Suvi genije

Oko lika i dela Mlađana Dinkića nema većeg sporenja u stručnoj javnosti, a i među privrednicima. Manje-više postoji konsenzus da su od realizacije njegovih ideja ekonomskih reformi jedino pogubnije ideje koje nije uspeo da realizuje. Jedan u nizu crnih bisera kojim je ministar ekonomije i regionalnog razvoja nadmašio epohalne promašaje poput posla veka sa Fijatom i druge himere sprske tranzicije je današnja izjava gde je više puta samoproklamovani laureat za Nobelovu nagradu našao rešenje za problem "manufaktura" za proizvodnju traktora i mašina.

Teško je nabrojati šta je u razrađenim konceptu traćenja novca poreskih obveznika i širenja neosnovanih očekivanja besmilenije. Prvo što upada u oči je da se davanje budžetskih sredstava zamagljuje činjenicom da će se prihodi od privatizacije praćene prenamenom industrijskog u građevinsko zemljište koristiti za otvaranje državne fabrike traktora. Ako je finansiranje tekuće potrošnje od privatizacije štetno, jedina štetnija stvar je da se novcem od privatizacije otvara državna kompanija.

U poznatom marketinško-demagoškom maniru ukupno plaćena cena za zemljište se deli na dve komponente - preuzimanje dugova dve pomenute "manufakture" i vrednost koja potom preostane, kao da nije u pitanju jedinstvena cena zemljišta. Ipak, ovaj reverzibilni marketinški pristup potekao iz "šećerana za jedan evro" možda omane jer su dugovvi manufaktura veliki, a projekcije isplatljivosti poslova sa nekretninama u Srbiji krajnje fluidne. Primer nerasprodatog Belvila i pored udruženih marketinških napora neimara to najbolje pokazuje.

Ministar ima i nadljudske moći da "ceni" da Srbiji treba moderna fabrika traktora. On je pronašao i beloruskog partnera i tržište, isplanirao merdžer dve manufakture, pa je veliko pitanje zašto traći vreme na mestu u državnoj administraciji umesto da iskoristi svoje kapacitete u sklapanju poslova od stotina miliona evra, doduše uglavnom parama poreskih obveznika.

U miš-mašu naravno ima svega pomalo, pa i optimističkih projekcija razvoja manufakture za traktore koja je utrostručila proizvodnju u preotekloj godini i neodoljivo podseća na albansku proizvodnju traktora iz starih viceva. S ponosom se ističe da je grotektan porast finansiran novcem poreskih obveznika, samo se govori isključivo o efektima, ali ne i o troškovima traćenja novca poreskih obveznika. Ima tu i malo srpstva, tek da miš-maš bude potpun, jer nema razloga da se pare traće, a da se nešto novca srpskih poreskih obveznika ne pokloni Bosni i Hercegovini.

Sve u svemu bila bi šteta da novostvorena protoindustrija ne bude vođena ovakvo sposobnim menadžerom.