku zamku. Ono što je sigurno, on ne treba da se izvinjava Kabili, Gadafiju i ostalim majmunčinama, kanibalima i zločincima.

Twitter

Ja ga ne koristim i nije mi baš sasvim jasno čemu tačno služi. Možda je to prvi indikator da postajem mator. Sve jedno, dosta ljudi ga koristi, pa smo dodali dve stvari.

Prvo, možete svaki post direktno da "tvitujete", kliktanjem na sličicu ispod posta.

Drugo, možete i da nas pratite na Twitteru, na @trzisnoresenje. Za sada (a pretpostavljam i u nekoj doglednoj budućnosti), svi tvitovi će biti automatski generisani na osnovu postova, odnosno neće biti nekog originalnog materijala.

Rand Paul o Libiji

Odličan govor novog senatora iz Kentakija. Predsednički "materijal" (za razliku od oca). Artikuliše ideje izolacionizma u spoljnoj politici preko vernosti Ustavu i američkom patriotizmu (i otporu internacionalnoj birokratiji UN) a ne preko kvazimarksističkih napada na američku zlu imperiju i "vojno-industrijski kompleks".

A ko će da plati besplatne stvari?

Kada nemaš ništa pametnije ti ponudi besplatne akcije, udžbenike... Pa video GO LDP od besplatnog nam Dragana & Željka da se ljudi lože na demagogiju i rešio da predloži da Beograd bude prvi grad u kome će biti besplatnog Interneta na svim javnim mestima.

C,c,c, a ko će da plati besplatni Internet? Šta ćemo sa provaderima koji će ostati bez klijenata zbog nelojalne konkurencije? Da li će to država da krene da razvija Internet jerbo ne znam ko bi ga drugi delio za dž ili će da bude glavni kupac? A svi znamo kako bi se takav razvoj završio, ja bi prvi počeo da uzgajam golubove pismonoše. I zašto bi baš Internet bio besplatan kada je ionako svima i svugde lako dostupan po vrlo razumnim cenama?

Sve u svemu, mogao je da ponudi i besplatan produženi, a bogami i kratki espreso sa Koka-Kolom na svim javnim mestima. Isti je princip. Samo je šteta što iz liberalno-demokratskog tabora izlaze takve bedastoće.

Nemci, humor i nuklearke

Kako spadam u ljude koji ne vide ništa loše u igrama sa predrasudama, linkujem jednu grotesknu odluku nemačkih Tv stanica. Istina je da Nemci svih sorti slove za narod koji nema neki prepoznatljiv smisao za humor, ali povezati Simpsonove i "opasnosti" od nuklearne energije u autocenzuru je, pa hajde da budem u PC maniru, glupavo. Upravo su Simpsonovi takvi-kakvi su, light u odnosu na South Park, a opet dovoljno analitični i direktni, učinili više na razotrivanju hipokrizije i stavljanja nekih stvari pod tepih nego mnogi drugi versko-filmski fanatici a la Majkl Mur i ine narikače civilnog društva. Sve u svemu jadno, u maniru praksi od koji su Nemci bili sistematski pelcovani. Ne shvatam ni poentu, kakogod da okrenem. Čak je i obrazloženje načina cenzure smehotresno, naime neće oni ništa da secakju, nego jednostavno neće prikazati čitave epizode. Ne znam hoće li nekako ubediti i da se emituju kada budu na ne-nemačkim stanicima kod kablovskih operatera ili se računa da će odsustvo sinhronizacije učiniti svoje.

Anti-nuklearna histerija

Već danima, da ne kažem nedeljama, bombardovani smo raznim katastrofičkim "vestima" vezanim za nuklearni incident u Japanu, gde su izuzetno jak zemljotres i cunami oštetili nulearnu centralu Fukušima. Od "topljenja nuklearnog goriva", preko "ozračenja radnika na centrali", "kontaminacije vode za piće i hrane", "novog Černobila", masovnog umiranja od raka u Japanu, a možda i širom sveta, radijacije na američkoj zapadnoj obali, a u nekim slobodnijim izletima mašte, i uništavanja useva sve do Čikaga. Šta je od svega toga istina?

Najkraći odgovor - ništa. Sistem za hlađenje je ponovo uspostavljen u Fukušimi. Radijacija ni u jednom trenutku nije bila povećana ni blizu nivoa da bi zdravlje ljudi ili okolina bili ugroženi, nije bilo niti će biti ikakve opasnosti, po bilo koga, u Japanu ili van njega. Niko neće umreti od raka, nigde usevi neće biti oštećeni, radnici nisu ugroženi, voda iz vodovoda u Tokiju je sve vreme bila bezbedna itd itd. Stvar je toliko smešna i groteskna da je i poznati ekološki aktivista George Monbiot napisao da ovaj incident zapravo potvrđuje sigurnost nuklearne energije, koji je i njega konvertovao u zagovornike ove energije: relativno stara i tehnološki nesofistikovana centrala iz 1970ih pogođena najgorim zemljotresom u modernoj ljudskoj istoriji kao i ogromnim cunamijem, izdržala je bez ikakvih posledica po ljudsko zdravlje i okolinu. Šta gore može da zadesi bilo koju centralu bilo gde u svetu? I koju bolju propagandu od ovog "incidenta" nukelarna industrija treba?

Naravno, ovo ne znači da tri nedelje medijskog pumpanja katastrofičkih izišljotina i gluposti, ponekad i potpunih laži i dezinformacija sa ciljem širenja panike, nisu ostavili psihološke efekte. Drugim rečima, da antinuklearni lobiji i ekološki mračnjaci neće iskoristiti ove neumorno ponavljane medijske budalaštine kao još jedan "dokaz" nesigurnosti nuklearne energije. Verovatno hoće. U Nemačkoj su, recimo, već zaustavljeni planovi izgradnje novih nuklearki. Ali, to nema nikakve veze sa istinom ni sa činjenicama. Najnovija anti-nuklearna histerija ima osnnova taman koliko i već izduvana histerija "globalnog zagrevanja" (ili ona ranija oko Černobila). Dakle, nikakvog.

Budućnost obrazovanja?

Pogledajte odličnu prezentaciju Salmana Khana, osnivača Khan akademije, koja se bavi online "predavanjima". Ukratko, snimili su više od dve hiljada predavanja, na različite teme, od matmatike, preko biologije, do ekonomije i finansija, može da ih gleda ko i kada hoće.

Početak bune na dahije kao istorijski dokument

Kao veliki zaljubljenik u narodnu epsku poeziju, želim da se malo pozabavim jednom od najpoznatijih epskih pesama "Početak bune na dahije", jer verujem da nam ona pruža mnoge istorijske pouke i za današnje vreme, i razvejava neke opasne istorijske zablude i nacionalne mitove. Ova pesma, koju je od slepog pesnika Filipa Višnjića zapisao Vuk, negde krajem 1830ih, ne može se porediti po mom sudu sa pravim remek-delima srpske epske poezije, poput Banović Strahinje, Bolani Dojčina, Ženidbe Dušanove ili Zidanja Skadra. Ali ipak spada među bolje proizvode ove tradicije, i od svih epskih pesama koje pokrivaju moderno doba, predstavlja svakako vrhunsko ostvarenje.

Najpre, svi znamo temu i istorijski siže: događaje koji prethode Prvom srpskom ustanku 1804, "seču knezova" u kojoj dahije, lokalni odmetnuti turski nameštenici koji terorišu stanovništvo pokušavaju da preduprede pobunu koja se nagoveštava uklanjanjem ključnih srpskih prvaka. To ne uspeva i pobuna je neminovna. Međutim, od ovog istorijskog sižea, mnogo je važnija socijalna panorama i bogata istorijska naracija o turskoj vladavini u Srbiji koju "Buna na dahije" pruža. Ova pesma je prvorazredni istorijski dokument. I njene poruke, iako izmešane i ambivalentne, ne uklapaju se baš sasvim u nacionalističku viziju istorije koju smo učili u školi, koja se, ironično, često inspiriše upravo ovom pesmom. "Buna na dahije" ima čudno dvojstvo u sebi, pošto predstavlja mešavinu istorijske istine, autentične umetničke obrade i narastajuće romantičarske ideologije i etatizma koji se spolja ubacuju u samo tkivo pesme. Zato je slabija od starih remek-dela koja sam pomenuo, ali još uvek "strašna", posebno kad je uporedimo sa modernim kvazi-epskim trešom kakav srećemo kod današnjih kič-guslara poput Matije Bećkovića ili još nekih drugih.

O čemu priča "Buna"? Gde je jezgro istorijske istine u toj velikoj poemi o kome nas nisu učili u školi? Dahije, zabrinute zbog sve jačih glasova o pobuni u Beogradskom pašaluku, okupljaju se u Beogradu da se savetuju šta da čine. Mlađi i neiskusniji Fočić Mehmed Aga predovdi one koji su za oštre mere, za pojačanje nasilja nad "rajom" da bi se ona zastrašila. Ali "Starac Fočo od stotinu ljeta", simbol mudrosti i znanja upozorava da je to najgora moguća opcija. On savetuje oprez, umerenost i smanjenje nasilja, kao i poboljšanje odnosa sa srpskim prvacima, knezovima i popovima, i povrh svega smanjenje poreza. Dijalog između Starca Foče i Mehmed age je za mene kulminacija poeme, koji čini više na demoliranju nacionalističkih i romantičarskih mitova o 500 godina "turskog ropstva" i "turskom jarmu" nego sve istorijske studije zajedno. Po Filipu Višnjiću, dahije gledaju pomračenje sunca (jedna od onih "nebeskih prilika" što ih "sveci vrgoše viš Srbije po nebu vedrome", a koje su potvrđene savremenim astronomskim proračunima da su se zaista desile u to vreme) i plaše se šta će biti sa njima, da li je to loš znak. Okupljaju se na Kalemegdanu i onda dolazi ključna stvar – zovu hodže i vaize (učenjake), da im iznesu stare "knjige Indžijele" da vide šta će s njima biti. I evo kako srpski pesnik prenosi šta se dalje dešava, i šta učenjaci kažu:

Turci, braćo, sve sedam dahija"
'Vako nama indžijeli kažu:
"Kad su 'nake bivale prilike
"Viš' Srbije po nebu vedrome,;
"Ev' od onda pet stotin' godina,
"Tad je Srpsko poginulo carstvo,
"Mi smo onda carstvo zadobili,
"I dva vlaška cara pogubili:
"Konstantina nasred Carigrada;
"Ukraj Šarca, ukraj vode ladne,
"I Lazara na polju Kosovu;
"Miloš ubi za Lazu Murata,
"Al' ga dobro Miloš ne potuče,
"Već sve Murat u životu bješe,;
"Dok mi Srpsko carstvo osvojismo,
"Onda sebi vezire doziva:
"Turci braćo, lale i veziri!
"Ja umrijeh, vama dobih carstvo,
"Nego ovo mene poslušajte,;
"Da vam carstvo dugovječno bude:
"Vi nemojte raji gorki biti,
"Veće raji vrlo dobri bud'te;
"Nek je harač petnaest dinari,
"Nek je harač i trideset dinari;;
"Ne iznos'te globa ni poreza,
"Ne iznos'te na raju bijeda;
"Ne dirajte u njihove crkve,
"Ni u zakon, niti u poštenje;
"Ne ćerajte osvete na raji,;
"Što je mene Miloš rasporio,
"To je sreća vojnička don'jela:
"Ne može se carstvo zadobiti,
"Na dušeku sve duvan pušeći;
"Vi nemojte raju razgoniti;
"Po šumama, da od vas zazire,
"Nego paz'te raju k'o sinove,
"Tako će vam dugo biti carstvo;

Prva stvar koju ovde valja razjasniti je taj malo misteriozni izraz "knjige Indžijeli". Šta je to? To očigledno nije Kuran, niti bilo koji od "hadita" jer njih nije sastavljao turski sultan Murat na samrti. Misterija postaje još veća kad uzmemo u obzir da na arpaskom "Indžil" znači Jevanđelje, i odnosi se upravo na hrišćanski Novi Zavet (muslimani poštuju Isusa kao proroka). Ali, kakvo je to "Jevanđelje" u kome se govori o političkim principima vladavine, o niskim porezima, lokalnoj samoupravi i religijskoj i kulturnoj toleranciji, kako bi mi danas rekli? I koje izriče turski sultan, političar, a ne neki religijski vođa?

Jasno je da je ovde reč o "Jevanđelju" u jednom vrlo metaforičkom smislu, o skupu svetih i nepovredivih principa dobre vladavine od kojih se smatralo da zavisi dugotrajnost Otomanske imperije. Neka vrsta Muratovog političkog amaneta, ili zaveštanja. Muratove apokrifne reči sažimaju principe turske vlasti u prvih 200-250 godina njihove vladavine na Balkanu za koje iz istorijskih izvora znamo da su poštovani: znamo da je pozicija srpskog seljaka pod Turcima bila neuporedivo bolja nego pod Nemanjićima, da je turski harač bio znatno niži od vlastelinskih nameta, kao i da je "kuluk" (prisilni rad) bio samo dva dana godišnje pod Osmanlijama, a više od mesec dana pod Nemanjićima. Znamo da Turci nisu dirali u religijsku autonomiju niti u veru hrišćanima, u skladu sa islamskom doktrinom o Jevrejima i Hrišćanima kao "narodima knjige". Nasilno pokrštavanje hrišćana ili rušenje njihovih crkava bilo je zabranjeno najstrožijim tabuom. Otomanska imperija nije ekonomski napredna, ali je to blaga vladavina. Sve do kraja 17 veka, kada imperija počinje da se urušava, život srpskog i drugih hrišćanskih naroda pod Turcima je sasvim podnošljiv u svakom pogledu.

Gde je ogrešenje dahija zbog koga će oni nastradati, a s njima i turska vlast u Srbiji kao takva (što je slika koju "Buna" donosi)? Pesnik je vrlo jasan – oni su pogazili "Muratove" tj osmanlijske principe sadržane u metaforičkim "knjigama Indžijelima" i krenuli da nameću velike poreze, da pljačkaju i da udaraju na versku autonomiju hrišćana. I zato će "pogubiti glave". Srpski narodni pevač ne vidi nigde tursko polumilenijumsko ropstvo, nigde "turski jaram" i slične mitomanske fikcije nacionalističke propagande, nego vidi samo lokalne turske feudalce, odmetnike od cara, koji terorišu narod u direktnoj suprotnosti sa principima "indžijela" i time rizikuju opstanak turske vlasti u Srbiji. "Buna na dahije" je najjači dokument "istorijskog revizionizma" koji imamo. Ni narodni pevač, ni Vuk Karadžić koji pesmu zapisuje negde krajem 1830ih (na vrhuncu romantičarske, nacionalističke histerije u Evropi) ne vole Turke i žele da im vide leđa; ali istorijska istina progovara uprkos nameri tvorca. Ustanak nije rat protiv Turaka i njihovog "jarma", nego pobuna protiv odmetnika od Cara i poretka. Od 1804 do jeseni 1806 srpski ustanici su bezuslovno odani Sultanu. U manastiru Bogovađi kada je doneta odluka o ustanku u novembru 1803, rešeno je da se od Cara traži pomoć u suzbijanju dahija. Srbi žele da se stvar vrati na blagorodnu vladavinu vezira Hadži Mustafe u beogradskom pašaluku (1789-1801) koji je često nazivan "srpskom majkom" (ubijen od strane dahija). Na političku nezavisnost (bar u tom trenutku) niko ne pomišlja. Srbi su verni podanici Porte koji hoće svoja stara prava. Filip Višnjić i Vuk Karadžić uteruju u laž generacije telala petparačih nacionalnih mitova o "turskom ropstvu" i daju daleko precizniju i iznijansiraniju sliku Otomanske vlasti.

Štaviše, ni sami ustanici nisu baš predstavljeni kao "cvećke" u ovoj poemi. Pošto je Karađorđe pokrenuo bunu, on traži od gradskih Turaka da im izruče "Turke zulumćare" tj saradnike dahija, da im ustanici presude. Zauzvrat obećava da neće "kvariti caru gradova", tj neće napadati mirno tursko stanovništvo u gradovima. Kad Turci isporuče saradnike dahija ustanici ipak napadaju gradove; i ne samo to, nego po izveštaju našeg pesnika, oni tamo ubijaju, raseljavaju ili pokrštavaju sve Turke-civile, do poslednjeg uveta.

"Onda Ðorđe u gradove uđe;
Što bi Turak' po gradov'ma b'jelim,;
Što bi Turak za sječe, is'ječe;
Za predaje što bi, to predade;
Za krštenja što bi, to iskrsti."

Ovo već opasno liči na Pavelićevo "trojno" "konačno rešenje srpskog pitanja" u NDH (trećinu pobiti, trećinu najuriti ("predati"), ili što bi naši nacoši rekli, "humano preseliti", a trećinu pokrstiti). Opet, potvrđeno istorijskim podacima. Turci bivaju eliminisani iz gradova u vreme I srpskog ustanka i gradovi temeljno srušeni i popaljeni. Beogradske džamije su ili srušene, ili pretvorene u svinjce i bakalnice, a jedna u pravoslavnu crkvu. U Užicu je srušeno 34 džamije, u Smederevu 24. Filip Višnjić vam daje kritičkiju verziju nacionalne istorije od moderne srpske istoriografije.

Još jednu krucijalnu istorijsku informaciju dobijamo u "Buni na dahije", na samom početku, koja pokazuje da je cela stvar pre motivisana klasnim i ekonomskim, nego nacionalnim i religijskim razlozima.

"Tu knezovi nisu radi kavzi,;
Nit' su radi Turci izjelice,
Al' je rada sirotinja raja,
Koja globa davati ne može,
Ni trpiti turskoga zuluma;"

Ovde saznajemo da srpski knezovi, pripadnici bolje stojeće političke i ekonomske elite "nisu radi kavzi", a nisu ni "Turci izjelice". Ko su "Turci izjelice"? To svakako nisu dahije, jer one logički gledano ne mogu biti ni "rade" ni "ne-rade" kavzi sa samima sobom. To su zapravo gradski Turci, trgovci i zanatlije, koji imaju privilegije, bogatiji su, i kao i srpski knezovi, lakše mogu podneti dahijske konfiskatorne poreze (koji su verujem, ipak bili niži nego današnji "demokratski"). Njih pesnik opisuje kao pohlepne malograđane koji ne haju za pravdu i nepravdu, nego gledaju samo svoja posla i svoj uski ekonomski interes. Sit gladnom ne veruje. Jedini kojima je dogorelo do nokata, to je "sirotinja raja" koju dahijska "globa" ekonomski uništava. (Ustanak se u pesmi događa kasnije, kad dahije, vrlo glupo, protivno savetima Starca Foče, okreću i srpske knezove i elitu protiv sebe, "sečom", ubeđujući ih tako da je oružani ustanak jedino moguće rešenje).

Ali, na tom mestu se završava istorijska istina i počinje nacional-romantizam i mitomanija:

"I radi su Božji ugodnici,;
Jer je krvca iz zemlje provrela,
Zeman doš'o valja vojevati,
Za krst časni krvcu proljevati,
Svaki svoje da pokaje stare."

Ovaj pasaž izgleda kao da je umetnut 150 godina pošto je pesma zapisana, od strane nekog akademika SANU (recimo, Matije Bećkovića). Odjednom raspoloženje za ustanak više nema nikakve veze sa pljačkom, zulumom i nametima dahija, nego postaje stvar neke metafizičke težnje da se osveti poraz na Kosovu, sa elementima religijskog krstaštva ("za krst časni krvcu proljevati") i kvazi-fašističkog obožavanja krvi i zemlje. Odjednom sofistikovani pesnik i hroničar Višnjić prestaje da liči na Starca Miliju, Tešana Podrugovića i Starca Raška, a više na Njegoša-religijsko romantičarskog bigota iz "Gorskog Vijenca" (nasuprot Njegošu sublimnom metafizičkom geniju iz "Luče" i "Noći Skuplja Vijeka"). Ima još nekih primera ovog ukrštanja romantičarskog pridikovanja i nacionalističkog političarenja sa epskom poezijom u ovoj pesmi. Zato i pada ispod nivoa najvećih remek-dela predkosovskog, kosovskog i po-kosovskog ciklusa.

Ali, svejedno, pesma predstavlja sjajno ostvarenje epske poezije i pruža obilje istorijske građe koja nam i danas pomaže da trezvenijim očima gledamo nacionalnu istoriju, i klonimo se petparačkih mitova i zašećerenih, kič verzija prošlosti.

A onda su došli po Žiku Obretkovića

Mića Jovanović i Megatrend su na tapetu. To je stvar ukusa. Ali tržišna inspekcija u službi gaženja slobode govora je mali korak do fašističkih/komunističkih praksi. Zašto se neko ne bi smeo zalagati da ljudi koji završe faks pale iz Srbije, čovek je hiper realan. Da neće možda Đelić da ih zadrži uzgajajući ih kao pečurke u jalovim institucijama kvazi nauke? Ili će ih zaposliti oni koji su uništili 200.000 radnih mesta u privatnom sektoru? Ili će otvoriti preduzeće da bi hranili apetite hipertrofirane države?
Kao i obično nije to ništa drugo nego fenomen razbijanja ogledala. Samo što je od razbijanja ovakvog ogledala do razbijanja noseva i kostiju mali korak.

Egipat, Libija i priključenija

Sećamo se do pre koju nedelju usaglašenog hora levih i desnih hvalilaca "demokratske revolucije" u Egiptu: "narod" i "omladina" koji ruše "diktatora". Repriza 1989, pad arapskog Berlinskog zida! Za to vreme, neki razumniji glasovi su upozoravali da je zapravo igra potpuno obrnuta: obaranje autokratskog ali podnošljivog vladara, na čije mesto će doći najbolje organizovana grupa, islamistička Muslimanska braća i uvesti neku formu totalitarnog, teokratskog režima. Umesto Praga ili Varšave 1989 dobićemo Petrograd 1917, tj Teheran 1979.

Danas New York Times izveštava da se, o iznenađenja, upravo to događa. Vojska je napravila dil sa Muslimanskom braćom da se ubrza procedura donošenja Ustava i izbori koji će dati veliku prednost Muslimanskoj braći kao jedinoj organizaciji sa uspostavljenom nacionalnom mrežom. Plakati i propaganda koji je Muslimanska braća širila za ustavni referendum pretili su da ako ustavne promene ne prođu Egipat će se pretvoriti u Švajcarsku, biće uspostavljena sekularna država, ženama zabranjeno da nose hijab, i javne molitve ukinute, i dno dna – homosekualizam dozvoljen. Ko je Musliman, bolje neka izađe na referendum da spreči ovu apokalipsu. "Sekularna" opozicija je u potpunom rasulu, i zapravo nepostojeća. Rani nagoveštaj da je Vojska sklopila dil sa islamistima je bilo puštanje iranskih ratnih brodova da prođu Suec pre nekoliko nedelja (stvar bez presedana), što je bila direktna provokacija protiv Izraela. Danas znamo da to nije bilo slučajno i da je Egipat zapravo već u rukama islamista.

Verujem da će ovo uticati i na sve one koji ponavljaju istu grešku sa Libijom i podrškom tamošnjoj "humanitarnoj intervenciji". Vrlo rđav vladar Gadafi, koji je ranije podržavao i sprovodio terorizam, ali ga se odrekao u međuvremenu i uspostavio normalne odnose sa Zapadom, napadnut je od strane opozicionih grupa o kojima ne znamo ništa osim da ih podržavaju Iran, Al Kaida, Sirija i Muslimanska braća u Egiptu. Al Karadavi, radikalni klerik i idejni vođa Al Kaide vrlo popularan u Egiptu, bacio je fatvu na Gadafija i pozvao na njegovo ubistvo kao svetu dužnost. Muslimanska braća skupljaju pare i pomoć za libijske pobunjenike. Iranska vlada organizuje masovne proteste podrške istima i osude Gadafija. A NATO predvođen Amerikom vojno interveniše protiv Gadafija, a da bi pomogao tim opozicionim snagama! Nije li to jedna vrlo čudna sinergija?

Pretpostavimo da je Gadafi svrgnut, i opozicija ustoličena na vlasti – kakvu će ona politiku da vodi, kakav režim će da uspostavi i u ime koje ideologije? Da li iko u horu novopečenih bušističkih entuzijasta vojno dizajnirane "demokratije u arapskom svetu" ima bilo kakav drugi odgovor osim jedino mogućeg – u ime islamizma? Da li iko veruje da su radikalni islamisti bolji od Gadafija? Ili možda da za razliku od Egipta u Libiji postoji neka druga, bolja politička opcija koja će u uslovima građanskog rata da nadvlada džihadiste? Možda, ali ja ne vidim ni jedan jedini dokaz toga. Voleo bih da ga vidim. To da je Gadafi loš ili da ubija civile ne znači ništa. Juče je Asad u Sriiji ubio 22 civila i nikom ništa.

Ako je ova tragikomedija od "humanitarne intervencije" u Libiji išta pokazala onda je to fakat da je unutrašnja samo-destrukcija zapadne politike otišla tako daleko da je NATO sada postao konjica Al Kaide. Ne samo da zapadni lideri i intelektualci, od liberala do konzervativaca, aktivno politički podržavaju islamistički takeover na Bliskom Istoku, već sada u službu istog stavljaju i zapadne živote i vojne resurse.

Kud svi Turci

Tu i Grad Beograd. Umesto da slavimo svetlo i električnu energiju jer je upravo kvalitetno veštačko svetlo bilo jedna od prekrtnica ljudskog roda, štitimo planetu od nepostojeće opasnosti promovisanjem mraka.

Smrtnost po teravat-času

Vrlo zanimljiv grafikon iz jedne švedske studije, a u kojem je prikazan broj procenjenih izgubljenih života po jedinici proizvedene struje, za različite izvore energije (podaci se odnose na EU).

Sindikati u javnom sektoru

Redovni čitalac Janko mi je poslao prevod odličnog članka Tomasa Dilorenca. Tekst se odnosi na Ameriku, ali je vrlo relevantan zbog protesta najavljenog za sutra.

Glavni razlog što su tolike države bankrotirale ili su na ivici bankrotstva je kombinacija vladinih monopola i sindikata državnih službenika. Sindikati državnih službenika imaju mnogo veću moć nego sindikati u privatnom sektoru zbog toga što su entiteti za koje rade tipično monopolski.

Kada zaposleni u pekari, na primer, štrajkuju i zatvore pekaru, mušterije mogu jednostavno kupovati drugde, a vlasnik pekare je potpuno slobodan da zaposli zamenske radnike. Nasuprot tome, kada prosvetni ili sindikat komunalaca štrajkuje, nema škole niti odnošenja smeća sve dok štrajk traje. Dodatno, propisi čine gotovo nemogućim angažovanje zamenskih radnika.

Tako, kada državne birokrate štrajkuju imaju moć da potpuno ugase celu „granu privrede“ u kojoj „rade“ na neograničeno vreme. Poreski obveznici će se gorko žaliti zbog toga što deca ne idu u školu i što niko ne odnosi smeće, pa će nadležni brzo da pristanu na sindikalne zahteve da bi izbegli rizik da izgube na izborima sopstveni posao zbog nezadovoljstva glasača. Ovaj proces je glavni razlog zašto troškovi vlade i lokalne samouprave skaču iz godine u godinu, dok "proizvodnja“ državnih službenika opada.

Već decenijama, istraživači primećuju da što je više para potrošeno po đaku oni su lošije obrazovani. Slični rezultati su preovlađujući i u svim drugim oblastima državnog „privređivanja“. Kao što je Milton Fridman jednom napisao, vladina birokratija - posebno ona koja ima sindikate – liči na ekonomsku crnu rupu gde povećanje „input-a“ vodi smanjenju „output-a“. Što više se potroši na državne škole, to su učenici manje obrazovani. Što više se potroši na socijalna davanja, to su građani siromašniji, i tako dalje. Ovaj proces je potpuno obrnut od normalnog ekonomskog života u privatnom sektoru, gde povećani input vodi većoj količini proizvoda i usluga, a ne manjoj.

Pre trideset godina, ekonomista Šeron Smit je objavila istraživanje koje pokazuje da su državni službenici plaćeni 40% više od uporedivih zaposlenih u privatnom sektoru...

Ogromna moć sindikata efektivno premešta moć oporezivanja od glasača ka sindikatima. Zato štosindikati mogu tako lako da nateraju izabrane političare da povećaju poreze da bi im ispunili njihove zahteve, oni, a ne glasači, kontrolišu poreske stope. Oni su korisnici posebnog oblika oporezivanja bez volje glasača...

Ovi sindikati su primarno zainteresovani za maksimiziranje sindikalnih prihoda. Poslednično, oni koriste propise kao alat za zaštitu zaposlenja i poslednjeg birokrate, ma koliko nekompetentan ili neodgovoran bio. Manje zaposlenih birokrata znači manje članarine. Tako da je skoro nemoguće otpustiti bilo koga. Sudski procesi mogu potrajati godinama.

Političari su odavno otkrili najpodesniji odgovor na ovakve dileme, treba nagraditi nekompetentnog službenika poslom koji će rado prihvatiti, zajedno sa većom platom i dodacima koji mu iz toga slede.Ovo rešava problem roditelja koji se žale da profesor matematike njihovoj deci ne ume da predaje matematiku, a isključuje otpuštanje, zbog sindikata.Ovo je razlog zašto su ministarstvo prosvete i školske inspekcije prepune profesora koji ne umeju da predaju pa im je umesto toga data odgovornost da upravljaju celim sistemom. Ni jedna privatna škola ne bi mogla opstati uz ovakvu perverznu politiku.

Sindikati su takođe šampioni u zapošljavanju većeg broja radnika od potrebnog. Da se ovo desi u privatnom sektoru, veći troškovi plata bi učinili firmu manje konkurentnom i manje profitabilnom. Možda bi čak i bankrotirala, kao što se i desilo američkoj sindikalizovanoj industriji čelika, automobila i tekstila pre nekoliko decenija. Tako nešto se ne može desiti u državnom sektoru, gde ne postoje profit i gubitak, a većina državnih organizacija su ionako monopoli. Zapošljavanje većeg broja radnika od potrebnog u državnom sektoru donosi korist i političarima i sindikatima – ali sigurno ne poreskim obveznicima. Sindikati prikupe više članarine ako ima više državnih službenika, a političari imaju više radnih mesta da poklone. Svako takvo radno mesto donosi dva ili više glasa, jer svaki državni službenik donosi glasove svoje porodice ili bliskih prijatelja političaru koji mi je obezbedio posao. Ovo je razlog što u ogromnoj literaturi koja pokazuje superiornost privatnog u odnosu na državno privređivanje, državno uvek ima veće troškove radne snage.
Svaki sindikat državnih službenika je politička mašina koja lobira za veće poreze, povećanu državnu potrošnju, još zapošljavanja, i veće obećane penzije – dok sa druge strane demonizuje neodlučne poreske obveznike kao neprijatelje dece, starijih, i siromašnih (kojima navodno „služe“ državni službenici koje predstavljaju sindikati).

To je stari socijalistički trik o kome je pisao Frederik Bastija u svom čuvenom eseju, ZAKON : Sindikati vide zagovornike privatnih škola, ne kao legitimne kritičare propalog sistema, nego kao mrzitelje dece. Kritičare države blagostanja sindikati predstavljaju, ne kao osobe zabrinute za uništavanje porodice ili radne etike koju ona uzrokuje, već kao neprijatelje siromašnih. ...

Miš-maš

Pisao je Marko o potrebi da se napiše nova istorija jer naša današnja shvatanja prošlosti nemaju preterane veze sa time kakva je ta prošlost bila. Međutim, kreativnost Delija u pravljanju miš-maša nadmašuje mnogo toga što je viđeno.

Ti si Zvezdin četnik, Putine.

E treba osmisliti takvu eklektiku.

Odliv mozgova

Prethodnih par dana je prozujala vest da je "Srbija druga u svetu po odlivu mozgova". Taj podatak je prema članku u Blicu izvučen iz "Svetskog izveštaja o poslovanju". Pošto takav izveštaj ne postoji, ali postoji Globalni izveštaj o konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma, a znam da tamo ima neki podatak o odlivu mozgova, rekoh da pogledam, malo mi deluje sumnjivo. Kad ono stvarno, Srbija je rangirana kao 136. zemlja po odlivu mozgova od 139 ocenjenih u izveštaju. Dobro, nije baš druga u svetu od pozadi, već četvrta, ali to zaista nije bitno (možda je recimo naveden podatak iz prošlogodišnjeg izveštaja, sada iza nas nije Gvineja Bisao, već su tu Svazilend, Bosna i Kirgizija).

Prvo pitanje koje mi je palo na pamet je naravno - odakle im uopšte podaci? Koliko ja znam, država Srbija ne vodi evidenciju (kao ni druge zemlje, valjda) o tome koliko je pametnih ljudi zemlju napustilo (uzgred, ne vodi se statistika ni o glupim ljudima). Dakle, odakle im podaci?

Podaci potiču iz "Executive Opinion Surveya", odnosno upitnika koji popunjavaju poslovni ljudi u zemljama koje izveštaj pokriva. Konkretno pitanje je "Da li vaša zemlja zadržava i privlači talentovane ljude?", a odgovori se kreću od 1 - "Ne, najbolji i najpametniji uglavnom odlaze da traže šansu u drugim zemljama" do 7 - "Da, u zemlji postoji mnogo šansi za taletnovane ljude". Prosečan odgovor za Srbiju je 2, a na ovo pitanje odgovor je dalo 80 ljudi.

Dobro, pa?

Pa, suština je da se ovo teško može nazvati "podatkom". Radi se o mišljenju (stavu, zaključku) 80 ljudi, koji možda imaju, a možda i nemaju pravu sliku. Prava mera bi bilo nešto poput "procenat diplomaca koji napuštaju zemlju u roku od 5 godina nakon diplomiranja" ili tako nešto, ali takvih podataka prosto nema.

Takođe, skrećem pažnju da je naš blog odlična ilustracija samog problema, ali i razmatranja da li se uopšte radi o problemu. Naime, od nas sedmoro blogera, četvoro ne živi u Srbiji, radi se o klasičnom brain drainu, pa smo mi kao društvo uskraćeni za Ivanove, Slavišine, Željkine i Lazarove tekstove, ideje, razmišljanja.

Ali, da li smo? Pa nismo, jer savremena tehnologija omogućava kako njima da prate šta se u Srbiji dešava, tako i nama da pratimo šta oni o svemu tome misle.

U stvari, savremena tehnologija upravo omogućava onim najtalentovanijima da odu, ali da u stvari ne odu, jer se ti najtalentovaniji upravo bave proizvodnjom ideja, filmova, muzike, naučnih doprinosa, a tu nije bitno gde se tačno nalaze. Naravno da neko ko čisti ulicu u Dizeldorfu ne može da čisti ulicu i u Beogradu, ali je potpuno irelevantno da li je neko dao naučni doprinos, napravio dobar film, ili izmislio bolju sijalicu u Beogradu, Minhenu ili Torontu.

Interesi

Libijska intervencija je aktuelizovala temu uloge interesa u politici. Ja već odavno tvrdim da, u domaćoj ili spoljnoj politici svejedno, interesi igraju mnogo manju ulogu nego što se obično misli. Tu akademski ekonomisti i kafanski komentatori prave istu grešku. Ekonomisti govore suptilno o racionalnoj maksimizaciji interesa, u kafani se razvijaju teorije zavere i zaključak se u oba slučaja svodi na to da akteri u domaćoj i svetskoj politici vrlo dobro znaju šta rade i zašto to rade.

U slučaju libijske intervencije danas odmah se spominje nafta. Ali osim uopštene tvrdnje da se tu nekako radi o nafti, ja nisam čuo objašnjenje kako to tačno zemlje koje su napale Gadafija mogu da profitiraju od libijske nafte.

U slučajevima vojnih intervencija niko nikome ne krade naftu. Kada Amerika i kopneno okupira Irak, ne znači da otuda uzima naftu. Iračka nafta se opet prodaje na svetskom tržištu, po istoj ceni kao i ostala nafta, a sav prihod od toga ide Vladi Iraka (pošto poreze skoro da i ne mogu da prikupljaju). SAD od toga nema baš nikakvu korist, dok ih rat u isto vreme košta preko 900 milijardi dolara (što je inače mnogo veća suma nego sav irački izvoz nafte od okupacije do sada, pa ni kad bi uzimali naftu ne bi im pomoglo).

Kad već ne kradete nego kupujete naftu, potpuno je nebitno od koga je kupujete. Rusija možda nekima daje gas po povlašćenoj ceni, ali nafta je roba koja na svetskom tržištu ima jedinstvenu cenu. Kupovali je u Teksasu, Venecueli ili Libiji, cena je ista. Saudijska Arabija ne daje nižu cenu Americi zato što je prijatelj, kao što ni Iran ne može da naplaćuje skuplje zato što je neprijatelj.

Ne može se uticati ni na svetsku cenu nafte. Vlade zemalja u svakom slučaju gledaju da naplate naftu što skuplje mogu, bez obzira ko je na vlasti. Americi nafta neće biti jeftinija ako je u Libiji ili Iranu demokratija.

Nešto bolja verzija priče o interesima je da ljudi u SAD ili UK nemaju nikakvu korist od intervencija, odnosno da imaju štetu jer ih plaćaju kroz poreze, ali da profit imaju naftne kompanije. Ali i to je veoma problematično. Tačno je da će neke strane kompanije sklopiti ugovore sa iračkom ili libijskom vladom koje nisu imale pod Sadamom ili Gadafijem -- ali pravo pitanje je zašto te kompanije nisu sklapale ugovore sa Sadamom ili Gadafijem? To nije bilo zato što ovi nisu hteli, nego zato što su postojale domaće američke sankcije firmama da posluju u Iraku i Libiji. Da su naftne kompanije tako uticajne da mogu izazivati ratove, one bi pre svega rekle svojim vladama da ukinu sankcije. Uopšte ne bi bio potreban rat i ne bi bilo potrebno na prvom mestu praviti neprijatelje od Sadama i Gadafija. Mnogo lakše rešenje bi bilo poslovati s njima normalno sve vreme i nikada im ne lupati sankcije. To je ono što bi naftne kompanije htele.

U nekim drugim slučajevima domaći diktatori mogu da budu protiv saradnje sa stranim kompanijama. Onda bi već bilo verovatnije da se, pod uticajem naftnih kompanija, na njih izvrši agresija ne bi li se uspostavila vlast koja sarađuje sa ovim firmama. To bi bio slučaj Čaveza u Venecueli, koji nacionalizuje kompanije i sve radi kroz svoje državne firme -- ali nisam primetio da je okupacija Venecuele ikad bila u planu. Ako se to desi, govorićemo o interesima i o nafti.

Nije iznenađujuće da u moru afera i dokaza koje su proizvodili brojni protivnici rata u Iraku, ništa relevantno nije povezalo odlluku o ratu sa naftom ili naftnim kompanijama. Ako je to uopšte potrebno, jer ceo argument o naftnim interesima je logički neodrživ. Interesa nema. Kao i mnoge druge državne politike, taj rat je bio obična budalaština.

Ironično je da oni koji govore o interesima misle da prave sofistikovani argument -- ako su kafanski komentatori, onda oni nisu naivni, oni znaju da je sve u parama, nafti, bakru ili ne znam čemu. Za ekonomiste isto, objašnjenja koja se svode na iskreno neznanje, greške i zablude kod aktera se smatraju manje naučnim od "savršene racionalnosti". Ali u oba slučaja oni su ti koji su naivni, jer objašnjenje odluka koje uzima u obzir ograničeno znanje, zablude ili emocije je mnogo zahtevnije i komplikovanije od jednostavnog praćenja vulgarnih interesa.

Neočekivani lek

Svi vi nelekari u publici, upoznajte se sa novim pojmom - fekalna transplantacija. Radi se upravo o onome što vam prvo padne na pamet kada čujete taj pojam - "presađivanje" fekalija jedne osobe u creva druge osobe.

Koliko sam mogao da pročitam u nedavnim člancima u Slate-u i New York Timesu, procedura ima neke logike - u slučajevima u kojima je crevna flora (valjda se tako kaže) iz nekog razloga uništena, direktna "transplantacija" tuđe flore pomaže u obnavljanju. Međutim, u ovom intervjuu na Freakonomics sajtu, čovek tvrdi da mu je taj tretman izlečio multipl sklerozu.

Posebno je zanimljiva rasprava o tome kako bi proceduru trebalo nazvati, pošto fekalna transplantacija zvuči baš, baš gadno. Ideje su "flora therapy" (što skoro pa liči na neki aroma terapi) i transPOOsion.

Malo domaćeg ekološkog laprdanja

Znam da ulazim u Ivanov zabran, ali eto i mi imamo konja za trku. Ne znam kako su naši mladi aktivisti došli do projekcije o tome da će nam ostati pola čaše vode dnevno jednog dana, ali su im rezultati netačni. Niti poznaju teoriju demografske tranzicije koja će se desiti u svim zemljama pre ili kanije, niti znaju da je materija neuništiva, niti znaju da tehnologija napreduje.

A ako je negde i bilo zagađenja pokazuje se da je proces reverzibilan, nekada zagađeni delovi Zapadne Evrope liče na nacionalne parkove, a česmarica je bolja od flaširanih voda. Isto to će se desiti i u drugim zemljama, ali kada se malo razviju, sve u svoje vreme.

I fascinatno mi je ono da trošimo više vode nego što je potrebno. Šta preporučuju - da se ugledamo na tvorove, ne povlačimo vodu svaki put... Da je voda zaista oskudna osetili bi novčaniku i počeli da je "racionalno" koristimo.

Iznenadjen i uvredjen

Najnovije u domaćoj javnosti je da je ponuda Telekoma Austrija toliko niska da je uvredljiva.

Da dodam raspravi, pošto je to bila jedina ponuda, šta onda reći za sve one koji nisu ni poslali ponudu -- na desetine i stotine drugih svetskih kompanija koje nisu ponudile ništa za naš Telekom. Sram ih bilo!

Nepodnošljiva lakoća neznanja

Sećate li se ko beše Aleksandra Smiljanić? Da budem iskren ja sam već zaboravio dotičnu ministarku. Zaborav sam po sebi ne mora govoriti o kvalitetu rada, ali današnja izjava koja je ništa drugo nego nepodnošljiva lakoća neznanja govori o čudnovatoj želji da se komentariše ono o čemu se malo zna.

Verovatno ponukana činjenicom da aktuelni kolektivni Mali Perica nije ni izbliza dobio ono što je zamislio na tenderu za Telekom, Smiljanić kaže da je realna vrednost 51% kapitala Telekoma barem pet puta veća od 950 miliona, ili da budem plastičan, ona ceni da ceo Telekom vredi cirka 9,5 milijardi evra. Osim ako u međuvremenu Telekomu nije pripojen EPS ova odokativna procena je besmislena. To je jedno najobičnije šukanje.

Moguće je da nekome sa inženjerskim obrazovanjem ekonomija bude strana, posebno ako je unesrećena učenjem nekog pandama Političke keonomije sa kameničkog Ekonomskog fakulteta. Međutim, zdrava logika kaže da nešto vredi upravo onoliko za koliko ga možete prodati. Moguće je da će ista stvar vredeti više ili manje u budućnosti, ali to zavisi od mnoštva faktora. Imajući u vidu kako se trenutno vodi Srbija, velike su šanse da će Telekom vredeti manje.

Nije sve loše u kratkoj analizi. Smiljanić odlično zapaža da je niska cena mera nesposobnosti da Srbija barem u nekoj sferi ne bude banana država. Takođe pokazuje i smisao za teorije zavere kroz kreativne zaključke. Na primer ako je osoba A radila u firmi koja je bila učesnik u transakciji X, ako ta ista osoba postane nosilac visoke javne funkcije ona će sigurno da ponovi isto ponašanje posle 14 godina. Ne mogu da dokučim gde je motivacija MC za tako nešto, a pogotovo nisam znao da je bio tako bitna ličnost u vreme vlade njegovog imenjaka.

Savet bezbednosti

U slučaju Libije posle dužeg vremena vidim neku konstruktivnu ulogu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ako se SAD, Francuska, Rusija i Kina slažu oko neke intervencije, to je dosta dobar pokazatelj njene opravdanosti. Konsenzus različitih i suprostavljenih država, čak i kad neke od njih nisu demokratije, jači je test legitimnosti upotrebe sile od odluke parlamenta jedne liberalne demokratije.

Nuklearna energija

Evo par postova o nuklearnoj energiji koje kriza u Japanu čini aktuelnim: Krškomanija, Nuklearni potpredsednik, Nuklearna renesansa.

Diskretni heroji

Budući da u Srbiji godinama postoji problem utvrđivanja ko su to heroji, dajem mali prilog o jednom diskretnom heroju.

Država duradi nešto

Zanimljiv unos na Vukaliji.

Shartai Jaafar Abdel Hakam alias M.C. poručuje

Snabdevenost osnovnim životnim namirnicama po prihvatljivim cenama za sve građane je osnovni cilj.

Ovo je još Đorđe Petrović skinuo sa dnevnog reda u Srbiji. Bio je bitan cilj u periodu 1941-1946. Koji đavo smo imali 10 godina tranzicije kada nam neko 2011. godine poručuje da će biti 'leba i da će svako moći da ga kupi i da mu ostane ponešto za šećer, ulje, a bogami i so.

Nova vlada, nove bizarnosti

Nije nam dugo trebalo da vidimo da je nova vlada sa novom energijom odlučna da nastavi da vuče još pogubnije poteze nego do sada. A šta očekivati kada se spoje dva verovatno najgora ministarstva u jedno, nego da se donese odluka o privremenoj zabrani izvoza pšenice?

Jednostavno čovek može samo da se pita odakle novom superministru ideja da vuče tako loše poteze. Neki od razloga zašto je ovo loše su:

- Ministar ništa nije naučio iz slične odluke pre nekoliko godina koja ja proizvela ogromnu štetu. Nema razloga da sada bude drugačije.
- Kako sam ja shvatio, cilj je da Srbija poveća izvoz. Ovo je mera koja nas gura u suprotnom pravcu. Kako je horizont planiranja ove vlade do izbora, nije ni čudo što ih ne brine što će reakcija na ovu odluku biti da će se narodne godine zasejati manje pšenice. Ko je lud da prodaje samo kada može da zaradi mrvice, a kada može dobro da zaradi da dobije šibe po prstima. Konsekventno, imaćemo višu cenu, manju ponudu i verovatno ćemo brinuti što Srbija uvozi pšenicu.
- Da ministar malo bolje poznaje našu poljoprivredu znao bi da zbog "genijalnog" oslanjanja na domaće sorte semenske pšenice mi ustvari ne možemo nikome da prodamo našu pšenicu ako je ne pomešamo sa mađarskom ili nekom pšenicom koja naš "ponos" može da približi onome što je prihvatljivo za ljudski ishranu u Evropi. Tako je, ustvari, naš neto izvoz 50% manji nego što beleži statistika.
-Tek mi nije jasno kako misle da Srbija može da hrani pola Evrope kada je problem ako se poljoprivredni proizvodi izvoze. Mogli bi da uvedu i da strani turisti plaćaju hleb po višoj ceni zbog nevidljivog izvoza.
- Sama činjenica da je izvoz zabranjen nikako ne znači da će se pšenica pojaviti na domaćem tržištu kada ona može da stoji u silosima dok se odredba ne ukine, odnosno dok pšenica neformalnim kanalima ne ode tamo gde se plaća više.
- Ne postoji besmisleniji način vođenja socijalne politike od subvencionisanja svih građana Srbije.
- Nestašice koje će biti sigurna posledica ove mere dovešće pre ili kasnije do porasta cene pšenice u Srbiji.
- Demonstriranje ekonomskih politika Mirka Marjanovića će zasigurno otkloniti sve dileme investitora da Srbiju sa ovakvom vladom treba zaobići u širokom luku.
- A G17 ako ostane u vladi moraće da subvencije za perpetum mobile ekonomiju podigne i na celih 15.000 evra.
Sve u svemu blagi užas, tiha jeza.

Japan

Prelazite mišem preko slika da vidite kako je izgledalo pre i posle zemljotresa.

Zvezda - srpski brend

Danas pročitah srceparajuću priču gubitaša u neodređenom vlasništvu. Saznadoh da ja kao poreski obveznik Grada Beograda plaćam da bi se neko bavio profesionalno košarkom. I ne samo to, nego da su neki profesionalni klubovi privilegovaniji od drugih i da to posebno jedi Zvezdu, mada taj isti klub nije jedilo kada su državne pare stizale šakom i kapom pre nekoliko godina. Dakle, kada odete da platite porez na imovinu znajte da deo toga ide da bi Zvezda beležila "ogromne uspehe" poslednjih godina, kako košarkaške, tako i finansijske. Kako se Zvezda stalno hvali da ima armiju navijača koji toliko vole svoj klub, pitanje je zašto oni ne izdvoje svoje pare. Ili alternativno, mogu da lepo stave katanac ili igraju s juniorskim timom u sprskoj ligi, jer niti im ide u sportu, niti im leže finansije, niti im marketing funkcioniše, a vrhunac im je da ne mogu da popune Pionir ako ulaz nije besplatan, pod uslovom da ih grad ne izbaci zbog dugova istoj dvorani.

Ako mi je za Zvezdu jasno da priznaju da su nesposobni, pa bi da budu na grbači svih građana Srbije, kao i slični ponosi našeg naroda, tek mi nije jasno šta s Partizanom. Zašto javna preduzeća i lokalna samouprava finansiraju klub koji je poslednjih 5-6 godina među 10 najboljih u Evropi po sportskim rezultatima, naravno. Ako im to nije dovoljno da budu profitabilni, onda postoji očigledan problem u vođenju kluba. I isti rezon kao i za Zvezdu. Ustvari možda i oštriji jer izgleda da što je klub sportski uspešan, to više košta građane.

Privatizacija u Švedskoj

"Ove firme će raditi mnogo bolje kad im vlasnik ne bude država".

Tako švedski ministar objašnjava odluku da se pokrene najveći talas privatizacije u švedskoj istoriji. I to da, za razliku od drugih evropskih država ili Srbije, Šveđani nisu prinuđeni da bilo šta prodaju jer im je javni dug među najmanjima u EU (40% GDP-a).

Večno vraćanje istog

The natural disaster of a tsunami could actually provide a temporary boost to the global economy.

Larry Summers, former director of President Obama's economic council and a former head of the World Bank, said rebuilding could temporarily boost the Japanese economy.

Summers suggested this in an interview Friday on CNBC.

Klasik. Ja, po ko zna koji put, imam jednostavan predlog: neka Summers lepo "privremeno podstakne" sopstvenu ličnu ekonomiju rušenjem svoje kuće. Ili još bolje, ako cunami zaista podstiče japansku ekonomiju, mogao bi da posavetuje američku vladu da recimo angažuje jedno 30-ak "timova" Al Kaide sa Boinzima 737 da poravnaju Njujork i Čikago malo, i time obezbede još jači ekonomski stimulus. Ili najbolje, (i najsigurnije) da sa Putinom i Medvedevim ugovore "razmenu" po jedno pedesetak nuklearnih projektila. Da se uzajamno "stimulišu", u znaku međunarodnog mira i saradnje, a nadasve odgovorne makroekonomske politike. "Policy options" su neograničene. Samo treba dobra volja i adekvatno makroekonmsko modeliranje eksperata.

Diskriminacija i sloboda govora

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je pozvala mitropolita Amfilohija da se izvini zbog reči upućenih gej populaciji. On je odbio. Pre skoro dve godine, nakon što je donet Zakon o zabrani diskriminacije, sam napisao:

Osnovni problem zakona je što se, što bi rekao jedan naš uvaženi pravnik, radi o supermarket zakonu – ima ponešto za svakoga. Svako je zaštićen od svačega, ali zakon ne daje odgovor na ključno pitanje – šta se dešava kada se prava i slobode međusobno sukobe? Na primer, članom 13. se teškim oblikom diskriminacije smatra izazivanje mržnje i netrpeljivosti po osnovu političkog opredeljenja. To znači, ako fašizam smatramo političkim opredeljenjem (a kako bi ga smatrali?), da je zabranjeno diskriminisati nekoga ko se javno deklariše kao fašista. Problem je što je istim članom zabranjena i diskriminacija po osnovu rasne pripadnosti. Dakle, šta kada je nečije političko opredeljenje upravo da postoje inferiorne rase? Ko je tu zaštićen? Ovaj zakon ne daje jednoznačan odgovor na to pitanje.

Možda je i ekstremniji primer konflikta zabrane diskriminacije po osnovu veroispovesti i zabrane diskriminacije po osnovu pola, ili čak „javnog zagovaranja u skladu sa običajima koji su zasnovani na ideji podređenosti i nadređenosti polova, odnosno stereotipnih uloga polova“. Naime, sve ovo je zabranjeno. Ali, šta ako je (a to je slučaj skoro uvek) jedan od temelja religija prisutnih u Srbiji upravo da žene i muškarci imaju različite uloge? Da li je javno zagovaranje stereotipnih uloga polova zabranjeno, ako se to dešava u verskom kontekstu? 

Dakle, da li je u ovom konkretnom slučaju "jače" pravo mitropolita da iznosi svoje stavove i stavove svoje crkve ili pravo gej populacije da bude zaštićena od takvog govora? Što se mene tiče, mitropolit ima pravo da govori šta god hoće, ma koliko se ja ne slagao sa onim što je rekao.

Jer, ako državni organi počnu da se mešaju u ono što sveštenici izgovaraju sa verskim skupovima, šta je ostalo od slobode veroispovesti, okupljanja i govora?

Kad smo već kod ove teme, evo dva zanimljiva i donekle relevantna postera.

9 mart i mi

Danas se navršava tačno 20 godina od velikih demonstracija u Beogradu 9 marta 1991, koje je protiv Miloševića organizovala tadašnja opozicija, na čelu sa SPO. Po mom sudu to je jedan od najznačajnijih i najtragičnijih datuma u novijoj srpskoj istoriji.

Najznačajnijih, jer su to bile prve velike demonstracije u bivšoj Jugoslaviji posle 1945 koje nisu bile organizovane od strane vlasti i policije, i čiji zahtev nije bilo još komunizma ili još nacionalizma. Tema je bila sloboda štampe i tražene su ostavke čelnih ljudi beogradske Televizije koju je Vuk Drašković tada nazvao TV Bastiljom kao i početak prenosa Skupštine. Preko 100 000 ljudi se okupilo da protestuje protiv lažnog izveštavanja državne televizije o opozicionim strankama. Ne traži se oružje (mada je naravno u toj masi bilo i takvih poziva, poput "pobićemo ustaše" i slično), nego se traži sloboda štampe. To samo po sebi predstavlja veliku vrednost – prve "buržoaske" demonstracije u Jugoslaviji posle toliko decenija. I te demonstracije su vrlo lako mogle da obore Miloševića, da je bilo više sreće i organizacije. Siguran sam, kada jednom bude pisana novija srpska istorija, da će postojati samo tri svetle tačke u njoj: dva datuma i jedan period od nekoliko meseci. To su 9 mart, studentski protesti 1996-97 i 5 oktobar (da, da i 28 jun 2001, umalo da zaboravim). Sve drugo je najbolje zaboraviti.

Razlog zašto mislim da je to jedan od najtragičnijih datuma u novijoj srpskoj istoriji je fakat da je tada propuštena šansa koja je realno postojala da se obori Milošević, i spreči celokupna tragedija i katastrofa koja se desila u periodu 1991-2000. Možete li da zamislite svet bez ratova u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, bez ekonomske devastacije pod sankcijama i Miloševićevim socijalizmom? Pokušajte da zamislite prostor od 22 miliona ljudi koji bazično govore jedan jezik, imaju neku zajedničku tradiciju, i koji će u šest novih država i sa verovatnom zonom slobodne trgovine i bez mnogo pasoških kontrola proći period 1990 – 2010. Pokušajte da zamislite da nije bilo ne samo protraćenih života i materijalnih resursa, žrtvovanog ekonomskog rasta i ukupne civilizacijske devastacije desetogodišnjim izopštenjem iz sveta, nego ni devastacije jedinstvenog kulturnog prostora, osećaja komfora koji je prosečan stanovnik Jugoslavije imao pre 1990 od Triglava do Đevđelije. Očuvanjem neke forme konfederacije ili mirnim raspadom Jugoslavije, to bi sve bilo sačuvano (kao što je sačuvano između Češke i Slovačke).

Kad sam pre neku godinu prelazio iz Trebinja u Dubrovnik jedini zvanični prevoz između dva grada je bio jedan minibus sa dvadesetak mesta dnevno. Na graničnom prelazu nije bilo nikog. U junu mesecu, u sred turističke sezone. Verujem da je veći promet bio u vreme kad je Marin Držić u 16 veku pisao "Novelu od Stanca" u kojoj neki dubrovački mangupi dobrodušno ismevaju seljaka iz Gackog koji je došao da prodaje sir i kajmak u Dubrovnik. U svakom slučaju, broj seljaka iz Gacka koji danas trguju u Dubrovniku je sigurno mnogo manji nego u 16 veku. Za vreme boravka u Trebinju, setio sam se one divne sevdalinke "Djevojka je zelen bor sadila" koju je Himzo Polovina zapisao od jednog starca u Trebinju 1950ih godina. U njoj devojka sanjari kako će da zasadi bor koji će toliko da poraste da ona može da se popne i da "vidi ravne i Konavle", i "Dubrovčane mlade". Ali istovremeno i da vidi šta radi njen dragi, koji očigledno ide stalno trgovačkim poslom tamo "da li pije ili drugu ljubi ("ako pije nek se ne napije, akol ljubi nek se na zaljubi)". Palo mi je na pamet kako dete koje je odraslo u post-ratnom Trebinju teško može da se identifikuje sa tim više. Ono živi u osakaćenom i kastriranom svetu u kome je Dubrovnik neka daleka naprijateljska teritorija iza brda, Muslimana u Trebinju nema, glavna džamija u gradu je pod katancem a u školi ga uče, pitaj Boga šta, ne smem ni da zamislim...Koliko takvih nenadodnadivih, osakaćujućih kulturnih, ekonomskih, psiholoških tragedija bismo bili pošteđeni da su ljudi od 9 marta uspeli?

Da je nekoliko ljudi bilo malo hrabrije i organizovanije tog popodneva 9 marta, Milošević bio bio najuren. U tom kratkom "prozorčetu mogućnosti" od negde 14h do oko 17h popodne vlast je bila u potpunom rasulu. Sve je bilo moguće. Možete li da zamislite ratove, klanicu, sankcije sa Vukom Draškovićem kao predsednikom Srbije a Ivanom Đurićem kao premijerom, naprimer? Ja teško mogu.

Tačno je, SPO i Vuk Drašković 1991 su zvučali drukčije nego danas, čak i drukčije nego 1992. Vuk je čovek brzog temperamenta, sklon naglim i nepromošljenim odlukama, a u to vreme i militantnom nacional-romantizmu. Sećamo se izjava o rukama i zastavama u Sandžaku, o srpskim granicama koje su omeđene jamama iz II svetskog rata i sličnih gluposti. Ali, Vuk Drašković nije psihopata i kriminalna baraba poput Miloševića i Šešelja, spremna da iskrvari naciju, da bi opstala na vlasti. To je razlika. On pokušava da formira neku paravojsku za "zaštitu Srba" u leto 1991, ali već u jesen iste godine kada rat počinje punom parom, on je na pravoj strani: sabotira aktivno rat u Hrvatskoj (SPO minira praktično mobilizaciju) i jedini govori otvoreno protiv rata u Bosni s proleća 1992. Učestvuje u paljenju sveća za Sarajevo sa drugom Srbijom (iako joj ideološki na pripada, pošto je monarhista) i sve vreme ratnih godina se drži časno. Jedina je značajna politička figura u Srbiji koja govori protiv rata i osuđuje Miloševića ne što nije dovoljno Balija pobio, nego što uopšte vodi rat. Ponavlja isto ono što i Ivan Đurić - srpski interes u Kninu se brani demokratijom u Beogradu. Pogledajte samo ovaj govor, kojim je zaslužio da uđe u istoriju, i da ništa drugo nije uradio. Đinđić i Koštunica su, nažalost, saradnici i koalicioni partneri Karadžića u isto vreme (Đinđić iz pogrešno iskalkulisanog makijavelizma, Koštunica jer je podilkanio). Kao i svi normalni ljudi, koliko god i sam učestvovao u buđenju i podjarivanju nacionalizma krajem 1980ih, onog trenutka kad biva jasno da je Milošević samo iskoristio nacionalizam da bi ratom sačuvao i ojačao vlast, on se povlači i naziva "lopatu lopatom" a zločin zločinom. Sa izvesnom setom, čitam mnoge komentare, uključujući i mnoge ovde na ovom blogu, koji pokazuju da ogroman broj ljudi još nije proživeo tu Draškovićevu spoznaju i preumljenje s jeseni 1991, nije prepoznao i priznao da su patriotizam, "zaštita Srba" i "nacionalni interes" samo oruđa u rukama kripto-komunističkog režima da se održi, da je taj "patriotizam" bio (i ostao) samo "poslednje utočište nitkova".

Što je posebno zabavno, u tom trenutku, 1991, Vojislav Koštunica nije na pozicijama na kojima će se naći već koju godinu kasnije. Koštunica 9 marta drži veličanstven govor sa balkona Narodnog pozorišta, a 10 marta ujutro na konferenciji za štampu još bolji, u kome Miloševića naziva diktatorom i obećava još "demonstracija u slobodnom Beogradu"! Ništa o "ugroženosti" Srba preko Drine! Možete li to da zamislite? Ili Vladetu Jankovića kako na Radio Beogradu 2 govori o tome kako se oseća u velikoj defanzivi i izolaciji (jesen 1991) gde svi pričaju samo o osvajanju teritorija i nacionalizmu, a nema mesta za priču o demokratiji? Fast forward, novembra 1995 kada SPS preuzima nasilno studio B, Koštunica odbija da se pridruži opozicionim demonstracijama sa obrazloženjem da bi to ugrozilo nacionalno jedinstvo, i da je sada, (nikad to neću zaboraviti!) "sudbina Republike Srpske važnija od sudbine slobode medija u Srbiji".

9 mart je bio zlatna šansa: Drašković je u naponu političke snage. Ivan Đurić je živ i u Srbiji. Koštunica nije odlepio još. Normalna vlada marta 1991 i obaranje Miloševića, značili bi spas. Drašković i ljudi oko njega nisu imali živaca ni smelosti. Ostalo je istorija. Bedna i sramotna.

Mala doza egocentričnosti

Dobih povelik prostor u provladinom dnevnom listu, ali crnogorskom. Koga interesuje može da pogleda.

A ko će to da plati?

Pitanje koje novinari UVEK zaboravljaju da postave političarima, poslednji put sinoć Olja Bećković, vezano za najavljeni grejs period u otplati kredita.

Razvojna banka i stručnjaci

Izgleda da će osnivanje "razvojne banke" biti konkretan plod srpskog Davosa. Do sada su i naivni shvatili da će ova banka služiti za udomljavanje partijskih drugova, da će od nje profitirati bogata manjina dobro povezanih, a gubiti ne tako bogata većina poreskih platiša.

Ono što je teže ali važnije shvatiti je da bi razvojna banka, u svakom sistemu, u bilo kojoj zemlji, sa bilo kakvom vladom i bilo kojim stručnjacima na čelu, opet bila loša ideja.

Cilj razvojne banke je da usmerava kredite u projekte koji su poželjni po proceni ne tržišta nego stručnjaka. Problem je u tome što ne postoji i ne može postojati stručnjak za centralnu alokaciju sredstava. Tržište je efikasan sistem alokacije resursa zato što se bori protiv naših individualnih neznanja. Ni privatne banke ne znaju unapred koji su projekti dobri, ali u procesu konkurencije, pokušavajući da izbegnu gubitke, donose odluke koje ukupno gledano popravljaju alokaciju kapitala. To znamo po tome što su banke ostvarile profit i ostale u igri. Struktura kredita i kamatna stopa u zemlji su rezultat tog procesa -- i uzevši u obzir sve postojeće faktore, od biznis projekata koje im se nude, preko rizika inflacije do rešavanja sporova kod naplate kredita, postojeća kreditna struktura i kamatna stopa su najbolja alokacija koja u ovom trenutku može da postoji.

Zato kada javno mnjenje misli da je kamatna stopa previsoka ili da nedovoljno kredita ide u izvoz, uopšte nije jasno na osnovu čega se to tvrdi. Tržišni proces je izrodio jednu vrstu alokacije, političari ili stručnjaci tvrde da je potrebna druga. Nema naznaka zašto oni misle da su njihove ideje bolje od rezultata tržišnog procesa. Ne bi bili u pravu ni da su uradili najkvalitetnije stručne studije o tome kojim sektorima treba dati kredite, mada stvar je mnogo primitivnija jer to se sve tvrdi samo na osnovu par starih mantri -- potrebna je "proizvodnja" i potreban je "izvoz".

Milojko Arsić tvrdi da su u okolnim zemljama razvojne banke "dale dobre rezultate". Ali na osnovu čega se tako nešto uopšte može tvrditi? Uvek se može citirati nekoliko naizgled uspešnih projekata tipa izgrađena brana, ali niti znamo koliki je stvarni oportunitetni trošak subvencionisanih kredita niti koliko stvarno projekat vredi ako se o njemu odlučuje van tržišta.

Ovo je ustvari vraćanje na industrijsku politiku, koncept razvoja koji je u svetu bio popularan 1950-ih i 60-ih, ali se onda shvatilo da šteta od promašenih investicija daleko premašuje korist od par uspešnih projekata. Većina zemalja koja se značajnije pomagala ovakvom centralizovanom alokacijom, poput zemalja Južne Amerike, postala je poznata po promašenim subvencionisabim investicijama. A zemlje koje su uz industrijsku politiku uspele da ostvare ekonomski rast uradile su to uprkos, ne zbog subvencionisane alokacije, jer su i kod njih stvarni oportunitetni troškovi bili veći. Japan, koji se citira kao uspešan slučaj sponzorisanja proizvodnih i izvoznih sektora, ustvari i nije značajnije pomagao sektore po kojima je postao poznat, kao elektronika ili automobili, nego je većinu pomoći usmeravao u promašene sektore poput čelika i hemije. U jednom trenutku birokrate su rekle Hondi da se ne osniva, jer zemlja već ima previše proizvođača motora i automobila. A Japan se još i računa kao redak uspešan primer.

Jednostavno, optimaplna proizvodna i izvozna struktura za par godina unapred su stvari koje živi ljudi ne mogu znati. Stručnjak koji će alocirati sredstva u narodnom interesu bolje nego što to rade desetine banaka zainteresovane za svoj profit, ne postoji. Slobodno tržišno takmičenje je najbolji instrument koji imamo da saznamo koja ulaganja i po kakvoj kamati su optimalna.

Zato je razvojna banka loša ideja. Sada tu dodajte korupciju i prirodnu neodgovornost kada se barata tuđim parama i možete zamisliti kakvi će biti rezultati nove razvojne banke.

Jovan i Sergej

Čudni su putevi gospodnji. Nekoliko dana komentatori besomučno daju podršku jednom diktatoru (a voleli su i Hosnija, nije da nije) koji postaje i notorni zločinac, a sada odjedanput jednodušna i ekstatična osuda Sergeja Trifunovića zbog majice sa likom Jovana Divjaka. Postoji i suprotstavljena manjina, ali to su gotovo listom čitaoci Blica iz FBiH i naši provincijalci koji vide u svim idiotima širom Balkana demokrate i borce za slobodu i ljudska prava, naravno, ako isti nisu Srbi.

LM, ajde da se postave neke osnove priče za one koju nisu mnogo pratili BiH 1990-ih.

Siguran sam da iza blago rečeno glupog modnog stajlinga Sergeja Trifunovića ne stoji ništa osim gluposti. Međutim, kako bilo, Sergej Trifunović nosi majicu sa likom jednog osrednjeg švercera oružja, koji, doduše, oružje nije platio, već samo prodao ukravši ga iz objekta JNA, a potom se od sigurnog zatvora u rodnom gradu odlučio spasiti glumatanjem multietničnosti u muslimanskoj vojsci (Armija BiH). U suštini on je tokom rata imao ulogu Alijinog Srbina, baš kao Miro Lazović, Vladimir Srebrov i još poneki likovi koji nisu predstavljali nikoga osim sebe samih. Divjak bi se mogao porediti sa Petenom ili Kvislingom, ali je ipak bio groteskniji jer je imao formalno visoku funkciju, a nije se efektivno pitao nizašta, niti je imao moć čak i da imalo olakša život Srba koji su ostali zatočeni u Sarajevu. Najprostije rečeno, čovek je igrao ulogu pajaca, a sticajem okolnosti smatra se da je bio inspirator i organizator masakra u Dobrovoljčakoj ulici. Mislim da je odgovoran jednako koliko i Milutin Milutinović za dešavanja na KiM 1999. godine, a malo više bitan nego Basri Plana i Buba Morina.

Ali, ajde još malo. Kada se nose majice Ratka Mladića i Radovana Karadžića koji su tu i tamo počinili poneki zločin protiv čovečnosti i običaja ratovanja, osuda je polovična, a razlozi u većini nisu moralni nego je ljudima pun ... recimo svih vrsta Srba koji nisu iz njihove nahije i toga što loše žive. Moralna osuda je jadna.

Ili ajdemo još dalje, da je Sregej Trifunović obukao majcu sa slikama notornih zločinaca - Broza, Če Gevare, Staljina ili reafirmisanih gerijatrijsko-antifašističko-"liberalnih" idola, rezultat bi bio sličan. Mogao je Sergej da nosi i Slobu, ko bi mu prigovorio kada su se u Srbiji izmirili dželati i žrtve?

Dakle, na putu sam, kao i Slaviša, da tvrdim da imamo ozbiljan problem sa elementarnim poimanjem morala.

Inače, nošenje majica sa različitim printovima je klasičan primer slobode govora koja može mnogo da kaže o samoj vešalici, ali i još više o sredini.

Socijalistička vlast - prijatelj radnika

Vest iz Venecuele:

Ruben Gonzales je osuđen u ponedeljak na kaznu zatvora od 7 i po godina zbog organizovanja štrajka koji je privremeno paralisao venecuelansku državnu kompaniju koja se bavi rudarstvom.

Marino Alvarado, koji predvodi nevladinu organizaciju Provea, je rekao da je ovo "tipičan slučaj" suđenja onima koji organizuju radničke proteste. On i drugi aktivisti su protestvovali protiv kažnjavanja ispred zgrade tužilaštva u Karakasu, uz parole "Protestvovanje nije krivično delo, to je pravo."

Alvarado je izjavio da po podacima Provee još oko 2.500 ljudi čeka suđenje zbog učešća u protestima u Venecueli, uključujući i 125 sindikalaca. 

Gadafi i Srbija

Jedna od depresivnijih stvari ovih dana u Srbiji su komentari na vesti o Gadafiju. Ne znam u koliko zemalja u svetu je javno mjenje prema Gadafiju pozitivno, ali Srbija je bez sumnje jedna od retkih.

Ovo nije prvi put, komentari čitalaca su bili slični i na veoma jasnu vest, sa slikama, da je Gadafi počeo da bombarduje svoj narod. Sada se ne veruje ni izveštajima banaka iz Amerike ili Švajcarske, jer one navodno fabrikuju laži o Gadafijevom bogatsvu, da bi američka zavera uspela.

Tu ima više elemenata. Jedan je da ćemo braniti i crnog đavola, ako je on protiv Zapada, glavnog civilizacijskog neprijatelja Srbije. Drugi je neinformisanost koja ne sprečava ljude da budu stručnjaci za Libiju -- neinformisanost kombinovana sa sklonošću teorijama zavere, po kojima Amerika nekako materijalno profitira od rušenja Gadafija (ne znamo tačno kako ali nešto u vezi s naftom) pa je zato orkestrirala pobunu naroda (jer kao što svako zna, to je lako i CIA je veoma uspešna u tome).

I treće je zapanjujuće odsustvo moralnih skrupula. Neki se ne libe da kažu da Srbija treba da podrži Gadafija iz materijalnih razloga. Meni je jedan od prvih utisaka kad sam otišao u Ameriku bila sveprisutnost moralnog diskursa u debatama -- sama upotreba reči ispravno i pogrešno, right and wrong, za razne stvari i postupke. Ako gledate bilo kakvu političku emisiju, komentatori, voditelji, gosti ili obični ljudi koje pitaju na ulici, mišljenje pre svega stave u kontekst moralne ispravnosti i često se čuje da je nešto jednostavno ispravno ili neispravno. Sama reč wrong kada se govori o postupcima ima moralni prizvuk, toliko je taj diskurs prisutan. Ako bi neko rekao da je dobro sa tačke američkog materijalnog interesa što neki diktator ubija svoje ljude, bio bi razapet na krst u javnosti. U komentarima bilo novinara bilo čitalaca u Srbiji, uz časne izuzetke, gotovo da je suprotno. Javljaju se stručnjaci sa računicom naših materijalnih interesa u Libiji, a svako ko bi izašao da kaže da je jednostavno pogrešno ubijati svoje ljude i da je najvažnije od svega to sprečiti, ispao bi slab i naivan.

Medjunarodni krivični sud

Džon Bolton ima zanimljiv tekst o Medjunarodnom krivičnom sudu. Tekst se bavi Libijom (i donekle SAD), ali ima nekoliko opštijih poenti:

Champions of the ICC theorize it will deter future crimes. Reality proves otherwise. The court has been operational since 2002, so the most persuasive evidence is that almost 10 years after the court's inception, Gadhafi was sufficiently unimpressed that he is doing what comes naturally for terrorists and dictators. History is full of cases where even military force or the threat of retaliation failed to deter aggression or gross criminality. If the West is not prepared to use cold steel against Gadhafi, why should he or any future barbarian worry about the ICC?

The plain if deeply unpleasant fact is that history's hard men are not deterrable by the flimsy threat of eventual prosecution. This underlines why the court itself is so otherworldly. It does not operate in a civil society of shared values and history, but in the chaotic, often brutal realm of international politics. Resorting to the ICC cannot change matters of international politics and power into matters of law.

Takodje:

A new Libyan government should be responsible for dealing with Gadhafi's atrocities. Every crime he is responsible for, from the terrorist bomb that destroyed Pan Am Flight 103 over Lockerbie, Scotland, in 1988, to his current street massacres, has been done in the name of the Libyan people. They are the ones who should judge Gadhafi, as Iraqis did with Saddam Hussein.

Gadhafi's fate will raise hard questions for any successor Libyan government. But it is entirely appropriate that it be Libyans who confront and decide such issues and bear the consequences, good and bad, of determining how to dispense justice to him. Political maturation for Libya's citizens, as for those of any country, will not come from outsiders making judgments for them, but from them making their own decisions and living with the results.

Reforme u Srbiji

Dva grafikona koji dosta govore.

Prvo, godišnje povećanje prosečne ocene za Srbiju po Transition Reportu EBRD-a, koji pokazuje "intenzitet" reformi po godinama.

Ovakav rezultat je donekle očekivan. Reforme u prvih par godina su prirodno nešto brže, jer se lakše sprovode - liberalizuješ trgovinu, ukineš ograničenja cena, doneseš Zakon o privatizaciji. Ali, kod nas je pad nakon prve dve godine dramatičan, što se bolje vidi na sledećem grafikonu. Čak, Koštuničina vlada je bila relativno reformska - poslednja godina koja bi se mogla nazvati reformskom je 2005 (kada je Srbija i dobila od Svetske banke "titulu" reformatora godine).

Dakle, na grafikonu je dato poređenje Srbije i nekih drugih zemalja u napretku u reformama u prvih deset godina tranzicije (opet prema EBRD, x-osa je broj godina od pocetka tranzicije, koji se razlikuje od zemlje do zemlje).

Sve u svemu, ne samo da zaostajemo za Češkom danas (što je naravno razumljivo), već zaostajemo i za Rumunijom 2000. godine. To je već teže objasniti, a voleo bih da čujem šta misle komentatori.

Libertarijanski renegati

Evo prave male ogledne vežbe koja demonstrira zašto je takozvani mainstream libertarijanizam deo problema a ne deo rešenja, u Americi, ali ne samo u Americi. Kad je krajem 2008 Obama pobedio na predsedničkim izorima i demokrati uvećali svoje većine u oba doma Kongresa mnogi su pričali o nadolasku nove ere, o tome da je konzervativizmu i desničarima odzvonilo, da republikanci moraju da se prilagode situaciji, da je došlo do tektonskog poremećaja koji najavljuje novu eru socijal-demokratije. Republikanci moraju da naprave "veliki šator", da bi bili u stanju da dobiju glasove nezavisnih, što znači da razvodne poruku i postanu još sličniji demokratima.

Ovo je priča koju su ponavljali ne samo New York Times i MSNBC, što je i za očekivati, nego i mnogi "konzervativci" poput Ramesha Ponurrua sa National Review (kao i njegovih ostalih drugara) David Brroksa koji je tvrdio da desničari moraju da prihvate priču o globalnom zagrevanju, Peggy Noonan koja je pisala prava ljubavna pisma Obami u kampanji i nazivala Saru Palin "kancerom" do David Fruma koji je bio užasnut time koliko su republikanci skrenuli u desno. Dve godine kasnije, republikacni su pod uticajem Tea Party skrenuli još dramatično udesno u odnosu na to što je već bilo previše za konzervativnu vašingtosnku elitu 2008, i osvojili najveću pobedu na midterm izborima posle 1938! Naravno, isti lumeni koji su u novembu 2008 predlagali da se skrene ulevo i smanji doživljaj sa free market retorikom i danas veruju da ih neko sluša, i dalje žvrljaju iste idiotizme o "velikim šatorima" po novinama i misle da mogu da arbitriraju u političkom životu.

Ali, za mene je zanimljivije nešto drugo - činjenica da su mainstream libertarijanci podržavali te lažnajke i njihovu strategiju, i napadali one koji su bili za radikalizaciju i skretanje udesno. U članku "Small tent concervatives" iz rane 2009, jedan od urednika famoznog Reason magazina se okomljuje na Rush Limbaugha i Mark Levina, radio voditelje koji u velikoj meri oblikuju ali i izražavaju šta prosečni red-state glasač misli i veruje. Oni su suviše radikalni, nesofistikovani, treba slušati David Fruma i Peggy Noonan. Rush Limbaugh i Mark Levin su problem jer zavađaju, napadaju druge konzervativce zbog nedovoljnog ideološkog zelotstva i sprečavaju da se postavi "veliki šator". Libertarijanci brane big-government neokonzervativce od ljudi koji su pripremili teren za Tea Party! Zona sumraka.

Ovo je samo jedan od primera trenda koji sam ja uočio najmanje od 2006. Napadi na "populizam" i "religiozni fundamentalizam" Crvene Amerike itd, samo su smokvin list za izdaju "libertarijanskih" lažnjaka generalno: oni zapravo nisu (samo) protiv socijalnog konzervativizma, nego su protiv slobodnog tržišta u bilo kom radikalnijem smislu (osim legalizacije vutra, amnestije za ilegalne imigrante i gej brakova). Will Wilkinson i Lindsay koji su postali otvoreni levičari samo su najradiklaniji (i najpošteniji) ali ni po čemu izuzetni; oni su samo najdalje otišli putem kojim i mnogi drugi idu, često nesvesni toga. Čak i Ron Paul koji je startovao kao dosledni paleo-libertarijanac pre mnogo decenija sada često privlači horde mladih hipi-zombija sa koledža kojima je trenutno on "najotkačenija" i "najkul" opsesija, u nedostatku Malkolm Xa ili Če Gevare. I on misli da može da napravi rezultat napuštajući paleo-filozofiju i trudeći se da pretme Obamine glasače.

Nema spasa za libertarijanizam. On je postao deo ne samo korumpirane beltway političke pot-kulture nego i mainstream intelektualnog konsenzusa o granicama dozvoljenog. Koliko su oni nepovratno posrnuli i izgubili svaki kredibilitet članak koji sam linkovao najbolje svedoči. Oni brane "kompromis" i "konsenzus" od radikalnih radio voditelja (koji zaparvo nisu radikalni, da stvar bude još gora!); štite svoje drugare sa prestoničkih koktel partija a napadaju one koji su najefiktivniji i najglasniji u mobilizaciji protiv etatizma (koliko god ne bili u stanju da stvore celovitu filozofiju slobode). Libertarijanci postaju uterivači političke korektnosti i disciplinujuća ruka establišmenta čija je glavna funkcija da polomi zube radikalizmu Tea Party pokreta i dokaže da nikakva stvarna alternativa nije moguća, a ni poželjna.

Zato ja mislim da je sa "libertarijanizmom", ne samo kao filozofijom i pokretom, nego čak i nazivom gotovo. "Stranka slobode", da se poslužim Hajekovim izrazom, mora da iskoreni tu bolest, mora da vrati filozofiju slobode njenim reakcionarnim, konzervativnim, desničarskim korenima, da oplevi i popali taj hipi korov koji je iždžigljao svuda naokolo, koji priča o "slobodi" a podržava etatizam, te lakeje moćnika koji poziraju kao adolescentski pobunjenici. Mora da se vrati manifestu koji je Murray Rothbard napisao pre više od 20 godina, i da tretira "libertarijanizam" na isti način na koji je Lenjin tretirao socijal-demokratiju, kao izdaju i služenje neprijatelju. Ako stranka slobode želi ikakav legitimitet, prvi i glavni predmet ataka mora da bude "libertarijanizam". On mora biti teorijski i praktično raskrinkan, i biva raskrinkan, kao ono što jeste - dragulj u kruni socijalizma, bezazlena, dvorska opozicija bez ideje, koncepta i strategije.

Izazivanje mržnje

Saznadoh danas da su idol jednog dela nacije i još jedna učesnica jednog od inih rijalitija na putu da budu krivično gonjeni.

Da budem iskren, meni su njihova razmišljanja, ili već kako da nazovem ono što sam imao nekoliko puta prilike čuti, jednako besmislena i kad pričaju o drugim stvarima i kada mrze Jevreje. Međutim, neke stvari mi nisu jasne:

1. Svaki bogovetni dan u medijima slušam izjave kojima se određene verske, nacionalne, seksualne, rodne i druge grupe vređaju i nikome ništa. Ako ćemo ovo dvoje na sud, ima još kandidata, ne treba baš mnogo kopati.I zašto Maji Nikolić braniti da ne voli Jevreje, pa ja svaki dan pročitam desetine izjava mržnje prema Sjedinjenim Državama i Amerikancima uopšte?

2. Da li neko misli da izjave ovog rijaliti polusveta imaju neku težinu ili još gore, da mogu proizvesti neka činjenja protiv grupe o kojoj se ružno govorilo? Da li bi sada Srbija trebala da juri po svetu svaku budalu koja govori o Srbima u lošem kontekstu i vređa nas na pasja preskakala?

3. Da li je ovo samo zato što se vređa jedna grupa koju nije uputno vređati?

Moj predlog je da umesto što se glumi histerija neko od onih koji udaraju u talambase ispriča našem narodu o jednoj Judenfrei zemlji ili barem takvom gradu, uz malo opravdanje da je ta zemlja bila okupirana. I da objasni zašto se nikada nisu pojavili oni koji bi potraživali imovinu tih ljudi.

A za novije generacije da se prijateljstvo pokazuje tako što se ne radi sve ono što se danas radi izraelskim investitorima u Beogradu. Kada bi im se pustilo da završe svoje investicije, verovatno bi samo budala mogla da ih mrzi, a glas budala nije bitan, čak ni na TV-u.