Pages

14 July 2009

Zoran Đinđić vs Slavko Perović

Istorijske arhive su đavolska stvar. Čak i ako želite da imate neke iluzije o prošlim ličnostima i događajima, one su tu da vas spreče. Još kad ih imate na internetu, nije tako teško održati treznu glavu. A vrlo teško verovati u propagandu i hagiografije.

Zoran Đinđić je kanonizovan, posle svoje smrti u sveca demokratske Srbije, novog Kenedija, Kneza Mihaila, reformatora, borca protiv nacionalizma, jedinu opozicionu snagu u vreme Miloševića. Ipak, istina je mnogo spornija i dvosmislenija u njegovom slučaju. Zoran Đinđić je dugo vremena, sa Dragoljubom Mićunovićem, bio dvorska opozicija Slobodana Miloševića, dok je Vuk Drašković krvario na ulicama, i predstavljao jedinu autentično opozicionu ličnost i političku snagu u Srbiji. Ne samo da je predstavljao najveću aktuelnu pretnju po Miloševića, nego je u odsudnom trenutku zauzeo pravi stav - stav osude Miloševićeve ratne politike, zločina i izolacije (bez obzira na svoju raniju nacionalističku retoriku). Đinđić je, sa Koštunicom zajedno, pripadao opoziciji kojoj Milošević nije valjao jer je izgubio ratove, a ne što ih je vodio.

Na ideološkom planu, Zoran Đinđić je bio socijaldemokrata i populista. Kad pogledam recimo ovaj snimak njegovog duela sa Vojislavom Šešeljem iz 1998, ja moram da priznam, da ako izuzmemo priče o Kosovu i Zapadu, patriotima i izdajnicima, ja se slažem sa 90% onoga što kaže Vojsilav Šešelj, a samo 10 što kaže Đinđić. Šešelj priča o privatnoj svojini, konkurenciji, poziva se na američki primer da bi dokazao da se kvalitet obrazovnih institucija dokazuje plasmanom njenih kadrova na tržištu, a ne poštovanjem birokratskih propisa države. Đinđić zagovara čistu socijalnu demagogiju u najvećem delu intervjua. Za jednog liberala, Šešelj zvuči 5 puta suvislije od Đinđića u toj debati.

Međutim, ima jedna još problematičnija strana strana Zorana Đinđića koja isplivava još jasnije kad se udubimo malo više u arhivu. Ovde je njegov TV duel sa Slavkom Perovićem iz juna 1994 godine. Zastrašujuće je i šokantno do kog stepena se tu vidi Đinđićevo pristajanje i opravdavanje Miloševićeve politike; do koje mere on stoji iza ratnog projekta, za sankcije okrivljuje Klintona, govori o "bivšoj Bosni i Hercegovini" itd. Na Perovićevu primedbu da se Srbija i Crna Gora nalaze u paklu, on odgovara, u IV delu intervjua, da se ne nalaze u paklu: "gde vi vidite pakao, ako je u paklu ovako kako je onda u raju?". Sve to u vreme dok u Bosni traje stvarni pakao 200 km od studija u kome oni sede, dok dve godine bez prekida junaci njegovih drugara Karadžića i Mladića bombraduju i sravnjuju sa zemljom Sarajevo, dok se Srbija vraća u kameno doba pod hermetičkim sankcijama, njemu je sasvim dobro, i opominje Perovića da ne dramatizuje situaciju ("jeste da ima problema ali..."). Naravno, još ništa nije dramatično, u junu 1994 još manje-više držimo liniju Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, sve drugo je manje važno, šta košta da košta, šta su dve-tri generacije Srba i ostalih na Balkanu, njihova fizička i ekonomska budućnost, naspram sna o Državi. Tek kad se ratna sreća okrenula, kad je pala "Republika Srpska Krajina", kad su Srbi u Bosni počeli da klecaju pod zajedničkim udarima protivnika i NATO avijacije, kad se ispostavilo da je rat za Veliku Srbiju izgubljen, e onda je postalo dramatično. Onda je Milošević postao đavo. Naravno, jasno da Zoran Đinđić nije bio doktrinarni nacionalista. Ali je verovao da mora podržavati Miloševića u pogledu rata i Velike Srbije ako želi da zadrži političku relevantnost u zemlji. Odabrao je, zajedno sa najvećim delom opozicije, da bude saučesnnik i kibicer u poduhvatu uništavanja zemlje. Sve drugo su izgovori.

Ima u špici Peščanika ona Đinđićeva vrlo mudra rečenica: "Vi možete od akvarijuma da napravite riblju ćorbu, ali ne možete od riblje čorbe akvarijum.To je cena naše gluposti. Ne može to besplatno. Skuvali ste ribe gotovo je. To je istorija."

Da, prijatelju, samo što si ti itekako, sa ovim ili onim opravdanjem, učestvovao u tom kulinarskom poduhvatu sve vreme i itekako imaš svoj udeo u toj istorijskoj "gluposti" od koje se naknadno distanciraš.

Mislim da je Đinđić paradigma, model, za ponašanje najvećeg broja ljudi u Srbiji 1990-ih. Ima jedan drugi čovek, koji mnogo pre zaslužuje da bude kanonizovan (naravno, shvatite ovo uslovno i metaforički). Takođe je mrtav, takođe je bio harizmatska ličnost i briljantan intelektualac, takođe je bio voljen od strane građanskog sloja ljudi u Srbiji. Takođe je bio i ostao smatran vizionarem i čovekom ispred svog vremena. I takođe smatran izdajnikom od strane mnogih. Samo što nije išao na Pale, niti govorio o bišoj Bosni, niti krivio Klintona za propast Srbije, nego je 1990 je prozreo i osudio Miloševića i Vukovar i Dubrovnik i sve svinjarije po Bosni, postavši paradigma "izdajnika". Zvao se Ivan Đurić. Njega istorija neće da pamti. Barem ne ona u udžbenicima.

14 comments:

Igor said...

Ivane:

u pravu ste. Medjutim, mislim da i oni koji ga "kanonizuju" rade to pre svega zbog perioda posle 2000-te, a ne za ono pre. Malo je ljudi koji nisu podlegli toj naci-matrici 90tih.

No evo, oni koji su kanonizovali Djindjica, pisu lepo i o Djuricu:
Link.
Cak stavise, oni su retki koji se njega i secaju...

Lighthouse said...

Ivane,

Razumem vašu želju da demitologizujete Zorana Đinđića i na njegovom primeru pokažete kako mnoge istorijske ličnosti nisu u stvari bile baš ono što se posthumno veruje da su bile. Ipak, preteraste sa Šešeljem: šta ste u duelu Đinđić-Šešelj iz 1998. našli što je 90% istinito u Šešeljevim izjavama? Taj intervju je dat tik pošto je Šešelj ušao u vladu sa SPS i JUL, sa rezultatima te vlade koji su nam danas dobro poznati. I taj intervju je dat tik pošto je Đinđić od Vuka Draškovića preuzeo barjak doslednog opozicionarstva Slobodanu Miloševiću. Šta god da je bio (socijaldemokrata, populista /mada se s tom procenom samo delimično slažem/, štagod, a mnogo manje čisti liberal) Zoran Đinđić je borbom za demokratizaciju Srbije pre 2000. kao i otpočinjanjem reformi u njoj posle 2000. stvorio uslove da uopšte liberalna opcija u Srbiji ima ikakve šanse, da uopšte ima smisla o njoj raspravljati. Danas je u Srbiji bolje nego 1998, najviše zaslugom Zorana Đinđića, a da je bilo po Vojislavu Šešelju, danas bi Srbija ličila na Nemačku krajem maja 1945, samo bez Adenauera na vidiku. Šešelj je bio protiv svake reforme, a u vreme kad je Đinđić bio premijer svaka je reforma bila liberalna, čak iako je bila socijaldemokratska, jer je socijaldemokratija bila napredak u odnosu na stanje pod Miloševićem.

Ne sporim da je Đinđić imao svojih padova. Na primer, period u kome je snimljen njegov razgovor sa Slavkom Perovićem, 1993-1995, kada je kritikovao Miloševića sa još jačih nacionalističkih pozicija, kada je bio blizak saveznik s Koštunicom i Karadžićem, kada je tako bezočno (kako se vidi kroz razgovor sa Perovićem) propuštao da uoči šta sve ne valja u tadašnjoj Miloševićevoj, ratnoj, zvezdočatačkoj, švercerskoj, hiperinflacionoj, tajkunskoj i ratnohuškačko-ratnoprofiterskoj SR Jugoslaviji.

Taj Đinđićev sramni period je brzo prošao, i dok se dotadašnji "kralj ulica i trgova" Drašković (koji dotle doista jeste "krvario") okrenuo saradnji s Miloševićem i aminovanju njegovih ratnih zločina na Kosovu, Đinđić je počeo da se sprema za konačno rušenje Miloševića i okuplja koaliciju za to.

A da su Đinđićeve reforme iz perioda 2001-2003, iako najcrnje socijaldemokratske po nameri i po metodama, bile liberalne po svojim rezultatima (ne-T može dati T, znate i sami), vidimo danas. Danas ima više vladavine prava nego 1998. Imamo kakav-takav poreski sistem (da, da, i to je veoma liberalno tamo gde poreskog sistema uopšte nema i nije bilo, setite se primera najvećeg srpskog libertarijanca i najvećeg poreskog derikože istovremeno Čedomilja Mijatovića, 1860-tih). Imamo više privatne svojine, zdravije nego u vreme SM. Imamo otvoreniju privredu i iznutra i prema svetu. Slobodniju trgovinu. Imamo banke (to što se tako zvalo pre 2000, nije bilo uopšte to). Imamo slobodnije medije. Imamo, čak, odgovornije medije (i "Kurir" je odgovorniji od ondašnjeg RTS-a). Imamo ljudska i manjinska prava na višem stepenu zaštite nego onda. Itd. Sve je to zasluga Zorana Đinđića. Nije bio svetac, daleko od toga, ali je ipak bio velika ličnost u istoriji Srbije.

Lighthouse said...

A za Ivana Đurića se, uglavnom, slažem s vama. Kažem "uglavnom". Sve što ste napisali važi za period 1990-1991, kao i za poslednje mesece Ivanovog života, od ranog proleća do novembra 1997. Između, 1992-1996, za njega se ovde nije čulo, živeo je u Parizu, predavao istoriju i ni na koji način nije bio javna politička ličnost, ni tamo ni ovde. I Đinđić je pobegao iz zemlje 1999. iz istih razloga kao Đurić u jesen 1991. (najava da će ga mobilisati kako bi ga lakše ubili), ali se Đinđić vratio čim je pre mogao, dok Đurić nije iskoristio amnestiju koja je već 1992. proglašena za slučajeve slične njegovom. Đurić je pokušao da upravlja strankom (Savez reformskih snaga u Srbiji) iz Pariza, pa kad to (pre svega tehnički) više nije bilo moguće, negde krajem 1991, prepustio je kormilo Vesni Pešić, koja je malo posle praktično formirala novu stranku, Građanski savez Srbije, dok se Ivan potpuno povukao iz politike, sve do proleća 1997.

Ivan Jankovic said...

Lighthouse,

ja sam namerno zaostrio stvar sa Djindjicem, potpuno zanemarivsi period 2001-2003, smatrajuci da je to ocigledno. No i taj period je mitologizovan. Odnosno, kad ga merimo nekim normalnim merilima, Djindjic je bio jedan dosta neuspesan ekonomski reformator. Naravno da je bilo vise vladavine prava i ekonomskih i politickih sloboda nego pod Milosevicem, ali necemo valjda to da nam bude reper. Ja imam jedan tekst iz 2002 koji je objavljen na NSPM, gde sam tvrdio da je najveci problem Srbije sto Djindjic nema kredibilnu opoziciju, i sto zapravo prave liberalne desnice nema, a to njemu omogucava da vodi populisticku politiku. Kad pazljivije analizirate i njegov koncept ekonomske tranzicije i njegovu politicku filozofiju vidite da je on bio doktrinarni socijaldemokrata koji ne razume trziste. Njegov nacin misljenja je centralno-planski menadzerski

I to se vidi u razgovoru sa Seseljem. Njegova kritika ekonomske politike vlade je demagoska; vi ste opljackali sirotinju itd. Recimo, Djindjic brani retroaktivno ponistavanje zakona o privatizaciji 1994 kao "socijalno odgovoran" cin, sa svim argumentima koje smo mogli da slusamo posle 5 oktobra od strane njegovih protivnika: prodaja fabrika za 5 maraka i ostalo, generacije su gradile i sad neko to dobije za jeftine para itd. Seselj govori kako su svi ekonomski problemi Srbije proistekli zato sto nema privatizacije, da je i najgora privatizacija bolja od drustvene svojine itd. Kod univerziteta na Kosovu Djindjic je konsterniran da vlada ima nameru da pusti da Albanci osnivaju privatne univerzitete bez kontrole programa. Sta ako Albanci koji zavrse neki los univerzitet, privatni, hoce da se zaposle u Srbiji, pita on? To je cirkus kaze Djindjic - cim nema drzavne kontrole, to je haos i cirkus. Seselj odgovara da je reputacija univerziteta mnogo bolja garancija kvaliteta od drzavne kontrole, i da nigd eu svetu vlada na propisuje programe univerzitetima. Niko nece moci da se zaposli u Srbijji kao lekar sa loseg privatnog iuniverziteta, jer niko nece takvog hteti da zaposli. Konkruencija na trzistu fiktrira lose od dobrih univerziteta.

Dalje, Djindjic zagovara porez na ekstraprofit vec tada. Potpuno je jasno da njemu fatalnno manjka stvarnog razumevanja trzisne privrede, i to je bolno ocigledno iz ovog tv duela. Za razliku od toga vidljivo je da Seselj razume, ali ga to naravno nije sprecilo da postane najgori moguci demagog posle 5 oktobra kad je procenio da mu to politikci vise koristi.

tiki said...

Naravno Ivane zaboravio si Boru Pekića

Marko Paunović said...

Lighthouse,

Ako niste odgledali duel Seselja i Djindjica, obavezno odgledajte.

Garantujem Vam da cete, ako zanemarite sve ostalo sto znate o jednom i drugom, biti na Seseljevoj strani. Proverite...

Imao sam i ja post na temu tog intervjua, 23. jula prosle godine. I sam sam bio zabezektut.

Gavrilo said...

Neposredno PRE nego što će položiti zakletvu kao premijer, negde u januaru 2001, Đinđić je u jednom od (u to vreme, bezbrojnih!) intervjua izjavio: "Jedan od PRVIH zakona koji će moja vlada doneti biće zakon o denacionalizaciji!" Za više od DVE GODINE Đinđićevog mandata, čak ni PREDLOG tog zakona nije došao ni do Vlade, a kamoli do Skupštine!

Lighthouse said...

Marko,

Odgledao sam duel ZĐ-VŠ, sve sem nastavka 7/7, koga nisam našao na netu.

Po meni, Đinđić je bio u pravu da je u nekim vrlo izuzetnim okolnostima retroaktivna primena zakona legitimna (mada Đinđićev primer Kraljevine Jugoslavije iz 1923. nije baš idealan, kao što nije dobro ni Šešeljevo, bar ne onoliko, nipodaštavanje pravnih kapaciteta te države u tom trenutku). Hiperinflacija iz 1993. je bila primer takvih okolnosti.

Dalje, Šešelju je bilo lako da zagovara državno priznanje od državne prosvetne inspekcije neakreditovanih fakulteta jer je, prvo, računao na sistemtsku diskriminaciju Albanaca, drugo, pretpostavljao da se oni neće ni javljati masovno za posao u centralnoj Srbiji, treće, tvrdio da onaj ko dobije izbore jeste najpametniji, najobrazovaniji pa čak i najlepši, pa stoga može da zapošljava po volji ne vodeći računa uopšte o diplomama, četvrto, uopšte smatrao da je obrazovanje krajnje relativna stvar pa čak i hendikep. Možda je Đinđić preterao kad je tvrdio da prosvetna inspekcija treba da kontroliše sve planove i programe (a zar to i danas ne čini?) fakulteta, ali je Šešelj neuporedivo više preterao kad je tražio da država prizna kao validne diplome stečene u bilo čemu što se, možda, samo zove fakultetom (pritom, ne ulazim u to koji je bio kvalitet paralelnog školstva na Kosovu, mada znam, po sastavu nekih gostujućih profesora iz sveta a i po intelektualnom nivou nekih diplomaca koje sam kasnije upoznao, da je bar u po nečemu bilo dovoljno kvalitetno da se može zvati, bar kakvim-takvim formalnim obrazovanjem).

Stoga, čak i sklonivši u stranu "velike teme" (najveći deo razgovora ove dvojice), ne vidim gde naći tih "90%" u kojima jedan tržišnjak, liberal, libertarijanac, štagod slično, treba da se složi sa tadašnjim stavovima Vojislava Šešelja?

Njegovo shvatanje kapitalizma, tržišta i sličnog ja sam još tada nazvao "slobodno tržište bez vladavine prava". To je po definiciji prirodno stanje. Samo što je situacija bila još gora od prirodnog stanja, jer se sve dešavalo u okruženju autoritarne intervencionističke paternalističke države na čijem su čelu bili Milošević, SPS i JUL. Šešelj je tada bio popularan jer je u "malom čoveku" probudio nadu da će moći, kombinacijom drskosti, bezobrazluka, patriotske halabuke i jajarskog kršenja za nacionaliste manje bitnih zakona postati veliki preduzetnik, svoj čovek, koji će se ponosno slikati ispred svog kioska (tobož kioska, a u stvari jednospratnice), podignutog na gradskom travnjaku, bivšem dečjem igralištu, do pola ulice (bilo je i takvih primera, bukvalno), sa ilegalnim priključenjem na vodovod i na kišnu kanalizaciju i štetnim građevinskim materijalima na samoj obali međunarodne reke, a sve na osnovu dozvole ugrabljene pre početka radnog vremena i zvanične licitacije, preko partijskih (čitaj rođačkih) ili rođačkih (čitaj partijskih) veza. Tako da nemoj, Marko, više o Šešeljevom "liberalnom ekonomskom programu" (onaj iz 1996. nikad i nigde nije primenjen, ni gde je SRS bila većinski na vlasti), to su stvarno bile priče za malu decu, što su (mala deca) mnogi građani Srbije tada i bili.

Lighthouse said...

Gavrilo,

Slažem se, jedan od najvećih propusta i Đinđića i kasnijih vlasti, u stvari svih posle 2000, bio je što se nisu ozbiljno pozabavili i rešili problem restitucije privatnog vlasništva otetog posle 1945. Koštunica je takođe imao puna usta obećanja u tom smislu, čak je i ministra Parivodića navukao da se time zamajava, ali od toga jednako nije bilo ništa kao ni za drugih premijera posle oktobra 2000.

Lighthouse said...

Još nešto moram da dodam. Treba pogledati skupštinske rasprave iz 1993, pa shvatiti da je veći deo katastrofe koju je fasilitirala Šainovićeva vlada bio podstaknut od strane radikala. Koliko je SPS bio pokvaren, toliko je SRS bio lud i triput luđi. Tražili su hapšenje svih koji podižu cene, ili ih izražavaju u "bodovima", obećavali izobilje osnovnih roba po bagatelnim cenama (slično kasnijem čuvenom obećanju o "hlebu za tri dinara"), itd. Da se tada njih pitalo, sitaucija bi bila još gora, skupljali bismo metlicama brašno s trotoara kao Severnokorejci.

Nisu ni danas bolji, ni oni s bedžom ni oni bez njega, bar što se ekonomije tiče.

Marko Paunović said...

Lighthouse,

Naravno da se ja ne zanosim su radikali i/ili naprednjaci liberali.

Samo sam hteo da ukazem na to da je u tom konkretnom TV duelu Seselj iznosio daleko liberalnije stavove od Djindjica. Sta je ko radio je drugo pitanje i tu naravno nemam nikakve dileme.

Sto se Djindjicevog "nasledja" tice, meni se cini da je danasnji DS, makar po ekonomskim pitanjima, mnogo blize onome u sta je Djindjic verovao, nego LDP.

tiki said...

Slažem se, jedan od najvećih propusta i Đinđića i kasnijih vlasti, u stvari svih posle 2000, bio je što se nisu ozbiljno pozabavili i rešili problem restitucije privatnog vlasništva otetog posle 1945
Jeste ludi pa 90 posto NGO likuša bi ostalo bez očevine

Velja said...

Лајтхаусе,

Везано за закон о реституцији, М.Париводић је искрено заступао његово усвајање и спровођење. Коштуница је подршао предлог закона, али не и Г17+, тадашњи коалициони партнер који је управљао ресором финансија, без чије подршке је закон неспроводив.

Lighthouse said...

Veljo,

A kad je Parivodić postao v.d. ministra finansija, 2006, onda kad su G17 izašli iz Vlade, ko je onda smetao Koštunici da sprovede ono što je Parivodić, slažem se, iskreno zastupao i planirao?