Keep it movin’

Slavišin post Znanje-imanje podsetio me na nedavnu vest. Evropski komesar za nauku, Janez Potočnik najavio je kampanju za promociju "pete slobode“ – slobode (kretanja) znanja. „Stare“ četiri slobode - slobodno kretanje roba, usluga, ljudi i kapitala u okviru EU – smatra se da su već slobodno-protočna na evrounijskom tržištu. Koliko je zaista to tako, posebna je priča. Meni je sada višestruko zanimljiv ovaj „peti element.“

Prvo, šta to „znanje“ čini novim elementom periodnog sistema evrounijske slobode? Znanje ne postoji po sebi. Ono može da se otelovi u robi, usluzi, ljudima i kapitalu. U svakoj od četiri postojeće „slobode“. Čak i u akademskom smislu znanje postoji kao roba (naučni tekst), usluga (podučavanje), čovek (naučnik) ili kapital (patent).

Drugo, recept je preuzet iz obrazovne sfere. Princip „mobilnosti studenata i nastavanika“ nekako je uvek imao više političku nego obrazovnu dimenziju u prvom planu („izgradnja evropske dimenzije obrazovanja“ itd.)

„Sloboda kretanja znanja“ za EU upravu znači da treba olakšati i podstaći kretanje naučnika po EU, kako bi EU postala knowledge society, i naravno, sve u skladu sa Lisabonskom agendom izgradnje najkonkurentnije privrede...Problem je što se „znanje“ koristi kao sinonim za „inovaciju“. Zatim, nije problem što EU ulaže duplo manje u R&D od SAD, već o efektima uloženog.

Evo nekih zanimljivih zapažanja iz dokumenta koji su pravili ljudi koji znaju kako se od znanja pravi imanje (The Innovation Manifesto). Prvo, obrazovanje i istraživanje nisu ista stvar i evropsko „univerzalno pravo na obrazovanje“ ima loš uticaj na razvoj istraživanja, posebno onih koja donose inovacije. Zatim, evropski univerziteti su homogeni i prosečni, umesto da se targetiraju najbolji ako se već ulažu državna sredstva:

As you all know, in Europe we have just the opposite system. Every institution believes or tries to convince its politicians that it is above average – which is a bit difficult to understand for a mathematician: everybody is above average?