Italija je jedina zemlja na svetu gde su izrazi 'komunisti' i 'fašisti' još uvek svakodnevno prisutni. Par (relevantnih) stranaka još uvek sebe ponosno zove komunistima, a fašisti su zvanično promenili ime ali ih tako zovu svi ostali. Izbori su sutra i prekosutra i Berluskoni vodi i po istraživanjima javnog mnjenja i na kladionicama. Kvota da on postane premijer se kreće oko 1.3, za Veltronija 3.5.
Mi bi trebalo da navijamo za Berluskonija, ali u prethodnom mandatu je bio toliko očajan da nema mnogo razloga da mu se veruje. Sada govori da će smanjiti poreze, ali govorio je to i prošli put pa ih nije smanjio, a potrošnju je povećao. Protivi se prodaji Al Italije Air Franceu i hoće da propalu kompaniju spašava subvencijama. Čak je Prodijeva vlada bila ta koja je počela neke delimične deregulacije, kao što su taksi usluge ili ukidanje posebnih dozvola za otvaranje radnji na određenim mestima (npr. frizer nije mogao da otvori radnju blizu nekog drugog frizera, sada može). A uostalom i Veltroni najavljuje smanjenje poreza, a pomaže mu i to što se odrekao klasičnih komunista na krajnjoj levici koji su tradicionalna prepreka deregulaciji.
Prema tome, ulog nije veliki jer ni razlike nisu velike i nema razloga očekivati mnogo od bilo koga. A ako jedna strana osvoji Kameru a druga Senat, možda budu prinuđeni da, kao Nemci, uđu u veliku koaliciju. Samo što se niko ne nada da bi u italijanskom slučaju to bilo stabilno. Ako se to dogodi, premijer može biti i neko treći i najzanimljivije ime koje se tu pominje je Mario Monti, ekonomista i predsednik Bocconija. Ne može se reći da je klasični liberal, ali kao ekonomista bi možda bolje razumeo problem.
Neko bi pomislio da Italija ima sve uslove da bude tržišno liberalna zemlja. Osim ukorenjenog trgovčkog i buržoaskog nasleđa iz srednjevekovnih gradova, Italija, za razliku recimo od Francuske ili Nemačke (ne i Austrije!), ima i tradiciju sjajnih ekonomista i liberalnih intelektualca. Izraženi regionalizam i lokal patriotizam bi trebalo da budu protivni jačanju države, kao i blagi prezir koji generalno imaju prema političarima. Ali očigledno da je iz nečega proizašao i taj kolektivizam koji je stvorio i komuniste i fašiste, a koji se i danas kada dođe do ekonomske politike prevodi u ekonomski patriotizam (nacionalni giganti, sprečavanje ulaska stranih banaka) i mandat državi da se meša u sve. Imam utisak da bi i tamo jedna prava liberalna stranka, kada bi je bilo, mogla lako da pokupi kajmak.
No comments:
Post a Comment