Znate da postoji ta priča o tome da niko ne voli da donosi loše vesti jer postoji opasnost da ga ubiju. Međutim, očigledno se od onda nešto debelo promenilo jer danas ako pričaš katastrofične priče ljudi te vole i cene, a ako kažeš "pa i nije tako loše" rizikuješ da budeš prezren.
Recimo, kakvi bi bili komentari na izjavu "Ekonomska situacija u Srbiji je verovatno bolja nego ikada u istoriji"? A na izjavu "Nikad nije bilo gore nego sada"? Sve dok kukaš kako nikad nije bilo gore, na sigurnom si.
Slično se desilo pre nekog vremena desilo kada je Vlada izašla sa novim podacima iz Ankete o životnom standardu u Srbiji. Anketa je pokazala da je procenat ekstremno siromašnih opao od 2002. do 2007. sa oko 10% na oko 6,5%. U stvari, broj 6,5% nije tačan, jer je u međuvremenu promenjena metodologija. Da je zadržana stara metodologija, broj bi bio oko 5%, što znači da se broj siromašnih prepolovio. Međutim, pogledajte komentare. Ljudi "znaju" da taj broj nije tačan i da u Srbiji živi mnogo više siromašnih.
O čemu se tu radi? Ja moram da priznam da ne znam. Čini mi se da ljudi jednostavno vole kukanje i narikanje, ne vidim drugo obrazloženje. Da je anketa pokazala da je u Srbiji 95% siromašnih, možda bi onda čitaoci Politike bili zadovoljni. Posebno je iritantno to što sam potpuno ubeđen da nijedan od komentatora ne spada u grupu siromašnih.
9 comments:
Caplanov "pesimistic bias" na delu, zar ne?
pored toga mislim da je tu na delu i najobicnija zavist. nije bitno koliko je meni bolje, bitno je sto miskovic ima mnogo vise od mene.
Ivane: Verovatno se zaista radi o "pesimistic biasu", ali mislim da se radi o jos necemu - neznanju i nerazumevanju brojeva.
Metodologija merenja siromastva je toliko komplikovana i duboko subjektivna, da joj ne verujem ni ja. Ali, iako ne verujem u BROJ, opet verujem u TREND. Poenta nije da je broj siromasnih MALI. Poenta je da je taj broj MANJI. To komentatori izgleda ne razumeju.
Mene veoma zanima kakve bi reakcije na ovu vest bile na B92 sajtu. Procenjujem da se ne bi previse razlikovale.
Gabriela:
Ima naravno i toga. Pitanje koje postavljam je - zasto im nije Miskovic smetao 2000. godine? On je i tada bio veoma bogat covek.
Pitanje koje postavljam je - zasto im nije Miskovic smetao 2000. godine?
ko kaze da nije? doduse tada je veca zvezda bio karic, pa se javnost vise koncentrisala na njega.
s sta ti mislis, kad mislis da nije, zasto nije?
Ljudi hoće da veruju da reforme ne valjaju, da je socijalizam bolji, i zato u svojoj glavi ignorišu činjenice. Svesno i nesvesno mi biramo fakte kojima pridajemo značaj i koje ignorišemo. Da je ta ista anketa pokazala da siromaštvo raste, itekako bi dobro razumeli brojeve.
Druga stvar, sa Miškovićem je to što ljudi misle da smo mi siromašni ZATO što je on bogat. Jednostavno misle da tako funkcioniše ekonomija To je drugačije od ljubomore, jer ako je u pitanju ljubomora, zašto nisu ljubomorni na Novaka Đokovića ili Vlade Divca? Zato što znaju da je njihov novac došao negde sa strane. Ali kad razmišljaju o jednoj domaćoj ekonomiji, pogrešno percepiraju da je većina siromašna ZATO što je manjina bogata. (Što ponekad i jeste slučaj, ali u tržišnoj ekonomiji kojoj se približavamo, uglavnom nije). To je svuda normalna pojava, zero-sum game fallacy, ali posebno u eks-komunističkim zemljama.
Mislim da nije stvar u tome da ljudi žele da veruju da je bilo bolje u socijalizmu. Naprotiv, ovi likovi bi i tada kukali. Nekima je to hobi (kao nama:) Samo je onda bio problem što to nisi mogao da radiš previše javno, pa si možda mogao (ako si želela ili bila naivna) da budeš pod utiskom da su ljudi zadovoljni.
Gabriela: Nisam siguran da shvatam pitanje. Da li je pitanje zasto narod misli da je siromastvo vece sada nego onda, ili zasto im tada Miskovic nije smetao?
Ako je prvo, onda mislim da odgovor treba traziti u ovom pravcu u kojem Slavisa govori - mnogi ljudi misle da je danas gore nego juce, a da ce sutra biti gore nego danas, uprkos svim dokazima, podacima i cinjenicama. Kako, zasto, nemam pojma. Jedno moguce objasnjenje je starenje - proslost=mladost=super, buducnost=starost=bedak. To nije nas specijalitet, tako je manje-vise u svim zemljama. I u SAD misle da im je sada losije nego pre 20 ili 30 godina.
Ako je pitanje zasto narodu Miskovic i slicni nisu smetali pre 10 godina, mislim da je veliki uticaj medija. Tada rec "tajkun" nije ni postojala. Odnosno, koristila se samo u Hrvatskoj, a ja sam se tome smejao. Mnogo toga se u medjuvremenu promenilo, ukljucujuci i percepciju korupcije. Mirko Marjanovic je, pored toga sto je bio premijer, bio i direktor Progresa. Bozu Djelica su razapeli na krst jer je imao akcije banke koje je prodao pre nego sto je postao potpredsednik Vlade. Karic je bio vlasnik Mobtela i ministar bez portfelja. To tada nikome nije smetalo.
Mislim da je kod nas više u pitanju mentalitet koji nalaže da se uvek kuka. Pa u Srbiji omiljene uzrečice kad te neko pita kako si, obično su "ne pitaj", "nikad gore", u najboljem slučaju "pamtim i bolje dane" ili onako otužno i neuverljivo "dobro". Kad kažeš nekom da si dobro ili ne daj bože "super" samo navlačiš sumnju da sa tobom nešto nije u redu. Probajte ići ulicom nasmejani, videćete u najmanju ruku čudne poglede prolaznika (mada moram priznati da se po mojoj subjektivnoj proceni ovo poslednje promenilo nabolje, i meni se čini da su ljudi ipak nekako srećniji, mada teško je priznati....)
Cuti, nemoj neko da te cuje... :)
Post a Comment