Još malo o deficitima

Unapred se izvinjavam na nešto dužem postu.

Liberali obično tvrde da je spoljnotrgovinski deficit manje-više irelevantan, ali da je budžetski deficit (i, posledično, javni dug) veoma opasan. Sa druge strane, "intervencionisti" vide u spoljnotrgovinskom deficitu veliku pretnju, a u budžetskom deficitu ne vide nužno problem, posebno ako je budžet "razvojni".

Ja mislim (naravno) da su liberali u pravu, ali iz pogrešnih razloga. Jednostavno, smatram da su i bilansi razmene sa inostranstvom i bilansi države, ovakvi kakvi su, prilično besmisleni. Zašto?

Što se razmene sa inostranstvom tiče, problem je što tu nema objektivno utvrdivih kategorija. Recimo, ako LaFarge izveze cement u Mađarsku, to se smatra izvozom. Ali, ako neko od tog cementa napravi zgradu, pa Mađar kupi tu zgradu, to se onda smatra kapitalnim prilivom (direktnom stranom investicijom). Zašto se prodaja cementa, stakla, cigala i peska "u rinfuzu" smatra izvozom, a prodaja svega toga pomešanog na nekom placu (u formi zgrade) se smatra "kapitalnim prilivom"? Drugi primer su takozvani "doradni poslovi" - firma uveze skrojene kapute i dugmad, pa onda zašije dugmad i izveze gotove kapute. Jedan način obračuna ove transakcije je "zašivanje dugmadi" smatrati uslugom, pa ovo tretirati "izvozom usluge". Drugi način je povećati uvoz robe za vrednost polugotovih kaputa i dugmadi, a povećati izvoz za vrednost gotovih kaputa. Odluka o načinu "knjiženja" je potpuno arbitrarna, a efekti na bilanse potpuno različiti.

Arbitrarne odluke posebno utiču na strukturu uvoza, koja posebno plaši neke naše ekonomiste. Tako kažu da nam je struktura uvoza veoma loša, jer ima previše potrošnih dobara. Ali, "potrošno dobro" je izuzetno arbitrarna kategorija. Da li su automobili potrošno dobro? Da, često, ali kada ih uveze zastupnik, pa proda Coca-Coli za njihove ljude na terenu, onda su oni osnovno sredstvo. Zaista, mnogo uvozne robe može da se smatra i "potrošnim dobrom" i "repromaterijalom/osnovnim sredstvom" - energenti, poljoprivredni proizvodi, automobili, kompjuteri i tako dalje.

Važno je skrenuti pažnju da ovo jesu tehnička pitanja, ali sa ozbiljnim političkim posledicama. Ako bi neko obračunavao kupovinu zgrada u Srbiji u izvoz, videlo bi se da je spoljnotrgovinski deficit mnogo manji nego što se misli, samo što nismo izvozili materijal, nego gotove proizvode. Izvozom se ne smatra ni kada US Steel Srbija uzme kredit u inostranstvu, pa kupi cigle na domaćem tržištu. Takva transakcija se smatra "povećanjem zaduživanja u inostranstvu". A, ako kupi uvozne cigle, to se smatra "uvozom", iako je novac za kupovinu došao od spolja. Znači, kupovina stranih cigli stranim parama se smatra dvostrukim "zlom" - i uvozom i zaduženjem u inostranstvu, iako NIKO od građana Srbije nije ni dotaknut ovom transakcijom.

Situacija sa budžetskim deficitom i javnim dugom je još gora. Recimo, država Srbija ne računa dug koji ima prema meni i svim drugim građanima koji uplaćuju penzijsko osiguranje u javni dug. Sasvim je jasno da će država nama morati da isplaćuje neke penzije jednog dana, to znamo mi, to znaju oni. To se u pravu zove "dug". Ali, niko nigde ne vodi nikakvu evidenciju, niti se to uzima u obzir kada država odlučuje da se dodatno zaduži. A taj dug je daleko veći od bilo kog drugog duga i njegova sadašnja vrednost se meri desetinama milijardi evra.

Državni budžet kakav danas postoji nije "budžet" u pravom, računovodstvenom smislu, već pre neka vrsta cash-flow bilansa, koji pokazuje novčane prilive i odlive, ali ne prihode i rashode u suštinskom smislu. Recimo, ne postoji stavka "amortizacija zgrada i opreme", prosto zato što niko ni ne zna šta sve od imovine država poseduje (ovo nije rečeno tek tako, zaista ne postoji jedinstveni popis državne imovine).

Dodatne arbitrarne odluke posebno pokazuju koliko je budžet sumnjiva kategorija. Ako usluge naplate putarine pruža sektor u Ministarstvu infrastrukture, onda su njihove plate deo budžeta. Ako, jednostavnim administrativnim aktom, sektor ministarstva postane javno preduzeće, odjednom se to više ne smatra javnom potrošnjom, iako se suštinski ništa nije promenilo - isti ljudi, koji rade po nalogu istih ljudi, rade potpuno istu stvar, za istu platu. Malo složeniji primer je sledeći - država želi da pomogne osobama sa invaliditetom. Umesto da im isplaćuje pomoć iz budžeta, država odluči da naredi firmama da zaposle osobe sa invaliditetom. Sve je "off the books", budžet nije ni taknut, porezi nisu povećani, kao ni javna potrošnja.

Sve ovo ne znači da je "beleženje" ekonomskih odnosa sa inostranstvom i budžetskih prihoda i rashoda potpuno besmisleno, već samo znači da treba biti svestan svih nedostataka. Na primer, komponente platnog deficita (robe, usluge, kapital) uglavnom nemaju smisla, jer se razvrstavanje transakcija po kategorijama obavlja na osnovu potpuno arbitrarno utvrđenih kriterijuma. Ali, "platni bilans", kao takav, nam ipak nešto govori. Što se budžeta tiče, on je veoma koristan za ministra finansija, jer mu omogućava da ima neku kontrolu nad delom troškova javnog sektora, ali ne i za bilo koga drugog.

Koga zanima dokaz svega što sam rekao, makar ovog dela koji se odnosi na fiskalnu politiku, neka pogleda tekst "On the General Relativity of Fiscal Language", koji su napisali Green i Kotlikoff, sa Harvarda. Iz zaključka: "Like time and distance, standard fiscal measures, including deficits, taxes, and transfer payments, depend on one’s reference point/reporting procedure/language/labels. As such, they too represent numbers in search of concepts that provide the illusion of meaning where none exists. Economists must accept this fact and acknowledge that much of what they have been writing and saying about fiscal policy has been an exercise in linguistics, not economics." Možda će vam trebati doktorat iz matematike da shvatite dokaz, ali ja im verujem da su proverili jednačine.

Deo koji jesam shvatio: "The private sector and the government are no different from a couple living under community property law. They jointly own everything and jointly determine how to spend it. Whether the government says a) “It’s all mine, but I’ll let you (the private sector) have some.” b) “It’s all yours, but I’ll take whatever I’d like.” or c) “It’s partly mine and partly yours, but I’ll determine how much of mine to give you and how much of yours to keep.” does not make an iota of economic difference."