Pre nekoliko meseci je izgledalo da novi američki predsednik neće imati velikih poteškoća da sprovede u delo najveći deo svojih planova o kolektivizaciji američke ekonomije i društva. Kao što se njegov šef kabineta izrazio, ekonomska kriza je pružila odličnu priliku "koju ne treba propustiti". I počelo je glatko. Nastavljajući i proširujući Bušov program subvencija propalim investicionim bankama i osiguravajućim kompanijama, Obama je preduzeo značajne korake ka njihovoj postupnoj nacionalizaciji: vlada će se pitati za poslovnu politiku tih firmi, vrlo verovatno kontrolisati zarade menadžera, preuzeti značajan vlasnički paket itd. Analogni koraci su preduzeti u nacionalizaciji automobilske industrije gde je vlada preuzela manjinski paket a većinu će držati sindikati vrlo bliski predsedniku. Izglasan je gigantski fiskalni stimulus od skoro 800 milijardi dolara, čije opravdanje je bilo podsticanje privrede i borba protiv recesije, a pravi sadržaj, trajno povećanje državne potrošnje na ideolooške prioritete demokrata iz Kongresa i samog predsednika.
Međutim, problem predstavlja nekoliko stvari. Najpre, recesija je izgleda bar zasad gora nego što se predviđalo, a cifre nezaposlenih mnogo gore nego što je vlada obećavala. Po rečima Kristine Romer, Obaminog glavnog ekonomskog savetnika, predviđanja administracije će morati da budu revidirana u odnosu na ono što su rekli u januaru i februaru. To znači, lošija ekonomska situacija, manji poreski prihodi, veći deficit budžeta, veće zaduživanje, i vrlo verovatno veći porezi za većinu stanovništva, što je direktno suprotno jednom od glavnih predizbornih obećanja da neće biti povećanja poreza za 95% stanovništva. To je najgore moguće ozračje za nove, ekstravagantne i preskupe budžetske programe koje je Obama zamislio.
Svojim makijavelističkim manipulacijama, Obama je samom sebi postavio potencijalno smrtonosnu klopku. "Stimulus" je propagiran kao niz privremenih mera koje će biti ukinute kad prođe recesija. Sve ružičaste projekcije i obećanja da neće biti velikog deficita su bili zasnovani na toj pretpostavci privremenosti stimulusa. U stvarnosti, najveći deo stimulusa su programi permanentnog povećanja državne potrošnje. To znači da će oni opstati i kad recesija prođe, a ovo znači da će neko za to morati da plati, a taj neko se opet može naći samo u trouglu: poreski obveznik, zaduživanje države ili inflacija. Vrlo loše, posebno za predsednika koji je pobedio sa obećanjem da neće povećavati poreze.
Međutim, problem je još mnogo gori po samog Obamu. On je svoju političku sudbinu na neki način vezao za dve stvari - zakon o cap-and-trade i nacionalizaciju zdravstvenog osiguranja. Što se tiče klimatskog zakona, koji bi mogao da košta preko 1 900 milijardi u periodu 2012-2019 po priznanju same adminsitracije, on je usvojen u Kongresu, ali je zapelo u Senatu, gde značajan broj demokrata iz ugljem bogatih država srednjeg Zapada odbio da podrži plan. Zakon je povučen iz Senata jer nema većine, i dalje sudbina mu je neizvesna. Plan za reformu zdravstva koji bi podrazumevao uvođenje paralelnog državnog osiguranja za milione Amerikanaca bi po projekcijama administracije koštao 1 300 milijarde u narednih 10 godina, a po drugim, verovatno istini bližim projekcijama, otprilike duplo toliko. Nije veliko iznenađenje da ni taj projekat ne izgleda kao nešto što bi moglo proći u Kongresu.
Što je najgore, sve ovo se zgušnjava u skoro "saršenu oluju". Upravo ovih dana, adminsitracija će izdati tu novu budžetsku projekciju za naredni period o kome je govorila Kristina Romer, koja će gotovo sigurno predvideti manji rast i veći deficit nego što je do sada bilo planirano. Ogromni skepticizam za Obamine reforme klime i zdravstva je postojao i do sada, posebno u Senatu. Sa novom, još pesimističnijnom slikom ekonomije, oba ta zakona će vrlo verovatno biti osuđena na propast. Ako se to desi, Obama će doživeti težak politički poraz, i udar na svoju reputaciju mladog, pametnog i energičnog političara koji vešto pravi kompromise i zna šta hoće. On će ispasti neiskusan žutokljunac koji je zagrizao mnogo više nego što je u stanju da sažvaće, i još jedan neupešni političar iz Vašingotna čiji je jedino dostignuće to što je sledećim generacijama ostavio veći dug nego što je zatekao. Njegova "harizma" će biti uništena, zajedno sa elanom njegovih pristalica. Startna pozicija za sledeće izbore neće biti sjajna, čak i ako se ekonomija oporavi.
Ako pak, urkos svemu, uspe da progura ta svoja dva glavna projekta, to će tek biti katastrofa za njega, ali i za njegovu stranku. Dodavanje preko 500 milijardi novih budžetskih rashoda federalne vlade u jednoj godini, i to godini velike recesije, može da znači potpuni kolaps ekonomskog sistema u Americi, sa posledicama koje mogu da idu od drakonskog povećanja poreza, preko verovatno dvocifrene inflacije do drastičnog porasta kamatnih stopa, što može da znači vrlo ružno zaustavljanje bilo kakvog ekonomskog rasta u narednih nekoliko godina. Bilo šta od ta tri može da bude fatalno za bilo kog predsednika. Zamislite samo kampanju 2012 gde Obama nosi teret nekog ko je slagao da neće povećavati poreze i ko je zadužio zemlju više od svih predsedniika od Vašingtona do Buša zajedno i još ekonomije koja stagnira, pride. Ne izgleda baš najbolje. I zamislite pre toga mid-term izbore 2010 na kojima bi demokrati verovatno bili počišćeni kao i 1994, ili kao republikanci 2006, sa tako katastrofalnim stanjem ekonomije i visokim porezima.
Meni ovakav razvoj situacije nije mnogo iznenađujući. A nije iznenađujući dobrim delom zato što je Obama izrazito narcistički tip osobe. A njihova vrlo bitna karakteristika, osim samozaljubljenosti i želje da im se svi dive, jeste vrlo loš osećaj za realnost i groteskno precenjivanje svojih moći. Oni su vrlo skloni samoubilačkom ponašanju u širem smislu reči. Narcis je uveren da kao što je u stanju da šarmira, razoruža i izmanipuliše druge ljude, uključujući glasače, tako može da manipuliše i stvarnošću. Ali, na njihovu veliku žalost, stvarnost je mnogo tvrđi materijal, ona nije tako elastična niti se da prevariti. Tu su dva i dva uvek četiri, uzrok vodi svojoj posledici, i nema medija i udvoričkih intelektualaca da je ubede da progleda kroz prste tom finom čoveku.
7 comments:
a evo ovi kazu bas suprotno :)
Naslov mi je nekako Kurirski i 'zlu'rad, sto jeste ok za partisan blog.
Ivane, zar zaista i dalje mislis da je Obama tako naivan igrac da bi dozvolio sebi da ga nekoliko poraza u Senatu ozbiljno pogodi politicki?
S druge strane, svidjao ti se ili ne, covek je harizmatican off the charts, barem kada su politicari u pitanju. Pritom mu ne odmaze sto je fenomenalan govornik, a sve to veoma pomaze na izborima.
Tesko mi je da vidim situaciju gde ce pored svega ovoga US gradjani skinuti crnca sa mesta predsednika 2012. A sto se ekonomije kao glavnog motiva glasaca tice, FDR.
Sto se tice partizanstine, ja nisam ni clan ni simpatizer nikakve stranke u Americi, niti znam sta bi tacno znacilo simpatisanje recimo Republikanske stranke danas (koja ima pet struja od kojih ja ne bih ni za jednu bas stavio ruku u vatru. Jos manje bih za Libertarijansku stranku, ovakvu kakva je, tako da ne znam sta tacno mislite pod izrazom "partisan blog").
Oko Obamine harizme, mozemo da se slozimo da je on ima (ja to nisam sporio), mada ne bih rekao da ona potice usled velikih govornickih sposobnosti. On koristi telepromter cesce od Busha. Ali, harizma nije neunistiva. Sa nekoliko vrlo losih poteza i demonstriranom nesposobnoscu u vodjenju politike ona moze da ispari (njegova popularnost je vec opala desetak procentnih poena u odnosu na februar, brze nego Busova u prvom mandatu u istom periodu).
Obama ce biti vrlo snazno politicki pogodjen ako ova dva projekta u Senatu ne prodju. Izgubice veliki deo podrske vrlo siroke koalicije "svercera" i "propovednika" koja ga je i dovela na vlast, a to su s jedne strane razne radikalne NGO grupa, a druge strane krupni biznis. Nacice se u dosta nezgodnom polozaju i njegova popularnost ce dalje opadati. To ne znaci da ce nuzno izgubiti sledece izbore, samo znaci da ce pretrpeti znacajnu politicku stetu.
Vas poslednji pasus mogu da tumacim samo kao teski cinizam, jer ne vidim zasto bi americki glasac ostavljao nekog na mestu predsednika samo zato sto je crnac. No, cak i da je tako, cini mi se da bi taj fakat zavredjivao svaciju osudu, pre nego polaganje nade.
Sto se tice FDR on je vladao u vremenu rata, a i kad nije bio rat on se ponasao kao da jeste. Mislim da Obama u ovom trenutku nema uslova da ponovo ista slicno, tj da bitnije ugrozi gradjanske i politicke slobode, sto je FDR-u uspelo.
U suštini za retrospektivno glasanje (na osnovu ekonomskih rezultata) nema neke evidencije. Bilo je ljudi koji su to poredili i studirali i nema dobrih pokazatelja da to tako radi. Neki ljudi shvate da je ekonomija loša ali najveći broj uopšte nema pojma, ne zna sa čime da poredi ili misli da bi u suprotnom bilo još gore, ili svaljuje krivicu na prethodnika itd. Buš će biti glavna tema i na predsedničkim izborima 2012., Obama će gurati priču da on samo vadi kestenje iz vatre ali teško ide jer je Buš sve upropastio. Pogledaj samo priču o "save or create 4 milion jobs". Znači nema repera, ako nezaposlenost raste on opet priča kako nije neto kreirao ali je zato spasio milione poslova, jer bi inače sve bilo mnogo gore.
Tako da je neto efekat loše ekonomije na glasanje relativno mali, a sa druge strane efekat raznih trivijalnosti je jako veliki. Nešto iz privatnog života, neki lapsus (krik Howarda Deana), jaka brada (Nixon), neka izjava o abortusu ili o hispanosima od pre 10 godina može da ubije kandidata.
Obama nema sumnje vodi zemlju u ekonomski kolaps, ali da li će se to pokazati na izborima nisam siguran. Rejting mu pada, ali to je pravilo sa svakim novim predsednikom, u mesecima posle izbora prvo poraste, a onda lagano pada. Za sada to ne znači ništa, videćemo kasnije. Ali sve u svemu prethodni ekonomski učinak je nažalost mnogo manje važan na izborima nego što izgleda.
Naleteo sam pre par nedelja na neki clanak, sada ne mogu da ga nadjem, u kojem su gledali sve rezultate izbora u manje-vise svim demokratskim drzavama od Drugog svetskog rata do danas.
Zakljucili su da ekonomska situacija ima efekta na rezultate izbora, ali je taj efekat veoma, veoma mali. Na primer, ako je ekonomska situacija dobra, to povecava sanse vlade da ostane na vlasti za recimo 5%.
Slavisa i Marko, prethodni izbori govore direktno protiv te teze da ekonomija nema bitnog uticaja. Zar nije Mekejn, uprkos svoj Obaminoj "harizmi" uprkos zamoru od 8 godina republikanske vladavine, uprkos Busovoj nepopularnosti, vodio u anketama sve dok nije berza u septembru kolabirala i postalo jasno da pocinje velika ekonomska kriza. Tu su se stvari okrenule dramaticno i Mekejn se vise nikada nije oporavio. On je izgubio izbore zato sto je bio kandidat vladajuce partije u vreme ekonomske krize, a glasac krivi vladu kad je ekonomija u losem stanju. Mislim da je suprotno svim americkim iskustvima do sada da predsednik u cetvrtoj godini svog mandata moze da krivi za ekonomske nevolje zemlje svog prethodnika. Njemu vec sada zbog nastavka krize ljudi manje veruju i popularnost mu pada. Mozes misliti koliko ce tek verovati njegovim izgovorima da je Bus krivac za sve za tri ili cetiri godine.
Koliko sam ja to pratio, na svim americkim izborima ekonomija je ubedljivo prva tema i prvi kriterijum odlucivanja. 2004 je bio prvi znacajniji izuzetak gde je spoljna politika igrala ravnopravnu ulogu, zbog kontroverzi oko rata u Iraku.
Obama moze da prica o kreiranju poslova, ali kad svako vidi da nezaposlenost raste to mu nece nista pomoci. Jos nesto treba imati u vidu. Obama moze, ako ima poslusnog sefa federalnih rezervi da kratkorocno popravi situaciju monetizacijom duga. Ali, onda ne moze da izbegne inflaciju. Jos od 1970 godina glasaci su velo osetljivi na inflaciju, nista manje nego na nezaposlenost. Sigurno ce ga razapeti na krst ako inflacija skoci na 7,8 posto. To ne prolazi. Ako ne napravi inflaciju, kamatne stopa ce da odu gore, sto ce da koci oporavak, i onda ce da kazu - ekonomija stagnira pod ovim predsednikom. Nema veze kako, zasto, ali stagnira. Ako inflacijom napravi da kratkorocno pocne da raste, svi ce da kazu - ovaj predsednik je napravio najvecu inflaciju poslednjih 30 godina. A u svakom slucaju, javni dug koji vec bez presedana nece opasti. Zato ja mislim da je on tu u klopci.
On je mogao da pobedi napljuvavanjem Busa, optuzivanjem da je krivac za ekonomsku krizu, za rat u Iraku, za gubitak prestiza, da obecava sve sto je obecavao, ukljucujuci i to da nece biti povecanja poreza. I da pobedi sa tim, i da onda ODRZI svoja obecanja. Tj da ne povecava poreze i drzavnu potrosnju, barem ne bitnije. Da saceka da kriza prodje i oporavak pocne, i onda koristeci svoju harizmu i popularnost mirno ceka sledece izbore. Ali, ne on je ideoloski zelot koji je zeleo da iskoristi krizu da uvede socijalizam u Ameriku, verujuci potpuno naivno da to nece da kosta nista (ili svesno placajuci cenu za ono sto on smatra svojom istorijskom misijom ispravljanja valike greske koj aje pocela 1776?). Ne mozes da povecas federalnu potrosnju, 8-9 procentnih poena u jednoj godini, kao sto on planira, a da to drasticno ne lupi po dzepu biraca, posebno kad se sve sprovodi u jednoj od najvecih recesija poslednjih 30-40 godina.
Možda tako kažu poslednji izbori ali sistematska istraživanja velikog broja izbora pokazuju dosta slabiju uzročnost nego što se veruje. Mada ni za poslednje nisam siguran, bar ja se ne sećam se da je McCain u bilo kom trenutku vodio u anketama.
Neodržanje obećanja da, to je već mnogo važnije od realnog stanja ekonomije (G HW Bush kao primer).
"Koliko sam ja to pratio, na svim americkim izborima ekonomija je ubedljivo prva tema i prvi kriterijum odlucivanja."
Čak i ako je to tačno (mada ja mislim da su trivijalnosti, nastup, kampanja, privatni život, karakter i slične trice u stvarnosti važnije), ne znači da su DOSADAŠNJI ekonomski rezultati bitni. Može da znači da je bitno kako kandidat proda ekonomske ideje za sledeći mandat. Glasači mogu da razmišljaju isto kao Krugman - stimulus nije radio jer ga nije bilo dovoljno, treba nam još stimulusa. Ili radio je, jer bez njega bi bilo još i gore. Da bi zaključio da politike nisu radile nije dovoljan zdrav razum ili posmatranje, nego i neka teorijska ili ideološka osnova. A ona kod većine glasača nije to što optimistički mislimo da jeste. To dosta oslabljuje ovaj retrospektivni ekonomski faktor.
Post a Comment