Moralni hazard

Radnici koji su u poslednje vreme štrajkovali dobiće jednokratnu pomoć od 5,000 dinara. Pomoćnica ministra za socijalnu politiku kaže: ...pokušavamo da ugasimo sa minimalnim sredstvima požar. Vlada je upravo pokušala da ugasi požar benzinom. Najavom isplate jednokratne pomoći dala je podsticaj i drugim radnicima da stupe u štrajk.

Apsolutni šampion

Ako ponekad pomislimo da od srpskih "eksperata" nema gorih demagoga, a ponekad i istinskih lupetala, Dragiša Terzić, predsednik kartela proizvođača malina postavio je standarde koje će biti teško dostići.

Rečenica koja je svakako antologijska je da stotinjak monopolista u Srbiji ubire sve prihode od proizvodnje malina.

Kada je reč o cenama on reče da nema nikave logike da bude ovakva cena. Vrlo promućurno, komisija za kontrolu cena ima od koga da uči šta je (ne)pravedna cena. Možda ga angažuje da utvrdi imaju li logike i druge cene.

Vlasnici hladnjača su banditi, ali je tek nejasno zašto godinama koriste usluge tih istih bandita. Manje-više oni su kao proizvođači gasa koji se ljute što gasovod naplaćuje svoje usluge. Samo što oni imaju sreću da ih "zlostavlja stotinjak monopolista".

Kao instanca koja treba da se bavi rešavanjem problema što mali Perica ne može da zaradi koliko je naumio predviđen je ni manje ni više predsednik Republike.

Predviđena je i sankcija za one koji neće da budu deo akcija kartela, a to je fatva na malinarski način. Meni je lako jer se ne bavim poljoprivredom, ali ko zna dokle vilamet fatva može da stigne.

Posle ovakve besede svaka iole pametna vlast bi postupila isto kao i Margaret Tačer za vreme protesta rudara. U nakraćem - široko vam tržište prodajte ih kome god hoćete ili ih nemojte prodati uopšte.

Oštre mere štednje

Predsednik Obama je naložio vladinim službama da uštede 100 miliona dolara i one su, nakon mnogo muke, uspele da ispune nalog.

Američki budžetski deficit će ove godine iznositi 1,75 hiljada milijardi dolara, što je 17.500 PUTA VIŠE od predviđenih ušteda.

Inteligentni dizajn i liberalizam

Sećam se rasprava od prošle jeseni vezanih za Saru Pejlin ili Majka Hakabija. Prigovor koji su mnogi komentatori na ovom blogu upućivali nama koji smo imali pozitivne reči za Saru Pejlin bio je između ostalog to da ona veruje u kreacionizam, tj inteligentni dizajn. Kako ijedan liberal može podržavati takvu osobu? To pitanje se ponovo pojavilo i u raspravi na jednom od prethodnih topika.

Ja mislim da verovanje u inteligentni dizajn nema niakkvih posledica po samu ideološku i političku raspravu koju vodimo. Evo i zašto. Svako ko je studirao i malo biologiju, i ko je ikakvog iskustva imao sa zagovornicima inteligentnog dizajna i kreacionizma zna da je to glupost. Odnosno, sastavni deo raznih drugih "bibliijskih teorija" poput one da je zemlja stara 15 000 godina i slično. Mislim da je to sve deo jednog potpuno smešnog folklora religioznih ljudi koji ne mogu da se pomire sa faktom da nauka u modernom svetu deluje kao nezavisna sila kojoj ne treba odobrenje crkvenih Otaca.

Ali, ništa manje, galama na kreacionizam je retko inspirisana naučnim interesom, već najčešće militantnim ateizmom nekih naučnika (a još više "zaštitnika javnog interesa") koji ne podnose da iko javno iznosi teorije, makar i glupe i nedokazane, koje nemaju po njihovom mišljenju jasne ateističke implikacije. Oni ne shvataju Darvinovu teoriju kao naučnu istinu, već kao oruđe ateističke indoktrinacije, kojoj kreacionisti, sa hiljadugodišnjim nasleđenim iskustvom ispiranja mozga, predstavljaju opasnu konkurenciju. Zato se u Americi i vodi borba da li kreacionistička "nauka" sme da se predaje u srednjim i osnovnim školama ili ne. Darvinisti i ateisti kažu ne, crkvenjaci kažu da, jedni želeći monopol na indoktrinaciju dece ateizmom u ime nauke, drugi želeći da se infiltriraju što više sa svojom dogmom u obrazovni sistem.

Ali, pretpostavka cele rasprave, oko koje se i jedni i drugi manje-više slažu je da država treba da određuje šta sme a šta ne sme da se predaje u školama. Ne vidim kako liberal može da se uključi u ovu raspravu a da ne prihvati osnovnu premisu debate - da je država povlašćeni arbitar koji dekretom proglašava naučnu istinu, tj nameće školske programe. Liberal bi valjda trebalo da bude za ukidanje državnog patronata nad obrazovanjem, pa nek predaje ko šta hoće. Ako neka srednja škola misli da obrazuje đake koji će sutra da se upišu na neki bolji fakultet verovatno neće biti motivisana da deci ispira mozak "biblijskim" tumačenjem porekla života, već da ih nešto stvarno nauči. Kao što ih verovatno neće učiti preferans, nego matematiku i fiziku. Ako se zalažemo za individualnu slobodu, onda ne vidim kako možemo, i u ime kog načela, da se zalažemo za zakonsku zabranu predavanja kreacionizma. Dakle, liberal bi trebalo da bude protiv zabrane kracionizma u školama, ali ne na temelju njegovih naučnih kvaliteta, nego na temelju slobode.

Mimo ovoga, liberal može jedino da zauzme neki lični stav o darvinizmu ili kreacionizmu, i možemo taj stav kritikovati ili pozdraviti u zavisnosti da li se sa njim slažemo. Ali, to je isto kao pitanje da li smatramo da je Standardni model iz 1970 ili pak teorija struna iz 1990ih bolji okvir za "teoriju svega", tj konceptualno ujedinjavanje opšte relativnosti i kvantne mehanike. Ali, to je irelevantno za politiku. Ronald Regan je verovao u inteligentni dizajn, Dvajt Ajzenhauer takođe, čak i Džimi Karter, ali oni nisu bili birani za profesore biologije, nego za predsednike Amerike (čak i Al Gor podržava kreacionizam u školama). I tu je mnogo važnije šta imaju da kažu o pitanju karaktera UStava i uloge sudstva, monetarne i fiskalne politike, penzija, poreza, javnog duga i sličnih stvari, a ne njihova privatna mišljenja, religiozna i naučna uverenja.

Niske strasti

Najmlađi rent-seeker Srbije zapretio je da će otići iz Srbije ako mu država ne uplati sredstva (koja mu po važećim kakvim-takvim pravilima, ne pripadaju.)

Pošto je dobio sredstva, obznanio je da će otići iz Srbije, u svakom slučaju.

Povodom slučaja ovog mladog matematičara ja sam prethodno napisao jednu ekonomsku analizu finansiranja talenata, sa zaključkom da to ekonomski nije smislena politika. Nije mi samo bilo jasno zašto ljudi to masovno podržavaju.

Željka, koja je i sama napisala kolumnu o tome, je onda u komentaru objasnila da se radi ne o ekonomskom ili racionalnom, nego o moralnom sudu zasnovanom na primitivnoj intuiciji. Moralni sudovi su primitivne intuicije, naša primitivna intuicija nam kaže da je talenat=dobro, a sve što je dobro treba podržati.

U toj preferenciji za sponzorisanje talenata dakle nema ni trunke racionalne analize. Osnovna ekonomska analiza nesumnjivo kaže da takvo finansiranje nema nikakvog smisla; politikološka bi pitala, čak i kad bi finansiranje bilo dobro, zašto to radi država a ne civilno društvo; a socijalna analiza bi pokazala da su talenti ionako prirodno privilegovani u odnosu na ostale, te ih zato ne treba finansirati nego čak oporezovati. Ništa od toga kod ove jednoglasne javne podrške programima sponzorisanja talenata i ostalih privilegovanih slojeva nema. Ono što ostaje je instinkt, koji nam javlja talenat=dobro=finansirati!

Instinkt i intuicije nisu loša stvar, naprotiv one nam pomažu da donosimo svakodnevne odluke. Osim toga, većina ljudi ima važnija posla od analiziranja efekata relativno malih donacija, pa je podrška javnosti ovim politikama razumljiva. Ali bar oni koji tvrde da pripadaju intelektualnoj eliti bi morali da sednu i razmisle šta tačno stoji iza njihovih preferencija. Pre nego što počnu elokventno da viču da je sramota što Teodor, Petnica, Eva Ras, Čavić i ostali rent-seekeri ne dobijaju ono što "zaslužuju" od poreskih platiša, morali bi da nam prikažu neku minimalnu racionalnu analizu koja stoji iza tih apela. Nje nema, što je još jedan znak da posredi nije bilo kakvo uzročno-posledično razmišljanje, nego jedino bazične, primitivne intuicije.

Zašto nisam libertarijanac?

Ljudi poput momka levo su glavni razlog, odnosno osećanje da je među "libertarijancima" sve više ljudi kao što je on, a sve manje ljudi kao što je recimo bio Milton Friedman. Ako ne znate na šta mislim pogledajte posebno deo videa od 20:30 do negde 23:00 (ko ne razume dovoljno engleski, nagoveštaj - čovek objašnjava da on želi sintezu klasičnog liberalizma i "ozbiljnih levičarskih kritika liberalizma" poput Rolsove, neku vrstu socijal-liberalnnog trećeg puta). Čovek je sa Cato instituta. Ko njega tamo drži i na osnovu kog kriterijuma njega smatraju zagovornikom ideja koje oni promovišu? I kome je palo na pamet da takvog pozove da im se uopšte pridruži? Njegov drugar i istmišljenik koji se proslavio ovim programskim člankom gde je pokušao da dokaže da libertarijanizam treba da ujedini Hajeka i Rolsa, a libertarijanci u Americi da se ideološki ujedine sa demokratima i Daily Kosom. Ovaj drugi je potpredsednik Cato-a. Ko je njega pozvao i postavio tu, s kojim razlozima, i kakvo je shvatanje slobode tog ko ga je postavio? Ne znam, niti me previše zanima (bojim se da odgovor ne bi bio mnogo lep). Znam samo da ja ne želim da budem u istoj grupi sa njima, i da ću radije biti u grupi sa Rush Limbaughom i Ann Coulter nego sa njima (a svakako pre sa Jonom Goldbergom). Zato ja sebe nazivam klasičnim liberalom, ili ako bih baš hteo da imitiram Hajeka u smišljanju imena rekao bih "mančesterijancem", ili "Sejovcem", "Bastijašem", "Mizesovcem". Ja u današnjim okolnostima kvalifikaciju "libertarijanski" smatram skoro uvredom.

Oni su samo jedan primer. Primera ima koliko hoćete. O nekima sam pisao ranije. To su libertarijanci kojima dupliranje javnog duga i povećanje federalne potrošnje za trećinu nisu veliki i neoprostivi greh protiv libertarijanizma, ali zato mlako protivljenje gej brakovima ili verovanje u inteligentni dizajn jesu. Sećam se Mizesovog odijuma prema "pokretu za građanska prava" u Americi: "Taj pokret smatra neoprostivim ogrešenjem kad neki teniski klub primi crnca, ali samo kao posmatrača bez punog članstva, dočim se ne smatra ogrešenjem o slobodu obaveza da imaš člansku kartu sindikata ako želiš da se zaposliš". Ovo mi izgleda još mnogo gore.

Trendovi u američkom javnom mnjenju

U Americi se već skoro 40 godina sprovodi General Social Survey, anketa kojom se prikupljaju podaci o stavovima američkih građana prema nekim od ključnih ekonomskih, socijalnih i političkih pitanja. U tekstu koji sledi ne mogu da dajem linkove na nalaze, ali ako kliknete ovde, sa leve strane možete da pronađete varijable koje vas zanimaju.

Prvo, pitanja vezana za javnu potrošnju. Čak 70% Amerikanaca smatra da je potrebno uložiti još para u očuvanje životne sredine, a samo 6,3% smatra da se već troši previše para na to. Takođe, čak 74% smatra da treba uložiti još para na obrazovanje, a samo 4,7% smatra da se već troši previše para. Sa druge strane, čak 62% smatra se previše para troši na stranu pomoć, a 11,4% smatra da tu pomoć treba povećati.

Sledeći "blok" pitanja se odnosi na pitanja rase i odnosa među polovima. Iskreno, smatram da je napredak u ovim oblastima neverovatan. Recimo, procenat onih koji smatraju da je potrebno doneti zakon kojim bi se zabranili rasno mešoviti brakovi je opao sa 37% u 1972. na 10% u 2002. godini. Takođe, procenat onih koji ne bi glasali za ženu za predsednika Amerike je opao sa 26% 1972. godine na samo 6,3% 1998. godine. Broj onih koji se slažu sa "žene treba da vode računa o domaćinstvu, a muškarci o državi" je opao sa 35% 1974. na ispod 15% 1998. godine.

Treći blok se odnosi na stav prema raznim društvenim i "ideološkim" manjinama, poput ateista, socijalista, komunista, rasista, militarista i homoseksualaca. Odnos prema homoseksualcima se dramatično poboljšao - procenat onih koji bi zabranili homoseksualcima da rade kao nastavnici je opao sa 50% 1973. godine na 20% 2006. godine. U znatno GOREM položaju (u pogledu nivoa, ali i u pogledu napretka) su ateisti - procenat onih koji bi zabranili ateistima da rade kao nastavnici je opao sa oko 56% u 1973. na 37% 2006. godine. Jedini koji nisu poboljšali svoj "imidž" u društvu su rasisti - 37,4% ljudi je 1976. smatralo da im treba zabraniti da govore u javnosti, taj broj danas iznosi 37,1%.

Ključno pitanje za mene je - zašto i kako je došlo do ovakvog preokreta. Američki liberali bi verovatno tvrdili da je sve ovo rezultat aktivnih napora države tokom 60-ih godina da se izbori sa rasizmom i raznim drugim šovinizmima. Teško je tvrditi da to nije imalo nikakvog efekta, ali ja onda postavljam pitanje - ko je izabrao te političare koji su sprovodili takvu politiku? Poenta je da se ovde ne radi o kokošci i jajetu, sasvim je jasno da je PRVO došlo do promene javnog mnjenja, a tek onda do izbora vlasti koja je donela zakone koje je javnost želela. A na pitanje - zašto je došlo do promene javnog mnjenja, mislim da nemamo dovoljno dobar odgovor.

Fakebook

Počnite od Berlusconija, a kad kliknete bilo gde unutar stranice imate i ostale.

Dobra vest?

Piše Politika:

Слушаоци и гледаоци радијских и телевизијских програма све више прате забавне програме, док је драстичан пад интересовања за вести, резултат је истраживања Стратеџик маркетинга.

Siguran sam da će neko u ovome videti krunski dokaz sunovrata srpskog naroda, ali se meni čini da je ovo dobra vest.

Iranska demokratija

Fukujama u današnjem WSJ ima vrlo zanimljivo mišljenje o Iranu.

Prvo ispravno kaže da je religija imala veliku ulogu u razvoju vladavine prava na zapadu. On ne ide u detalje, ali to je jako važno zapažanje za ovu temu. Po nekim autorima kao što je Harold Berman, ključni događaj za celokpunu zapadnu civilizaciju je bila Papska revolucija u 12. veku. Papa Grgur je tada jednokratno proglasio da je crkva iznad svetovne vlasti i sebe stavio u polažaj iznad svih lokalnih vladara. Prošlo je nekih sedam vekova pre nego što je Garibaldi konačno saterao Papu u Rim, ali do tada su osnove evropskog sistema prava i organizacije vlasti bile postavljene. Ustanovljena je tradicija po kojoj je i car ograničen nečim, gde postoji neko prirodno pravo koje ni vladar ne može kršiti, gde je legitimitet važniji od legaliteta i pravo važnije od zakona.

U međuvremenu je nova igra u gradu postala demokratija, pa smo u poslednjih pedesetak godina svi uvereni da je volja većine nadležna za sve. U to su do danas poverovali i konzervativci, o čemu smo imali prilike da raspravljamo ranije kod debata o ulozi ustavnog sudstva i meri u kojoj sudovi mogu da postupaju protiv volje većine. Takođe, u američkoj spoljnoj politici, nova doktrina je širenje demokratije, kakva god da je ona. Nekada je vodeća doktrina bilo nemešanje, u drugim periodima podrška dobrim momcima, uglavnom antikomunistima, a danas je to podrška demokratiji, makar se radilo o kršitelju ustava kao što je nedavno bio slučaj sa malim Čavezom iz Hondurasa.

Elem, Fukujama kaže da kod Irana ne treba po svaku cenu insistirati na punoj demokratiji. Svrha iranskog sistema je postavljanje šerijatskog prava (koje nije samo odsecanje ruku, kao u karikaturi) na mesto vrhovnog arbitra, kao što je vekovima bio slučaj sa crkvenim autoritetom u zapadnoj Evropi. Izgleda da ni ljudi koji su protestovali u Iranu nisu protiv toga i da su problem imali sa korupcijom i krađom glasova, a ne načelno sa celim sistemom. U tom slučaju bi vrhovni savet mula imao funkciju koju imaju vrhovni ili ustavni sudovi u zapadnim zemljama. Sadašnja uloga ovog tela je ekscesivna, ali sa boljom podelom vlasti, kad bi se njegova uloga svela sa diktatora na konstitucionalnog arbitra, to bi bio prihvatljiv sistem. Ne bi bila džefersonovska demokratija, ali ne znamo da li ne bi bilo bolje od srljanja u neograničenu demokratiju kakva se polako formira u Iraku.

Sa šerijatom i sa Iranom ima dosta problema, ali to se stvari koje se ne mogu lako ispraviti, a koje neograničena demokratija sigurno neće ispraviti. Ako sekularna ograničena vlada nije među opcijama, onda je religiozno ograničena demokratija možda prihvatljiva. Kaže Fukujama.

Čarobnjak iz Oza

Tj. šef Feda Ben Bernanke. Poslušajte samo njegove prognoze poslednjih 4-5 godina. Od "housing bubble ne postoji" 2005, preko "temelji su solidni" u julu 2007, do "solidan rast za 2008 prognoziran" itd. Uopšte me ne čudi da ga Mankiw smatra genijem koga bi on da je kongresmen sve slepo slušao.

Zahvaljujem Steveu Pejovicu za link.

Pinker

Znamo od ranije da umesto što pitamo zašto postoji siromaštvo, trebalo bi da nas čudi zašto uopšte postoji nekakvo bogatstvo na svetu. Ista stvar je i sa ratom i nasiljem. Romantičari poput Rusoa su stvorili mit da je čovek jednom davno živeo u miru, slozi i relativnom izobilju, ali su ga onda nametnute društvene (kapitalističke) institucije pokvarile i stvorile ovu sadašnju bedu i haos. U stvarnosti je, međutim, bilo obrnuto. Opšte nasilje je norma, a ovaj relativni mir do kojeg je vremenom došlo je fenomenalno dostignuće našeg doba. Istoričari i antrolopozi su to ubedljivo pokazali, a psiholog Steven Pinker u poslednjih dvadesetak godina to najefektnije popularizuje:

U stvari, naši preci bili su daleko nasiliniji nego što smo mi danas. Nasilje je u opadanju već epohama, i mi danas verovatno živimo u najmirnijem trenutku otkako postojimo na Zemlji. ... Umesto da se pitamo „Zašto postoji rat?“ mogli bismo da se zapitamo „Zašto postoji mir?"

Pogledajte ceo tekst na NSPM.

Sertifikat, ponovo

Ja sam već jednom ovde pisao ranije o famoznom Obaminom sertifikatu o rođenju. Američki Ustav zahteva da predsednik bude "natural born citizen", tj rođen na teritoriji SAD. Još od prošle godine pojavile su se tvrdnje da on zapravo nije rođen u SAD, već u Keniji, jer je njegova polusestra navela jednu bolnicu na Havajima kao mesto rođenja, a on sam drugu. Dodatno, njegova baba po ocu tvrdila je svojevremeno da je on rođen u Keniji i da je ona prisustvovala rođenju. Pred izbore, država Havaji je izdala dvosmisleno saopštenje u kome se kaže da su dokumenti o rođenju kandidata Obame ispravni i da se drže u skladu sa zakonima države Havaji. Na sajtu Obamine kampanje se pojavila fotokopija sertifikata, ali se vrlo brzo ispostavilo da nije reč o originalnom sertifikatu (tzv "dužoj formi") koji sadrži sve podatke, uključujući i bolnicu u kojoj je dete rođeno, ime lekara koji je vršio porođaj, tačno vreme itd. Ono što je prikazanao je tzv. kratka forma, tj sertifikat koji se izdaje ne samo deci rođenoj na Havajima nego i onoj koja su rođena drugde, i koji se od strane američkih vlasti ne smatra validnim dokumentom ni za dobijanje vozačke dozvole. Interesantno da se vrlo slična afera dogodila i Džonu Mekejnu kada je Njujork Tajms izašao sa pričom da on nije "natural born citizen". I Mekejn je odmah obezbedio originalni sertifikat, "dužu formu", sa sve imenom bolnice i lekara na Panami gde je on rođen i Kongres je potvrdio da je Mekejn ispravan kandidat.

Obama nikada nije obezbedio istu tu vrstu sertifikata. Naprotiv, suočen sa desetinama privatnih tužbi raznih udruženja, što desničaraskih, što pripadnika njegove sopstvene stranke, on se izvlačio na tehnikalije i na sve moguće načine pokušavao da izbegne objavljivanje tog sertifikata. To je samo podgrevalo dalje spekulacije da on zapravo nije rođen u SAD, nego u Keniji, kako je tvrdila njegova baba, i da zapravo nema validan sertifikat, već samo onu skraćenu formu koju je njegova majka dobila po dolasku na Havaje iz Kenije. Drugi su spekulisali da jeste rođen u SAD ali da u tom sertifikatu možda piše nešto što Obama ne želi da se sazna, i što bi otkrilo da je zvanična priča koju je on o sebi ispleo lažna - recimo da Obama stariji nije njegov pravi otac ili nešto slično. Ali, šta god da je u pitanju, vrlo je nebično da Obama troši velike svote na sudske sporove da bi na legalsitičkim osnovama izbegao ili odložio objavljivanje sertifikata, umesto da prekrati sve spekulacije jednostavnim publikovanjem tog dokumenta i prikaže tako sve kritičare kao bolesne teoretičare zavere. Ako verujete da je sa Obaminim sertifikatom sve ok, njegovo ponašanje nema logike - ako je zaista rođen na Havajima, zašto ne objavi originalni sertifikat kao što je Mekejn učinio? Na to vrlo jednostanvo pitanje nema nikakvog odgovora.

Razlog zašto je on do sada uspeo sa tom strategijom izvrdavanja je saučesništvo i kukavičluk ne samo medija nego i republikanskih političara i mnogih konzervativnih novinara, publikacija i blogova. National Review, Wall Street Journal, Weekly Standard i ogorčeni konzervativni "mrzitelji" Obame poput Michelle Malkin su svi poslušno pristali uz zvaničnu verziju i osudili "ekstremističke" grupe koje pokreću to pitanje. Jedna od sofistikovanijih racionalizacija ovog kukavičluka je teorija da to samo pomaže Obami jer odvraća pažnju od realnih političkih pitanja. Stvarno? Pitanje da li je predsednik rođen u SAD ili ne je nevažno, kao što je nevažno gde je putovao kao student, šta sadrži njegov diplomski rad ili kakav mu je zdravstveni bilten. Svi ovi dokumenti, naime Obamin pasoš, diplomski rad, zdravstveni nalazi itd su zapečaćeni, isto kao i sertifikat o rođenju. Mi smo mislili da to može samo u Srbiji, ali evo može i u Americi, i to uz "konsenzus" levih i desnih mainstream medija, intelektualaca i političara!

Jedan čitalac me je izazvao jesenas pred izbore da se kladimo da će Obama biti izabran i da neće biti nikakvih problema sa njegovim sertifikatom. Ja sam odbio, jer je bilo jasno da se niko, ni Kongres, ni Vrhovni Sud, ni mediji, čak ni konzervativni aktivisti, neće usuditi da to pitanje pokrene. Zamislite da je Obama bio izabran 4 novembra a recimo 10 dana pred inauguraciju Vrhovni sud stopirao inauguraciju dok kandidat ne podnese sertifikat, koji on recimo nema. Zamislite šta bi sve bilo na kocki - osim što bi sam Obama bio politički uništen, slika Amerike kao rasno-tolerantnog društva bi bila takođe "uništena" - izabrali su prvog crnog predsednika i onda ga je zli Vrhovni Sud koji je Buša na "prevaru" ugurao u Belu Kuću, oborio na nekoj sitnoj tehnikaliji, protivno narodnoj volji. Ne bih bio baš u koži tih sudija; teško da bi njihova fizička bezbednost bila baš na visokim granama. Vrlo je verovatno da bi u tom slučaju sledili politički nemiri i možda nasilje velikih razmera. To bi bio samo još jedan dokaz o rasizmu Amerike. Niko ne bi to želeo. Ja sam bio vrlo tužan gledajući kako mnogi ljudi za koje sam inače mislio da su hrabri "kontraši" koji se ne libe da ostanu u manjini i budu ostrakizovani zbog svojih gledišta, podržavaju Obamu, iako on oličava sve ono protiv čega su oni inače. Recimo Kristifer Hičens, levičar koji je imao hrabrosti da podržava Bušov rat u Iraku, nije imao hrabrosti da bude protiv Obame. To bi postalo još mnogo gore da je pitanje sertifikata na relevantan način bilo postavljeno pre izbora ili barem pre inauguracije. Čuli bismo dosta o prevaziđenim zahtevima Ustava i vanrednim istorijskim okolnostima koji zahtevaju vanredno postupanje. Kolektivno ludilo koje je zavladalo svetom oko Obame pred izbore bi postalo još mnogo gore. Svi su imali interesa da gurnu pod tepih stvar, uključujući i Vrhovni Sud. Amerika jeste pravna država, ali sve ima svoje granice.

Tako je sasvim legitimno, i zapravo vrlo važno, ustavno pitanje da li je sadašnji predsednik SAD kvalifikovan za tu poziciju ostalo na marginama, u domenu raznih "ekstremističkih" grupa. Ali, ta činjenica ne bi trebalo da nas posebno impresionira, bar ne nas na blogu kao što je ovaj. Za 90% ljudi mi smo jednaki takvi ekstremisti. Ali, to ne znači da nismo u pravu. Najnoviji dokaz koliki je stepen samo cenzure ali i koliko su ekstremisti u pravu u ovom slučaju govor sledeći članak na inače vrlo dobrom i uglavnom objektivnom sajtu POlitico.com. Tesktopisac govori o priči o Obaminom sertifikatu kao o nekoj sumanutoj teoriji zavere, propuštajući da spomene i makar jednu bitnu činjenicu - uključujući i činjenicu da Obama uporno odbija da objavi svoj sertifikat, ili išta od kontradilktornih izjava članova njegove porodice. U komentarima ispod teksta "ekstremisti" postavljaju vrlo jednostavna pitanja slična onim koje sam ja postavio, dok pristalice na to nemaju nikakav odgovor osim smešnih uvreda i ad hominem diskvalifikacija. To svakom nepristrasnom posmatraču najviše govori.

Svinjarija u najavi

B92:
U Srbiji posluje skoro 700 licenciranih turističkih agencija, što je nerealno veliki broj agencija za srpsko tržište, tvrde u udruženju turističkih agencija. Direktor Nacionalne asocijacije turističkih agencija (YUTA) Radisav Stanković navodi da to pokazuje da je kriterijum za dobijanje dozvole prilično nizak.

Ako i prihvatimo da je 700 licenciranih tursitičkih agencija previše, iako ne znam po kom kriterijumu, iz toga nikako ne mora da sledi da je problem nizak kriterijum izdavanja dozvola. Možda ima dosta specijalizovanih agencija koje se bave specifičnim projektima, možda su neke agencije samo formalno registrovane ali se time više ne bave, možda je tržište dovoljno veliko za 700 agencija, možda... Mnogo je nepoznatih da bi direktor asocijacije samouvereno zaključivao da je kriterijum za dobijanje dozvola nizak. Šta je sledeće, predložiće da YUTA tenderski ili aukcijski prodaje propisani broj licenci ne bi li se rešio "problem" niskih kriterijuma?

I još malo

Ministar trgovine tvrdi da su veliki lanci (a to su kako stvari stoje dva velika lanca) izmirili 70% dugova dobavljačima i da su mali trgovci ti koji su sada problem.

Kopka me nekoliko pitanja:

- Izmiriše ljudi očas posla svoje dugove - šta ih je sprečavalo da to urade ranije? Možda želja da se ide u ekspanziju tuđim kapitalom, nekako mi se javlja, s tim da za korišćenje istog nikada nisu dobili dozvolu vlasnika.
- Zašto bi građani Srbije, ako je reč o isplati iz subvencionisanih kredita, finansirali nečije bahato ponašanje?
- Kako do sada ne primetih da moj piljar i sldoledžija ruše likvidnost privrede i da su tako sposbni da ostanu u dosluhu?

Još malo neosnovane propagande protiv naših trgovaca

U Kada kažem novine... tvrde da se u Nemačkoj dešavaju neke tendencije koje prete da naše malotrgovce "skinu sa pijedestala efikasnosti i notorno niskih marži".

Očekujem da paraistraživači Saveza ekonomista i eksperti Ministarstva za trgovinu i holdinge pokažu da je Beograd ne samo jeftiniji nego i da su rasprodaje i pad cena u maloprodajnim objektima i veći nego u Nemačkoj.

Konsenzus

Oli Ren je preneo dobro poznati stav EU da su vlasnička prava osnov tržišne demokratije i da je njihovo poštovanje preduslov da budete deo EU i zapadnog sveta uopšte. Ako je gledati postupke vlasti od 2000. godine (vlasti pre toga ne vredi analizirati jer su njihovi predstavnici manje-više otvoreno baštinili "tekovine" otimačine posle Drugog svetskog rata) Srbija će teško u skorije vreme postati član evropske porodice naroda. Tužno je što Srbija (valjda) vrši restituciju da bi postala članica EU, umesto da je to uradila da bi svojim građanima i potomcima njenih nakadašnjih građana pokazala da je kredibilna država u kojoj je vlasništvo svetinja. Konačno, duboko sam ubeđen da bi srpska politčka elita najviše volela kada bi mogla da do kraja nastavi sa rasprodajom tuđe imovine, jer nove ideje oko zakonskog uređenja građevinskog zemljišta govore da im je bliža partizanština od vladavine prava.

U tekstu ispod je jedan od mojih članaka objavljen tokom 2003. godine. Žalosno je da ga je potrebno samo minimalno izmeniti i povećati izvesni dug koji su sve demokratske vlasti ostavile u amanet građanima Srbije.

***

Jedna od stranaka koja je predvodila bunt protiv centralizacije Srbije i koja je je postavila pitanje decentralizacije u ekonomske okvire stalno je kao krilaticu ponavljala: "Čije su naše pare". Međutim žalostan bilans dve i po godine kvazi reformi je to što pravo pitanje treba da glasi: "Čija je naša imovina?". Nove vlasti nisu učinile ništa da se vrati imovina oteta nakon drugog svetskog rata, nego su čak nastavile se prodajom tuđih fabrika, zemljišta, poslovnog prostora, stanova, pokazujući da se po poštovanju privatne imovine ne razlikuju od svojih prethodnika. Šta više, bila su pristuna sporadična izrugivanja privatnom vlasništvu kada su u pitanju noviji slučajevi podržavljenja privatne imovine.
Proces denacionalizacije ima svoje moralno i ekonomsko opravdanje. Oni koji su se najviše pozivali na moral i slobodu uveli su zemlju u socijalizam likvidiravši i opljačkavši elitu zemlje, kao i veliki broj pojedinaca koji nisu mogle da se saglase sa uvođenjem tiranije u Srbiji. Sama činjenica da su mnogi od njih još uvek živi, kao i da postoje njihovi naslednici, kada je reč o onim manje srećnim, dovoljan je razlog za razumnu vlast da se izvini za učinjenu nepravdu. Svako ko želi raskid sa prošlošću, morao bi na samom početku da ispravi najveću od svih nepravdi.
Ekonomski argumenti za denacionalizaciju zasnovani su na značaju nepovredivosti privatne svojine i na njenoj superiornosti u odnosu na sve druge oblike vlasništva. U društvu u kome se privatna svojina gazi, nije moguće očekivati dugoročno optimalnu alokaciju sredstava, budući da bi svaki ulagač nužno izbegavao dugoročna ulaganja i u kalkulaciji troškova morao da uzme u obzir povišeni sistemski rizik. Takođe, sva empijska istraživanja govore u prilog superiornosti performansi preduzeća u privatnom vlasništvu. Postavlja se pitanje zašto se uporno odbija denacionalizacija, kakve su posledice takvog ponašanja i da li je denacionalizacija izvodljiva?
Vlada Srbije nastavlja sa upornim glorifikovanjem reformi i isticanjem svojih dostignuća. Međutim, za dve i po godine uspela je da za pokaže da je spremna jedino da moli za pomoć u svetskim netržišnim institucijama, a kada je spremnost da se bespovratno finansira održanje socijalizma u Srbiji presahla, pronađen je spasonosni recept – "povoljni" krediti. O stvaranju poslovnog okruženja koje bi prvo pokrenulo investicije građana Srbije, a potom i strane investicije, nije se mnogo razmišljalo.
Zvaničnici vlade su povremeno davali izjave u kojima su izražavali čuđenje zašto strani investitori zaobilaze Srbiju kada su oni "tako mnogo uradili" na stvaranju pogodnih uslova za investicije. Budući da percepcije o poslovnom okružnju vlade koja brani socijalizam i menadžera privatnih firmi ne mogu biti iste, vlada je više puta pokušavala sa patetičnim patriotskim pozivima za repatrijaciju kapitala. Nacionalni porivi trebali bi da brane socijalizam u novom ruhu.
Naravno, ljudi koji su bili prisiljeni da emigriraju iz Srbije, kao i svi biznismeni na svetu u računicu uključuju jedino prinos na kapital koji mogu da ostvare. Tu ne pomaže ni nostalgično pominjanje kruga dvojke, kako ni takt dvojke u pastoralnoj Šumadiji, ni gusle, ni nasmejani politčari. Poslovni ljudi svojim postupcima jasno stavljaju do znanja da je sistemski rizik u Srbiji nepodnošljiv za dugoročna ulaganja.
Jedna od stvari koja pomaže održavanju visokog sistemskog rizika su nerešeni vlasnički odnosi. Za uspeh jedne zemlje nije presudno da li su ispunjene preporuke MMF i da li je on zadovoljan (što ne znači da je Srbija ovde ostvarila dobre rezultate), nego da li u zemlji postoje kredibilne institucije i vladavina prava. Bez poštovanja vlasničkih prava ne može biti govora ni o jednom ni o drugom.
Sadašnja situacija nalikuje na odlazak na buvlju pijacu gde će vas prodavac zaustaviti i sa širokom osmehom reći: "Dođi, možda kupiš nešto svoje". Ili, što može biti mnogo opasnije, nešto tuđe. Svako ko odluči da se uključi u proces privatizacije svestan je da kupuje mačku u džaku i ako odluči da igra "srpski rulet" koristiće dve strategije minimizacije rizika: (i) tražiće povlastice kod srpske vlade što će dovesti do suboptimalne alokacije kapitala, a građani Srbije će trećoj strani plaćati nerešene vlasničke odnose (ii) vremenski horizont ulaganja će po pravilu biti kratkoročan, tako da će doći do vremenski suboptimalne alokacije sredstava, a ceh koji je napravila vlada plaćaće opet građani Srbije.
Vlada se ne obazire, ni na ekonomsku logiku, ni na moral kada su u pitanju vlasnička prava, pa nastavlja sa prodajom tuđe imovine. Samo u slučajevima kada se desi da na "doboš" ode imovina stranog državljanina dobro pozicioniranog u nekoj od zapadnih zemalja, dolazi do obustavljanja procesa prodaje tuđe imovine. Posledice su da: (i) cena mačke u džaku pada i (ii) sadašnje nepoštovanje vlasničkih prava navodi na zaključak da je to opredeljenje i za budućnost. Kompanija ICN je jedna od onih koje su uvidele kako to izgleda u Srbiji.
Izjave da vlada ima nameru da obešteti ljude čija je imovina oteta nakon drugog svetskog rata, jer je 5% prihoda od privatizacije namenjeno ispravljanju nepravde može se dovesti pod znak pitanja ako se uradi najjednostavnija računica. Nakon drugog svetskog rata u Srbiji je pronađeno oko 30 hiljada "neprijatelja" kojima je imovina oduzeta. Ako se pretpostavi da srpska elita nije imala manje od 50 m2 stambenog prostora po članu domaćinstva, što je vrlo oprezna procena, ako su se ti objekti nalazili na najboljim mestima u gradovima i bili izgrađeni od kvalitetnih materijala, dolazi se do brojke od samo 1500000 m2 stambenog prostora. Kao prosečna cena može se uzeti 750 EUR, budući da je najveći broj tih objekata smešten u najskupljim delovima Beograda. Samo nacionalizovani stambeni prostor danas vredi preko milijarde EUR, a poslovni objekti, građevinsko zemljište, fabrike, zemlja i druge nekretnine sumu uvećavaju nekoliko puta.
"Dobronamerna" vlada je za dve godine od usvajanja novog Zakona o privatizaciji ostvarila prihod od oko 600 miliona EUR. Ako je zaista izdvojila 5%, za dve godine sakupljeno je manje od 30 miliona EUR, tako da se samo bivši vlasnici stambenog prostora mogu nadati da će biti obeštećeni do kraja 21. veka ako se nastavi ovakav tempo. Obeštećenje na ovakav način je najobičnija floskula, mada više liči na besprizoran bezobrazluk.
Istina je da nijedna od zemlja u tranziciji nije u potpunosti obeštetila građane osim bivšeg DDR. Poljska je, na primer, obeštetila samo poljske državljane, Mađarska je izdala obveznice, a većina uspešnih zemalja u tranziciji pokazala je želju da reši problem nacionalizovane imovine. Srbija se ističe po tome što takve želje uopšte nema, tako da nove vlasti ne nude ni iluziju.
Nakon kratke analize poštovanja vlasničkih prava u Srbiji može se reći da je za sadašnju garnitura političara to poslednja rupa na svirali. To i ne začuđuje jer nakon dve i po godine se sa pravom može zaključiti da država nema nameru da se povuče iz privrede i da političari i dalje preferiraju da zadrže moć kakvu nemaju njihove kolege u zemljama gde su vladavina prva, tržište i demokratija noseći stubovi društva.
Ako se privatna svojina bude i dalje gazila, Srbija nikada neće postati civilizovana i prosperitetna zamlja, nego će ostati socijalni slučaj Evope. Dok god se pljačka bude isplatila više od preduzetništva investicije će biti niske, nestabilnost će biti imanentna, a u opticaju će biti najgore opcije.

***

Što reče Otpor u vreme svog tonjenja u istoriju, "Mnogo ste isti". Imamo različite kombinacije za podelu državnih feuda i istinsku rešenost da se prodaje tuđa imovina.

Upoznajte Nialla Fergusona

Pretpostavljam da relativno mali broj istoričara prati ovaj blog, tako da će većini ime Nialla Fergusona biti novo. Ali, radi se o verovatno najpoznatijem i najuticajnijem mladom istoričaru na svetu. Trenutno je profesor na Harvardu, inače je Škot poreklom. Ovde je njegov sajt.

Slaviša ga je pomenuo pre nešto više od godinu dana, ali mislim da zaslužuje da se o njemu i njegovim idejama kaže nešto više.

Prvo, čovek je liberal, u nešem smislu reči.

Drugo, pretežno se bavi ekonomsko-finansijskom istorijom, a nedavno je objavio knjigu "The Ascent of Money: The Financial History od the World". Posebno zanimljivo je što u analizi istorije finansija u velikoj meri koristi metodologiju evolucione biologije. Kratak govor na ovu temu možete pogledati ovde.

Treće, često koristi veoma zanimljivu metodologiju "šta ako" istorije. Naime, u izvesnom smislu, on pokušava da ospori deterministički pogled na istoriju, čija je osnovna teza da su istorijski događaji "objektivno uslovljeni". Kao što je Slaviša pisao u već linkovanom tekstu, Ferguson tvrdi da je Prvi svetski rat ex-ante bio potpuno iznenađenje, a da su ex-post istoričati našli opravdanje u tome da su odnosi u Evropi bili veoma napeti. Fergusonova teza nije da je to samo po sebi netačno, već postavlja pitanje - a zašto baš tada? Odnosi u Evropi su UVEK bili veoma napeti, ali zašto su mnogo puta pre toga i mnogo puta nakon toga, lideri evropskih država uspevali da nađu neki osnov da ne zarate?

Njegovo objašnjenje je da se uglavnom radi o potpuno slučajnim događajima, odnosno da se ratovi i drugi veliki događaji ne mogu unapred predvideti. Recimo, dovoljno je da neka budala u generalštabu preceni snagu svoje vojske, pogrešno informiše premijera (ili kralja), pa da rat započne. Ali, iz nekog razloga, istoričari zahtevaju da veliki događaji imaju velike, "duboke" uzroke, nekako nije prihvatljivo reći da je 50 miliona ljudi izginulo tek tako. U tom smislu je dosta blizak Talebu - ovde se nalazi Fergusonov prikaz Talebove knjige "The Black Swan".

Četvrto, ima da kaže zanimljive stvari o Kini. Za razliku od većine ljudi koja očekuje da Kina za 20-ak godina prestigne Ameriku, on smatra da je to veoma malo verovatno. Naime, ukazuje na dva često zanemarena trenda: prvo, da je demografska situacija u Kini, zbog politike jednog deteta, katastrofalna, kako zbog toga što će zemlja naglo ostariti, tako i zbog velikog "manjka" žena (do čega je dovela praksa selektivnog abortusa); drugo, on primećuje snažan rast kineskog nacionalizma, iza koga izgleda da ne stoji država. Dakle, lako je zamislivo da Kina dođe u ekonomski problem zbog stare radne snage, što će dovesti do pada legitimiteta partijskog rukovodstva. U takvoj situaciji, ukoliko partijsko rukovodstvo želi da ojača svoj legitimitet, najlakše je napasti Tajvan, ili tako nešto. Takođe, mržnja Kineza prema Japancima je verovatno jedna od najjačih međunacionalnih mržnji na svetu (uz to je i obostrana). Budući da su Tajvan i Japan američki saveznici, teško je videti kako bi se na dugi rok rat mogao izbeći.

Peto, on pobija tezu da su nuklearke "dovele do mira i sprečile Treći svetski rat". Njegova teza je da smo, umesto Third World War-a imali Third World's War, odnosno da su velike sile ratovale međusobno širom "Trećeg sveta", zato što nisu htele/smele da uđu u direktan sukob. Dakle, nuklearke su samo učinile Evropu bezbednom, ali su ratovi besneli širom sveta, upravo zbog toga.

Sve u svemu, radi se o čoveku sa veoma zanimljivim idejama.

Liberaltarijanci

Ne libertarijanci nego liberaltarijanci, su spoj liberala (u američkom smislu, zovimo ih socijalistima da bi izbegli zabunu) i libertarijanaca. Pokret se pojavio u poslednjih godinu ili dve, iniciran od strane nekoliko ljudi iz Cato instituta kao reakcija na prihvatanje velike države i 'national greatness' konzervativizma, zanemarivanje ekonomskih sloboda i gušenje socijalnih sloboda (zabrana kockanja, rat protiv droga, itd.) od strane konzervativaca. Ideja je da liberal-socijalisti i libertarijanci mogu naći zajednički jezik u mnogim od ovih stvari i stvoriti neku vrstu intelektualne i možda političke koalicije. Libertarijanci bi sa svoje strane mogli biti popustljivi oko socijalne jednakosti.

Evo šta je fundamentalno pogrešno u ovoj ideji. Libertarijanci uključeni u pokret pogrešno tumače šta stvarno ovi liberal-socijalisti hoće. Samo na prvi pogled socijalistima su prioriteti društvena jednakost, borba protiv siromaštva i slično. Ne znam da li su oni toga i sami svesni, većina verovatno ne, ali u stvarnosti najveći prioritet današnjih levičara je što veća centralizovana državna kontrola nad što većim brojem aktivnosti ljudi. Bar tako izgleda iz njihovih konkretnih predloga, šta god da su proklamovani opšti ciljevi.

Moj omiljeni primer je Paul Krugman, vodeći liberal-socijalista. Kao vrhunski ekonomista, Krugman bi morao da razume nesumnjivu ekonomsku i socijalnu poželjnost nekih liberalizacija, kao što su recimo liberalizacija taksi usluga, proizvodnje lekova, ili licenci za obavljanje zanimanja (od vodoinstalaterskih i frizerskih do lekarskih i pravničkih, ima ih mnogo). Takve liberalizacije bi dovele do pojeftinjenja ovih usluga i omogućile većem broju ljudi da se njima bave (npr. siromašni imigranti, jer su licence po pravilu dosta skupe i zahtevaju dugotrajnu proceduru). Ali jedan ekonomista je nedavno analizirao stotine Krugmanovih kolumni u dugom nizu godina i zaključio da se Krugman, koji redovno piše o svim ovim temama, ni jedan jedini put nije založio za bilo kakvu liberalizaciju. Postavlja se onda pitanje šta Krugman stvarno hoće. Da li su bitni neki ciljevi, ili je bitno jedino upotrebiti državnu intervenciju kao sredstvo, bez obzira na ishod. Evo posta o tome i o sličnim slučajevima u Srbiji, kao što su razne subvencije, intervencije i privilegije podržane od strane domaćih levičara, koje su ustvari duboko antisocijalne. Evo posta o sličnom slučaju u spoljnoj politici -- veliki, najveći svetski pacifista i navodni anarhista Noam Čomski nije podržao Rona Paula, jedinog kandidata koji se zalagao za momentalni prestanak svih vojnih intervencija, ali jeste Hilary Clinton. Globalno zagrevanje je sledeći slučaj gde cilj sve više izgleda samo kao maska za sredstvo, zdravstveno osiguranje još jedan. Ako je problem tih 10% ljudi koji u Americi nemaju zdravstveno osiguranje, mogu im se dati vaučeri. Ali na to nijedan liberal-socijalista neće pristati. Šta iz toga zaključiti nego da im stvarni cilj nije osiguranje za sve, nego nacionalizacija zdravstva?

Ja bih i sam možda bio liberaltarijanac kada bi jedino što je važno socijalistima bila preraspodela bogatstva. Prljava tajna libertarijanizma je da ako logički krenete jedino od principa lične slobode, nema nikakvih principijelnih prepreka za preraspodelu dohotka. Iz principa sloode izvodi se odsustvo ograničenja za privatnu akciju, ali ne sledi odsustvo preraspodele. Odsustvo preraspodele sledi iz principa privatne svojine, što je dosta različito od slobode. Libertarijanizam se zato mora definisati iz principa slobode i svojine, a ovo drugo libertarijanci često propuštaju da saopšte. Problem sa svojinom kao osnovom za uspešnu ideologiju leži u sledećem. Tamo gde je svojina istorijski nastala slobodnim naseljavanjem (homesteadingom) i sopstvenim radom, kao što je uglavnom slučaj bio u SAD, princip svojine je prirodno prihvatiti. Ali u većem delu sveta istorija je komplikovanija od toga. U Srbiji recimo u poslednja dva veka to je bio prvo strani okupator, pa monarhija koja je bila delom diktatura i delom demokratija ali uvek sa korupcijom i privilegijama, pa onda komunisti, pa kvazikomunisti, pa onda opet relativno korumpirana demokratija. I kad se pogledaju svojinski odnosi kakvi su danas, razumljivo je da su ljudi sumnjičavi prema načelu odsustva preraspodele koje sledi iz pošteno stvorene svojine. Takva je situacija u većem delu sveta, od Južne Amerike sa španskim avanturistima koji su postali latifundijska aristokratija, do postkolonijalne Afrike i Azije. Idealan nastanak svojine naseljavanjem i radom kao u knjigama Johna Locka nije istorijsko pravilo nego jedan vrlo specijalan slučaj. Libertarijanci kada govore o svojini gotovo uvek polaze od Lockea; ali Locke je dobar normativni teoretičar ali katastrofalan faktualni istoričar.

Tako da, iako mi je dobrovoljna preraspodela draža, ja bih imao razumevanja za argument o prisilnoj državnoj preraspodeli. To je socijalistčki princip prema kojem imam najmanji otpor. I drugi libertarijanci kao Friedman i Hayek su bili popustljivi kod toga. Ali ono za šta nemam razumevanje je nažalost ono što liberal-socijalisti stvarno hoće. A to je sama upotreba državne intervencije kao sredstva, centralna ekspertska kontrola ekonomije i ljudske akcije u bilo kojem drugom domenu -- bez obzira na posledice, makar one bile očigledno suprotne njihovim proklamovanim ciljevima jednakosti i socijalne pravde. Zato je ideja liberaltarijanizma osuđena na propast. Libertarijanci naivno misle da bi socijalisti pristali na drugačija sredstva, kada bi im se pokazalo da to vodi njihovim ciljevima. Ali kod socijalista sredstvo je ustvari cilj sam po sebi.

Doing More with Less

Skrećem pažnju na odličan dokument Svetske banke "Serbia - Doing More with Less: Addresing the Fiscal Crisis by Increasing Public Sector Productivity" (pdf fajl ovde, 99 strana, skoro 7 mb)

Dokument se bavi ukazivanjem na mogućnosti za reformu u najvećim komponentama srpske javne potrošnje - penzije, zdravstvo, prosveta, subvencije (privredi i poljoprivredi), socijalna zaštita, putevi i železnica.

Mislim da bolji pregled srpskih javnih finansija nećete nigde naći.

Jelašić u Wall Street Journalu

Ovde.

Dobra Fora

Skrećem pažnju na sajt www.fora.tv, na kojem se nalazi gomila zanimljivih govora i prezentacija.

Za sada predlažem da odgledate:

1. Paula Romera

2. Nassim Nicholas Taleba

3. Miltona Friedmana

Sjajan sajt, zaista ima svačega. Recimo, evo ovde dva tipa govore o značaju Nikole Tesle.

Mislite na budućnost

Verujete u reinkarnaciju?

Odlično, sada imate mogućnost da preko firme "Reincarnation Bank" ostavite novac i imovinu svojoj sledećoj reinkarnaciji. Evo kako funkcioniše...

Uplatite novac firmi na Gibraltaru, ili joj testamentom zaveštate svoju imovinu. Kada se reinkarnirate, pošto se, jeli, sećate svega iz prošlih života (a ako se ne sećate, tu je hipnoza da vas podseti), treba samo da odete na Gibraltar, dokažete da ste vi reinkarnacija onoga koji je ostavio pare, uzmete pare sa kamatom i nastavite lepo da živite. Kažu da su prinosi značajni.

Obavezna revizija

Politika je pitala revizore da li treba ukinuti (besmislenu, po meni) odredbu Zakona o računovodstvu i reviziji da sva srednja preduzeća moraju da rade reviziju, koja u proseku košta oko dve hiljade evra.

Revizori su odlučno rekli - ne! Naravno, ne zato što bi tako oni izgubili posao koji im je država "nabacila", već iz opštedruštvenih razloga.

Mislim da se privrednici ne bi složili, ali ko njih šta pita.

Stiv Pejović o Obami

Na Katalaksiji:

"U želji da postigne svoje ciljeve on blati ekonomski sistem koji je odbranio ostatak sveta, nahranio ostatak sveta i stvorio životni standard koji drugde nije postojao. Takođe je iznenađujuće videti kako Evropljani pozdravljaju čoveka koji dvaput dnevno kritikuje Regana. Zar nije upravo Reganova politička ekonomija uklonila Crvenu armiju iz Evrope i dovela do pada Berlinskog zida? Mislim da je verovatno da će do izbornog datuma u novembru 2010. godine američki narod shvatiti da je Obama zapravo radikalni socijalista i izabrati veći broj republikanaca u Kongresu Sjedinjenih Država. Primer koji bi trebao da naškodi Obami kod srednjeg glasača jeste njegovo obećanje da neće biti povećanja poreza za one čiji dohodak nije veći od 250 000 dolara godišnje. Bilo kako bilo, predlozi mera koje nudi znače dodatne poreze na energiju, pivo, vino, gazirana pića i zdravstvene pogodnosti.

Šta se može uraditi da se spasi američka ekonomija? Parafraziraću tri velika zapadna lidera: trijumf socijalizma zavisi od pasivnosti slobodnih ljudi (Edmund Berk); problem sa socijalizmom jeste što na kraju uvek ponestane novca drugih ljudi (Margaret Tačer); ako se ne borimo protiv socijalizma sada, kada ćemo? Ako ne mi, onda ko? (Ronald Regan)."

Kako biti nesrećan u raju?

Alex Tabarrok skreće pažnju na kratku sci-fi priču "Great Expectations" Davida Engelmana.

Vrlo zanimljivo.

Azija postaje sve bitnija

Predsednik Real Madrida Florentino Perez je tražio da se utakmice Reala od naredne sezone igraju u 3 popodne, kako bi ljudi u Aziji mogli da ih prate u direktnom prenosu.

Možda je dostižna, ali je mnooogo spora

Na sajtu Ustavnog suda Srbije, u delu "Sudska praksa", se nalaze rešenja i odluke Ustavnog suda. Za sada samo iz 2009. i 2008. godine, ali sve jedno, ima zanimljivih stvari.

Prvi slučaj na koji sam naleteo je odluka o usvajanju ustavne žalbe, kojom je Ustavni sud utvrdio da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a po ustavnoj žalbi izvesnog Vidoja Jankovića.

Naime, suđenje je počelo, pazite sad, 1978. godine, a prvostepena presuda je doneta 17. oktobra 2008. godine. Radi se o nekoj ostavinskoj raspravi, detalji nisu ni toliko bitni.

Zašto bi mi bilo šta radili?

Srbija je ratifikovala Kjoto sporazum pre dve godine. Olako, ako mene pitate.

Radi se o sledećem. Cilj Kjoto sporazuma je da se smanji emisija CO2, kroz poskupljenje korišćenja fosilnih goriva. Problem je u tome što je cena energije vrlo, vrlo, neujednačena širom sveta. Litar benzina u Srbiji danas košta oko 1,5 dolara. Cena u Americi je oko 0,7 dolara po litru, a toliko je i u Kini.

Što se mene tiče, mi smo naš deo posla odradili. Neka se ostatak sveta javi kada i kod njih gorivo bude koštalo kao kod nas.

Prvo su došli po Kurir...

Ne znam da li nešto propuštam, ali upadljivo mi nedostaje reakcija druge Srbije na predlog zakona o informisanju. Nemam pristup svim medijima, ali gledajući internet, na Peščaniku se može naći jedino Basarin tekst koji (nevešto i kontradiktornim argumentima) podržava zakon. Sa druge strane, najodlučniji tekst protiv zakona napisao je Slobodan Antonić na NSPM. Antonićev tekst je odličan i svako treba da ga pročita.

Ne znam da li su liberalne snage, ili oni koji za sebe misle da su to, svesne opasnosti uvođenja ovakve kontrole medija. Preskočimo priče o važnosti držanja principa slobode iznad političke oportunosti. Pitajmo samo, šta se događa kada na sledećim izborima pobede radikali? Sa dve struje radikala i dosta potencijalnih koalicionih partnera, to je vrlo realna opcija. Ko će onda biti kažnjavan? Biće kažnjavan Peščanik, a pomoć odgovornim medijima dobijaće Pravda. I sve će biti po zakonu. Ako se to desi, meni neće biti žao nijednog medija, političara ili javnog intelektualca koji je sada glasno ili prećutno podržao ovaj zakon.

Nadam se da za godinu dana neće biti potrebno vaditi ovaj post iz arhive.

Obama u klopci

Pre nekoliko meseci je izgledalo da novi američki predsednik neće imati velikih poteškoća da sprovede u delo najveći deo svojih planova o kolektivizaciji američke ekonomije i društva. Kao što se njegov šef kabineta izrazio, ekonomska kriza je pružila odličnu priliku "koju ne treba propustiti". I počelo je glatko. Nastavljajući i proširujući Bušov program subvencija propalim investicionim bankama i osiguravajućim kompanijama, Obama je preduzeo značajne korake ka njihovoj postupnoj nacionalizaciji: vlada će se pitati za poslovnu politiku tih firmi, vrlo verovatno kontrolisati zarade menadžera, preuzeti značajan vlasnički paket itd. Analogni koraci su preduzeti u nacionalizaciji automobilske industrije gde je vlada preuzela manjinski paket a većinu će držati sindikati vrlo bliski predsedniku. Izglasan je gigantski fiskalni stimulus od skoro 800 milijardi dolara, čije opravdanje je bilo podsticanje privrede i borba protiv recesije, a pravi sadržaj, trajno povećanje državne potrošnje na ideolooške prioritete demokrata iz Kongresa i samog predsednika.

Međutim, problem predstavlja nekoliko stvari. Najpre, recesija je izgleda bar zasad gora nego što se predviđalo, a cifre nezaposlenih mnogo gore nego što je vlada obećavala. Po rečima Kristine Romer, Obaminog glavnog ekonomskog savetnika, predviđanja administracije će morati da budu revidirana u odnosu na ono što su rekli u januaru i februaru. To znači, lošija ekonomska situacija, manji poreski prihodi, veći deficit budžeta, veće zaduživanje, i vrlo verovatno veći porezi za većinu stanovništva, što je direktno suprotno jednom od glavnih predizbornih obećanja da neće biti povećanja poreza za 95% stanovništva. To je najgore moguće ozračje za nove, ekstravagantne i preskupe budžetske programe koje je Obama zamislio.

Svojim makijavelističkim manipulacijama, Obama je samom sebi postavio potencijalno smrtonosnu klopku. "Stimulus" je propagiran kao niz privremenih mera koje će biti ukinute kad prođe recesija. Sve ružičaste projekcije i obećanja da neće biti velikog deficita su bili zasnovani na toj pretpostavci privremenosti stimulusa. U stvarnosti, najveći deo stimulusa su programi permanentnog povećanja državne potrošnje. To znači da će oni opstati i kad recesija prođe, a ovo znači da će neko za to morati da plati, a taj neko se opet može naći samo u trouglu: poreski obveznik, zaduživanje države ili inflacija. Vrlo loše, posebno za predsednika koji je pobedio sa obećanjem da neće povećavati poreze.

Međutim, problem je još mnogo gori po samog Obamu. On je svoju političku sudbinu na neki način vezao za dve stvari - zakon o cap-and-trade i nacionalizaciju zdravstvenog osiguranja. Što se tiče klimatskog zakona, koji bi mogao da košta preko 1 900 milijardi u periodu 2012-2019 po priznanju same adminsitracije, on je usvojen u Kongresu, ali je zapelo u Senatu, gde značajan broj demokrata iz ugljem bogatih država srednjeg Zapada odbio da podrži plan. Zakon je povučen iz Senata jer nema većine, i dalje sudbina mu je neizvesna. Plan za reformu zdravstva koji bi podrazumevao uvođenje paralelnog državnog osiguranja za milione Amerikanaca bi po projekcijama administracije koštao 1 300 milijarde u narednih 10 godina, a po drugim, verovatno istini bližim projekcijama, otprilike duplo toliko. Nije veliko iznenađenje da ni taj projekat ne izgleda kao nešto što bi moglo proći u Kongresu.

Što je najgore, sve ovo se zgušnjava u skoro "saršenu oluju". Upravo ovih dana, adminsitracija će izdati tu novu budžetsku projekciju za naredni period o kome je govorila Kristina Romer, koja će gotovo sigurno predvideti manji rast i veći deficit nego što je do sada bilo planirano. Ogromni skepticizam za Obamine reforme klime i zdravstva je postojao i do sada, posebno u Senatu. Sa novom, još pesimističnijnom slikom ekonomije, oba ta zakona će vrlo verovatno biti osuđena na propast. Ako se to desi, Obama će doživeti težak politički poraz, i udar na svoju reputaciju mladog, pametnog i energičnog političara koji vešto pravi kompromise i zna šta hoće. On će ispasti neiskusan žutokljunac koji je zagrizao mnogo više nego što je u stanju da sažvaće, i još jedan neupešni političar iz Vašingotna čiji je jedino dostignuće to što je sledećim generacijama ostavio veći dug nego što je zatekao. Njegova "harizma" će biti uništena, zajedno sa elanom njegovih pristalica. Startna pozicija za sledeće izbore neće biti sjajna, čak i ako se ekonomija oporavi.

Ako pak, urkos svemu, uspe da progura ta svoja dva glavna projekta, to će tek biti katastrofa za njega, ali i za njegovu stranku. Dodavanje preko 500 milijardi novih budžetskih rashoda federalne vlade u jednoj godini, i to godini velike recesije, može da znači potpuni kolaps ekonomskog sistema u Americi, sa posledicama koje mogu da idu od drakonskog povećanja poreza, preko verovatno dvocifrene inflacije do drastičnog porasta kamatnih stopa, što može da znači vrlo ružno zaustavljanje bilo kakvog ekonomskog rasta u narednih nekoliko godina. Bilo šta od ta tri može da bude fatalno za bilo kog predsednika. Zamislite samo kampanju 2012 gde Obama nosi teret nekog ko je slagao da neće povećavati poreze i ko je zadužio zemlju više od svih predsedniika od Vašingtona do Buša zajedno i još ekonomije koja stagnira, pride. Ne izgleda baš najbolje. I zamislite pre toga mid-term izbore 2010 na kojima bi demokrati verovatno bili počišćeni kao i 1994, ili kao republikanci 2006, sa tako katastrofalnim stanjem ekonomije i visokim porezima.

Meni ovakav razvoj situacije nije mnogo iznenađujući. A nije iznenađujući dobrim delom zato što je Obama izrazito narcistički tip osobe. A njihova vrlo bitna karakteristika, osim samozaljubljenosti i želje da im se svi dive, jeste vrlo loš osećaj za realnost i groteskno precenjivanje svojih moći. Oni su vrlo skloni samoubilačkom ponašanju u širem smislu reči. Narcis je uveren da kao što je u stanju da šarmira, razoruža i izmanipuliše druge ljude, uključujući glasače, tako može da manipuliše i stvarnošću. Ali, na njihovu veliku žalost, stvarnost je mnogo tvrđi materijal, ona nije tako elastična niti se da prevariti. Tu su dva i dva uvek četiri, uzrok vodi svojoj posledici, i nema medija i udvoričkih intelektualaca da je ubede da progleda kroz prste tom finom čoveku.

Oprez

Na sajtu B92 vidim oglas nekog investicionog fonda koji kaže da donosi "dobit 10-20% mesečno". Kada se na to klikne, dobija se sajt nekakvog TIRN fonda, koji na prvoj stranici opet reklamira dobit od 10-20% mesečno. Piše i da je u pitanju iskusni tim trejdera, koji "prati kretanja na tržištu valuta putem obrazaca ili na temeljima platformi sa inteligentnim algoritmima." To je navodno tajna uspeha.

Ne znam o čemu se tačno radi, ali pre svega, kad vam neko kaže da trejduje "na temeljima platformi sa inteligentnim algoritmima", preporučite mu jednu od knjiga Nassima Taleba. Nema algoritma koji može predvideti budućnost. Taman kad se uverite da su svi labudovi beli, ispostavi se da postoji crni labud negde u Australiji. Mi ne znamo šta ne znamo i formule tu ne pomažu. Taleb se godina bavi samo time i objašnjava ljudima da matematizacija finansija daje iluziju da imamo pouzdano znanje, dok se ustvari radi o labavim pretpostavkama ili često o prostom nagađanju.

Bankrot Long Term Capital Managementa od pre desetak godina je najboji primer za sve koji pretenduju da naprednim modelima predvide budućnost. LTCM je fond koji je radio po najboljim algoritmima najvećih finansijskih autoriteta na svetu, Roberta Mertona i Myrona Scholesa, dvojice eksperata koji su u to vreme upravo dobili Nobelovu nagradu za ekonomiju. Taj i takav fond je, posle par spektakularno uspešnih godina, jedna nepredviđena okolnost sa ruskom otplatom stranog duga potpuno uništila. A veće eksperte od njih nećete naći.

Ali mnogo važnije, po astronomskim mesečnim prinosima koji se ovde pominju, nisam siguran da se uopšte radi o bilo kakvim algoritmima i modelima. Jezda i Dafina su na vrhuncu davali 13 ili 14% mesečnog prinosa, a ulagači kod Bernija Maddoffa su dobijali "samo" po 10% godišnje, dugi niz godina. U poređenju sa tim, samo pominjanje ovih 10-20% mesečno je dovoljno da se policija raspita kod B92 za adrese oglašivača.

Problem je neizvesnost

Boško Mijatović ima tekst u današnjoj Politici u kojem kritikuje način donošenja propisa u Srbiji. Naime, postala je uobičajena praksa da parlament donese zakon u kojem manje-više ne piše ništa, ali se zato daje vladi nadležnost da nešto radi, kroz raznorazne godišnje programe, strategije i slična dokumenta.

Boško osnovni problem vidi u tome što vlada preuzima posao parlamenta, ali meni lično to nije problem. Mislim, da se ne lažemo, parlament i onako ne učestvuje u pisanju propisa. Osnovni problem sa ovakvim pristupom, po meni, je neizvesnost.

Boško navodi dobar primer - Zakon o poljoprivredi. Recimo, vi ste poljoprivrednik koji razmišlja šta će da zasadi i koju stoku će da gaji. Idealna situacija bi bila kada bi ste mogli da pogledate u zakon, vidite koja su vam prava i obaveze, šta država i koliko subvencioniše, i na osnovu toga donesete odluku. Ovako, sve dok vlada ne donese program podrške poljoprivredi za narednu godinu, vi u stvari nemate pojma kakva će biti politika.

Dakle, ja mislim da je to pravi problem, a ne to što vlada "dalekosežno menja karakter političkog sistema u Srbiji".

Augmented Reality

Šetate po nekom nepoznatom gradu i zanima vas šta je ona zgrada preko puta ulice. Ništa lakše, izvadite mobilni, uključite kameru, uperite je u zgradu i na kameri izađu razni podaci. Na primer, istorija zgrade, ali i podatak ako je neki stan na prodaju.

Verovali ili ne, to već postoji i izgleda super.

Misterija

Jedna od najvećih misterija srpske tranzicije, po mom mišljenju, je sledeća...

Koji god političar šta god da izjavi na temu ekonomije, komentari na internetu su negativni. Ako je to neka dobra vest, komentar je "opet laže". Ako je loša vest, komentar je "dobro si se setio". Ako najavi nešto novo - "nema šansi da to urade". Mislim da bukvalno nema političara na vlasti koji, ako izađe sa bilo kojom izjavom, makar 90% komentara ne bude negativno. Evo, čak i na vest oko ukadanja viza ima komentara "kome je to bitno" i "bilo je krajnje vreme".

Iz ovoga ja mogu da izvučem samo jednu pouku - srpski političari su veoma, veoma omraženi.

Dobro, to je i razumljivo, ali kako onda objasniti činjenicu da su komentari i na tekst Borisa Begovića takođe uglavnom negativni? Boris se u tekstu ne zalaže nizašta ekstremno, kaže -"smanjite državnu intervenciju". Komentari su uglavnom "taj koncept je propao, uloga države u privredi treba da bude značajna".

Dakle, pitanje je kako objasniti činjenicu da ljudi vole državu, a ne vole političare? Kao da ta država nisu upravo ti omraženi političari...

Zoran Đinđić vs Slavko Perović

Istorijske arhive su đavolska stvar. Čak i ako želite da imate neke iluzije o prošlim ličnostima i događajima, one su tu da vas spreče. Još kad ih imate na internetu, nije tako teško održati treznu glavu. A vrlo teško verovati u propagandu i hagiografije.

Zoran Đinđić je kanonizovan, posle svoje smrti u sveca demokratske Srbije, novog Kenedija, Kneza Mihaila, reformatora, borca protiv nacionalizma, jedinu opozicionu snagu u vreme Miloševića. Ipak, istina je mnogo spornija i dvosmislenija u njegovom slučaju. Zoran Đinđić je dugo vremena, sa Dragoljubom Mićunovićem, bio dvorska opozicija Slobodana Miloševića, dok je Vuk Drašković krvario na ulicama, i predstavljao jedinu autentično opozicionu ličnost i političku snagu u Srbiji. Ne samo da je predstavljao najveću aktuelnu pretnju po Miloševića, nego je u odsudnom trenutku zauzeo pravi stav - stav osude Miloševićeve ratne politike, zločina i izolacije (bez obzira na svoju raniju nacionalističku retoriku). Đinđić je, sa Koštunicom zajedno, pripadao opoziciji kojoj Milošević nije valjao jer je izgubio ratove, a ne što ih je vodio.

Na ideološkom planu, Zoran Đinđić je bio socijaldemokrata i populista. Kad pogledam recimo ovaj snimak njegovog duela sa Vojislavom Šešeljem iz 1998, ja moram da priznam, da ako izuzmemo priče o Kosovu i Zapadu, patriotima i izdajnicima, ja se slažem sa 90% onoga što kaže Vojsilav Šešelj, a samo 10 što kaže Đinđić. Šešelj priča o privatnoj svojini, konkurenciji, poziva se na američki primer da bi dokazao da se kvalitet obrazovnih institucija dokazuje plasmanom njenih kadrova na tržištu, a ne poštovanjem birokratskih propisa države. Đinđić zagovara čistu socijalnu demagogiju u najvećem delu intervjua. Za jednog liberala, Šešelj zvuči 5 puta suvislije od Đinđića u toj debati.

Međutim, ima jedna još problematičnija strana strana Zorana Đinđića koja isplivava još jasnije kad se udubimo malo više u arhivu. Ovde je njegov TV duel sa Slavkom Perovićem iz juna 1994 godine. Zastrašujuće je i šokantno do kog stepena se tu vidi Đinđićevo pristajanje i opravdavanje Miloševićeve politike; do koje mere on stoji iza ratnog projekta, za sankcije okrivljuje Klintona, govori o "bivšoj Bosni i Hercegovini" itd. Na Perovićevu primedbu da se Srbija i Crna Gora nalaze u paklu, on odgovara, u IV delu intervjua, da se ne nalaze u paklu: "gde vi vidite pakao, ako je u paklu ovako kako je onda u raju?". Sve to u vreme dok u Bosni traje stvarni pakao 200 km od studija u kome oni sede, dok dve godine bez prekida junaci njegovih drugara Karadžića i Mladića bombraduju i sravnjuju sa zemljom Sarajevo, dok se Srbija vraća u kameno doba pod hermetičkim sankcijama, njemu je sasvim dobro, i opominje Perovića da ne dramatizuje situaciju ("jeste da ima problema ali..."). Naravno, još ništa nije dramatično, u junu 1994 još manje-više držimo liniju Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, sve drugo je manje važno, šta košta da košta, šta su dve-tri generacije Srba i ostalih na Balkanu, njihova fizička i ekonomska budućnost, naspram sna o Državi. Tek kad se ratna sreća okrenula, kad je pala "Republika Srpska Krajina", kad su Srbi u Bosni počeli da klecaju pod zajedničkim udarima protivnika i NATO avijacije, kad se ispostavilo da je rat za Veliku Srbiju izgubljen, e onda je postalo dramatično. Onda je Milošević postao đavo. Naravno, jasno da Zoran Đinđić nije bio doktrinarni nacionalista. Ali je verovao da mora podržavati Miloševića u pogledu rata i Velike Srbije ako želi da zadrži političku relevantnost u zemlji. Odabrao je, zajedno sa najvećim delom opozicije, da bude saučesnnik i kibicer u poduhvatu uništavanja zemlje. Sve drugo su izgovori.

Ima u špici Peščanika ona Đinđićeva vrlo mudra rečenica: "Vi možete od akvarijuma da napravite riblju ćorbu, ali ne možete od riblje čorbe akvarijum.To je cena naše gluposti. Ne može to besplatno. Skuvali ste ribe gotovo je. To je istorija."

Da, prijatelju, samo što si ti itekako, sa ovim ili onim opravdanjem, učestvovao u tom kulinarskom poduhvatu sve vreme i itekako imaš svoj udeo u toj istorijskoj "gluposti" od koje se naknadno distanciraš.

Mislim da je Đinđić paradigma, model, za ponašanje najvećeg broja ljudi u Srbiji 1990-ih. Ima jedan drugi čovek, koji mnogo pre zaslužuje da bude kanonizovan (naravno, shvatite ovo uslovno i metaforički). Takođe je mrtav, takođe je bio harizmatska ličnost i briljantan intelektualac, takođe je bio voljen od strane građanskog sloja ljudi u Srbiji. Takođe je bio i ostao smatran vizionarem i čovekom ispred svog vremena. I takođe smatran izdajnikom od strane mnogih. Samo što nije išao na Pale, niti govorio o bišoj Bosni, niti krivio Klintona za propast Srbije, nego je 1990 je prozreo i osudio Miloševića i Vukovar i Dubrovnik i sve svinjarije po Bosni, postavši paradigma "izdajnika". Zvao se Ivan Đurić. Njega istorija neće da pamti. Barem ne ona u udžbenicima.

174 mph

Pogledajte zanimljivu vizuelizaciju kretanja američkog javnog duga.

Nacionalni problem

Više puta smo pominjali kako nacionalne penzije ustvari nisu penzije jer nisu zarađene kroz štednju već predstavljaju neku vrstu socijalne pomoći za elitu. Pomenuli smo i da nacionalne penzije predstavljaju nepravednu redistribuciju od političi nebitnih ka onim bitnim a setili smo se i da predstavljaju izvor korupcije jer podležu diskrecionim ovlašćenjima raznih komisija. Ono što ni mi nismo pretpostavili je koliko bi one uticale na psihofizičko zdravlje zaslužnih građana:

Eva Ras:
Htela sam da se ubijem od sramote kada sam saznala da nisam dobila nacionalnu penziju posle drugog konkursa. Bilo mi je strašno što sam predala papire, a ispalo je da sam neka izlapela baba koja ne zna gde je i ko je i da tražim nešto što mi ne pripada... Kada sam saznala da ni drugi put nisam dobila nacionalnu penziju, to me je zaista pokosilo. Otišla sam na most i nisam skočila samo zato što mi je Bog dao u zadnjem času pameti.

Rešenje nije dati penziju Evi Ras već je ukinuti svima.

Novinari protiv slobode govora

Press:
Ispostavlja se tačnom narodna da je „batina iz raja izašla", jer prema velikoj slobodi nismo znali da budemo odgovorni. Zato nemam ništa protiv pooštravanja kazni za osnivače i glavne i odgovorne urednike... - kaže predsednica NUNS-a.

Raspodela stimulusa

U 2008., 872 okruga podržala su Obamu na izborima. Svaki od njih je iz stimulus plana sada dobio $69 po osobi.

U 2234 okruga koji su glasali za McCaina, prosek je $34.

Odavde.

Baš naš

Vaclav Klaus još jednom potvrđuje da u EU ima glasova razuma.

Salary cap

Ko prati NBA košarku zna da tamo postoji salary cap - ograničenje ukupnog obima plata koje klub može da plati igračima. Postoji i u drugim američkim profesionalnim ligama. Ljubitelji sporta redom misle da je salary cap odlična ideja jer su igrači plaćeni "nerealno", i na vest da je NBA smanjio salary cap za sledeću sezonu komentari na B92 su više nego afirmativni, a mnogi ističu da je krajnje vreme da se slična stvar uvede i u evropskom fudbalu.

Ja ne znam ništa o finansijskom funkcionisanju klubova pa moram dosta da pretpostavljam, ali pitanje koje postavljam je gde onda odlazi novac koji bi klub platio, ali zbog ovog ograničenja ne može da isplati igračima? Prihodi klubova su toliki koliki su -- od ulaznica, reklama, TV prava, prodaje dresova i ostalog. Kada se svima propiše maksimalni iznos koji mogu da potroše na igrače, onda svi igrači uglavnom proporcionalno budu plaćeni manje nego što vrede. Ali šta je sa ostatkom prihoda? To može biti samo ekstra profit vlasnika klubova, a na račun igrača.

Sa ovim u vidu, iako je proklamovana ideja salary capa izjednačavanje finansijskih sposobnosti klubova i izjednačavanje lige po kvalitetu, najverovatnije je da su njegovi inicijatori ustvari sami vlasnici kubova baš zbog toga što im to donosi dodatnu zaradu.

Znamo da propisana minimalna zarada izaziva porast nezaposlenosti, jer se poslodavcima ne isplati da zapošljavaju. Ali maksimalna plata je jednako loša. Ona nema dramatičnog uticaja na podsticaje za zapošljavanje kao što je slučaj sa minimalnom, ali daje sličan primer kako nepromišljeno instiktivno zalaganje za socijalnu pravdu može da dovode do neželjenih i na kraju nepravednih efekata.

Ne verujem da bi oni koji simpatišu salary cap ikada podržali ideju da se svim igračima, bolje i slabije plaćenim, zakine po dvatesetak procenata plate koju bi inače dobili, da bi otišlo u džepove vlasnika klubova, koju su salary cap sami i možda baš zbog toga i izmislili. Ali prosto zato što vide da su najplaćeniji među igračima plaćeni 'nerealno' mnogo, ljudi su skloni da podrže ideju ograničenja plata. Međutim, to je još jedan primer sklonosti da iz dobrih namera, ali nepromišljeno, podržimo politike koje nam mirišu na nekakvu socijalnu pravdu, ali čiji su efekti ustvari suprotni od onoga što smo hteli. Evo ranijeg posta o istom fenomenu na drugim primerima.

Od malih nogu...

Slika koju mi je poslao redovni čitalac našeg bloga

Mora malo i država da lobira

Vesna da Vinča, vlasnica kompanije Mis Ju, vezano za tradicionalni neuspeh naših misica na svetskim takmičenjima kaže:

"Sigurno će još dugo biti tako. Jer, da bi devojka postigla značajne rezultate, potrebno je lobiranje u koje bi se uključila država. Svetski izbor ne zasniva se samo na lepoti i prevazilazi okvire onoga što ja kao privatnik mogu da uradim."

Hronologija krize

Jedan od najboljih tekstova koji sam pročitao na temu krize je uvodni članak Jeffreya Freidmana za novi Critical Review. Koga baš zanima kriza, treba bi da pročita Friedmanov članak (upozorenje - ima 53 strane), a za one ostale ja ću prepričati delove koji su mi se učinili najbitnijim.

Prvo, Friedman daleko najveći deo krivice stavlja na one (pre svega na kreatore Bazel 2 standarda, ali i na SEC) koji su rejtinzima kvazi-privatnih rejting agencija dali preveliki značaj i tako im garantovali opstanak na tržištu no matter what. Upravo zbog ovog zakonski uvedenog oligopola na tržištu pružanja rejting usluga, očuvanje reputacije, što je glavni mehanizam utvrđivanja da rejting kuće "ne lažu previše" nije dovoljno jak. U nekoj paralelnoj realnosti, u kojoj je ulazak na ovo tržište slobodan, sigurno bi neko na vreme rekao "mortgage-backed securities nisu AAA". Taj bi ispadao budala iz godine u godinu, sve dok 2008. ne bi postao genije i oduzeo posao od 3 velika igrača. Ovako su tri velike firme očigledno pogrešile, ali im neće faliti ni dlaka sa glave.

Druga bitna stvar na koju Friedman skreće pažnju je činjenica da nisu svi investitori pogrešili. Ima dosta banaka koje nisu verovale rejtinzima i nisu ulagale u ove papire, pre svih JP Morgan. Upravo ova heterogenost (koje ne bi bilo da je tržište bilo još regulisanije) je spasla finansijsko tržište od još većeg kolapsa.

Treća bitna stvar je vezana za podsticaje menadžerima. Jedno od omiljenih objašnjenja je da je za krizu kriva pohlepa, odnosno činjenica da su direktori ovih firmi uzimali ogromne bonuse i da su zato imali podsticaje da preuzimaju prevelike rizike. Međutim, Friedman skreće pažnju da je najveći broj direktora svoje bonuse ulagao u akcije kompanije koju vodi. To znači da se nisu samo "kockali tuđim parama", već da su se, budući da su uložili i sve svoje pare, verovatno trudili da ispravno odmere rizik.

Što me dovodi do četvrte bitne stvari - ljudskog neznanja. Ex post je lako reći rejting agencijama i investitorima "koje ste vi budale, kako niste videli da je tržište nekretnina prenaduvano", ali ex ante to nije bio slučaj iz jednostavnog razloga - u Americi nikada nije "puklo" nacionalno tržište nekretnina, osim za vreme Velike depresije. Naravno, tu i tamo se dešavalo da lokalna tržišta "puknu" i upravo zato su kreatori mortgage-backed securitiesa i napravili ove hartije - kako bi se rizik smanjio. Ex ante je bilo praktično nemoguće proceniti verovatnoću da se tako nešto desi, jer se nikada nije ni desilo. Kako onda oceniti rizik? (Upravo to je poenta koju na neki način pravi i Nassim Nicholas Taleb u knjizi "Black Swan", koju čitam baš ovih dana).

Peto, sadašnja regulatorna struktura nije rezultat liberalizma Alana Greenspana i ekipe, već njihovog "ekonomizma". Kao primer ekonomizma Friedman navodi Lawrencea Summersa koji je, kao tadašnji zamenik ministra finansija odbio predlog da se razmotri regulacija credit-default swapova, verujući da su swapovi sjajan način da se smanji sistemski rizik. A samo bi neko ko ne zna o čemu priča (ili je Amerikanac) nazvao Summersa liberalom. Jednostavno, ekonomisti imaju specifičan pogled na svet koji se ponekad poklapa sa liberalizmom, ali nije fer kriviti liberalizam za odluku koja je doneta na osnovu u tom trenutku najbolje ekonomske teorije.

Caritas in Veritate

To je naziv nove enciklike Rimskog pape, čiji je sadržaj mnoge iznenadio. Do sada se Racinger nije previše izjašnjavao o ekonomskim pitanjima, tako da se ova enciklika, kad je najavljena, željno očekivala. Posebno je njen tajming, usred najveće ekonomske krize i Obaminog rekonstruisanja ekonomske slike SAD i sveta, dao socijalistima svih partija nadu da će od Vatikana dobiti dodatni vetar u jedra.

Papska tradicija im je davala za pravo. Papske enciklike posebno posevećene političkoj ekonomiji su veoma retke, ali su sve do sada bile nedvosmisleno na strani osude profita, obuzdavanja kapitalizma, veće socijalne preraspodele i političke kontrole društva. Od najvažnijih među njima, prva, Rerum Novarum iz 1891. nas uči o vrednostima sindikalizma; druga, u vreme Velike depresije, Quadrecesimo Anno, (40 godina od Rerum Novarum) otvoreno simpatiše sa socijalizmom; pa čak i treća, sto godina posle Rerum Novarum, posle pada komunizma i od antikomunističkog pape Jovana Pavla II, upozorava na opasnost bezobrzirnog srljanja u kapitalizam.

Zato se sada od Benedikta očekivalo u najmanju ruku nešto slično ili ekstremnije, ali je on očigledno sve iznenadio. Prva poruka enciklike je da je jedina prava darežljivost dobrovoljna darežljivost, a ne ona na tuđi račun, putem nasilne državne preraspodele. Slično i kada govori o tržištu, on opet ne govori o potrebi njegovog državnog regulisanja, nego o nužnosti lične vrline za njegovo funckionisanje - što je poenta sa kojom libertarijanci (možda nasuprot uvreženom mišljenju) nemaju nikakav problem, i ustvari koju tržišni ekonomisti od Adama Smitha nekada do Deirdre McCloskey danas upadljivo ističu. A kod pitanja pomoći siromašnim zemljama, Benedikt govori u stilu Billa Easterlyja da je, umesto prosipanja pomoći, što je politika koja se pokazala krajnje neefektivnom ali koja nama pomaže da se osećamo bolje zbog toga, jedino dugoročno rešenje stvoriti institucionalne uslove za te ljude da sami sebe izvuku iz bede. Ovde možete naći ceo tekst enciklike, a za sažvakanu verziju i komentar, najbolje je pogledati Acton Institut za libertarijasnko religijske studije.

Naravno, ni Benedikt ne ide suviše daleko, ima tu malo i autoriteta države i regulacije finansija i sindikalizma. Ovo nije libertarijanski manifest i bilo bi suludo tako nešto očekivati od Vatikana. Ali Caritas in Veritate je, bez obzira na osetljivi trenutak, upadljivo različita i daleko bolja od svih dosadašnjih ključnih enciklika.

Suvi genije

Oko lika i dela Mlađana Dinkića nema većeg sporenja u stručnoj javnosti, a i među privrednicima. Manje-više postoji konsenzus da su od realizacije njegovih ideja ekonomskih reformi jedino pogubnije ideje koje nije uspeo da realizuje. Jedan u nizu crnih bisera kojim je ministar ekonomije i regionalnog razvoja nadmašio epohalne promašaje poput posla veka sa Fijatom i druge himere sprske tranzicije je današnja izjava gde je više puta samoproklamovani laureat za Nobelovu nagradu našao rešenje za problem "manufaktura" za proizvodnju traktora i mašina.

Teško je nabrojati šta je u razrađenim konceptu traćenja novca poreskih obveznika i širenja neosnovanih očekivanja besmilenije. Prvo što upada u oči je da se davanje budžetskih sredstava zamagljuje činjenicom da će se prihodi od privatizacije praćene prenamenom industrijskog u građevinsko zemljište koristiti za otvaranje državne fabrike traktora. Ako je finansiranje tekuće potrošnje od privatizacije štetno, jedina štetnija stvar je da se novcem od privatizacije otvara državna kompanija.

U poznatom marketinško-demagoškom maniru ukupno plaćena cena za zemljište se deli na dve komponente - preuzimanje dugova dve pomenute "manufakture" i vrednost koja potom preostane, kao da nije u pitanju jedinstvena cena zemljišta. Ipak, ovaj reverzibilni marketinški pristup potekao iz "šećerana za jedan evro" možda omane jer su dugovvi manufaktura veliki, a projekcije isplatljivosti poslova sa nekretninama u Srbiji krajnje fluidne. Primer nerasprodatog Belvila i pored udruženih marketinških napora neimara to najbolje pokazuje.

Ministar ima i nadljudske moći da "ceni" da Srbiji treba moderna fabrika traktora. On je pronašao i beloruskog partnera i tržište, isplanirao merdžer dve manufakture, pa je veliko pitanje zašto traći vreme na mestu u državnoj administraciji umesto da iskoristi svoje kapacitete u sklapanju poslova od stotina miliona evra, doduše uglavnom parama poreskih obveznika.

U miš-mašu naravno ima svega pomalo, pa i optimističkih projekcija razvoja manufakture za traktore koja je utrostručila proizvodnju u preotekloj godini i neodoljivo podseća na albansku proizvodnju traktora iz starih viceva. S ponosom se ističe da je grotektan porast finansiran novcem poreskih obveznika, samo se govori isključivo o efektima, ali ne i o troškovima traćenja novca poreskih obveznika. Ima tu i malo srpstva, tek da miš-maš bude potpun, jer nema razloga da se pare traće, a da se nešto novca srpskih poreskih obveznika ne pokloni Bosni i Hercegovini.

Sve u svemu bila bi šteta da novostvorena protoindustrija ne bude vođena ovakvo sposobnim menadžerom.

Komisija za cene

Ministar trgovine Milosavljević osniva Komisiju za praćenje cena:

"Cilj je da imamo analizu onoga što se desilo, predviđanja i očekivanja i da pokušamo da predupredimo moguće negativne udare na korekciju cena i smanjivanje kupovne moći stanovništva", naveo je Milosavljević.

Mislim da se ovo dogodilo tako što je ministar video kako Putin efikasno rešava stvar, ali pošto u evropskoj Srbiji ne može tek takom šakom u sto, odlučio se za fini, civilizovani način. Ali sve dok se država meša u cene princip je isti. Da li premijer ide u u supermarket da preti ili stručna komisija izdaje saopštanja, to su samo nijanse.

Srednji birač

Dušan Pavlović u današnjoj Politici daje dosta dobru analizu trenutne političke situacije u zemlji, zasnovano na teoriji o srednjem glasaču. Međutim, meni se čini da teorija srednjeg birača nije primenljiva na Srbiju. Ne zato što je Srbija nešto posebna, već prosto zato što je srednji birač bitan u većinskom sistemu, a Srbija ima proporcionalni izborni sistem. U proporcionalnom sistemu, dinamika je potpuno drugačija.

Suština teorije srednjeg birača je da postoje dve partije. Pošto je "winner takes all" situacija, obema strankama je dovoljno da uzmu srednjeg birača (i naravno sve glasove sa svoje strane političkog sprektra) i da pobede za jedan glas i uzmu svu vlast. Osnovni trejdof koji političari prave u ovakvom sistemu je - koliko će mojih hard-core članova apstinirati zato što se približavam centru? Izbori se tu gube ili kao rezultat pogrešne procene šta srednji birač želi da čuje, ili kao rezultat nepoverenja srednjeg birača u ono što čuje.

Kakva je razlika ako postoji višepartijski sistem vlasti (čitaj - proporcionalni izborni sistem)?

Prva velika razlika je da sada ne možeš da se slobodno približavaš centru. Umesto dvopartijskog sistema, u kojem najgore što može da ti se desi je da neko apstinira, u proporcionalnom sistemu postoje druge stranke koje čekaju tvoje "ublažavanje stavova" kako bi ti preoteli hard-core članove.

Dakle, da govorimo o Americi, ne bi bilo nikakve sumnje da bi Nikolić i Tadić vodili istu politiku po pitanju Kosova i EU, jer prosto srednji birač to želi. Ali u Srbiji Toma približavanjem Tadiću po pitanju EU otvara desno krilo za napade radikala i DSS-a, što može da mu bude problem, posebno ako radikali zadrže svoj "nikada sa Tomom" stav.

Drugi problem sa primenom teorije srednjeg birača na situaciju u Srbiji smo videli nakon prošlih izbora, gde je Dačić bez većih problema "preskočio" na drugu stranu. Dakle, iako su nacionalisti osvojili srednjeg birača (apsolutnu većinu), to im nije mnogo značilo, jer se Dačić naknadno setio da je DS u stvari levičarska stranka i, kao takva, mnogo bliža SPS-u.

Sve u svemu, mislim da obe ove stvari (nemogućnost lakog odricanja od ekstremnih članova i mogućnost "preskakanja" nakon izbora) čine teoriju srednjeg birača u velikoj meri neprimenjivom na Srbiju.

Kada Pajtić spinuje

U tekstu koji je Marko linkovao u postu Autonomija stoji i krunski dokaz sposobnosti i altruizma državnih predstavnika:

Izvori „Politike”u pokrajinskoj administraciji tvrde da je cilj kupovine akcija (Metals) banke isključivo profitnog karaktera, odnosno da je u pitanju značajna investicija u kojoj se računa na dobit od dividendi.

Ne samo što su u stanju da zarade novac tamo gde privatni investitori ne uspevaju, već žele dodatno da rasterete poreske obveznike jer će dobit od dividendi ići u budžet. Ovaj loš spin Pajtić i kompanija koriste ne bi li skrenuli pažnju sa činjenice da 2009. godine sprovode nacionalizaciju, koju po potvrđenom receptu uvek rade za "naše" dobro.

Izaberi život

Zahtevi za deregulacijom su obično manje ubedljivi od zahteva za dodatnom regulacijom. Dodatnom regulacijom uvek želimo da postignemo neki konkretan "pravedan" cilj dok su pozitivni efekti deregulacije daleko manje (PR)ivlačni. Na primer regulacija industrije lekova navodno sprečava potencijalna masovna trovanja, dok bi deregulacija spasila više života jer lekovi neretko i godinama čekaju na odobravanje. Čak i kada koristite ovakve činjenice u raspravi strah od masovnih trovanja pobeđuje.

Pre neki dan sam na CNN-u gledao rodbinu nastradalih putnika sa leta za Komorska ostrva kako otprilike kažu: "Deset godina smo upozoravali vladu da će ovako nešto da se desi, da je kompanija koja radi prevoz jako loša i nesigurna, ali oni su odbili da regulacijom reše taj problem." Teško da će lokalni političari ovo moći da ignorišu, iako ljudi nisu leteli tom kompanijom pod pretnjom oružjem već dobrovoljno. Kako sa druge strane dodatna regulacija može da znači poskupljenje avio prevoza sumnjam da će ijedan političar na moguće pitanje intervencionista: "Život ili jeftine karte" izabrati ovo drugo.

100% libertarijanac

Ovde je u više navrata vođena rasprava u razlikama izmedju konzervativaca i libertarijanaca. Moj stav je da se radi o dve teorijski sasvim različite, ali ne nužno protivrečne stvari (prilično je jasno da Adam Smit, na primer, objedinjuje obe tradicije).

Kako god, pošto uskoro na konferenciji političkih psihologa treba da predstavim neka svoja zapažanja na slične teme, mislim da je red da i na Tržišnom rešenju priložim par empirijskih rezultata. Ovi ovde su, uopšteno govoreći, vezani za spoljnu politiku.

Šta bi bilo drugačije?

Zamislite potpuno drugačiji sistem javnih finansija, sistem u kojem postoje porezi, ali poreski obveznici mogu sasvim slobodno da odlučuju za koje ministarstvo/program će njihove pare biti potrošene. Recimo, kada poslodavac uplaćuje porez na zaradu, pita vas "Kome ćeš da uplatiš porez ovog meseca?". Ili, dođete na kasu u prodavnici i kasirka vas pita, "Kome da prosledim PDV?"

Mislim da bi stvari bile veoma, veoma drugačije.

Na primer, verujem da bi mnogo više para išlo siromašnima. Sada su programi koji su direktno usmereni na siromašne jedva 2% BDP-a. I pored sve priče o tome kako se znatna sredstva u Srbiji usmeravaju ka siromašnima, to prosto nije tačno - u Srbiji postoji samo nekoliko programa koji su eksplicitno usmereni ka siromašnima - MOP, dečiji dodatak i možda još nešto. Svi ostali programi preraspodele nisu means tested. Tako dolazimo u situaciju da jedna osoba, koja ima malu domaću penziju, ali zato ima veliku kanadsku penziju, dobija od grada Beograda "pomoć od 4000 dinara za penzionere sa niskim primanjima", kojom plaća kafu na skijalištu u Švajcarskoj (istinita priča). Slutim da bi "dobrovoljna alokacija plaćenih poreza" znatno veća sredstva usmerila direktno ka siromašnima. Pored siromašnih, čini mi se da bi "profitirali" kultura, nauka i obrazovanje, pošto narod veruje da tim oblastima treba pomoći (makar relativno, u odnosu na druge stvari).

Šta bi se još promenilo? Mislim da bi ovakav sistem doveo do dramatičnog smanjenja subvencija privredi i poljoprivredi. Iako većina građana misli da treba podsticati domaću privredu, izvoz, investicije i poljoprivredu, nisam siguran da bi pre dali pare njima nego "siromašnima" ili "učiteljima". Nisam siguran kako bi policija prošla.

Ali, ono što znam je da bi u takvom sistemu političari koji vode državne organe morali da budu daleko pažljiviji u onome što rade i na šta troše pare, jer bi jedan skandal mogao veoma skupo da ih košta. Upravo zato, ovo nigde i nikada neće biti sprovedeno.