Gostovanja

Ja, jedan od ekonomskih doktrinara LDP, gostujem večeras na RTS 1 u emisiji Oko od 18 30 i sutra, 1 maja, na televiziji B 92 info u 20 h. Tema i jedne i druge emisije je socijalna politika, zapošljavanje, uloga sindikata itd. Dakle, ako imate vremena za malo socijalne neosetljivosti prema proletarijatu i prezrenima na svetu, gledajte. U debati učestvuju i predstavnici SPS, DS i DSS, kako gde.

Još malo o deficitima

Unapred se izvinjavam na nešto dužem postu.

Liberali obično tvrde da je spoljnotrgovinski deficit manje-više irelevantan, ali da je budžetski deficit (i, posledično, javni dug) veoma opasan. Sa druge strane, "intervencionisti" vide u spoljnotrgovinskom deficitu veliku pretnju, a u budžetskom deficitu ne vide nužno problem, posebno ako je budžet "razvojni".

Ja mislim (naravno) da su liberali u pravu, ali iz pogrešnih razloga. Jednostavno, smatram da su i bilansi razmene sa inostranstvom i bilansi države, ovakvi kakvi su, prilično besmisleni. Zašto?

Što se razmene sa inostranstvom tiče, problem je što tu nema objektivno utvrdivih kategorija. Recimo, ako LaFarge izveze cement u Mađarsku, to se smatra izvozom. Ali, ako neko od tog cementa napravi zgradu, pa Mađar kupi tu zgradu, to se onda smatra kapitalnim prilivom (direktnom stranom investicijom). Zašto se prodaja cementa, stakla, cigala i peska "u rinfuzu" smatra izvozom, a prodaja svega toga pomešanog na nekom placu (u formi zgrade) se smatra "kapitalnim prilivom"? Drugi primer su takozvani "doradni poslovi" - firma uveze skrojene kapute i dugmad, pa onda zašije dugmad i izveze gotove kapute. Jedan način obračuna ove transakcije je "zašivanje dugmadi" smatrati uslugom, pa ovo tretirati "izvozom usluge". Drugi način je povećati uvoz robe za vrednost polugotovih kaputa i dugmadi, a povećati izvoz za vrednost gotovih kaputa. Odluka o načinu "knjiženja" je potpuno arbitrarna, a efekti na bilanse potpuno različiti.

Arbitrarne odluke posebno utiču na strukturu uvoza, koja posebno plaši neke naše ekonomiste. Tako kažu da nam je struktura uvoza veoma loša, jer ima previše potrošnih dobara. Ali, "potrošno dobro" je izuzetno arbitrarna kategorija. Da li su automobili potrošno dobro? Da, često, ali kada ih uveze zastupnik, pa proda Coca-Coli za njihove ljude na terenu, onda su oni osnovno sredstvo. Zaista, mnogo uvozne robe može da se smatra i "potrošnim dobrom" i "repromaterijalom/osnovnim sredstvom" - energenti, poljoprivredni proizvodi, automobili, kompjuteri i tako dalje.

Važno je skrenuti pažnju da ovo jesu tehnička pitanja, ali sa ozbiljnim političkim posledicama. Ako bi neko obračunavao kupovinu zgrada u Srbiji u izvoz, videlo bi se da je spoljnotrgovinski deficit mnogo manji nego što se misli, samo što nismo izvozili materijal, nego gotove proizvode. Izvozom se ne smatra ni kada US Steel Srbija uzme kredit u inostranstvu, pa kupi cigle na domaćem tržištu. Takva transakcija se smatra "povećanjem zaduživanja u inostranstvu". A, ako kupi uvozne cigle, to se smatra "uvozom", iako je novac za kupovinu došao od spolja. Znači, kupovina stranih cigli stranim parama se smatra dvostrukim "zlom" - i uvozom i zaduženjem u inostranstvu, iako NIKO od građana Srbije nije ni dotaknut ovom transakcijom.

Situacija sa budžetskim deficitom i javnim dugom je još gora. Recimo, država Srbija ne računa dug koji ima prema meni i svim drugim građanima koji uplaćuju penzijsko osiguranje u javni dug. Sasvim je jasno da će država nama morati da isplaćuje neke penzije jednog dana, to znamo mi, to znaju oni. To se u pravu zove "dug". Ali, niko nigde ne vodi nikakvu evidenciju, niti se to uzima u obzir kada država odlučuje da se dodatno zaduži. A taj dug je daleko veći od bilo kog drugog duga i njegova sadašnja vrednost se meri desetinama milijardi evra.

Državni budžet kakav danas postoji nije "budžet" u pravom, računovodstvenom smislu, već pre neka vrsta cash-flow bilansa, koji pokazuje novčane prilive i odlive, ali ne prihode i rashode u suštinskom smislu. Recimo, ne postoji stavka "amortizacija zgrada i opreme", prosto zato što niko ni ne zna šta sve od imovine država poseduje (ovo nije rečeno tek tako, zaista ne postoji jedinstveni popis državne imovine).

Dodatne arbitrarne odluke posebno pokazuju koliko je budžet sumnjiva kategorija. Ako usluge naplate putarine pruža sektor u Ministarstvu infrastrukture, onda su njihove plate deo budžeta. Ako, jednostavnim administrativnim aktom, sektor ministarstva postane javno preduzeće, odjednom se to više ne smatra javnom potrošnjom, iako se suštinski ništa nije promenilo - isti ljudi, koji rade po nalogu istih ljudi, rade potpuno istu stvar, za istu platu. Malo složeniji primer je sledeći - država želi da pomogne osobama sa invaliditetom. Umesto da im isplaćuje pomoć iz budžeta, država odluči da naredi firmama da zaposle osobe sa invaliditetom. Sve je "off the books", budžet nije ni taknut, porezi nisu povećani, kao ni javna potrošnja.

Sve ovo ne znači da je "beleženje" ekonomskih odnosa sa inostranstvom i budžetskih prihoda i rashoda potpuno besmisleno, već samo znači da treba biti svestan svih nedostataka. Na primer, komponente platnog deficita (robe, usluge, kapital) uglavnom nemaju smisla, jer se razvrstavanje transakcija po kategorijama obavlja na osnovu potpuno arbitrarno utvrđenih kriterijuma. Ali, "platni bilans", kao takav, nam ipak nešto govori. Što se budžeta tiče, on je veoma koristan za ministra finansija, jer mu omogućava da ima neku kontrolu nad delom troškova javnog sektora, ali ne i za bilo koga drugog.

Koga zanima dokaz svega što sam rekao, makar ovog dela koji se odnosi na fiskalnu politiku, neka pogleda tekst "On the General Relativity of Fiscal Language", koji su napisali Green i Kotlikoff, sa Harvarda. Iz zaključka: "Like time and distance, standard fiscal measures, including deficits, taxes, and transfer payments, depend on one’s reference point/reporting procedure/language/labels. As such, they too represent numbers in search of concepts that provide the illusion of meaning where none exists. Economists must accept this fact and acknowledge that much of what they have been writing and saying about fiscal policy has been an exercise in linguistics, not economics." Možda će vam trebati doktorat iz matematike da shvatite dokaz, ali ja im verujem da su proverili jednačine.

Deo koji jesam shvatio: "The private sector and the government are no different from a couple living under community property law. They jointly own everything and jointly determine how to spend it. Whether the government says a) “It’s all mine, but I’ll let you (the private sector) have some.” b) “It’s all yours, but I’ll take whatever I’d like.” or c) “It’s partly mine and partly yours, but I’ll determine how much of mine to give you and how much of yours to keep.” does not make an iota of economic difference."

Ako je neko zainteresovan

Udruženje TRANSFUSE i College of Europe su raspisali konkurs za "Leadership Development Programme". Deluje zanimljivo - dve nedelje u Berlinu i jedna u Briselu i Brižu.

Spasiti planetu od spasilaca

Danas je svetski Dan planete, posvećen ove godine - a čemu bi - "borbi protiv klimatskih promena". Ono što je pre 20-ak godina započelo kao ekscentrična ideja grupice ekoloških fanatika i nekoliko naučnika željnih publiciteta, danas je već preraslo u ozbiljno kolektivno ludilo. Stotine hiljada neobrazovanih i poluobaveštenih osoba, željnih priča o kraju civilizacije i još željnijih priča o krivici čoveka za istu (stari religiozni poriv za verovanje u smak sveta), svakodnevno kupuju ekološke sijalice, kola na biogoriva, računaju carbon footprint... Stavi štedljivu sijalicu, vozi se javnim prevozom, stavi solarnu ploču, vozi bicikl, ili nemoj da voziš, ako veruješ da je tvoja brža smrt u interesu planete itd. Ništa nije više IN, i dokaz da si "misleće" i "aktivističko" biće, nego ako ugasiš sijalicu iz protesta kad ti ekološki talibani kažu da treba! Svaki polupismeni moron iz sveta muzike, sporta, šoubiznisa, od Madone, preko Bonoa, do Nil Janga, Roberta Redforda i Barbare Strejsend, poziva nas da spasemo planetu tako što ćemo da prihvatimo franjevački kult siromaštva i štedljivosti. Al Gor koji ne izlazi iz privatnog aviona i ima kuću koja troši 20 puta više struje od američkog proseka stalno poziva na štednju energije. Ne postoji politički korektnija stvar na svetu od "biti zelen". S druge strane, ni profiteri ne gube vreme: Stotine firmi za karbonsko računodvodstvo i alternativnu energiju koje koriste politiku da bi zaradile velike pare, iznikle su u međuvremenu kao pečurke posle kiše. Stotine lobija koji žive od panike, neverovatan broj eksperata, naučnika i ngo-a čije karijere zavise od održanja ludačke psihoze klimatskog smaka sveta - sve je to na okupu, sve to složno zapomaže da spasimo majku planetu koja samo što nije propala.

To što globalnog zagrevanja u poslednjih 10 godina zapravo nema, što ne postoje nikakvi naučni dokazi da je čovek dominantno odgovoran za zagrevanje koje se događalo do 1998, a još manje dokaza da će bilo kakvo zagrevanje u 21 veku biti štetno i veće od 1 stepena Celzijusa, a tek najmanje dokaza da je globalno zagrevanje do sada donelo bilo kakvu štetu, već naprotiv veliku korist, to sve nema nikakavog uticaja na naše današnje "slavljenike". Niti ćete išta od toga čuti na medijima. Ekološka litanija, kako kaže Bjorn Lomborg, propoved da je stanje planete grozno i da će biti sve gore, uopšte nema nikakve veze sa nekim racionalnim argumentom. To je religiozna, apokaliptička propoved koju nikakve činjenice ne mogu pokolebati. Ona poziva na kult siromaštva kao na jedino spasenje, u stilu svih radikalnih, fundamentalističkih religioznih sekti, od Franje Asiškog, preko pavoslavnih zilota, do muslimanskih talibana. Apriorna odluka da se osudi civilizacija u ime "netaknute prirode" je osnova svega, a šta god da se smisli u tu svrhu - jednako je dobro: globalno zagrevanje, globalno zahlađenje, bogatstvo, siromaštvo, demografska eksplozija, DDT, seča šuma, svejedno. U poslednjih 30 ili 40 godina svedoci smo najvećeg u istoriji prevazilaženja siromaštva, i naporedo sa tim najvećeg poboljšanja ekoloških uslova života. Ljudi žive duže, komfornije i bolje nego ikad u istoriji; voda za piće i hrana su čistiji i dostupniji nego ikada u zabeleženoj istoriji; zagađenje životne sredine je po svim kriterijumima danas manje nego pre 30 godina. Ali, to ništa ne impresionira ekološke talibane - oni nastavljaju sa tehnofobičarskom litanijom kako živimo u kataklizmičnom vremenu, da je Strašni Sud blizu, a verni će biti pomilovani ako ugase sijalicu, ili ne voze kola...

Ako od bilo koga Majci Planeti treba spas, onda je to od njenih "spasilaca". Ti njeni spasioci su recimo lansirali kampanju subvencionisanja proizvodnje biogoriva, koja je za posledicu imala preorijentaciju velikog dela poljoprivrede sa proizvodnje hrane na goriva, a što je dovelo do velikog skoka cena hrane i velikog uništavanja životne sredine, recimo kroz krčenje šuma i ispošćavanje zemlje višegodišnjim sejanjem istih kultura. U siromašnim zemljama se već javljaju prvi neredi zbog skupe hrane. Ali, naravno, spasioci se "bore" za siromašne, jer će oni najviše patiti od globalnog zagrevanja, kad jednog dana nivo mora poraste 15 metara, a uragani unište sve pred sobom. To što će u međuvremenu ti koje treba "spasiti" od globalnog zagrevanja pomreti od gladi, nema nikakvog uticaja na spasioce. Osim blagoslova proizvodnje biogoriva, oni žele da siromašnima ograniče i emisije CO2, tj pristup energiji, i tako ih od takozvanih rizika klimatskih promena dodatno zaštite glađu i bedom.

Zaista, jedino čemu se vredi pomoliti na dan planete jeste da bude spasena od sopstvenih spasilaca...

Predviđanje

Stari vic o ekonomistima kaže da je Bog izmislio ekonomiju kako bi meteorolozi izgledali precizni u svojim predviđanjima.

Međutim, taj ko je to izmislio vic, nije zaista sakupio podatke o meteorološkim predviđanjima. Na našu sreću, izvesni J.D. Eggleston je upravo to uradio - pratio je prognoze vremena na četiri TV stanice u Misuriju, kao i prognozu koju je davao National Oceanic and Atmospheric Administration i uradio analizu dobijenih podataka. Analizu je poslao Stephenu Dubneru i ovaj je to objavio na Freakonomics blogu.

Dakle, šta kažu rezultati? Jednostavno, predviđanja meteorologa su prilično loša. Što se temperature tiče, prosečna greška iznosi nešto više od jednog stepena Celzijusa za prognozu sutrašnjeg vremena i čak tri stepena za prognozu temperature za sedam dana. Što se prognoze padavina tiče, za sutrašnji dan su u oko 85% slučajeva pogađali da (ne)će padati kiša. Međutim, uzimajući u obzir da u Misuriju u 86,3% dana ne pada kiša, konstantna prognoza "sutra neće padati kiša" bi bila preciznija od prognoze koju su neki meteorolozi davali.

Nešu za premijera!

Kažu neki od komentatora nove kolumne Nebojše Katića (a ostali ne kažu baš to, ali bi im svakako bilo drago da se to desi).

Ih, gde bi nam kraj onda bio.... Visoki porezi, carine i javna potrošnja, smanjen uvoz, smanjen broj privatnih automobila, podsticanje gužvanja u GSP-u, investicije u saobraćajnu i energetsku infrastrukturu (ali iz domaćih izvora, pošto ako su izvori strani, onda na tenderu mogu da učestvuju i jeftiniji stranci, pa da nam pokvare ceo koncept). Sve u svemu, raj.

Zabrinjavajući trendovi

GlobeScan je uradio anketu u 18 zemalja o stavovima povodom slobodnog tržišta. Date su dve konstatacije, sa kojima su učesnici u anketi izražavali svoje (ne)slaganje: "Sistem slobodnog preduzetništva i privreda zasnovana na slobodnom tržištu je najbolji sistem, na kojem treba zasnivati budućnost čovečanstva" i "Sistem slobodnog preduzetništva i privreda zasnovana na slobodnom tržištu najbolje funkcionišu u interesu društva kada su praćeni snažnim državnim regulisanjem".

Problem nije u tome što je podrška slobodnom tržištu niska, već u tome što opada. Na slici je dat procenat ljudi koji se "Snažno slažu" i "Delimično slažu" sa prvom izjavom. Posebno treba obratiti pažnju na činjenicu da su u 5 najliberalnijih zemalja, po odgovoru na prvo pitanje, pored SAD, tu i Kina, Filipini, Indija i Kenija. Na začelju su Turska, Francuska, Rusija i Čile.

Šumpeter

Kada bi neko sproveo akademsku anketu sa pitanjem ko je najveći austrijski ekonomista, šanse su da pobednik ne bi bio ni Ludvig von Mizes ni Fridrih fon Hajek kao što to poklonici austrijske škole ekonomije priželjkuju, već Jozef Alojz Šumpeter.

Ostatak mog teksta o Šumpeteru je na Katalaksiji.

Da li neko može da mi razjasni?

Izvesni John Paulson je zaradio prošle godine 3,7 milijardi dolara tako što se kladio da će tržište subprime kredita pretrpeti gubitke. Mene zanima kako je to tehnički odradio. Kako možeš na berzi da zaradiš na gubitku?

Meni je jasan jedan mehanizam. Recimo da na berzi postoje samo dve firme, jedna koja pravi kišobrane i druga koja pravi suncobrane. Ako ostali misle da će sutra da pada kiša, a ti misliš da će da bude sunčano, pa stvarno bude sunčano, možeš da zaradiš pare. Da li je to Paulson uradio? Da li je on kupovao akcije čija je cena visoko negativno korelisana sa cenama nekretnina? Iz teksta koji sam linkovao, ali i iz nekih drugih koje sam čitao, čini mi se da se nije to desilo. Ali, šta je onda uradio?

Pitanje je naravno nešto generalnije - kako neko, ko zna da će nešto loše da se desi, može tu informaciju da unovči? Jasno mi je da ta informacija može da mu pomogne da ne pretrpi gubitak, ali kako može da zaradi?

Zavisnost

Klasični liberalni argument za legalizaciju droga je individualna odgovornost, vera u pojedinca i njegovu sposobnost rasuđivanja. Ovo naravno slabo pomaže, jer se zabrane širom sveta opravdavaju kontraargumentom da droge stvaraju zavisnost, a kad jednom postanete zavisni od neke supstance onda navodno više nemate slobodnu volju. Ja bih rekao da čak i onda imate slobodnu volju, samo vam je redosled preferencija malo promenjen.

Šta kažu podaci? Izgleda da opojne droge ne stvaraju baš toliko zavisnosti kao što se obično misli. Ustvari su u istom redu veličina sa opasnošću od stvraranja zavisnosti od alkohola, a daleko bezopasnije od duvana. Jedno novo istraživanje, čiji se detalji mogu naći ovde, pokazuje verovatnoću stvaranja zavisnosti u roku od dve godine od početka uzimanja supstance. Za alkohol to je 3.2%, za marihuanu 5.8%, krek kokain 9.2%, heroin 13.4%. Čak i kod najtežih droga, relativno mali broj ljudi koji odluči da ih proba ili ih neko vreme uzima, na kraju postane ovisnik.

Treba reći da je ovo istraživanje američkog ministrastva zdravlja koje se i samo bori protiv droga, ne neke NVO koja promoviše legalizaciju.

Svinjarija

Kanadska vlada će stočarima platiti 50 miliona dolara da nekomercijalno zakolju 150,000 svinja. Logika je da će to smanjiti ukupno svinjsko krdo za 10%, takvim smanjenjem ponude porašće cene, što će onda ovu granu stočarstva dići na noge. Briljantno.

Država dakle koristi pare poreskih obveznika da uništi krdo svinja (samo jedan deo će biti upotrebljen za dobrotvorne svrhe i životinjsku hranu), sa ciljem da tim istim poreskim obveznicima podigne cene koje plaćaju. I to se onda zove podrška domaćoj industriji.

Leposavić

A mi bi ih lepo podelili po pet zdravstvu i prosveti, kaže neki državni službenik iz Leposavića objašnjavajući šta bi on uradio sa stanovima u koji su se "bespravno" uselili građani, a koji su sagrađeni novcem poreskih obveznika. Bar ovih problema ne bi imali da država ne gradi stanove.

Predlog MIP-u

Ja živim već duže vremena u inostranstvu i mislim da osoblje naših ambasada generalno izlazi u susret našim građanima. Država se ponekad trudi čak i previše kao što je bio slučaj slanja aviona da pokupi turiste u Turskoj kada privatna agencija nije ispoštovala svoje ugovore, ali sistemski i dalje radimo po sovjetskom principu gde je pasoš biblija.

Mislim da bi MIP mogao da bude od veće pomoći građanima Srbije koji dosta putuju. Nažalost, za mnogo zemalja gde putujemo je potrebna viza što se još neko vreme neće menjati. Ukoliko tražite vizu u ambasadama drugih zemalja u inostranstvu često pasoši moraju da se šalju u zemlje koje pokrivaju Srbiju. Tako, na primer, ako aplicirate za južnoafričku vizu u Angoli vaš pasoš mora da se šalje u Atinu na viziranje. Ta procedura traje nedeljama što je često predug period na koji možete da se odreknete jedinog dokumenta. Primera naravno ima dosta. Rešenje bi bilo da se izdaju duplikati pasoša kao što se radi u Americi i Engleskoj a verovatno i u mnogim drugim zemljama. Duplikati bi bili korisni i svim ljudima koji putuju u Izrael. Ako imate izraelski pečat u pasošu uglavnom vam neće biti dozvoljen ulaz u arapske zemlje, sa izuzetkom Egipta i Jordana.

U suštini ovo zaista ne bi pomoglo velikom broju ljudi iz Srbije ali bi malom broju građana koji dosta putuju zaista bilo korisno. Razumem strah naših vlasti da se duplikati mogu zloupotrebiti ali sa novim pasošima to ne bi trebalo da bude problem.

Štrajk

Štrajk koji je pozvala opozicija u Zimbabveu nije uspeo. Ljudi koji rade za par desetina dolara mesečno su se uplašili da ne izgube posao. Sa druge strane možda pozivanje na štrajk i nije najbolja ideja u zemlji gde je većina permanentno u štrajku, odnosno gde je nezaposlenost 80%.

Mene je uvek impresioniralo kako ljudi ne žele da rizikuju da izgube poslove koje u suštini i nemaju (odnosno za koje nisu plaćeni). Pored ljudi u Zimbabveu i mi smo sjajan primer. Tokom devedesetih kada su plate bile očajno male većina ljudi ipak nije napuštala državni sektor. Ako su i radili nešto privatno to je isključivo bilo posle radnog vremena. Takođe, u Gazi i Zapadnoj obali, zaposleni uopšte nisu primali plate po nekoliko meseci, možda i godinu dana. Ni kod njih nije bilo masovnog napuštanja posla. Slaviša se u poslednje vreme bavi psihologijom pa bi možda mogao da objasni u čemu je problem. Zašto ljudi pristaju da rade bez nadoknade? Da li nada stvarno umire poslednja? Ili manjak lidera, da je 10% ljudi napustilo posao da li bi ih ostali sledili?

Apsurdi

Izbori utiču na stabilnost dinara, kaže guverner Jelašić. Tačno - ali imam neka pitanja:

1) Da li je onda za izvoznike dobro da pobede Radikali? Šta o tome misle ekonomisti koji nam odavno govore da je dinar ionako precenjen?

2) Da li Dinkić, Đelić i svi ostali ministri i ekonomisti koji tvrde da je "platnobilansni deficit najveći ekonomski problem Srbije", takođe treba da glasaju za Radikale? Jer ne samo da bi pad dinara povećao izvoz, nego bi se zbog smanjenog priliva stranog kapitala smanjio i uvoz. Eto rešenja za najopasniji problem.

Poreski praznici

Dan poreskog oslobođenja se u Americi ove godine slavi 23. aprila. Ovaj praznik obeležava poslednji dan u godini kada američki građani rade za poreze (uključuje i federalne i lokalne poreze) i počinju da rade za sebe. Ove godine Amerikanci slave taj praznik tri dana ranije nego 2007. Čestitamo praznik poreskim obveznicama u Americi a našim poreskim obveznicima želimo da ga što pre proslavimo.

Nažalost mi ćemo po svoj prilici morati da sačekamo još par meseci da otvorimo šampanjac. Prošle godine smo obeležili ovaj dan 7. juna, a izgleda da ni ove nećemo to učiniti ništa ranije.

Titanik

Slobodan Antonić je napisao sjajan tekst u politici. Antonić kaže da su političari iz DSS-a neiskreni kada zagovaraju evropsku politiku. Naime, oni bi trebalo da kažu kako bi reagovali kada bi iz EU dobili odgovor (napismeno) da se Kosovo više ne smatra delom Srbije. Pošto je to jedini odgovor koji bi EU mogao da ponudi onda bi bilo fer da Koštunica kaže da je alternativa odustajanje od EU. Ovo, po Antoniću i ne bi bio kraj sveta jer ima života i van EU. Slažem se nije kraj sveta, ali me nekako ne privlači perspektiva koju taj meksički scenario nudi.

Antonić pominje i da je DS neiskren jer smatra da će na kraju ipak odustati od Kosova, što svakako nije novost. Ne samo što nam je to poznato nego to glasači DS i očekuju. Što pre DS promeni svoju kosovsku politiku to bolje. Ja se nadam da će do toga doći posle izbora.

Ipak, ostaje utisak da je Antonićev tekst nedovršen. Sledeći njegovu logiku ispada da je LDP najprincipijelniji jer su već odustali od Kosova i bezuslovno se okrenuli EU, ali za to nažalost nije bilo mesta u tekstu jer su tema bile skrivene istine, ne i očigledne. Konačno, drago mi je da je i ovaj autor počeo stidljivo da kritikuje DSS. Očekujem da će toga biti sve više jer niko ne sedi mirno na brodu koji tone.

O Pašiću sve najlepše

Kao što smo već primetili Koštunica vodi politiku iz perspektive pisca udžbenika srpske istorije. Evo kako Ivan Marović misli da će Koštunicu taj udžbenik opisivati:

"Vojislav Koštunica, srpski političar s kraja XX i početka XXI veka. Bio neuspešan u politici, dok igrom slučaja nije postao kandidat na izborima protiv Miloševića 2000. na kojima je pobedio, a potom se neuspešno bavio politikom tokom naredne decenije. Na kraju oboren s vlasti, a stranka koju je predvodio od početka se ugasila. Ime stranke nije ostalo zabeleženo."

Realnost

Konzervativac je liberal kojeg je stvarnost odžeparila, rekao je Irving Kristol. Liberal on koristi u američkom smislu, što praktično znači levi liberal ili socijaldemokrata.

Evo vesti koja se pojavila ovih dana: 33-godišnja Italijanka Giuseppina Pasqualino koja je krenula na autostopersku turneju da promoviše svetski mir, obučena kao mlada na venčanju i noseći cveće, pronađena je mrtva u Turskoj, ubijena posle silovanja.

To podseća na drugi slučaj, dosta stariji ali ubedljiviji, čiji detalji se mogu naći ovde: Jednog dana 1969. godine policija u Montrealu je stupila u štrajk. U roku od dva sata od početka štrajka opljačkana je prva banka. Krenula je masovna krađa po pradavnicama, zbog čega su ih vlasnici brzo zatvorili, što se onda pretvorilo u lomljavu izloga i otvorenu pljačku. Napadani su hoteli i restorani, taksisti iz jednog udruženja su eksplozivnim napravama napali drugo jer je imalo monopol na vožnje do aerodroma. Do kraja dana načinjena je materijalna šteta od današnjih 11 miliona dolara, opljačkano je 6 banaka, ubijen jedan pokrajinski policajac, sve dok uveče na ulice nije izvedena vojska da zaustavi haos. U Kanadi.

Kada mislite velike misli o kapitalizmu, socijalizmu, svetskom miru, spoljnoj politici, anarhzmu i tako dalje, uvek treba krenuti od ljudske prirode. Ako imate iluzija o tome, svaki sledeći zaključak će biti pogrešan. Od toga da vas niko na putu kroz Tursku neće dirati, do zabluda u ekonomiji ili politici. I pogrešne ekonomske ideje kao što su na primer "država u ekonomiji može odrediti strateške sektore i podržati ih" ili "vanstranački stručnjak može dobro upravljati državnim preduzećem" se na kraju krajeva mogu svesti na pogrešne predstave o nama samima.

2. amandman

Ovu priču sam dobio u jednom od onih "send to all" mejlova i nisam proveravao podatke. Mislim da je priča indikativna i zanimljiva:

U SAD ima 700,000 doktora
Godišnje ima 120,000 nesrećnih slučajeva sa smrtnim ishodom
Nesrećni slučajevi sa smrtnim ishodom po doktoru iznose 0.171

U SAD ima 80 miliona komada oružja
Godišnje ima 1,500 nesrećnih slučajeva sa smrtnim ishodom
Nesrećni slučajevi sa smrtnim ishodom po vlasniku oružja iznose 0.000188

Naravoučenije: Doktori su 9,000 puta opasniji od oružja. Zabranimo doktore pre nego što stvari izmaknu kontroli.

Just in time management

Policija jako efikasno hapsi lekare koji rade po privatnim bolnicama. Još da uhapse nekoga iz državne službe pa da im čovek stvarno skine kapu. Ali lekari i ministarstvo se tamo još nisu dogovorili da li je dozvoljeno kritikovati mudro rukovodstvo bolnice, dok je krivična odgovornost lekara stvar teorijske rasprave.

Blogovi

Ovde: Bush, Putin, McCain, Hugo Chavez, Hillary, Obama, Sarkozi, Bono i mnogi drugi. Moj omiljeni za sada je Bena Bernankea.

Svi su naravno lažni.

Interesantno

Student iz Cincinnatija traži da univerziteti dozvole da studenti nose oružje da bi se zaštitili od potencijalnih ubica. Ja mislim da je glupo dozvoliti studentima da nose oružje i drago mi je što u Americi univerziteti, koji su uglavnom privatni, imaju prava da donose tu vrstu odluka.

Ekonomski program Johna McCaina

Još da nađemo DSS i SPS-ov ekonomski program pa da odradimo jednu uporednu analizu. Do tada, evo su najvažniji delovi ekonomskog programa Johna McCaina:

Smanjenje cena - kroz privremeno ukidanje poreza na benzin i privremenu obustavu kupovine državnih rezervi nafte (manja potražnja znači nižu cenu benzina). Sviđa mi se što populizam u Americi podrazumeva smanjenje državnih prihoda. Kod nas se cene smanjuju predsedničkim dekretima i zabranom izvoza.
Smanjenje poreza - Ukidanje alternativnog minimalnog poreza koji plaća srednja klasa čime bi svaka porodica uštedela oko 2,700 dolara. Najavljuje i dupliranje otpisa (tax exemption) za svako dete sa 3,500 na 7,000 i smanjenje poreza na imovinu. Takođe najavljuje zadržavanje relativno niskih poreza na dividende i na kapitalnu dobit (Buš je samo privremeno smanjio ove poreze). Konačno, dozvolio bi da se amortizacija obračuna u celom iznosu u godini u kojoj je oprema nabavljena.
Teže povećati porez - McCain se zalaže da za povećanje poreza bude potrebna većina od tri petine u kongresu.
Ukinuti porez - na internet i na korišćenje mobilnih telefona.
Veto za earmarks - neće potpisati nijedan zakon gde postoje skriveni troškovi ili povlastice pojedinim kompanijama što je inače prilično sraman (ako ne skup) problem američke federalne potrošnje.
Reforme - reformisanje penzionog sistema, balansiranje budžeta, kontrolisanje troškova zdravstva deregulacijom.
Manje carine - smanjiće carine i vancarinske barijere
Stambeni krediti - otprilike ko god ne može da otplati kredit bi dobio refinansiranje na 30 godina sa fiksnom kamatnom stopom. Ovaj kredit bi garantovala država. Nije jasno šta se dešava ako dođe do defoltiranja i po novim uslovima. Nažalost ova mera će itekako koštati poreske obveznike. Takođe, McCain najavljuje hapšenja ljudi (hoštaplera) iz kreditne industrije koji su prekršili zakon. Malo me podseća na Tomu i reviziju privatizacije.
Studentski krediti - obećava da neće biti nestašice studentskih kredita, država je tu da bude lender of last resort. Ne treba gubiti vreme, odmah uvesti državne fakultete.

Po meni su samo poslednje dve tačke loše, što zaista nije strašno. Jako je važno da se "obavezao" da neće povećavati porez pošto mu je to bila glavna zamerka. Samo je još LDP-ov program bolji od njegovog.

Dvadeset mera, jedna po jedna

Ovih dvadeset mera koje je za ekonomiju smislila koalicija DS-G17 je toliko pogrešno i kontraproduktivno da zaslužuju da ih jednu po jednu polako do izbora disektujemo. Nadam se da će mi se kolege priključiti. Kada posmatram ekonomsku politiku u poslednjih osam godina meni je najveća dilema da li najveći broj tih mera koje smisle proističe iz koristoljublja (uključujući tu ne samo materijalno profitiranje nego i motiv da se prikupe glasovi) ili iz prostog neznanja. Meni se čini da naši političari kao kreatori ekonomske politike, često ekonomisti, magistri ili doktori nauka sa Ekonomskog fakulteta, ne razumeju neke osnovne principe u ekonomiji. Često izmisle nešto što je za ekonomiju čist gubitak, a da ni oni sami ne dobiju ništa od toga. Tako mi izgleda i iz ovih 20 tačaka.

Evo uzmimo slučajan uzorak, tačku 7: Sva nekomercijalna poljoprivredna gazdinstva imaće obezbeđenu sigurnost, kroz podršku od 50.000 dinara godišnje.

Suma nije velika, ali šta ova mera u principu ekonomski znači? Da se poljoprivrednim gazdinstvima daje podsticaj da budu nekomercijalna. Ako su ti ljudi siromašni, onda treba da dobiju socijalnu pomoć. To bi bilo potpuno u redu. Ali ova mera je direktno ohrabrivanje jedne nekomercijalne aktivnosti. A ohrabrivanje nekomercijalne aktivnosti je samo drugi izraz za ohrabrivanje pravljenja ekonomske štete. To je kao da država plaća nekome da lomi prozore.

Plate poslanika u Evropi

Evo grafika. Vode Italijani, verovatno zbog kvaliteta.

Dvadeset mera

Mlađan Dinkić je predstavio ekonomski program koalicije "Za evropsku Srbiju". Boga mi, imaju dosta ideja kako će sve da potroše naše pare. Od 20 predloženih mera, 14 predstavljaju povećanje javne potrošnje kroz uvođenje novih programa. I tu zaista ima para za sve - i za poljoprivrednike i za inovatore i za investitore i za učenike i za studente (ali samo za one dobre) i za trudnice.

Od ostalih 6 mera, 5 se navodno odnosi na smanjenje poreza. Kažem navodno, jer je jedna od stavki u okviru smanjenja poreza i "uvođenje progresivne skale za naplatu godišnjeg poreza na dohodak imućnijih građana". Pod jedan, to već postoji. Pod dva, besmisleno je to staviti pod stavku "smanjenje poreza". Pozdravljam sledeće stvari - smanjenje carina na automobile i smanjenje poreza na promet stanova i automobila na 1%. Tačka 20 je takođe dobra.

Kako može ova koalicija da napravi ekonomski program, a da u njemu ni ne pomene budućnost javnih preduzeća, članstvo u Svetskoj trgovinskog organizaciji, reformu penzijskog sistema, ili reformu finansiranja zdravstva, meni stvarno nije jasno.

Sve u svemu, treba da ih bude sramota. Ako koalicija DS-G17 ne može da smisli ništa pametnije od ovoga, počinjem da se manje pribojavam rezultata izbora.

M.K. suvi genije

Znamo već neko vreme da Kurir često prenosi neproverene informacije, kao na primer u jučerašnjem broju da su beogradski reperi pobegli od Ane Nikolić. Danas prenose podjednako neubedljive zaključke sa okruglog stola o ekonomskim alternativama Srbije organizovanog od strane Centra za geostrateška istraživanja (nikad čuo).

Naš stari prijatelj, Mlađen Kovačević, tom prilikom je izjavio da nije tačno da se prosečan dohodak po glavi stanovnika nekoliko puta uvećao i čak nazvao ekonomske ministre iz prethodnih vlada lažnim ekonomistima i neznalicama. Naime, brilijantni Kovačević tvrdi da se od 2000. do 2006. BDP povećao samo za 46 procenata. Pre će biti da je Kovačević neznalica. BDP je u dolarima rastao više zbog realne apresiacije dinara. Kako je dinar u proteklih osam godina jačao tako se i naš BDP u dolarima povećavao, znači daleko više od 46%. Ovo nije baš najidealniji indikator ali da bi proverili ove cifre uporedite plate u dolarima 2000. i danas.

Kovačevićev kolega po genijalnosti, prof. dr Jovan Dušanić, rekao je da je stanje srpske privrede teže nego 2000. jer se država dodatno zadužila u inostranstvu. Ko god bi menjao 2008. za 2000. neka izvoli. Meni se čini da je dug kao procenat BDP-a niži sada nego 2000. Sigurno Marko ima neke brojke.

Okrugli sto bi bio skroz tužan da nije bilo profesora Danijela Cvijetičanina koji je preporučio da država treba da oslobodi privredu tutorstva. Ko se ne seća profesor Cvijetičanin je mislim do 2004. bio aktivan u DSS i spremio tada najliberalniji ekonomski program, u međuvremenu se povukao iz politike, ali je ostao glas razuma.

Ubij glasnika koji nosi dobre vesti

Znate da postoji ta priča o tome da niko ne voli da donosi loše vesti jer postoji opasnost da ga ubiju. Međutim, očigledno se od onda nešto debelo promenilo jer danas ako pričaš katastrofične priče ljudi te vole i cene, a ako kažeš "pa i nije tako loše" rizikuješ da budeš prezren.

Recimo, kakvi bi bili komentari na izjavu "Ekonomska situacija u Srbiji je verovatno bolja nego ikada u istoriji"? A na izjavu "Nikad nije bilo gore nego sada"? Sve dok kukaš kako nikad nije bilo gore, na sigurnom si.

Slično se desilo pre nekog vremena desilo kada je Vlada izašla sa novim podacima iz Ankete o životnom standardu u Srbiji. Anketa je pokazala da je procenat ekstremno siromašnih opao od 2002. do 2007. sa oko 10% na oko 6,5%. U stvari, broj 6,5% nije tačan, jer je u međuvremenu promenjena metodologija. Da je zadržana stara metodologija, broj bi bio oko 5%, što znači da se broj siromašnih prepolovio. Međutim, pogledajte komentare. Ljudi "znaju" da taj broj nije tačan i da u Srbiji živi mnogo više siromašnih.

O čemu se tu radi? Ja moram da priznam da ne znam. Čini mi se da ljudi jednostavno vole kukanje i narikanje, ne vidim drugo obrazloženje. Da je anketa pokazala da je u Srbiji 95% siromašnih, možda bi onda čitaoci Politike bili zadovoljni. Posebno je iritantno to što sam potpuno ubeđen da nijedan od komentatora ne spada u grupu siromašnih.

Ja u ovo ne verujem

Blic prenosi sledeće:

Ministar finansija Mirko Cvetković izjavio je danas da je delegacija Srbije u Vašingtonu od predstavnika Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda zatražila da se više angažuju i ulože više sredstava u Srbiju.

Ja to ne verujem. Zašto? Prvo, zato što ljudi koji su u Vladinoj delegaciji dobro znaju čemu služe pare MMF-a. Drugo, što se Svetske banke tiče, ti isti ljudi znaju da ne mogu da potroše ni ono što je do sada ugovoreno, niti mogu uopšte da ratifikuju u Skupštini nove ugovore. Meni se čini da je ovo novinar prosto izmislio.

Politička kafa

McDonalds, koji se nedavno upustio u biznis sa kafom, sada ima sajt za svoju "nesnobovsku kafu". Podrazumeva se da kad kažu "snobovska" misle Startbucks. Demokrate u Starbucks, Republikanci u McCafe.

Drug Bob k'o Drug Slob

Situacija u Zimbabveu jako podseća na Srbiju iz septembra 2000. Održani su izbori pre dve nedelje ali izborna komisija i dalje odbija da saopšti rezultate glasanja. Ako se ne varam saopštili su preliminarne rezultate na osnovu 80% obrađenih glasačkih listića gde je vodio lider opozicije Morgan Tsvangirai i onda su obustavili saopštenja. Opozicija je proglasila pobedu u prvom krugu izbora sa 50.3% osvojenih glasova otprilike koliko je dobio i Koštunica. Slično kao i u Srbiji opozicija najavljuje generalni štrajk.

Sa druge strane Robert Mugabe, od milošte Kamarad Bob, izgleda ne namerava da prizna rezultate izbora. Njegova stranka je tražila prebrojavanje glasova, dok je policija uhapsila nekoliko radnika izborne komisije zbog ne brojanja glasova vladajuće partije. Vrhovni sud je danas odlučio da izborna komisija ne mora da saopšti rezultate izbora tako da se odiseja nastavlja. Srpski scenario nas uči da će Drug Bob predložiti drugi krug ali da opozicija to neće prihvatiti. Ostaje nam da se nadamo da će i u Zimbaveu uskoro doći do mirne predaje vlasti, mada po svoj prilici izgleda da će kod njih neizvesnost potrajati malo duže.

Ugledajmo se na Iran

Alex Tarrabok kaže da je Iran jedina zemlja gde možete legalno da prodate bubreg. Samim tim Iran je postao i jedina zemlja u kojoj nema nestašice bubrega. Na prvi pogled ne radi se o potpuno tržišnom modelu jer bubreg može da se proda samo jednom neprofitnom udruženju i sve pacijente plaća država fiksnom sumom od 1,200 dolara i besplatnim zdravstvenim osiguranjem. Sa druge strane, humanitarne organizacije i primaoci takođe mogu novčano da pomognu donatore, što verovatno povećava efikasnost celog sistema. Izgleda da sistem funkcioniše i nema razloga da se o njegovoj primeni ne razmisli i u Srbiji.

Na prvi pogled ovo možda zvuči morbidno ali ako ste upoznati sa situacijom u Srbiji gde preko 1,500 pacijenata čeka transplataciju bubrega a godišnje se izvede njih dvadesetak postaje jasno da je u pitanju krajnje humana praksa. Sa trenutnim sistemom većina bubrežnih bolesnika nikada i ne dočeka transplataciju i umire na dijalizi. Postojanje tržišta organa za većinu ovih ljudi je pitanje života ili smrti. Tržište znači život.

Keep it movin’

Slavišin post Znanje-imanje podsetio me na nedavnu vest. Evropski komesar za nauku, Janez Potočnik najavio je kampanju za promociju "pete slobode“ – slobode (kretanja) znanja. „Stare“ četiri slobode - slobodno kretanje roba, usluga, ljudi i kapitala u okviru EU – smatra se da su već slobodno-protočna na evrounijskom tržištu. Koliko je zaista to tako, posebna je priča. Meni je sada višestruko zanimljiv ovaj „peti element.“

Prvo, šta to „znanje“ čini novim elementom periodnog sistema evrounijske slobode? Znanje ne postoji po sebi. Ono može da se otelovi u robi, usluzi, ljudima i kapitalu. U svakoj od četiri postojeće „slobode“. Čak i u akademskom smislu znanje postoji kao roba (naučni tekst), usluga (podučavanje), čovek (naučnik) ili kapital (patent).

Drugo, recept je preuzet iz obrazovne sfere. Princip „mobilnosti studenata i nastavanika“ nekako je uvek imao više političku nego obrazovnu dimenziju u prvom planu („izgradnja evropske dimenzije obrazovanja“ itd.)

„Sloboda kretanja znanja“ za EU upravu znači da treba olakšati i podstaći kretanje naučnika po EU, kako bi EU postala knowledge society, i naravno, sve u skladu sa Lisabonskom agendom izgradnje najkonkurentnije privrede...Problem je što se „znanje“ koristi kao sinonim za „inovaciju“. Zatim, nije problem što EU ulaže duplo manje u R&D od SAD, već o efektima uloženog.

Evo nekih zanimljivih zapažanja iz dokumenta koji su pravili ljudi koji znaju kako se od znanja pravi imanje (The Innovation Manifesto). Prvo, obrazovanje i istraživanje nisu ista stvar i evropsko „univerzalno pravo na obrazovanje“ ima loš uticaj na razvoj istraživanja, posebno onih koja donose inovacije. Zatim, evropski univerziteti su homogeni i prosečni, umesto da se targetiraju najbolji ako se već ulažu državna sredstva:

As you all know, in Europe we have just the opposite system. Every institution believes or tries to convince its politicians that it is above average – which is a bit difficult to understand for a mathematician: everybody is above average?

Sporazum sa Rusijom

Novinar Politike pita da li je sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom najbolja stvar koju je Slobodan Milošević uradio za Srbiju. Verovatno jeste. Svaki sporazum o slobodnoj trgovini je dobar. Međutim sporazum se ne odnosi na sve proizvode. Nisam uspeo da nađem tekst sporazuma ali na sajtu SIEPA kažu da se lista proizvoda na koji se ovaj sporazum ne odnosi menja svake godine. Taman razvijete posao i onda vam se proizvod nađe na listi. Nije idealno, ali bolje išta nego ništa.

Robija zbog riže

Filipinska vlada hapsi trgovce i preti im doživotnom robijom ukoliko gomilaju pirinač. Još nisu objasnili šta je gomilanje, pa su neki trgovci skroz prekinuli otkup. Naime, vlada subvencioniše pirinač, ali kako su cene u svetu počele da rastu ovo je postala skupa praksa. Da bi povećali ponudu pirinča zabranili su gomilanje. Sada trgovci koji uvoze pirinač i čuvaju ga za sezonu kada je ponuda manja, moraju da prodaju svoje zalihe. Rezultat ove politike će verovatno biti nestašice i dugački redovi za subvencionisani pirinač, dok će cena pirinča na crnom tržištu ukalkulisati i rizik od dugogodišnje robije. Recept za stvaranje nestašice je uvek isti, subvencionisanje i kontrola cena.

Jeffrey Sachs i rast stanovništva

Jeffrey Sachs, čovek koga su neki ranije optuživali za "neoliberalizam" postao je u međuvremenu veliki socijalista i još veći spasilac planete od propasti koju donosi civilizacija.

U svojoj novoj knjizi "Common Wealth" tvrdi da se ne sme dozvoliti da broj stanovnika preraste 8 milijardi do 2050. godine, da bi se to dodatno stanovništvo moglo "bezbedno apsorbovati". Tužno je kad profesor ekonomije sa Harvarda 2008. godine nije u stanju da smisli ništa pametnije od širenja maltuzijanskih strahova, i ništa pametnije od paranoje "eksplozije stanovništva" iz 1960-ih godina.

Kao i uvek briljantni Donald Boudreaux, pokazuje da Sachsova ideja o 8 milijardi ljudi počiva na nerazumevanju toga kako promene tehnologije i društvenih ustanova menjaju ekonomske ishode, i štede resurse. Sa sadašnjim nivoom tehnologije i produktivnosti, 8 milijardi ljudi ne bi svakako mogli da žive sa sadašnjim standardom života, a u mnogim krajevima bi došlo i do umiranja od gladi. Ali, zašto pretpostavljamo da će tehnološka efikasnost 2050. godine biti na nivou iz 2008? Ko je 1960. godine mogao da pretpostavi da će danas skoro svaka kuća imati personalni računar, a mnoge i po više njih, da će medicina toliko napredovati, da će tehnologije koje štede energiju toliko napredovati itd? Po analogiji, iako ne možemo predvideti šta će se tačno desiti do 2050, ako opstane sadašnji sistem pretežno slobodne tržišne privrede, i maksimalne slobode tehnološkog inoviranja i komercijalne primene tih inovacija, pouzdano znamo da će doći do velikog napretka standarda života za sve, ako što je to bilo uvek do sada u prethodna dva veka. Kako Sachs zna da će 2008. godine "optimalan" broj stanovnika biti 8 milijardi, a ne recimo 7 ili 9 milijardi? On mora da zna tačan budući razvoj tehnologije i tačnu buduću evoluciju ustanova u svetu da bi to mogao da predvidi. A ako to može da predvidi onda je on ravan Bogu.

BBC

Najnoviji u nizu skandala vezanih za BBC.

Priča je sledeća. Novinar, pozivajući se na šefa Svetske meteorološke organizacije i druge naučnike, napiše na vebsajtu BBC-ja da "temperatura nije porasla od 1998 do danas, i da to neke navodi da sumnjaju u teoriji o globalnom zagrevanju". Ali, odmah dobije pismo od nekog ekološkog aktiviste (zapravo aktivistkinje), koji traži da promeni priču jer naglašavanjem kako nema globalnog zagrevanja ide na ruku skepticima. Novinar prvo odbija, a onda, posle pretnje da će drugarica aktivistkinja angažovati i svoje ostale drugare i povesti kampanju protiv novinara koja će ga " prikazati u negativnom svetlu", on pristaje, i menja tekst. I tako, umesto citirane rečenice da temperatura nije porasla i da neki stoga sumnjaju u zvaničnu verziju, na sajtu BBC-ja je stajalo da će se zagrevanje nastaviti i uskoro prevazići rekordnu 1998 godinu, kao posledica stakleničkog zagrevanja od strane čoveka!

Prosto tako, bez notiranja da je tekst zapravo promenjen, tj apdejtovan. Novinar je pod pritiskom eko-frikova potpuno promenio priču, a onda pokušao da sakrije ovu brljotinu, tako što nije promenio sat i minut u kome je tekst objavljen na njegovom zaglavlju. Ispalo je da su u jednom istom trenutku na sajtu BBC objavljena dva različita teksta pod istim naslovom!. Ali, email prepiska novinara "Rogera" i eko-aktivistkinje "Joe" je nekakao procurela u javnost i eto, pokušaj zataškavanja cenzure je propao, te smo dobili još jednu sliku o dičnom BBC-ju. Koji je naravno odbio da komentariše "incident".

Zamislite da neki novinar promeni priču pod pritiskom Big Oil lobija, ili nekog konzervativnog think-tanka. Kakva bi tu halabuka nastala!

Pada mi na pamet jedna od najstarijih priča o cenzuri na BBC. Vinston Čerčil nije mogao 1930-ih godina da se uopšte pojavi na BBC jer su ga smatrali "ratnim huškačem". Sada ekološki fanatici uređuju internet sajt kuće, i cenzurišu vesti koje im se ne sviđaju, uz saglasnost uredništva. Divni plodovi javnog vlasništva nad medijima komunikacije.

Tek da nešto kažu

• Tadić: EPS se nikada neće privatizovati jer Srbiji trebaju jake državne kompanije.
• Đilas: PKB se neće privatizovati dok ne skoči cena zemljišta sa druge strane Dunava.
• Velja: Povećati plate geometrima
• Nikolić: Radikali će zaposliti sve građane
  

Nagradno pitanje

Otvaraću im vrata susednih država da razvijaju svoje kompanije... ali moraju da se poštuju pravila igre - nema dizanja cena do beskonačnosti, imaće konkurenciju, neće moći za male pare da kupuju vredno zemljište.

Koliko je gluposti predsednik Tadić uspeo da spakuje u jednu rečenicu?

Poljoprivreda u krugu dvojke

Pošto ministarstvo nije dovoljno, grad Beograd sada daje kredite za poljoprivredu. To me podsetilo na ovu mapu koja pokazuje poljoprivredne subvencije koje dobijaju stanovnici Menhetna. Veći kružić, veća subvencija.

Simpsonovi i anoreksija

U Venecueli su zabranjeni Simpsonovi. U Francuskoj razmišljaju o donošenju zakona kojim bi se novčano kažnjavali oni koji u medijima propagiraju "ekstremnu mršavost". U oba slučaja je objašnjenje praktično isto - "zaštita omladine od lošeg uticaja".

Oduvek me je izbezumljivala želja ljudi da se petljaju u tuđe stvari. Šta bilo koga briga šta moje dete gleda na TV-u, koje novine čita i koje sajtove posećuje? To je isključivo njena i, još neko vreme, moja stvar.

Izbori u Italiji

Italija je jedina zemlja na svetu gde su izrazi 'komunisti' i 'fašisti' još uvek svakodnevno prisutni. Par (relevantnih) stranaka još uvek sebe ponosno zove komunistima, a fašisti su zvanično promenili ime ali ih tako zovu svi ostali. Izbori su sutra i prekosutra i Berluskoni vodi i po istraživanjima javnog mnjenja i na kladionicama. Kvota da on postane premijer se kreće oko 1.3, za Veltronija 3.5.

Mi bi trebalo da navijamo za Berluskonija, ali u prethodnom mandatu je bio toliko očajan da nema mnogo razloga da mu se veruje. Sada govori da će smanjiti poreze, ali govorio je to i prošli put pa ih nije smanjio, a potrošnju je povećao. Protivi se prodaji Al Italije Air Franceu i hoće da propalu kompaniju spašava subvencijama. Čak je Prodijeva vlada bila ta koja je počela neke delimične deregulacije, kao što su taksi usluge ili ukidanje posebnih dozvola za otvaranje radnji na određenim mestima (npr. frizer nije mogao da otvori radnju blizu nekog drugog frizera, sada može). A uostalom i Veltroni najavljuje smanjenje poreza, a pomaže mu i to što se odrekao klasičnih komunista na krajnjoj levici koji su tradicionalna prepreka deregulaciji.

Prema tome, ulog nije veliki jer ni razlike nisu velike i nema razloga očekivati mnogo od bilo koga. A ako jedna strana osvoji Kameru a druga Senat, možda budu prinuđeni da, kao Nemci, uđu u veliku koaliciju. Samo što se niko ne nada da bi u italijanskom slučaju to bilo stabilno. Ako se to dogodi, premijer može biti i neko treći i najzanimljivije ime koje se tu pominje je Mario Monti, ekonomista i predsednik Bocconija. Ne može se reći da je klasični liberal, ali kao ekonomista bi možda bolje razumeo problem.

Neko bi pomislio da Italija ima sve uslove da bude tržišno liberalna zemlja. Osim ukorenjenog trgovčkog i buržoaskog nasleđa iz srednjevekovnih gradova, Italija, za razliku recimo od Francuske ili Nemačke (ne i Austrije!), ima i tradiciju sjajnih ekonomista i liberalnih intelektualca. Izraženi regionalizam i lokal patriotizam bi trebalo da budu protivni jačanju države, kao i blagi prezir koji generalno imaju prema političarima. Ali očigledno da je iz nečega proizašao i taj kolektivizam koji je stvorio i komuniste i fašiste, a koji se i danas kada dođe do ekonomske politike prevodi u ekonomski patriotizam (nacionalni giganti, sprečavanje ulaska stranih banaka) i mandat državi da se meša u sve. Imam utisak da bi i tamo jedna prava liberalna stranka, kada bi je bilo, mogla lako da pokupi kajmak.

Tyleru treba izgovor

Teorija igara kaže da lepe žene uglavnom završe sa ispod prosečnim muškarcima (izgled, prihod) jer im manje atraktivne a odlučnije suparnice uzimaju bolje primerke. Atraktivne žene, svesne svoga izgleda, smatraju da nije potrebno da se previše trude, što koristi konkurencija koja kupi najbolje primerke. Tyler Cowen se ne slaže, i misli da atraktivne žene više cene prednosti vanbračnog života.

Brus Li ili Čak Noris?

Čak Noris konačno sada odgovara na pitanje ko je jači. I pristojno kaže da je on, jer on je bio pravi profesionalni šampion sveta, mnogostruki i do kraja neporaženi, dok se Brus Li nikad nije ni takmičio profesionalno.

Neki komentatori onda odgovaraju da je Li bio majstor kung-fua što je stvarna i ozbiljna borba, dok je Noris bio svetski šampion u strogo regulisanom sportskom karateu.

Entri Brusa Lija na Wikipediji je impresivan. Kad pogledam to, uz ove opaske komentatora, glasam za Brusa.

Ideološko pregrupisavanje

Da li smo svedoci ideološkog pregrupisavanja na srpskoj političkoj sceni?

LDP je upravo usvojio najliberalniji ekonomski program koji je jedna naša stranka ikada imala. Znamo da neke struje u LDP-a naginju antiglobalnoj levici, pričali smo i o tome da prava ideologija ove stranke nije klasični liberalizam nego radije prozapadni modernizam, ali sa usvajanjem i zvaničnim predstavljanjem ovakvog ekonomskog programa dosta toga se menja. Jer ako se ovaj program shvati ozbiljno, u budžetu neće biti para za agencije za mlade, za naučnike i za pozorište. U jednom smislu, ovaj program je i antievropski. Možda je do sada LDP, osim prihvatanja modernih zapadnih vrednosti ustvari lutao u traženju pravog opredeljenja, ali usvajanjem ovakvog programa stavio tačku na to i zaokružio svoju ideologiju. Nadamo se da će potrajati.

Istovremeno, postepeno se odvijao jedan drugi proces na „patriotskom“ delu političke scene. Za one koje smo znali kao legalisti, nacionalisti ili konzervativci, polako se ustalio naziv „narodnjaci“. Krajem 1980-ih i početkom 1990-ih bili smo svedoci uspešnog presvlačenja komunista u nacionaliste, čime je zapravo još jednom pokazano da se kolektivističke ideologije lako trasnformišu jedna u drugu. SPS je tako postao nacionalno socijalistička stranka, a Radikali više nacionalno manje socijalistička, ali uglavnom to isto (bez namere da podsećam na Hitlera, spoj nacionalizma i socijalizma jeste ideologija ovih stranaka). DSS se što kroz koaliciju sa NS-om, što kao negativna reakcija na proglašenje nezavisnosti Kosova i ulogu koju je EU odigrala u tome, postepeno priklonio ovoj struji. Važnije od toga, sve je jasnije da se više ne radi samo o praktičnim razlozima, nego da je u pitanju i ideološka naklonost po obe dimenzije – i nacionalizmu i socijalizmu. Da, DSS ima i tržišnu struju (Parivodić, Bubalo), ali ona je u poslednjih pola godine potisnuta pričom o Kosovu i kritikama na račun EU i SAD. A u međuvremenu Antonić i Vukadinović kritikuju neoliberalizam, a NSPM redovno prenosi Katića i slične demagoge. U grupi sa radikalima, čiji ekonomski program znamo, politička i intelektualna struja za koju smo uvek znali da je nacionalistička, sada je sve otvorenije i socijalistička.

Šta smo dobili? To se više ne može nazvati levicom i desnicom. Ako uzmemo da će ovo tržišno opredeljenje LDP-a ostati za stalno i ako DS-u damo kredit i stavimo ga na liberalnu stranu, danas imamo podelu Srbije na liberalnu i na nacionalno socijalističku opciju. Koliko je meni poznato to je jedistven slučaj u demokratskoj politici. Konzervativne partije su najčešće protržišne, dok su socijalno liberalne partije obično sklone intervencionizmu u ekonomiji. Ta tradicionalna podela je inače nesrećno napravljena jer klasični liberali nikad nisu imali svoje mesto, tako da ovaj razvoj događaja može samo da obraduje. Ako se podela učvrsti, Srbija će od sada imati Slobodnjake i Narodnjake.

Zdravstvo i negativna selekcija

David Friedman ima dobar tekst o negativnoj selekciji o zdravstvu i o tome kako izgleda da Obamin savetnik Goolsbee nije sve to najbolje shvatio. Goolsbee, naime, objašnjava da su, pošto u zdravstu postoji negativna selekcija (o samom konceptu negativne selekcije, ovaj tekst je verovatno nešto najbolje što sam čitao), zato u Americi relativno česti slučajevi da je bolesnim ljudima uskraćeno zdravstveno osiguranje.

Fridman objašnjava zašto je to netačno. Naime, negativna selekcija (adverse selection) proizlazi iz toga što osiguranik više zna o svom zdravstvenom stanju nego osiguravajuća kuća. Ako osiguravajuća kuća naplaćuje, recimo, 5000 dolara za godišnje zdravstveno osiguranje, taj iznos će platiti samo oni koji procenjuju da je njihovo zdravlje relativno loše, odnosno ako procenjuju da će godišnji troškovi lečenja biti viši od toga. Svi koji procenjuju da su zdravi i da će troškovi njihovog lečenja biti niži od 5000 dolara, neće ga ni platiti. Znači, ako je osnovni problem zdravstvenog sistema negativna selekcija, njen indikator nije to što su bolesni neosigurani. Pravi indikator bi bio da su zdravi neosigurani.

Čega je onda indikator to da osiguravajuće kuće ponekad odbijaju da osiguraju bolesne ljude? Pa, to je indikator kontrole cena. Kada bi osiguravajuće kuće mogle da naplaćuju različite cene u zavisnosti od trenutnog zdravstvenog stanja osiguranika, problem neosiguranosti ne bi ni postojao. Rizičniji bi plaćali više (jer se očekuje da će njihovo lečenje više i da košta), a manje rizični bi plaćali manje. Kada bi cene bile potpuno slobodne, različiti ljudi bi plaćali različite premije, ali bi svi koji to žele bili osigurani. Upravo želja da se smanji cena koju treba da plate bolesni i rizični ljudi je dovela do toga da osiguravajuće kuće njih ne žele da osiguraju. Problem nije u negativnoj selekciji, nego u kontrolisanim cenama.

Najbesmislenije ministarstvo

Sinoć sam pričao sa prijateljem o najbesmislenijim ministarstvima u Vladi Srbije. Najviše smo pričali o Ministarstvu dijaspore jer nam je polje njihovog rada bilo najmanje poznato. Šta to oni rade što Ministarstvo spoljnih poslova ne može? Danas sam malo razgledao njihov sajt i shvatio da se ministarstvo dosta bavi službenim posetama kao i reagovanjima. Takođe, bave se edukacijom, na Egzitu su delili promotivni materijal o budućim planovima ministarstva, a otvorili su i ministarstvo u Second life-u. Šalju pozorišne trupe u Kanadu, sufinansiraju škole srpskog jezika a vode i letnju baštu u Beogradu za dijasporu u prolazu. Valjda ne traže pasoš na ulazu. Voleli bi da se bave i organizacijom izbora ali im ne daje RIK. Sve u svemu gomila ničega.

Šlag je naravno finansiranje projekata za unapređivanje saradnje između dijaspore i Srbije. Podeljeno je oko sto projekata ukupne vrednosti oko 650.000 evra. Tako poreski obveznici iz Srbije između ostalog plaćaju 30.000 evra za pravoslavni koledž sv. Sava u Australiji, hor za decu u Grčkoj (3.000), kupovinu nošnji folklornoj trupi u Rumuniji (4.000), otvaranje srpske kulturne bašte u Rokfeler parku u Americi (10.000), ekološki kamp zelena bajka u organizaciji Anđelke Mihajlov, mislim službenika vlade (12.000) i snimanje dokumentarca (25.000). Kurir tvrdi da je ovaj poslednji projekat dobio ministarkin dečko. Bez obzira da li je ovo poslednje tačno ili ne, Ministarstvo dijaspore treba da bude prvo na listi za ukidanje, a u istom paketu mogu da idu i sport, religija i životna sredina.

Još šest meseci fore

Na sajmu zapošljavanja Dinkić je rekao da bi svi koji zaposle 500 ljudi mlađih od 30 godina trebalo da budu oslobođeni poreza na dobit. Nemam ništa protiv, svako smanjenje poreza je dobro, ali onda mi deluje logično da bi trebalo potpuno ukinuti porez na dobit da bi što više ljudi dobilo posao. U svakom slučaju ovo je bolje od aktivnih mera zapošljavanja gde vlada subvencioniše preduzeća koja zapošljavaju nove radnike, kao što je planirano.

Ekonomija bez granica

LDP je objavio svoj ekonomski program na čijoj izradi su radili i prijatelji iz Centra za slobodno tržište Ana Jolović i Aleksandar Stevanovnić kao i naš kolega sa TR Ivan Janković. Osnovne tačke programa su:

• uvođenje dvovalutnog sistema - evro pored dinara kao zvanična valuta, što će u velikoj meri pomći privrednicima u planiranju aktivnosti kao i uticati na smanjenje inflacije.
• potpuna liberalizacija kapitalnih tokova - svako može da iznese iz zemlje bilo koji iznos
  
• ukidanje specijalnih dozvola za osnivanje banaka u Srbiji
  
• javna potrošnja se smanjuje na 33% BDP sa približno 50%
  
• privatizaciju svih javnih i preostalih društvenih preduzeća
• borba protiv korupcije liberalizacijom - odnosno razvlašćivanjem političara
• ukidanje svih subvencija i podsticaja
• ukidanje svih carina i vancarinske zaštite - što je između ostalog i mera antimonopolske politike
• decentralizacija - opština ima veće nadležnosti i određuje određene poreske stope na svojoj teritoriji. Nacionalizovana opštinska imovina se takođe vraća opštinama.

Najliberalniji program do sada. Čestitke LDP-u i posebno prijateljima iz CST-a.

A jel to u PPP dolarima?

Videli ste verovatno bilborde po gradu sa porukom "Pogledajte semafor". Ispod toga je dat trenutni skor, recimo 170:30 (ne znam tačne brojeve), a koji se odnosi na to koliko je zemalja priznalo Kosovo, a koliko nije. Naravno, besmisleno, ali ok, razumem potrebu da se to saopšti.

Na to albanski premijer odgovara još besmislenijom tvrdnjom da je "Kosovo sada nezavisna država, koju su priznale države koje zajedno čine 70 odsto svetskog bruto proizvoda". Kakve tek to veze ima?

Naravno, nikakve, kao ni ono prvo. Kosovo zaista nije priznala velika većina zemalja. Ali, priznale su skoro sve koje su za Srbiju iole bitne u bilo kom pogledu. Koji je broj i koliki je njihov GDP zaista nije bitno.

Znanje imanje

"Znanje je osnova prosperiteta" i "Današnje društvo je zasnovano na znanju", kaže prof. Srbijanka Turajlić. Ove tvrdnje su toliko prihvaćene i deliju tako logično da je teško nesložiti se i biti shvaćen ozbiljno. Ali ja zaista mislim da znanje, u smislu u kojem ga akademici upotrebljavaju, nije osnova prosperiteta.

Kao što je Hayek, u sada čuvenom eseju iz 1945. godine "Upotreba znanja u društvu" pisao, akademici, a sa njima i političari, intelektualci i opšta javnost, daju preveliku težinu jednoj vrsti znanja: naučnom znanju. Naučno znanje, bilo da je reč o prirodnim ili društvenim naukama, međutim nije jedino znanje koje je važno. Za ekonomski prosperitet najvažnije je sasvim posebno znanje nekih lokalnih karakteristika na tržištu i u društvu, ili u Hayekovoj frazi "the knowledge of the particular circumstances of time and place". Možda se najbolje može opisati kao poznavanje situacije. To je znanje koje imaju privrednici, preduzetnici ili potencijalni preduzetnici, pa čak i svaki kupac i prodavac bilo čega na bilo kakvoj pijaci, znanje o resursima i cenama i mogućnostima alternativnih upotreba raznih resursa. Takvo znanje je rasparčano na sitne delove, a oni koji ga imaju najčešće nisu ni svesni da ga imaju ili ga ne zovu znanjem -- Michael Polanyi je nešto slično tome zvao tiho, prećutno ili implicitno znanje (tacit knowledge).

Prosperitet nastaje iz mobilizacije takvog, jednostavnog ali specifilnog loklanog znanja, poznavanja šta gde na loklanom nivou nedostaje, šta se može popraviti i kako se time može zaraditi. To znanje ne samo da je zanemareno od strane akademika, nego sa na njega obično gleda sa nipodaštavanjem. Ali na njemu se zasnivaju sve pojedinačne razmene i ono je osnov rada svih tržišta.

Naučno znanje je naravno izuzetno važno kao osnova za inovacije, ali treba shvatiti da je ono potreban ali ne i dovoljan uslov. Danas se misli da je tvorac parne mašine James Watt, a malo je poznato da je prototip parne mašine postojao u Egiptu još u 1. veku nove ere. Ali se nije koristio, odnosno koristio se kao ukrasna sprava za otvaranje vrata na nekoj biblioteci, jer nije bilo profitnog motiva za nekog da ga upotrebi. Nedostajala je ta druga vrsta znanja, nije bilo motiva za njega. Civilizacije Maja i Inka nisu upotrebljavale točak, iako su imale točkove na dečjim igračkama. Ali u tiranijama kao što su oni bili nije bilo potrebe za točkom, podanici su nosili na leđima sve što je trebalo. Ali dok se danas shvata da je važno da neko izmisli točak, retko se razume da je potrebno i da se neko seti kako da ga upotrebi. Tako ni znanje u uskom akademskom smislu neće samo od sebe rešiti problem ako nema mobilizacije lokalnog znanja. Za mobilizaciju ove druge vrste znanja potreban je motiv, a većini ljudi motiv je profit. A za to nije potrebna nikakva posebna politika, dovoljno je da država garantuje privatnu svojinu i poštovanje ugovora, kao i da svojim mešanjem, regulacijom i oporezivanjem ne smeta mobilizaciji ovog znanja. Možda se onda može reći da osnov prosperiteta nije znanje, nego upotreba znanja, koje najčešće uopšte nije akademsko.

Kraj irskog čuda?

Irska ima novog premijera koji očigledno voli da troši: ovde i ovde su tekstovi koji kažu da je prošle godine kao ministar finansija povećao državnu potrošnju za celih 13%. Irska je od ove godine naglo usporila rast i za to je poslednjih meseci u medijima uglavnom okrivljen rast evra, koji je oslabio izvozni sektor. Ali rekao bih da i ekspanzivni budžet ima nešto s tim. Videćemo da li je sve to bio mali predah ili sada kad je Brian Cowen postao premijer, možda i konačni kraj irskog čuda.

Pošto glas?

Tadić misli da glas u Srbiji vredi oko 50 evra. Naime, Vlada Srbije razmišlja da poveća plate od 3 do 5 procenata zaposlenima u državnim institucijama plus ih jednokratno časti sa pedesetak evra. Kao i isplata trinaeste plate (za prasence) pred prošle izbore ni ovo povećanje naravno nema veze sa parlamentarnim izborima koji su zakazani za mesec dana već sa socijalnim dijalogom koji je vodio predsednik Tadić.

Povećanje plata (ili isplata bonusa) javnim službama od datuma raspisivanja izbora pa do održavanja izbora bi trebalo da se smatra krivičnim delom jer predstavlja kupovinu glasova i krađu poreskih obveznika koji trpe direktnu štetu zbog takve odluke. Kazna za isplatu jednokratnog predizbornog bonusa bi mogla da bude doživotna robija bez prava na pomilovanje, dok bi se predizborno povećanje plata kažnjavalo smrtnom kaznom.

Najinteresantnije je što kupovina glasova često ne funkcioniše. Da li zaista očekuju da će nekome ovim potezom da promene mišljenje? U jednom selu u Kambodži seoski poglavar je podelio saronge (marame) i pirinač svim seljanima koji su rekli da će da glasaju za vladajuću partiju. Na izborima u tom selu je vladajuća partija dobila manje glasova od opozicije. Da bi otkrio ko nije glasao za vladajuću partiju i povratio pirinač i saronge selonačelnik je tražio od svih glasača da se zakunu nad čašom vode u kojoj je bila potopljena statuica Bude da nisu glasali za opoziciju. Niko se nije odao. Znaju ljudi da je glasanje tajno. Na kraju je samo selonačelnik imao problem jer su mediji preneli priču. Tužno je da naši seoski poglavari misle da kupovinom glasova mogu nešto da postignu. Jedino me zanima šta naš selonačelnik planira da potopi u čašu ako mu kupovina glasova propadne?

U početku beše reč

Ispravite me ako grešim, ali čini mi se da je u ovom tekstu o italijanskoj politici u današnjem Danasu prvi put upotrebljena reč "libertarijanci" u jednom domaćem štampanom mediju. Možda se provuklo u po nekoj autorskoj kolumni, ali je sada prvi put vidim u običnom tekstu izveštača.

Etatistička propaganda

"Po skupoći smo ispred mnogih, a po izvozu gotovo iza svih. Da bismo dostigli izvoz Slovenije, treba nam 27 godina. Da stignemo Hrvatsku, trebaće nam manje vremena. Uz veliku pomoć države domaćim izvoznicima, to bismo mogli da postignemo već za šest godina."

Ovo nije izjavio nijedan političar. Ovo je sa sajta B92, očigledno komentar novinara koji je tekst napisao. Takođe:

"I pored još jednom postavljenog pitanja televizije B92, zašto kao resorni ministar ne spreči takvo ponašanje proizvođača koji podižu cene na domaćem trištu, ministar Bubalo je rekao da "nema tu šta da se sprečava".

"To je interes onih koji proizvode. Oni gledaju gde mogu da ostvare više cene i gde mogu više da zarade, ali to morate njih da pitate", rekao je on.

Da rezimiram: novinar B92 se uzda u izvozne subvencije i u kontrolu cena. Ako to misli novinar B92, čemu se onda nadati od Politike ili NIN-a?

Privatni monopol?

Naš stari znanac, Nebojša Katić, u novom tekstu u Politici dokazuje, ukazivanjem na nedavne probleme na Heathrowu, kako je privatni monopol lošiji od državnog i kako državna svojina ima značajne prednosti.

Možda je to i tako, ali Heathrow jednostavno nije dobar primer. Zašto? Pa, zato što se ne radi o monopolu. I tu ne mislim na to da London ima još makar 4 aerodroma (Getwick, Stansted, City i Luton), nego mislim na to da na samom aerodromu postoji konkurencija.

Radi se o tome da "procesuiranje" (handling) aviona i putnika (gde je problem i nastao) ne obavlja sam aerodrom, već posebne firme koje imaju ugovore sa aerodromom i aviokompanijama. Suštinski, te firme od aerodroma zakupljuju gejtove i opremu, a onda pružaju uslugu handlinga aviokompanijama. Desi se ponekad da je neka od tih firmi u vlasništvu aerodroma, neke su u vlasništvu nekih aviokompanija, ali postoje i specijalizovane firme koje se isključivo time bave. Evo, pogledajte sajt recimo firme Swissport, koja pruža usluge handlinga na 187 aerodroma širom sveta.

Konkurencija pri handlingu je, koliko sam mogao da istražim, rezultat direktive EU, koja je doneta 1996. i kojom je naloženo svim državama-članicama da donesu zakone kojima će se svi aerodromi koji godišnje imaju više od 2 miliona putnika, primorati da uvedu konkurenciju u oblast handlinga. Ja sam negde ranije čuo, ali ne mogu sada da nađem referencu, da konkretno na Heathrowu postoji šesnaest handlera (sada sam uspeo da pronadjem da sigurno te usluge tamo pružaju ASIG, Servisair, Plane Handling, SAS Ground Services, AFSL, pomenuti Swissport i tako dalje).

Sve u svemu, nema ni govora o bilo kakvom monopolu u handlingu, pa, samim tim, ni to što se desilo na Heathrowu nema veze sa time. Jasno mi je da se Katiću učinilo da je ovo sjajna ilustracija opasnosti od privatne svojine, ali jednostavno nije dovoljno istražio slučaj.

Dodatno, sve to što se desilo nema apsolutno nikakve veze sa samom upravom Heathrowa, već sa British Airwaysom, za koga je terminal i napravljen i čiji je direktor priznao da je kriv za sve probleme.

Higgsov bizon

Gospodin Nsarski se bavi fizikom i ima interesantan blog na B92. Danas ima post o akceleratoru u Švajcarskoj, isto kao i onaj akcelerator u Vinči koji je Dinkić zatvorio, samo mnogo veći. Uglavnom Nsarski je pojednostavio priču o svrsi tog akceleratora tako da je i meni jasna. Hvala mu. Pred kraj teksta osim fizike bavi se malo i finansiranjem nauke. Naime, ovaj mikser u Švajcarskoj košta 6 milijardi dolara i izgleda da se u velikoj meri finansira iz fondova raznih država. Kaže Nsarski da je 6 milijardi mala cifra jer toliko košta dve nedelje rata u Iraku. Činjenica da je rat u Iraku skup više govori u prilog povlačenju iz Iraka nego što opravdava finansiranje ovih mamutskih projekata.

Nsarski ima još jedno interesantno razmišljanje. Kaže da postoji mogućnost da ovaj akcelerator detektuje Higgsov bozon i kako bi se za hiljadu godina 2008. pamtila upravo po tome, a ne po skupljim ratovima koje su primitivci tada vodili. Možda je to tačno, ali zašto bi racionalan čovek vodio brigu o tome šta će njegov prah (proton) da misli o nečemu za hiljadu godina? Apsolutno neracionalno. Sud istorije ne treba da bude faktor kod donošenja političkih i ekonomskih odluka. Stoga, državno finansiranje ovog akceleratora nema smisla. Takođe, nema smisla voditi politiku iz perspektive pisca udžbenika srpske istorije iz 2500. godine kao što to kod nas radi Koštunica.

Ooops, I did it again

Majkl Mur i Hilari Klinton su poznati po srceparajućim pričama o američkom zdravstvenom osiguranju. Poznate su im priče ljudi koji ne mogu da priušte zdravstvenu negu, koje bolnice izbacuju na ulice i koji čak ponekad i umiru, sa sve nerođenom decom, jer ih zbog nemanja osiguranja bolnice ne primaju. Ponekad se doduše ispostavi i da njihove tužne priče nisu baš sasvim istinite. Tako je Klinton ponavljala priču o devojci iz Ohaja, zapošljenoj u lokalnoj piceriji, koja nije mogla da priušti zdravstveno osiguranje ni $100 koliko je koštao tretman pa su ona i njena beba zbog toga umrle. Ispostavilo se da je devojka imala osiguranje i da joj nikada nije odbijena usluga. Anegdote su sjajna stvar za kampanje, ali je poželjno da budu tačne. Izgleda da nisu baš svi doktori zli kako bi demokrate volele da ih predstave.

Ništa pametno

Pingvin je u komentaru na prethodni post ostavio link za radikalski ekonomski program. Mislim da taj dokument zaslužuje posebnu pažnju. Evo ga ukratko ekonomski program SRS:

• U uvodu radikali tvrde da su karakteristike njihovog programa skromnost i štedljivost ali sami sebe demantuju najavljujući pomaganje, štićenje, subvencionisanje preduzeća kao i uvozni protekcionizam. Sve ove mere itekako koštaju (kako budžet tako i građane) tako da nema reči o skromnosti i štedljivosti.
• Osnivaće nova državna preduzeća i razvojne banke koja će predstavljati zamajac privrede. Valjda 50 godina nije bilo dovoljno da shvate da država nije kvalitetan preduzetnik. Jedini zamajac koji bi ova preduzeća omogućila je zamajac smeha.
  
• Subvencionisaće izvoz, kao element razvojnog programa. Ukoliko preduzeća zavise od subvencija da bi izvozila onda ih čeka sudbina Zastave, koja je svojevremeno izvozila Jugo u Ameriku. Kome trebaju subvencije taj i ne treba da izvozi jer pomaganjem lošim izvoznicima odmažemo dobrim.
• Subvensionisaće i uvoz kapitalnih dobara, iako smatraju da je trgovinski deficit veliki problem. Ako nisu znali, teško je subvencionisati uvoz i smanjivati ga u isto vreme.
  
• Razvijanje banjske industrije jer je to ogromni neiskorišćeni turistički potencijal zemlje. Dogradnja infrastrukture i školovanje banjskih eksperata. Kao, ulagaće i ino-partneri.
  
• Uzimaće povoljne kredite da ulažu u proizvodnju a profite od proizvodnje će ulagati u servisiranje nagomilanih dugova. Pošto su državne firme inače veoma profitabilne ne samo što neće revitalizovati privredu kako planiraju već će i uvećati dugove.
  
• Smanjiće kamate i obaveznu rezervu kako bi smanjili inflaciju. Povećavanjem novca u opticaju se ne smanjuje inflacija već povećava, ali ne moraju radikali baš sve da znaju.
  
• Rast deviznih rezervi je po radikalima paradoks, takoreći iluzija, jer veliki trgovinski deficit bi trebalo da znači manje rezervi. U svakom slučaju takva situacija je, po njima, dugoročno neodrživa. Radikali će "devalvirati" valutu da bi podstakli izvoz. Možda usput izazovu inflaciju, ali o tom potom.
  
• Država će zapošljavati ljude u strateškim i produktivnim granama što su (ako niste znali): turizam, građevinarstvo, poljoprivreda i metaloprerađivački sektor. Samo tržište može da kaže koje su grane strateške, odnosno gde je Srbija najkonkurentnija. Državno određivanje prioriteta verovatno znači pogrešnu alokaciju sredstava i stvaranje gubitaša.
• EPS i NIS ostaju u većinskom državnom vlasništvu. Dobro možda NIS ne pošto su ga kupila braća Rusi.
  
• Podrška mladim i stručnim ljudima da dođu do stana. Verovatno garantovani krediti i slično. Doduše najavljuju i smanjenje poreza na promet nekretnina, što uvek pozdravljam.
  
• Osnivanje poljoprivrednih kooperativa. Što nije isto što i zadruge jer se zadruge osnivaju na nivou sela a kooperative na nivou okruga. Valjda su zbog loše geografske odrednice zadruge i propale. Doduše kooperative će biti u mešovitom državno-privatnom vlasništvu i članstvo će biti dobrovoljno. Ipak, stvarno nema potrebe oživljavati koncept koji je napušten čak i u Kini.
• Osnivanje poljoprivredne razvojne banke koja će uz male kamate finansirati poljoprivrednu proizvodnju. Već par godina nismo imali političke kredite pa smo zaboravili da se slabo naplaćuju. Zanima me da li će ovu instituciju nazvati Beobanka iz sentimentalnih razloga?
  
• Konačno, najavljuju žestok obračun sa korupcijom uglavnom pooštravanjem kaznene politike. Ipak, njihov program toliko uvlači državu u privredu da korupcija može samo da raste nikako da se smanjuje. Korupcija se leči liberailzacijom toga u ovom programu radikala nema ni u najavi.
  

Hvala Pingvinu na linku. Iako imaju ekonomski program u njemu stvarno nema ničeg pametnog. Nije da sam očekivao više ali sam ipak pomalo razoračaran.

Ponovo ništa

Pošto nemam pojma kakav je stav radikala po pitanju privatizacije, rekoh da pogledam šta im piše u programu. Odem na zvanični sajt, vidim da sa leve strane piše "Program i statut". Kliknem na taj link i dobijem sledeće - link na statut. Programa uopšte nema!

Pogledam statut, rekoh, možda im je program deo statuta, šta znam, kad, ni tamo nema ničega - 38 strana o unutrašnjoj organizaciji stranke. OK, treba i to, ali gde je program?

Jasno mi je oduvek bilo da radikali nemaju predstavu kako da ostvare to za šta se zalažu. Ali, očekivao sam makar da znaju zašta se u stvari zalažu. Makar da su napisali - "naš osnovni cilj je odbrana teritorijalnog suvereniteta Srbije i borba za nepriznavanje Kosova", ili "naš osnovni cilj je aneksija Bosne, Crne Gore, Makedonije i delova Hrvatske", ili bilo šta drugo.

Stvarno nisam očekivao NIŠTA.

Evrounijatski liberali

Dame i gospodo liberali i liberalke, pogodite kakvim su nas novim retoričkim ukrasom počastili: na nekom domaćem pravoslavno-antiglobalističkom portalu nazvali su ljude sa bloga Tržišno rešenje i časopisa Katalaksija (tj. nas) "evrounijatskim sekularnim libertarijancima koji nemaju nikakve veze sa srpskim narodom".

Ovim "pravoslavnim libertarijanciima" (!?) kako sebe nazivaju, zasmetalo je naše ismevanje ideje bojkota strane robe i stranih firmi, kao i naša tvrdnja da je slobodna trgovina najbolji promoter mira u svetu . U tekstu autora Željka Simovića "Iluzija Katalaksije i srpski slobodarski put", na sajtu www.antiglobalizam.com, pored slike Vojvode dr Vojislava Šešelja, naći ćete prosto fenomenalne stvari, poput ekstenzivnih citata Svetog Pisma i Nikolaja Velimirovića kojima se "opovrgavaju" navodi "evrounijatskih libertarijanaca", kaštigovanje srbomrzačkih politika Zapada, osuda "srborušilaštva", hvalospeve sistemu "srpskog pravoslavnog zadrugarstva" i ostale prosto neprepričljive smehotresne akrobacije i bravure, koje će vas, verujem istinski zabaviti.

Zemlja odbija da se zagreje - šta dalje?

Svi znamo da klimatski modeli IPCC prognoziraju vrtoglavi porast temperatura u 21 veku, kao rezultat ljudske emisije stakleničkih gasova, prevashodno CO2. Krajem 1990-ih, IPCC i mnoge američke egencije (recimo, Ministarstvo odbrane) su prognozirale da će do 2010 godine čitavi priobalni krajevi biti poplavaljeni zbog porasta nivoa mora koje će izazvati topljenje leda na Antarktiku i Grenlandu, a što će izazvati krizu neviđenih razmera.

Ali, avaj! 10 godina posle vrlo jakog El Ninjo događaja 1998 (zagrevanja planete pod uticajem tople vode u tropskom Pacifiku), globalna temperatura odbija da poraste. Od 1998 do danas, trend je ili potpuno ravan, ili blago negativan, zavisno do toga da li gledate satelitske ili zemaljske podatke. Od 2002 do danas trend je jasno negativan po svim podacima. Prva tri meseca 2008 su globalno najhladnija od 1999, a po nekim setovima podataka od 1989. Evo grafikona koji pokazuje kretanje globalne temperature nižih slojeva atmosfere koju mere sateliti NASA-e, a prikupljaju stručnjaci iz Remote Sensing System programa iz Kalifornije.


Obratite pažnju na prva tri meseca ove godine. Uzrok ovakvog zahlađenja je takozvani događaj La Ninja, kada iz neobjašnjivih razloga ogromna količina hladne vode iz dubina Pacifika dolazi na površinu i utiče na klimu sniženjem globalne temperature u celom svetu, i promenom vremenskih režima. Mnogi klimatolozi sada veruju da je od ove godine započela hladna faza takozvane Pacifičke oscilacije, kada ćemo imati mnogo više La Ninja događaja nego El Ninjo, što bi trebalo da rezultira višedecenijskim padom globalne temperature. Takva hladna faza je trajala od 1940 do negde 1976-7, kada je započelo doba domainacije El Ninja. Vrlo je moguće da je ove 2008 godine došlo do novog obrta. Ako je ovo tačno, svi klimatski modeli IPCC mogu da budu okačeni mačku o rep, da ne govorimo o strategijama "borbe s klimatskim promenama" poput ograničenja potrošnje fosilnih goriva, i slično. Što naravno ne znači da lobiji i antikarbon karteli neće izgurati cap-and-trade sisteme, uprkos globalnom zahlađenju, tj nepostojanju opasnosti koju bi taj sistem trebalo navodno da predupredi.

Osim temperature vazduha, i podaci koji pokrivaju temperaturu okeana takođe pokazuju da je od 2002 godine do danas došlo do blagog hlađenja okeana, što je takođe u frapantnom neskladu sa klimatskim modelima i katastrofičkim vizijama alarmista. Kao i tropska atmosfera, gde bi globalno zagrevanje moralo da bude triput brže nego na površini, a ono je zapravo sporije, isto tako modeli predviđaju znatno zagrevanje površine okeana koja bi onda emitovala toplotu u atmosferu. No, izgleda da i okeani odbijaju da se zagreju. Da ne govorimo o tome da Antarktik, mesto gde bi po modelima IPCC zagrevanje trebalo da bude najviše kad gledamo zemljinu površinu, takođe odbija da se zagreje tokom poslednjih 30 godina, štaviše, značajno se hladi (a poslednjih dve godine, površina pod ledom je najveća od kad se vrše satelitska merenja).

Ovaj kratki izvod iz nevolja klimatskih modelara i ekoloških aktivista u objašnajvanju gde se delo globalno zagrevanje, treba samo da nas podseti na činjenicu da lobiranje za smanjenje emisije stakleničkih gasova nema nikakve veze sa naukom, niti sa "brigom za čovečanstvo", već samo sa politikom i ideologijom, i to jednom od najgorih - ideologijom uništavanja civilizacije u ime njenog "spasavanja". Od nas se očekuje da žrtvujemo ekonomski rast drakonskim restrikcijama potrošnje energije, da bismo sačuvali profite kompanija koje su već uložile u tu stvar, i ideološke iluzije hiljada razočaranih komunista i anarhista kojima treba nova antikapitalistička utopija.

Ništa

Toma najavljuje da će se radikali, kada pobede na izborima, posvetiti životnim temama i konkretnim problemima građana, kao na primer izgradnji fabrika. Mislim da je očigledan nedostatak fabrika najkonkretniji problem građana u Srbiji. Jedna dobra petoljetka bi sigurno rešila taj problem. Činjenica da se političke fabrike koje su osnivane šezdesetih godina nisu baš najbolje pokazale ne mora da znači da je ideja sama po sebi loša. Evo primera jedne od uspešnijih fabrika iz tog vremena.

Radikali nikada ne pričaju o svom programu odnosno šta bi tačno uradili kada bi došli na vlast jer im je jasno da kada god nešto kažu izvale neku glupost. Kao što je to uradio Toma danas. Pored izgradnje fabrika Toma je još najavio i politiku zapošljavanja, rešavanje stambenih problema, školovanje, lečenje, poboljšanje uslova života na selu i asfaltiranje puteva. Naravno, nije nagovestio kako bi ovaj program sproveo već je celu državnu politiku spakovao u jednu rečenicu. Rispekt. Očigledno je da oni apsolutno nemaju predstavu šta bi radili kada bi formirali vladu i zbog toga su ovi jako retki programski ispadi vredni pomena. Ne bi nas radikali vratili u 90-te kao što se priča već bi nas njihovim arhaičnim intervencionizmom gurnuli u 50-te. Još nisu najavili radne akcije ali nije nemoguće da spremaju i u udarničke značke.

Pored FNRJ ekonomskog programa ono što još nude je bolja saradnja sa Rusima, odustajanje od EU i uvođenje četrdesetogodišnje žalosti zbog gubitka Kosova. Radikalski glasači bi trebalo da se zapitaju da li su zaista toliko patetični koliko SRS misli da jesu.

Radikalsko obdanište

Vučić ima plan za rešavanje problema nedostatka mesta u državnim obdanštima. Ako on bude gradonačelnik gradiće nova obdaništa. I to velika. Teško da je to najpovoljnije rešenje. Gradnja je skupa, traje godinama a kvalitet državnih obdaništa je i dalje ispod kvaliteta prvitanih. Ovo nije rešenje za građane koji sada imaju decu predškolskog uzrasta jer dok se nova obdaništa izgrade njihova deca će prerasti obdanište. Nije dobro rešenje ni za građane koji očekuju decu jer najavljuje uslugu lošijeg prosečnog kvaliteta.

Idealno bi bilo kada bi svi državni vrtići bili privatizovani i kada bi roditelji plaćali usluge direktno privatnicima. Usluga bi bila bolja a kapaciteti bi se brže povećavali. Nažalost, ovo možda i ne bi bilo popularno u predizbornoj kampanji. Verzija koja bi mogla da prođe je izdavanje vaučera roditeljima koji bi te vaučere mogli da koriste u državnim ili privatnim vrtićima. Bolji vrtići bi privlačili više vaučera a samim tim bi imali i više novca za širenje kapaciteta. Kapaciteti bi se širili samo tamo gde je usluga dobra. Drugim rečima dobri vrtići bi rasli dok bi loši stagnirali dok se sami na kraju ne bi ugasili.

Čak i roditelji koji nemaju mnogo novca bi mogli da priušte da svoju decu šalju u bolje privatne vrtiće, dok bi za nekoliko godina prosečan vrtić u Beogradu bio mnogo bolji nego što je danas. Konačno, ova varijanta ne mora da bude skuplja od gradnje novih vrtića i izdržavanja državnih. Naprotiv. Umesto finansiranja objekata prešlo bi se na finansiranje dece odnosno roditelja koji bi birali gde da potroše dobijeni novac. Ovaj plan je i mnogo jednostavnije primeniti. Posao grada bi bio da da novac roditeljima dok bi se za ostalo postaralo tržište.

Nije GSP nego Šarić

Biljana Srbljanović je najavila privatizaciju gradskih javnih preduzeća, doduše uz ogradu da neće biti privatizacije svih preduzeća i pod bilo kakvim uslovima, šta god da je time htela da kaže. U svakom slučaju prvi put čujem da jedan od kandidata najavljuje privatizaciju gradskih javnih preduzeća i to svakako pozdravljam. Bilo bi lepo kada bi nam kandidatkinja još objasnila koja preduzeća ne bi privatizovala i na koje uslove misli.

Hitler, Staljin i socijalizam

Marko i Slaviša su već raspravljali o različitim aspektima Hitlerove vladavine. Stvar koja je meni zanimljiva jeste da levičari izlaz iz nezgodne situacije da se Hitlerova stranka zvala nacionalsocijalistička radnička partija, i da je imala program na kojoj bi mnogi socijaldemokrati mogli da joj pozavide, pronalaze u uverenju da Hitler to nije mislio ozbiljno, već da je bio oportunista koji je shvatio da se u Nemačkoj vlast može osvojiti samo tako. Glumio je socijalistu, ali u duši je uvek bio samo nacionalista i antisemita.

Međutim, pasaž koji je citirao Marko pokazuje jasno da je Hitlerov antisemitizam takođe bio čisto instrumentalan; on je tražio žrtvenog jarca uz pomoć koga će mobilisati narod za svoju revoluciju (da, drugovi popravljači čovečanstva, Hitler je jedan od vas) i učvrstiti vlast. I posle mnogo razmišljanja i "ispitivanja raznih mogućnosti" zaključio je da bi Jevreji mogli biti ta grupa. Ništa lično, on zapravo i nije mrzeo mnogo Jevreje, već je hladno i racionalno zaključio da su oni najpogodniji za ulogu žrtvenog jarca; da je procenio da su to Poljaci, ili poslovni ljudi ili neko treći, izabrao bi njih.

Ako je tako, izgleda da strategija pranja ruku "progresivnih levičara" od Hitlerovog socijalizma ne prolazi baš najbolje; jer ako su cinizam i instrumentalno tretiranje ideologije razlog da se njeno privhatanje ne smatra relevantnim, onda bi se antisemitizam mogao smatrati jednako efemernom i slučajnom sastavnicom nacizma kao i socijalizam, jer je Hitler po sopstvenom priznanju Jevreje izabrao kao žrtve na osnovu taktičkog plana za osvajanje i očuvanje vlasti, a ne iz neke iskrene, principijelne mržnje. Nije bio toliko glup da zaista veruje u bajke o Jevrejima neprijateljima Nemačke. Samo ih je koristio kao oruđe protiv samih Nemaca.

Koje su pouke ovoga? Prva koja mi pada na pamet jeste potvrda genijalnosti Hane Arent i njenih analiza iz legendarnog trećeg toma "Izvora totalitarizma", gde ona dolazi do zaključka da totalitarnim pokretima sam sadržaj ideologija nije primarna stvar, već sam pokret, aparat sile i delirično uništavanje putem kontrolisanog genocida. Na desetinama i desetinama strana ona opisuje kako jedni te isti obrasci totalitarnog terora na skoro identičan način funkcionišu u Hitlerovom i Staljinovom režimu. Šta god pričali, šta god propagirali oni rade jednu te istu stvar - sprovode apsolutnu kontrolu i istovremeno vrše genocid nad delovima svog stanovništva. Staljin je uništavao kulake, ali i birokrate, partijsku levicu, pa partijsku desnicu, pa Čečene, pa Estonce, rečju koga je stigao. Kada se on pojavi na plenumu i kaže naprimer "kulaci u klasa koja odumire", onda to znači da aparat sile treba da krene u kampanju genocidnog uništavanja kulaka, da bi opravdao proročanstva lidera. Sledeći put Staljin prorokuje nestanak klase birokrata, što znači čistku u državnom aparatu. Hitler je pak uništavao poglavito Jevreje, ali isto tako i homoseksualce i fizički i mentalno bolesne Nemce. Ko zna kome bi se okrenuo da je stigao da završi sa prethodnim grupama - možda bivšim bogatašima u Nemačkoj, ili Slovenima, ili ko zna kome.

Ali, ono što spaja ova dva režima jeste totalitarnost njihovih ambicija i totalitarnost sredstava koja koriste. Ideologija je tu sekundarna stvar. Ipak, čisto logički gledano, totalitarni pokret se ne može zaodevati nekom individualističkom ili liberalnom filozofijom; on predstavlja apoteozu primata kolektivnog nad individualnim, i stoga je socijalizam ako ne suština totalitarizma, onda u najmanju ruku jedino i logično sredstvo koje on može koristiti u sprovođenju svojih ambicija. Na šta bi ličio Hitler koji priča o neprikosnovenoj autonomiji pojedinca u odnosu na državnu vlast? Ili koji bi popustio državnu konotrolu nad privredom? Ne, on mora da bude socijalista ako želi da bude totalitaran.