Pages

06 July 2009

Suvi genije

Oko lika i dela Mlađana Dinkića nema većeg sporenja u stručnoj javnosti, a i među privrednicima. Manje-više postoji konsenzus da su od realizacije njegovih ideja ekonomskih reformi jedino pogubnije ideje koje nije uspeo da realizuje. Jedan u nizu crnih bisera kojim je ministar ekonomije i regionalnog razvoja nadmašio epohalne promašaje poput posla veka sa Fijatom i druge himere sprske tranzicije je današnja izjava gde je više puta samoproklamovani laureat za Nobelovu nagradu našao rešenje za problem "manufaktura" za proizvodnju traktora i mašina.

Teško je nabrojati šta je u razrađenim konceptu traćenja novca poreskih obveznika i širenja neosnovanih očekivanja besmilenije. Prvo što upada u oči je da se davanje budžetskih sredstava zamagljuje činjenicom da će se prihodi od privatizacije praćene prenamenom industrijskog u građevinsko zemljište koristiti za otvaranje državne fabrike traktora. Ako je finansiranje tekuće potrošnje od privatizacije štetno, jedina štetnija stvar je da se novcem od privatizacije otvara državna kompanija.

U poznatom marketinško-demagoškom maniru ukupno plaćena cena za zemljište se deli na dve komponente - preuzimanje dugova dve pomenute "manufakture" i vrednost koja potom preostane, kao da nije u pitanju jedinstvena cena zemljišta. Ipak, ovaj reverzibilni marketinški pristup potekao iz "šećerana za jedan evro" možda omane jer su dugovvi manufaktura veliki, a projekcije isplatljivosti poslova sa nekretninama u Srbiji krajnje fluidne. Primer nerasprodatog Belvila i pored udruženih marketinških napora neimara to najbolje pokazuje.

Ministar ima i nadljudske moći da "ceni" da Srbiji treba moderna fabrika traktora. On je pronašao i beloruskog partnera i tržište, isplanirao merdžer dve manufakture, pa je veliko pitanje zašto traći vreme na mestu u državnoj administraciji umesto da iskoristi svoje kapacitete u sklapanju poslova od stotina miliona evra, doduše uglavnom parama poreskih obveznika.

U miš-mašu naravno ima svega pomalo, pa i optimističkih projekcija razvoja manufakture za traktore koja je utrostručila proizvodnju u preotekloj godini i neodoljivo podseća na albansku proizvodnju traktora iz starih viceva. S ponosom se ističe da je grotektan porast finansiran novcem poreskih obveznika, samo se govori isključivo o efektima, ali ne i o troškovima traćenja novca poreskih obveznika. Ima tu i malo srpstva, tek da miš-maš bude potpun, jer nema razloga da se pare traće, a da se nešto novca srpskih poreskih obveznika ne pokloni Bosni i Hercegovini.

Sve u svemu bila bi šteta da novostvorena protoindustrija ne bude vođena ovakvo sposobnim menadžerom.

4 comments:

tiki said...

A bio je dečko koji obećava.
kakav je to virus koji svakog ekonomistu kod nas na vlasti pretvori u himeru kejnzijaniste i nesvaćenog samoupravljačkog genija ( nekad je tata svima bio Branko Horvat)

Janko said...

Čovek je bio asistent na predmetu Teorija i planiranje privrednog razvoja . Šta očekivati od njega? Da negira sve što je naučio?

Ivan Jankovic said...

"Čovek je bio asistent na predmetu Teorija i planiranje privrednog razvoja . Šta očekivati od njega? Da negira sve što je naučio?"

Ali je bio asistent kod Ljubomira Madzara, ako ne gresim, koji u to vreme nije verovao da je protekcionizam odlicno resenje, a ekonomska tranzicija nemoguc inzjenerski zadatak, ako sto veruje danas.

немања ненадић said...

За почетак, нисам могао у овом тексту са Б92 да пронађем већину министрових планова о којима Александар пише, али претпостављам да је било још изјава на ову тему. Из текста на 92-ци је потпуно нејасно шта ће уопште да ураде са ИМТ-ом а поготово како ће то да изведу. Нпр. говори се о спајању ИМТ "без дугова" са ИМР-ом а затим о "куповини ИМТ", која обухвата куповину његових дугова и закупа грађевинског земљишта, што, по мом скромном правничком мишљењу, уопште не може законски да се изведе, на страну да ли треба.

Овде су две ствари које треба раздвојити, прво, да ли ИМТ уопште може да економски опстане, са државним субвенцијама или без њих. Ако је држави јефтиније да субвенционише фабрику него да им обезбеђује накнаде за незапосленост и остало што им следује по закону, онда рачуница за пореске обвезнике може да има оправдање, али треба да буде јасна и изречена.

Друга ствар је земљиште. ИМТ уопште није његов власник, већ корисник. У моменту када би био промењен урбанистички план и земљиште постало стамбено, град Београд би требало да има пуно право да фабрици понуди другу одговарајућу локацију и да подмири трошкове пресељења и губитка због нерада фирме за време пресељења и веће удаљености фирме од града, и да земљиштем располаже како жели, то јест да га на лицитацији понуди стамбеном инвеститору који највише понуди.Наравно, тако добијене паре иду у буџет града, ни ИМТ ни министарство немају ништа са тим парама, нити погодна локација за изградњу сме да буде гаранција за дугове предузећа које земљиште користи.