Pages

31 March 2011

Kamate

Hteo sam da skrenem pažnju na jednu pojavu o kojoj se u Srbiji veoma malo priča - troškove kamata na javni dug.

Osnovni problem je to što troškovi kamata veoma brzo rastu, iako javni dug ne raste tako brzo. Otprilike, javni dug je porastao sa oko 30% BDP na oko 40% BDP u prethodnih par godina, a troškovi kamata su porasli sa oko 16,5 mlrd dinara u 2008. godini na čak 55 mlrd u 2011, dakle veći su za 3,5 puta. Delimično, to je posledica depresijacije dinara, a delimično se može objasniti višim nivoom javnog duga. Teško je znati precizno koliki je efekat ova dva faktora, ali otprilike se može reći da ta dva faktora možda mogu da objasne 30-40% ukupnog povećanja (dug porastao za 30%, dinar oslabio za 25%, očekivali bi smo na osnovu toga da troškovi kamata iznose oko 30 mlrd). 

Otkud onda 55 mlrd? U suštini, radi se o tome da otplatu starog, jeftinog duga refinansiramo novim, skupljim kreditima. Jednostavno, Srbija se, do pre 2-3 godine, uopšte nije komercijalno zaduživala. Svi krediti su dolazili od međunarodnih finansijskih institucija (Svetska banka, EBRD, EIB), koji su relativno povoljni, a veliki deo javnog duga su činile obveznice po osnovu stare devizne štednje. Od pre dve-tri godine je država  počela komercijalno da se zadužuje, premija za rizik je visoka, pa je i kamatna stopa relativno visoka.

Možda samo da objasnim jednu stvar. Otplata glavnice kredita ne ulazi u budžet, već ide "ispod crte". To znači da država, čak i ako ima izbalansirani budžet, treba da se zadužuje kako bi otplatila dospelu glavnicu, odnosno da stalno refinansira dug. Potrebno je da država ostvaruje suficit da bi mogla da smanjuje dug. Dakle, čak i da nije bilo deficita u prethodne 2-3 godine, troškovi kamata bi se značajno povećali.

Dobro, zašto je sve to bitno? Iz nekoliko razloga.

1. Ako nemaš suficit, nema jeftinih kredita. Koliko god kredit bio inicijalno jeftin, ako ne planiraš da ga vratiš iz suficita (ili iz prihoda od privatizacija), već planiraš da ga refinansiraš, on na dugi rok nije jeftin. To ne znači da se ne treba zaduživati, naravno da pod nekim uslovima zaduživanje ima smisla, ali su ti uslovi restriktivniji nego što se obično misli.

2. Sadašnji mehanizam merenja javnog duga (kao količnik nominalnog iznosa javnog duga i nominalnog BDP-a) nije adekvatan, jer ne uzima u obzir troškove servisiranja duga. Pretpostavimo da imamo dve zemlje, obe sa dugom od 40% BDP-a. Ako je jedna dužna svih 40% Svetskog banci po IDA uslovima (praktično nema kamate), a druga duguje privatnim bankama uz prosečnu kamatnu stopu od 8%, očigledno je da je druga zemlja u težoj situaciji.

3. To znači da je i naš Zakon o budžetskom sistemu, u delu koji se odnosi na fiskalnu odgovornost prilično neadekvatan, jer on samo limitira učešće nominalno izraženog javnog duga u BDP. To jeste praktično prepisano sa Zapada, ali na Zapadu je ceo javni dug "tržištan". Za zemlju poput Srbije, koja upravo prolazi kroz tranziciju sa jeftinog na tržišno zaduživanje, sistem koji ne prepoznaje veliku razliku između različitih uslova kreditiranja nije dobar. Morao bi da se računa javni dug i kao diskontovana vrednost budućih otplata. Da se dug i tako računa, videlo bi se da je porastao mnogo brže u prethodnih par godina.

9 comments:

Срђан said...

U suštini, radi se o tome da otplatu starog, jeftinog duga refinansiramo novim, skupljim kreditima.

Да би се суштина прозрела, ваља узети цео буџет у питање, и то не само овај, већ претходне. Онда долази суштина, и то она брутална.

Jovan said...

"To ne znači da se ne treba zaduživati, naravno da pod nekim uslovima zaduživanje ima smisla, ali su ti uslovi restriktivniji nego što se obično misli."

Ako mozete barem nagovestiti, pod kojim to uslovima zaduzivanje ima smisla?

Marko Paunović said...

Na primer, kada se radi o nekom veoma dugotrajnom projektu. Ne vidim zasto bi nasa generacija podnela celokupan trosak necega sto ce koristiti i generacije nakon sto mi umremo.

Jovan said...

Jel mogu da se navedu neki konkretni primeri dugotrajnih projekata koji ne mogu da se finansiraju tokom trajanja projekta, vec moraju unapred.

Sto se tice samog razloga, mi koristimo gomilu rezultata proslih generacija, zasto bi nas bolelo sto ce neko drugi koristiti nasa ostvarenja, pogotovo imajuci u vidu da su ti drugi nasi potomci.

Marko Paunović said...

Jovane,

Ali mi i otplacujemo kredite iz kojih su finansirane te stvari...

Neki konkretan primer... Recimo, gradski most ili bedem za zastitu od poplave....

Jovan said...

Marko,
ne znam sta mi sve otplacujemo, al pre mislim da otplacujemo javasluk i lopovluk nego bilo sta drugo.
Dobar deo stvari koje koristimo su rezultat radnih akcija, tipa pruge, autoput i sl.

Drugo, ako pravimo ono sto mi zelimo, a ne ono sto ce buduce generacije zeleti, nije posteno da njima uspostavljamo racun. Mozda je prethodna generacija zelela da ulaze u Titove vile ili podzemne aerodrome, ali to nama ne treba, kao sto sledecoj mozda nece trebati skladiste gasa ili zeleznica. Pogotovo sto prosecan zivotni vek nije tako mali da bismo mogli reci da necemo dovoljno dugo uzivati u tome sto je napravljeno. Ako je prosek 70 godina, to znaci da pri uniformnoj raspodeli stvaranja novih javnih dobara uzivamo u proseku 35 godina u svakom od novostvorenih dobara, ne racunajuci ona koja smo nasledili. Sasvim dovoljno, obzirom da sva ona zahtevaju odrzavanje i imaju konacan vek trajanja.

Sto se tice konkretnih primera, gradski most se moze delimicno finansirati koncesijom, eventualno sa mogucnoscu prevremenog otkupa prava na koncesiju. Dakle, bez kredita.

Sistem protiv poplava isto tako, onaj ko je zasticen bedemom moze otplacivati za pravljenje bedema onome ko je bedem napravio.

Jovan said...

Josh jedna stvar, u dzepu imam 500 evra i zelim popodne kupiti laptop koji isto toliko kosta, a uz pomocu kojeg cu nesto tezgariti. On ce se otplatiti relativno brzo. Takodje, navece idem da se malo rapistoljim u striptiz bar, sto odokativno kosta oko 500 evra.

Obzirom da mi nedostaje 500 evra, mogu:
1) kesirati striptiz bar, a pozajmiti pare za laptop,

2) kesirati laptop, a pozajmiti pare za striptiz bar

Obzirom da je u redu zajmiti za nesto sto se samo otplacuje, ja cu izabrati scenario 1, dok mi scenario 2 ne bih ni u ludilu pao na pamet, jer sam fiskalno odgovoran. U slucaju da pare pozajmim pre prvog troska, stavicu ih u obojenu kovertu da mi se slucajno ne pomesaju.

Salu na stranu, htedoh reci da se jedna kolicina para ne razlikuje od druge takve kolicine, sto za posledicu ima da ako se uzme kredit za nesto pametno i korisno, to otvara prostor da se ista kolicina para potrosi na nesto nekorisno i bezvezno.

Срђан said...

Господине Јоване,
Паметно зборите!

Шта онда рећи о буџету? Који део позајмљеног новца се троши на шта?

Шта ми знамо о буџету? Рецимо да је не знам довољно, ал' знам сувише о онима који га троше.

thevodkanockers said...

Ok tekst.

Ali upao si u vrtlog "dug" ideologije. Dug kao kamata je izmisljotina. Novac je izmisljotina i da bi nasao resenje ne trazi ga u problemu.

"Ili si deo problema ili resenja"

To sto Srbija ima dug samo govori o totalitarnoj vlasti. Drugi uzivaju i firme su u rukama drzave a ja im placam dug kroz porez. Plus placam usluge direktno kod tih javnih firmi. GSP, EPS, TELEKOM, LASTA...

Tako da duplo placam ono sto koristim u najboljen slucaju jednom a najcesce ni jednom.

Vidim da su ti skolski tekstovi, nekako knjiski, voleo bih da das neko svoje misljenje a ne da prepisujes ili inspirises iz religije "ekonomija".