Jeftina radna snaga

Tyler Cowen:

Ako hoćete da kupite Mercedes-Benz, nemačka radna snaga je za tu svrhu najjeftinija na svetu.

Vodič za izbornu krađu

Na blogu Democratist je objavljen vodič za izbornu krađu. Vodič je, doduše, prilagođen bivšim sovjetskim republikama, ali ga dovoljno sposoban političar može prilagoditi bilo kojim uslovima. Poenta je, između ostalog, da je plaćanje za izborni monitoring jedan od najboljih načina na koji Britanci mogu pomoći drugim zemljama (više o tome piše u ovom postu).

Ove stavove je na svom blogu komentarisao bivši ambasador Velike Britanije u Srbiji, Čarls Kroford. Između ostalog,ima dileme upravo povodom stranih posmatrača.

Why? Because the governments sending and supporting these missions suspect (not unreasonably) that whatever happens they are stuck with a bad outcome dragging in to the indefinite future, and so condemning it outright makes their job harder. Plus there is no outcome so scandalous and unjust that the UN will not proclaim it legitimate.


Krofordov blog je inače prilično zanimljiv. Pogledajte njegov poslednji post, o tome zašto su demokratije bolje osposobljene da izađu na kraj sa zemljotresima (tvrdi da postoji i nešto više od toga da su to bogate zemlje), a takođe je i linkovao na sjajnu satiru o vikarima Albertu i Džonu (Al Gor i Džon Edvards). Iz pričice:

Subsequent to his release from the mad-house, Vicar Albert returned to the pulpit with an evangelical fury not seen since John the Baptist himself. "Sinners!" he cried from the alter, to the astonished flock. "Behold the picto-gram of the hockey stick divine! By thy carbon ethers thou hast brought great righteous anger to the Lord God and his holy mother Gaia! Repent now, lest ye be damned to an eternity of summers most uncomfortable!" Upon which he presented for sale to the duly frightened parishioners the only two true paths to their salvation: Vicar Albert carbon indulgences and Vicar Albert arse-corks.

In due time Vicar Albert's curious wares found great favour in the royal courts of Europe, and soon vast pilgrimages of dandy-men and gentlewomen arrived at his worship house, begging from him the latest carbon forgiveness parchments and fine porcelain arse-corks, by which they could better display their fashionable piety to nature. In consequence Vicar Albert found himself with five fine manses, each more elaborate than the last, and for each a stately mews filled with a gilded coach and a twelve-stallion team.

Neoliberalizam, rehabilitacija reči

Već drugi put u poslednjih par nedelja nailazim na upotrebu ovog termina u svom originalnom značenju. Prvo Scott Sumner (i duža verzija) razlikuje klasični liberalizam od neoliberalizma i govori o skandinavskim zemljama kao neoliberalnim, a onda i libertarijanski Reason magazin objavljuje uvodnik sa naslovom "Smrt neoliberalizma".

Originalno značenje termina neoliberalizam je umereni liberalizam ili klasični liberalizam dopunjen socijalnom državom. Izraz je nastao u vajmarskoj i posleratnoj Nemačkoj, kada je grupa ekonomista htela da klasični liberalizam prilagodi duhu vremena, da bi tržišna ekonomija imala kakve takve šanse za opstanak u novom kolektivističkom poretku. Vremenom je to značenje zaboravljeno, a klasičnom liberalizmu su antiglobalisti počeli strateški dodavati prefiks "neo". Sam liberalizam je već bio na isuviše dobrom glasu, tako da je najbolje bilo prisvojiti taj termin za sebe, a klasični liberalizam preimenovati. Tako smo dobili neoliberalizam u današnjem značenju -- termin sa kojim niko sam sebe dobrovoljno ne identifikuje i koji označava u boljem slučaju ekstremni tržišni liberalizam, a u gorem socijalni darvinizam i korporativizam, što je opet miljama daleko od klasičnog liberlizma.

Ni Reason i Sumner ne pridaju mnogo važnosti ovim terminološkim razlikama, nego jednostavno koriste izraz neoliberalizam u svom originalnom značenju liberalizma socijalne države -- Reason čak kaže da se neoliberalizam drugačije zove "treći put".

Tito

Pošto je na prethodnoj temi povezanoj sa drugim svetskim ratom i komunizmom došlo do određene rasprave, palo mi je na pamet da priložim još nešto toj raspravi. Ovde je dokmentarni film O Titu iz 12 nastavaka koji je snimio i pre nekoliko meseci na HRT-u prikazao hrvatski režiser Antun Vrdoljak. Film je izazvao veliku pažnju, a bogami i pometnju među komunističkim simpatizerima u Hrvatskoj jer je voljeni komandant i rosno cveće prikazan kao cinkaroš u Kominterni, a bogami i kao dosta težak ratni zločinac (posebno videti 6 nastavak, koij je iz 6 delova. UPOZORENJE: sklonite decu pre nego što gledate ovaj deo). Porodica Josipa Broza je obećavala da će učiniti sve da "oteža snimanje filma", a provereni virtuelni levičarski dobošar Vikipedija post festum pokušava koliko god je moguće da ograniči štetu navođenjem koji je sve prvoborac optužio film za iskrivljeno prikazovanje druga Starog, i naglašavanjem da film na kraju i nije videlo toliko mnogo ljudi (koliko smo se plašili) iako je prikazan na HRT-u!!!

Ja sam gledao svih 12 nastavaka i prijatno sam iznenađen kvalitetom filma i nekim novim saznanjima koja on pruža. Ima tu i tamo ispada hrvatskog nacionalizma, i ceo film jeste u izvesnoj meri pravljen iz uske hrvatske nacionalne perspektive (velo malo ima o događajima u drugim delovima Jugoslavije, a najmanje o Srbiji). Ipak, toga je mnnogo manje nego u srpskim filmovima koji su pravljeni iz antikomunističke vizure. Recimo, Draža Mihailović je prikazan kao razuman čovek koji vodi politiku čekanja po instrukcijama Vlade iz Londona, kakvu su vodili svi antifašistički pokreti u Istočnoj Evropi (osim komunista). Komunistički pokret generalno nije tretiran kao antihrvatska ujdurma, nego sa jasnim razumevanjem političke filozofiej i tehnologije vlasti komunista svuda. Posebno su po mom sudu kvalitetne epizode koje se bave Titovim boravkom u Rusiji, učešćem U Kominterni i Drugim svetskim ratom.

Contracted City

Grad Mejvod u Kaliforniji će otpustiti SVE zaposlene. Iz LA Timesa:

The city of Maywood will lay off all city employees and begin contracting police services with the Los Angeles County Sheriff's Department effective July 1, officials said.

In addition to contracting with the Sheriff's Department, the Maywood City Council voted unanimously Monday night to lay off an estimated 100 employees and contract with neighboring Bell, which will handle other city services such as finance, records management, parks and recreation, street maintenance and others. Maywood will be billed about $50,833 monthly, which officials said will save $164,375 annually.

"We will become 100% a contracted city," said Angela Spaccia, Maywood's interim city manager.

Top Secret America

U novom Wašington Postu je izašao veoma zanimljiv poseban izveštaj Top Secret America, koji se bavi organizacijom i funkcionisanjem američkih obaveštajnih službi. Citat iz teksta:

Every day across the United States, 854,000 civil servants, military personnel and private contractors with top-secret security clearances are scanned into offices protected by electromagnetic locks, retinal cameras and fortified walls that eavesdropping equipment cannot penetrate.

854.000? Mnogo. Ali, ne samo da ih je mnogo, već se sistem veoma, veoma komplikovan. Na primer:

In the Department of Defense, where more than two-thirds of the intelligence programs reside, only a handful of senior officials - called Super Users - have the ability to even know about all the department's activities. But as two of the Super Users indicated in interviews, there is simply no way they can keep up with the nation's most sensitive work.

"I'm not going to live long enough to be briefed on everything" was how one Super User put it. The other recounted that for his initial briefing, he was escorted into a tiny, dark room, seated at a small table and told he couldn't take notes. Program after program began flashing on a screen, he said, until he yelled ''Stop!" in frustration.

"I wasn't remembering any of it," he said.

Besplatni peškiri na gradskim bazenima

To je bilo jedno od predizbornih obećanja "Najbolje partije" (tako se zvanično zove), koja je na nedavnim izborima u Rejkjaviku osvojila skoro 35% glasova. Osnivač partije je komedijaš Jon Gnar, a pored peškira obećao je i polarnog medveda u zoološkom vrtu. Takođe, obećali su i da neće ispuniti nijedno svoje predizborno obećanje i tako napravili dobru mozgalicu (čekaj, ako neće da ispune nijedno predizborno obećanje, to znači da neće da ispune ni obećanje da neće da ispune nijedno obećanje?).

Promotivni spot je vrlo zanimljiv, uz muziku iz pesme The Best Tine Tarner.

Ovde im je sajt, liči na sajt nekog američkog sitkoma.

Godišnjica

Danas je godišnjica ubistva dvojice značajnih ljudi čija je jedina zajednička stvar bila da su ih komunisti smatrali smrtnim neprijateljima. Obojica su ubijeni na isti način, od strane iste političke ruke, jedan od ruskih boljševika 1918, drugi od strane njihovih jugoslovenskih učenika 1946. Prvi je car Nikolaj II (čovek pod čijom vladavinom je Rusija počela da ekonomski rapidno napreduje a Nemci da je smatraju komercijalnim ruglom), koji je ubijen 1918 sa čitavom porodicom, a drugi general Draža Mihailović, Ministar vojni Vlade Kraljevine Jugoslavije u egzilu i komandant jugoslovenske vojske tokom II svetskog rata, koji je ubijen posle montiranog sudskog procesa 1946 i pokopan na nepoznatom mestu.

O tome gde se (post?)komunističke Srbija i Rusija danas nalaze najbolje svedoči činjenica da ni jedan od ove dvojice ljudi do danas nije zvanično rehabilitovan. Ruski Vrhovni sud je odbio da rehabilituje Cara Nikolaja, sa obrazloženjem da boljševici nisu doneli zvaničnu presudu protiv Cara, dok srpske vlasti kobajagi pokušavaju da pronađu mesto gde je Draža pokopan, ali odbijaju i dalje da ga otvoreno rehabilituju.

Ruzvelt da, Obama ne, stvarno?

Slavopojka FD Ruzveltu u National Review i frontalni napad na sve klevete i laži da je on produžio Veliku Depresiju i napravio išta loše uopšte.

Ja sam čitao i nisam iskreno mogao da verujem. U godini kad republikanci i "konzervativci" planiraju da naprave veliki comeback sa pro-tržišnom filozofijom i kritikom Obame kao etatiste, vodeći konzervativni list donosi hvalospev najgorem fašisti i kolektivisti u američkoj istoriji na tri strane!!! I kaže kako je on bio uspešan, a Obama nije. Nije dovoljno kompetentan. Zaista sa takvim zagovornicima "desnice" nikakav drugi neprijatelj Americi i nije potreban.

Nulifikacija

Istoričar Tom Woods, sa Mises instituta, izdao je knjigu koju su mainstream istoričari počeli da napadaju i pre nego što je izašla: Nullification, How to Resist Federal Tyranny in 21th Century. Ideja je stara i seže do vremena ratifikacije Ustava i dalje u kolonijalnu prošlost - države imaju pravo da ponište protiv-ustavne zakone koje donese centralna Vlada, prekoračujući svoje eksplicitno navedene kompetencije. U dubljem smislu, doktrina "nulifikacije" je srednje rešenje između secesije i slepe poslušnosti: onaj ko je praktikuje ostaje u Uniji, ali rezerviše pravo da odbaci neke federalne zakone, odnosno odbija federalnu vladu kao konačnog sudiju toga šta je ustavno, a šta ne (uključujući i Vrhovni Sud). Ova doktrina sledi direktno iz originalnog razumevanje Ustava kao "kompakta" između nezavisnih država koje imaju pravo u svakom trenutku da povuku svoju saglasnost, i koje su zapravo nosioci suverenita. Ovde države upražnajvaju svoj suverentitet rezervisanjem prava konačnog tumačenja ustavnosti federalnih zakona.

Woods analizira kako je ova doktrina istorijski nastala i kako je korišćena. Najpre su je formulisali Jefferson i Madison 1798 čuvenim rezolucijama Kentakija i Virdžinije kojima se poništavaju delovi Zakona protiv pobune (Sedition Act) kojim se direktno kršio prvi amandman tj sloboda štampe. Kasnije je "duh 1798" korišćen na nebrojeno načina, od odbrane odbeglih robova u Viskonsinu, poništavanja carina u Severnoj Karolini, do protivljenja pomorskoj blokadi koju je uveo Jefferson u Novoj Engleskoj. Woods kaže da je to stara, časna tradicija konstitucionalnosti u Americi, da se ona koristi i danas (recimo, odbijanje država da poštuju federalne zakone o medicinskoj marihuani, nacionalnoj ličnoj karti, ograničenjima dozvole nošenje oružja itd). I dodaje da bi se ista procedura mogla koristiti i za nulifikaciju Obamacarea i drugih stvari.

Ne treba ni naglašavati kakav eksplozivni potencijal ima ova knjiga, jer pruža neku vrstu priručnika ljudima u Tea Party sa argumentima zašto zalaganje za prava država (koje i levičari i neokoni jednako napadaju kao izraz rasizma i neokonfedearlne filozofije) predstavlja bolji pristup u ostvarenju ograničene vlade od investiranja u u političke bitke na nacionalnom nivou. Poslednja trećina knjige je sastavljena od klasičnih tekstova koji podržavaju nulifikaciju, od Jeffersona i Madisona, preko Calhouna do čuvenog sudije Ushera itd. Ideja je jednostavna - pokušaji da se stane ukraj jačanju države u Americi nastojanjem da se izaberu pravi ljudi u Kongres i Belu Kuću nisu dali rezultate. Čak ni slavni Regan nije učinio ništa da preobrne taj trend ka velikoj državi: samo ga je privremeno usporio. Šta ako bismo umesto jalovih nada u reformu federalne vlade tu vladu dramatično oslabili, korišćenjem originalne doktrine američkog Ustava za jačanje moći država? Ako se više ne bismo trudili da vladu reformišemo u pravcu libertarijanizma, nego učinimo irelevantnom?

Knjiga je vrlo jeftina i može se kupiti za 16 dolara na Amazonu. Ja sam je pročitao za pola dana. Svako ko je i malo zainteresovan za Ameriku i američku politiku ne treba da želi 16 dolara, jer će mu knjiga vredeti 100 puta više od toga! Ovde je jedan intervju sa Woodsom gde on predstavlja svoju knjigu i njene osnovne teze u intervjuu sa "Zombijem" (Robert Murphy sa Mises Instituta koji glumi mainstream novinara).

Jednostavno rešenje

Pre par meseci je izašla knjiga čiji autori tvrde da su našli lek za siromaštvo. Knjiga se zove "Just Give Money to the Poor". Evo kratkog objašnjenja:

Amid all the complicated economic theories about the causes and solutions to poverty, one idea is so basic it seems radical: just give money to the poor. Despite its skeptics, researchers have found again and again that cash transfers given to significant portions of the population transform the lives of recipients. Countries from Mexico to South Africa to Indonesia are giving money directly to the poor and discovering that they use it wisely – to send their children to school, to start a business and to feed their families.

Directly challenging an aid industry that thrives on complexity and mystification, with highly paid consultants designing ever more complicated projects, Just Give Money to the Poor offers the elegant southern alternative – bypass governments and NGOs and let the poor decide how to use their money. Stressing that cash transfers are not charity or a safety net, the authors draw an outline of effective practices that work precisely because they are regular, guaranteed and fair. This book, the first to report on this quiet revolution in an accessible way, is essential reading for policymakers, students of international development and anyone yearning for an alternative to traditional poverty-alleviation methods.

Meni deluje razumno. U indijskim novinama The Hindu je objavljen tekst sa nešto više informacija, a ovde je post Armanda Barrientosa, jednog od autora knjige, na blogu Ending World Poverty.

Štednja u Britaniji

U Spiegelu je izašao zanimljiv tekst o merama štednje u Britaniji:

According to economist Mike Devereux of the University of Oxford, the austerity program unveiled by George Osborne, 39, the youngest chancellor of the exchequer in 120 years, is more radical than anything the Greek government has approved to date. Even the famously icy hand of former Prime Minister Margaret Thatcher in the 1980s felt, by comparison, gentle.

This year, Great Britain has a record budget deficit of £174 billion, or about €197 billion ($248 billion), equal to 12 percent of gross domestic product. Osborne hopes to have almost completely balanced the budget by the next election in five years.

First, he forced almost every cabinet minister in Whitehall to come up with detailed plans on how to save 25 percent of their budgets by the end of the legislative period. The wailing had hardly subsided before Osborne struck again, telling cabinet ministers that 25 percent wasn't enough, and that he wanted them to describe what they would have to do to reduce their expenditures by as much as 40 percent.

The only public sectors Osborne intends to spare are the national health system and foreign aid. The bloodletting will also be less severe at the Defense Ministry. Everything else is potentially dispensable for Osborne. In the future, ministers will have to defend their budgets, million by million, before a tribunal made up of leading experts.

Kineska sela i gradovi

Kina je svet za sebe. Jedini put sam tamo bio još 1990. godine, doduše samo u Pekingu. Otišli smo ćale i ja turistički, tamo kupili 3 torbe svile, ćale je to prodao prijatelju koji je imao butik u Požarevcu i isplatili smo put. Peking mi je tada delovao veoma zaostalo. Na primer, vodič nam je rekao da "specifičan miris" dolazi od toga što najveći deo solitera nema kanalizaciju. Valjda koriste septičke jame, ali zamislite septičku jamu za 1000 ljudi. Ili, nije bilo ptica uopšte. Te godine je Peking bio domaćin Azijskih igara, pustili su par desetina hiljada golubova mesec dana pre početka igara, već nakon dve nedelje nigde nije bilo nijednog. Navodno su ih pojeli.

Elem, zemlja je bila zaostala i siromašna, ali nije bila "čudna", nekako je sve bilo prilično zaostalo, siromaštva je bilo bukvalno na svakom koraku. I tada mi je, iako klincu, bilo neverovatno da je civilizacija koja je napravila Kineski zid uspela da padne tako nisko. "Komunizam", reče mi ćale. (Uzgred, mislim da nije bio skoz u pravu. Komunizam svakako nije pomogao, ali je relativno zaostajanje Kine počelo mnogo, mnogo ranije.) Sećam se kada smo ušli na pekinšku železničku stanicu, pod je bukvalno bio prekriven stotinama ljudi koji su tu spavali, čekajući voz za rodni kraj koji možda polazi tek za par dana.

Fast forward 20 godina, u kojima se desilo mnogo toga, počev od liberalizacije, veoma brzog razvoja, urbanizacije i dobijate veoma, veoma čudnu zemlju. Čudnu, u kom smislu?

Pa, u smislu da se dešava mnogo teško objašnjivih stvari. Na primer, gradi se ruralni soliter, odnosno ogromna moderna zgrada u sred ruralne Kine.


Naime, selo Huaxi je izgleda najbogatije selo u Kini i odlučili su da naprave soliter. Kada malo o tome razmislim, ukoliko se farmer bavi isključivo gajenjem žitarica, može sasvim normalno da živi u stanu, ne trebaju mu štale i slične prostorije. Uzgred, evo kako izgleda ruralna Kina između Hangžoa i Šangaja. U Americi bi to nazvali urban sprawl.

Kao dodatnu čudnovatost, linkujem na tekst o kineskom gradu duhova. Grad Chenggong je nedavno napravljen, sve sa stotinak hiljada stanova i kompletnom infrastrukturom, jedini problem je što tamo niko ne živi.

Znači, sa jedne strane postoje relativno bogata sela, postoje prazni novi gradovi, ali tu su i ljudi koji sa sela idu u gradove i tamo ih živi po 50 (!) njih u stanu od 80 kvadrata.

Da li je ekonomija "teška"?

Katryk Athereye iz Banke federalnih rezervi Ričmonda misli da je vrlo teška, i da ne treba da verujemo blogerima i drugim amaterima koji imaju razne teorije na tu temu. Jedini koji je vlastan da kaže nešto o ekonomiji je "ekonomista" koji je prošao PhD programe i zna puno matematike i statistike. I još više od toga, čak i ako je prošao te programe ali ipak smatra da je "makroekonomija" jednostavna, i da se treba držati samo nekih opštih principa a ne kalkulacija svoje nadrinauke, on takođe nema ništa pametno da kaže, i treba ga ignorisati kao i svakog drugog plebejca bez PhD-ja.

Gotovo je komično koliko u ovom tekstu progovara lični interes i gotovo feudalno- aristikratska, staleška samosvest državnog planera koji bi da održi po svaku cenu iluziju o "ezoterijskoj mudrosti" (makro)ekonomije koju su u stanju da razumeju samo šačica posvećenih iluminata sa Harvarda i Stanforda, rukopoloženih od strane države da naučno menadžerišu stoku nerazumnu.

Naravno, ekonomija nije "laka" u smislu da se njeni zaključci često suprotstavljaju zdravom razumu i istinsko razumevanje zahteva znatan napor apstraktnog mišljenja (slično kao u filozofiji). Recimo, ideja da decentralizovano odlučivanje i ekonomska kooridinacija putem cena vodi porastu bogatstva, predstavlja znažan izazov prirodnom, antropomorfističkom iluzionizmu ljudi da samo ono čime se svesno upravlja i planira može da proizvede korisne rezultate. Ili zamislite ideju da povećanje zakonskih minimalnih nadnica šteti najsiromašnijima. Ili da povećanje zaštite domaćih roba vodi padu domaćeg standarda. Ili da nije bolje imati što veći izvoz. Ili da niske kamatne stope često mogu da budu gore po biznis od visokih kamatnih stopa. Ili da je recesija rešenje problema, a bum problem. Sve su to "teške" propozicije u izvesnom smislu, ali ne zato što je potrebno znati višu matematiku ili imati PhD sa Harvarda da bi se razumele, već zato što zathtevaju napor apstrakcije i spekulativnog mišljenja, i suspenziju zdravorazumskog načina gledanja na stvari. Svaki laik koji je u stanju da misli spekulativno i u apstraktnim kategorijama, u stanju da je da bolje shvati "ekonomiju" od čoveka sa PhD-jem, koji nije u stanju da spekulativno misli (ili nije motivisan da to radi, jer ga više cene ovako).

Ali,nije to ono što naš iluminat misli kad kaže da je ekonomija "teška". On misli da ekonomija nije stvar komplikovanog razumevanja logike ljudskog delovanja za koje je svako ko ume da misli sposoban, nego baratanja ezoetrijskim bajalicama, što su samo oni, iluminati, u stanju (recimo računanje fiskalnog multiplikatora, optimalne poreske stope, optimalne kamatne stope, razlike između potencijalnog i stvarnog GDP-ja, matematičko rearanžiranje Filipsove ili IS-LM krive...)

Dobar rezime kako izgleda kad "amater" sa odličnim poznavanjem ekonomskih principa i PhD mudrac koji se drži "mudrosti" moderne makroekonomije razgovaraju je ovde. Problem sa tezom da je ekonomija "teška" a da običan svet nije u stanju da je shvati je možda tačna, ali irelevantna, kao što vidimo iz snimka. Moderna makroekonomija je vrlo teška i opskurna disciplina, ali to još uvek ne znači da ima išta pametno da kaže o realnom svetu. Naprotiv, sve što ona ima da kaže odnosi se na virtuelni svet u kome cene i količine nisu određene individualnim akcijama ljudi, nego su "date" po pretpostavci. Dakle, nema ništa da kaže. Da bi se ekonomska realnost mogla opisati u matematičkim terminima, potrebno je ljudsko delovanje predstaviti kao automatsko prilagođavanje nekih agregatnih veličina, na isti način na koji se numeričko prilagođavanje zadatih veličina vrši u fizici i mehaničkom inženjerstvu. Nije slučajno da je Staljin komunsite nazivao inženjerima ljudskih duša, a svi zapadni socijalisti upravljanje društvom - "socijalnim inžinjeringom". Moderni ekonomista (onaj sa Harvarda koji ima posvećeno znanje, recimo ovaj iz videa) je vrhunski izdanak socijalnog inženjerstva, šraf u mehanizmu univerzalnog Gleichschaltunga.

Evo nekih teorijskih knjiga koje treba ljude da ohrabre da studiraju ekonomiju, iako ne znaju mnogo matematike ni makroekonomskog modeliranja, i da ih ubede da to nije nikakav nedostatak, naprotiv, da je matematički pristup savremene ekonomije najveća prepreka istinskom razumevanju ekonomskih fenomena.

Metodologija - Lionel Robbins, Ludwig von Mises.

Monetarna ekonomija - Murray Rothbard

Ekonomija i ekonomska politika - Henry Hazlitt, Frederick Bastiat 1, Frederick Bastiat 2

P.S. Evo jednog komentara sa mises.org

Igrice i političari

Gledajući linkovanu sliku, video sam da malo-malo pa kreće priča o nasilnim video igricama, koja verovatno sledi dinamiku izdavanja samih igrica (u leto, kada nema novih igrica, nema ni tekstova o njihovoj štetnosti). To me je podsetilo da prokomentarišem zakon koji je usvojen u Kaliforniji na predlog guvernera Švarcenegera još 2005. godine i kojim je zabranjena prodaja "nasilnih" kompjuterskih igrica deci i uvedena kazna od 1000$ dolara po "prekršaju".

Zar nije komično to što je tu priču pokrenuo guverner Arnold Švarceneger, najveća zvezda akcionih filmova u poslednjih nekoliko decenija_ Broj ljudi koje je on pobio u filmovima poput Konana, Crvene Sonje, Komandosa, Totalnog opoziva, Terminatora i ostalih je oko 400 (po ovoj listi u čije brojanje nemam razloga da sumnjam), a ovde je proglašen za čoveka koji je ubio najviše ljudi u filmovima ikada, u konkurenciji Stalonea, Klinta Istvuda i (pazite ovo!) Čaka Norisa.

E, TAJ Švarceneger je nekako spoznao da je igranje nasilnih igrica štetno i zabranio je njihovu prodaju deci. Neko će reći "Pa to već postoji kod filmova", ali ne bi bio u pravu. Naime, rejting sistem koji se primenjuje na filmove (i po kojem se većina Švarcenegerovih filmova, zbog nasilja, nalazi u najrestriktivnijoj grupi) je potpuno dobrovoljan. Znači, film je ocenjen, ali niko ne može da kazni bioskop koji pušta desetogodišnjaka da gleda film koji se PREPORUČUJE za starije od recimo 16 godina.

Sada je taj zakon došao na američki Vrhovni sud, koji treba da oceni njegovu ustavnost.

Amerikanci ne bi bili Amerikanci, kada već ne bi bilo formirano udruženje/lobi grupa za zaštitu prava igrača, pod nazivom Video Game Voters Network.

Zanima me samo koliko će vremena proći pre nego što u kampanji za predsednika Amerike, u jednoj od debata, ne budu pitali kandidate "Where do you stand on the violent games issue?".

Od komarca magarca

Pogledajte veoma zanimljivu sliku koja pokazuje frekvenciju novinskih izvestaja o (iz tadasnje perspektive) katastrofama koje nas čekaju u bliskoj budućnosti. U legendi je (koju možete videti ako kliknete na sliku) u zagradi dat broj potvrđenih smrti od tog uzroka.

O fašizmu u Dverima Srpskim

"Obavezno štivo" za danas: vrlo dobar tekst Borislava Đakovića u časopisu Dversi Srpske o ekonomskoj krizi. Đaković kaže da je ekonomski sistem zapadnog sveta danas mnogo bliži fašizmu, nego liberalnom kapitalizmu, i da shodno tome, jedino fašizam danas može i biti u krizi. Odlična "peleolibertarijanska" analiza fašističke ekonomske politike. Autor je na liniji Golbergovog "Liberalnog fašizma",Schivelbusch-ova "Tri Njudila" i savremenih paleolibertarijanskih argumenata.

Članak donosi i afirmativnu analizu političkog delovanja Ron Paula i Tea Parties. Kao i toliko puta do sada, pokazalo se da ćete sveže ideje mnogo pre pronaći na "margini", nego u etabliranim medijima. Čik nek Vreme, Nin ili Danas i Politika objave išta slično. Odjeci i reagovanja bi trajali nedeljama.

Integracija privatnika

Na Katalaksiji možete da pročitate izveštaj sa konferencije o reformi zdravstva u Srbiji od pre jedno 6 meseci, kao i odličan komentar Borislava Ristića. Između ostalog, razmatrano je i pitanje integracije državnog i privatnog zdravstvenog sistema.

Do pre jedno godinu dana sam i ja mislio da bi to možda bio korak u pravom smeru, ali sam od onda počeo da se ozbiljno premišljam.

Naime, prošlog leta sam se nešto glupirao na Dunavu i povredio rebra. Pošto su me bolela par dana, žena me ubedi da odem kod lekara, da proverim da ih nisam polomio. Odem u privatni "dijagnostički centar" u Požarevcu (rade neke osnovne analize, imaju ultrazvuk i rendgen), platim 20 evra, dobijem rendgenski snimak, lekar specijalista kaže "Nije ništa polomljeno, maži gel protiv bolova i proći će". Posle par nedelja je zaista i prošlo.

E sad, neko može da kaže "Pa glupo je što si platio, trebalo je da to dobiješ za džabe kod državnog lekara, kad već plaćaš doprinos za RZZO". Ili "Treba da postoji sistem koji ti omogućava refundiranje tih 20 evra".

To su dobri argumenti, ali poenta je da sam ja za 20 evra i manje od 20 minuta imao snimak u ruci i mišljenje lekara specijaliste. A to je super. U Americi sam sličan rendgenski snimak pluća platio 400 dolara i izgubio ceo dan. (Inače, nije moje iskustvo sa rebrima toliko specifično, žena i ja smo "izneli" dve trudnoće posetama privatnicima za 20 evra po poseti. Sve zakazano, sve na vreme, ne izgubiš ni pola sata po pregledu.)

Sve u svemu, u poslednje vreme sam sve skloniji tome da mislim da bi integracija privatnih lekara u državno finansiranje ceo sistem toliko poskupela i zakomplikovala, da bi se izgubila svaka razlika. Jednostavno, ako neko drugi plaća (država ili privatna osiguravajuća kuća), onda ne može lekar da mi snimi rebra tek tako, zato što je meni to palo na pamet. Morao bih prvo da odem kod lekara opšte prakse, da on utvrdi da me rebra baš bole (mada mi nikada nije bilo jasno kako to utvrde, valjda gledaju koliko glasno jaukneš kad te pritisnu na mesto za koje si im već tri puta rekao da te boli na pritisak). Onda bih uzeo uput i otišao kod specijaliste, koji bi me snimio i dao mišljenje, ali bi uz to morao da popuni gomilu formulara kako bi od RZZO naplatio snimak i pregled. A tu više nema nikakve konkurencije, država propisuje cene.

Elem, poenta je da, od kako sam za 20 evra i 20 minuta završio nešto što bi koštalo makar 100 evra, 4 sata i pola kila živaca u integrisanom sistemu, mnogo spremniji da cenim sadašnji haos na tržištu medicinskih usluga. Naravno, ne daj Bože da se ozbiljno razbolim, ali za ovakve manje-više rutinske stvari sistem funkcioniše brzo i efikasno (čitaj - jeftino).

Dakle, za mene je sadašnji sistem možda čak i BOLJI od single payer sistema u kojem, grubo govoreći, država plaća sve, a pacijent bira između državnih i privatnih lekara. Jednostavno, u takvom sistemu lekari su "privatni" samo na papiru, ali sve odluke moraju da donose u skladu sa državnim pravilima (kao što rekoh, ne mogu da me snime tek tako). Suština je da bez postojanja prave konkurencije na tržištu zdravstvenof osiguranja, prave reforme nema. Što kaže Borislav u citiranom tekstu, parafrazirajući Džefersona "Ako bih mogao da biram između potpuno transparentnog sistema državnog zdravstvenog osiguranja i sistema privatnog zdravstvenog osiguranja - bez ikakve dodatne kontrole javnosti, osim one tržišta - svakako bih izabrao ovo drugo."

Inače, setio sam se da napišem o svom iskustvu nakon što sam video da su na sajtu Udruženja privatnih lekara i stomatologa stavili link na Tržišno rešenje.

Blagodeti globalizacije

Ajde, Jano u izvođenju Faith no More na Exitu (Mike počinje i da peva negde oko 3:30).

Zabranom uvoza do velikog izvoza

Piše Dnevni avaz pre neki dan, a dojavljuje redovni čitalac nesoxy:

Ako inicijativa za zabranu uvoza sezonskog voća i povrća u BiH uspije dobiti potrebnu podršku, bh. proizvodi postali bi mnogo konkurentiji na domaćem tržištu, a uz to bi naša država imala i zavidne količine ove robe za izvoz.

Ovaj prvi deo rečenice, da bi zabrana uvoza dovela do boljeg položaja domaćih proizvođača, to je valjda tačno po definiciji. Ali, kako bi sad odjednom proizvođači koji danas ne mogu da se izbore sa konkurencijom na domaćem tržištu sutra postali konkurentni na izvoznim tržištima, to mi uopšte nije jasno. U stvari, oni i ne kažu da bi BiH proizvođači zaista bilo šta i izvezli, već kaže da bi "naša država imala i zavidne količine ove robe za izvoz". To što te skupe i nekvalitetne proizvode ne bi niko u inostranstvu kupovao, to im valjda nije problem. Otkud znam da su skupi i nekvalitetni? Pa zato što su mi tako rekli građani BiH odlukom da ignorišu domaće i kupuju uvozne proizvode.

Nesoxy u mejlu kaže da će, ako se donese ovakav zakon, u Bosni biti gladni kao u Severnoj Koreji, a ja sam mu odgovorio da to nema šanse da se dogodi, mi barem imamo razrađene švercerske kanale.

Sve u svemu, CEFTA je dobra ideja koja mnogim lobijima na svim stranama smeta. Sva sreća da sprovođenje nadgleda EU.

Stranac

Njujork Tajms je prošle nedelje u svojoj ekonomskoj rubrici imao zanimljiv, i kako se pokazalo, veoma provokativan članak. Na prvi pogled, članak se bavi teškoćama sa kojima se susreću mladi, fakultetski obrazovani Amerikanci na tržištu rada. Rekordna nezaposlenost mlade generacije je ilustrovana primerom Skota Nikolsona, koji pored solidnog proseka i pomoći uspešne i imućne porodice već dve godine ne može da nadje posao.

Medjutim, kao što se vidi iz oko 1500 gnevnih komentara, u tekstu se nalazi i jedna druga priča. To je priča o produženom detinjstvu, prezaštićenosti, maloj vrednosti fakultetskog znanja, precenjivanju sebe i, uopšte, lošim procenama u širem smislu reči. Naime, u tekstu se ispostavlja da je Skot diplomirao političke nauke, da je odbio posao od $40,000 godišnje, da ga izdržavaju mama i tata i da se prijavljuje na samo 4-5 poslova nedeljno. U suštini ovo je i tekst o suočavanju sa realnošcu života i dobronamernoj i požrtvovanoj porodici koja pokušava da ublaži muke odrastanja.

Na kraju, tu postoji i treća priča, a to su ton i uniformnost čitalackih komentara. Na razmaženog ali u osnovi pristojnog mladića se sručila lavina besa kao da je reč o ubici ili siledžiji. Skoro da nema čitaoca koji se nije ostrvio na njegov po svemu sudeći neutemeljen osećaj da je bogom dan za prestižan posao. Neki su išli toliko daleko da su istraživali statut njegovog univerziteta ne bi li dokazali da mu ni prosek nije tako visok kao što umišlja.

A mi koji smo u Srbiji ili iz nje, možda možemo da se zapitamo, koliko je produžena adolescencija uvreženi deo srpske kulture. Kakvi bi, na primer, bili komentari u "Politici" na dirljivu priču o diplomiranom dvadesetčetvorogodišnjem politikologu koji dve godine ne može da nadje posao? Lično bih očekivala daleko više komentara tipa "Nadam se samo da Dinkić čita ovo...", "Miladin je dobio milion dolara a ovaj momak samo traži posao...", "I onda se pitamo zbog čega dolazi do odliva mozgova...", "Tajkuni se bogate a raja gladuje..." itd. od onih kakve su dali čitaoci Njujork Tajmsa.

Najskuplji navijači na svetu

Najbizarniji primer u vezi sa svetskim prvenstvom je činjenica da je Gana platila sve troškove za 1,000 navijača da posmatraju utakmice na svetskom prvenstvu. Problem je nastao kada je Gana je prošla kvalifikacije jer vlada nije bila spremna da i dalje snosi troškove navijanja. Da su nastavili da plaćaju navijače Guyan možda i ne bi bio toliki tragičar meča sa Urugvajem.

Zašto treba navijati za Holanđane

Met Ridli navodi 10 razloga. Meni su posebno ubedljiva dva - osnovali su Njujork, a i Holandija je najbolji primer da, ako si dovoljno bogat, život ispod nivoa mora uopšte nije problem.

Ja ću sve jedno navijati za Špance.

Naučni, ekonomski i politički aspekt pisoara bez vode

Alex Tabarrok skreće pažnju na izuzetno zanimljiv tekst u novom Wired-u o problemima sa kojima su se susreli "tvorci" pisoara koji ne zahteva vodu.

Tekst prilično detaljno opisuje borbu između Džejmsa Kruga, "urinal evangelista", kako ga u tekstu zovu, i njegovih arhineprijatelja - vodoinstalatera. Vodoinstalateri, naravno, nisu rekli "Ostaćemo bez posla", već su rekli sledeće

But the reality is that plumbers protect the health of the nation. That’s how we think of our job.

Onda je Krug angažovao jednog stručnjaka koji je pokazao da su pisoari sa vodom u stvari opasniji, jer je vlažna sredina odlična za razvoj bakterija, a da stalno povlačenje vode širi bakterije po vazduhu. Nisu ni vodoinstalateri ludi, oni su angažovali drugog stručnjaka (za razliku od prvog koji je bio "environmental microbiologist", ovaj drugi je bio "environmental engineer and water specialist"), koji je pokazao da kroz filter u bezvodnom pisoaru ipak može da procuri vodonik sulfid i da su bezvodni pisoari u stvari prave tempirane bombe.

Krug se onda opametio i angažovao lobistu da, od grada do grada, lobira za promenu standarda. Prvi uspeh je imao u Pitsburgu. Onda su se i vodoinstalateri organizovali i počeli da prave mitinge širom Amerike zahtevajući zabranu.

Na kraju je otprilike postignut najbizarniji mogući kompromis:

When the code change was finally approved in 2009, it stated that water had to be piped to the waterless urinals. Standard plumbing still has to be done, but the water pipe is simply capped off behind the wall and never used.

Najskuplji grad

Lazar je već pisao da pivo u Luandi košta 6 dolara, a sada je i zvanično:

Foreigners plop down $15 for a cheeseburger, $150 for haircuts; $2,500 for a one-year gym membership and tens of thousands of dollars for rent.

Lazar je imao još zanimljivih tekstova o Angoli - ovde je tekst o saobraćaju, a ovde o izborima.

Boje dresova

Pitanje je - zašto neke zemlje odstupaju od standarda da im dresovi budu u bojama zastave?

Holandija je nekako najočigledniji primer, ali su tu i Italija i Nemačka. Plave boje nema nigde na italijanskoj zastavi, a nemački belo-crni dresovi takođe nemaju nikakve veze sa zastavom (ali imaju veze sa starom zastavom, koja je umesto žute imala belu, možda je to odgovor). Čak se sećam da je Nemcima dugo rezervni dres bio zelen (ovde piše da je to zato što su posle II svetskog rata Nemci prvu utakmicu odigrali sa Ircima, pa kao u znak zahvalnosti su nosili zelene dresove... deluje mi neverovatno da je to pravi razlog). Slovenija takođe odstupa od standarda sa forsiranjem zeleno-belih kombinacija.

Što se Holandije tiče, izgleda da je stara zastava umesto crvene imala narandžastu, a i njihova kraljevska dinastija se zove House of Orange-Nassau.

Slično pitanje je i zašto naši fudbaleri imaju dansku zastavu na dresu?

Regan, Tito, Musolini

Jedna od poslednjih stvari koje biste očekivali da pročitate u nekom govoru Ronalda Regana je pohvala korporativizmu i samoupravljanju. Nije li Regan bio veliki govornik i istovremeno veliki "konzervativac" i zagovornik slobodnog tržišta? Nekoliko neokon mislilaca su se još koliko prenedelju dana žalili da "nema novog Reagana", nikog ko bi sa njegovom doslednošću i retoričkom snagom branio načela slobodnog tržišta..

Ipak, u govoru održanom u Beloj Kući 1987 Reagan tvrdi kako je korporativizam, tj saradnja poslodavaca i radnika, i vlasništvo radnika nad sredstvima za proizvodnju budućnost, u Americi i na Zapadu (!):

I can't help but believe that in the future we will see in the United States and throughout the western world an increasing trend toward the next logical step, employee ownership. It is a path that befits a free people.

Walter Reuther was one of the first major labor leaders to advocate that management and labor shift away from battling over wage and benefit levels to a cooperative effort aimed at sharing in the ownership of the new wealth being produced. He was looking far beyond the next contract

Što je najperverznije, Regan vidi kooperative i sindikalizam kao sledeći logičan korak iz sadašnje forme kapitalizma u Americi gde veliki je broj ljudi samozaposlen ili ima akcije firmi u vlasništvu. To nije dovoljno, nego da bismo imali istinski progres neophodno je da svaka firma ima sindikat koji će da deli vlasništvo sa kapitalistima ("majku ti božju, pa to je ono Marksovo "fabrike radnicima"" - Tito, kad mu je Đilas izložio osnovne crte samoupravne doktrine). Da bismo imali istinski individualizam nije dovoljno da ogroman broj ljudi osniva svoje male firme, niti pak da ljudi poseduju akcije i obveznice - moraju da budu "suvlasnici" korporacija u kojima rade.

Teoriju "fabrike radnicima" do sad sam nalazio u raznim doktrinama: u sindikalizmu i anarhosindikalizmu, u Marks-Tito-Đilas doktrini samoupravljanja, u nemačkoj kvazisocijalističkoj shemi "kodeterminacije", na neki način i u Muslonijevom fašizmu. Jedino što do sada nikad nisam čuo je da neko zagovara "fabrike radnicima" kao preduslov ostvarenja - kapitalizma. Još manje bih ikad očekivao da advokata te teorije nađem u Ronaldu Reganu.

(Zahvaljujem Željku Simoviću koji mi je poslao Reaganov govor)

Gde ide kapital

B92 piše o stranim kompanijama i korupciji:

Član Saveta za borbu protiv korupcije Stjepan Gredelj kaže da je u logici kapitala korupcija normalna pojava i da je kompanije neće izbegavati ako nema nekog ko će im to zabraniti i ko će kontrolisati njihove klijente: "Zašto svetske kompanije beže u poludivlje banana države kakva je još uvek Srbija? Zato što je najlakše loviti u mutnom. Da sam ja kapitalista verovatno bih radio isto."

Imam vest za Gredelja: svetske kompanije ne beže u poludivlje banana države. Čak je jedna od velikih zagonetki druge polovine 20. veka bila zašto kapital nije odlazio iz razvijenih u manje razvijene zemlje. Ekonomisti su predviđali da će odlaziti, ne zbog lova u mutnom, nego iz ekonomskih razloga -- kapital je sa mesta gde ga ima više, trebalo da odlazi tamo gde je relativno oskudan, gde bi zbog toga ostvario veći profit. Ali to se nije dogodilo. To što vidimo da kapital odlazi u zemlje u razvoju je sitnica u odnosu na strane direkte investicije između samih razvijenih država. Ako pogledamo i samo Istočnu Evropu, kapital ide tamo gde je bolje poslovno okruženje, gde ima manje, a ne više korupcije -- ide u Baltičke zemlje pre nego u Bugarsku ili Ukrajinu. Po svim merilima, kapital radije odlazi tamo gde su institucije uređene i gde se ne lovi u mutnom. Ima neku logiku drugačiju od Gredeljove.

Prava i privilegije

U američkom Kongresu u toku je procedura usvajanja nove finansijske regulacije. Tekst zakona ima preko 2000 strana, a pošto ni u njih nije sve stalo, admiinistrativne agencije će dalje specifikovati kako tačno tumačiti pojedine regulacije. Pisci i sponzori zakona su Chris Dodd i Barney Frank, senator i kongresmen koji su verovatno najveći direktni krivci za nastanak krize, koji su bili umešani u dosadašnju i finansijsku regulaciju i politiku priuštivog stanovanja. Frank je onaj koji je 2003. izjavio da "Fannie Mae i Freddie Mac nisu u opasnosti of bilo kakve finansijske krize". Sada se novi zakon tragikkomično zove Frank-Dodd zakon. Marko je pisao o fenomenu da koliko god gluposti država napravi, ljudi i dalje ne gube poverenje u državu kao takvu i njene sposobnosti u načelu, nego okrive samo individualne političare ili konkretna rešenja i uporno traže nove koji će ovog puta uraditi sve kako treba. Ovo je ekstreman primer toga. Iako je čak i među glasačima demokrata prepoznato da su Dodd i Frank krivci ze prethodnu krizu, istoj dvojici se daje šansa da novim regulacijama isprave grešku. Možda će ovog puta ubosti.

Ali hteo sam da skrenem pažnju na jednu drugu stvar. Jedna od stvari predviđenih zakonom je Agencija za zaštitu finansijskih potrošača (koja nije tu da štiti vlasnička prava niti da oktriva prevare, nego da štiti ulagače od loših odluka menadžmenta). Ovo je zanimljivo ne iz ekonomskih razloga, nego iz socio-psiholoških. Ja sam ubeđen da je jedna od najvećih pretnji sa kojima se Zapad suočava osećaj "zasluženosti" koji su ljudi vremenom stekli (možda i nemam pravu reč, na engleskom bi se reklo 'entitlement'). To je osećaj da smo nešto zaslužili ili da nam nešto s pravom pripada.

Ovaj osećaj je glavni pokretač socijalna države. Manje bogati, iako su već po svetskim merilima veoma dobrostojeći i sa velikim životnim šansama od ostatka sveta samim tim što su rođeni u Americi, Francuskoj ili Švedskoj, ipak imaju osećaj da im od pripada više i da je neko dužan da im dodatno pomogne. Osećaj zasluženosti je i u osnovi mnogih vrsta intervencionizma, recimo antimonopolske politike. Ne samo da zaslužujemo da imamo, po standardima ostatka sveta ili po našim sopstvenim standardima pet godina ranije, superbrzi i supermoćni laptop, nego imamo pravo da putem države naložimo Intelu kako će i za koliko prodavati svoje procesore. Microsoft, nakon što je izmislio softver, sada nekako ima 'dužnost' prema nama da nam da ga da po povoljnoj ceni. Imamo 'pravo' i na zdravstveno osiguranje od tuđih para i na najsavremenije lečenje, lekovima i spravama koje su drugi za nas izmislili. Privilegije, kada smo se na njih navikli, postale su "prava".

Sada, u Srbiji mali broj ljudi investira, investiranje je još uvek rezervisano za boljestojeće. Zbog toga bi, nadam se, i tržišnim skepticima trebalo da deluje čudno da država posebno štiti one koji hoće da investiraju. Niko nije prinuđen da investira na berzi -- to je dobrovoljna aktivnost veoma slična kockanju. Uvek se može štedeti u kešu, evrima, dolarima, zlatu ili obveznicama. Ali zato što je Amerika uznapredovala do faze gde najveći broj ljudi makar indirektno, putem penzionih i drugoh fondova, investira, tamo se razvio osećaj zaslužnosti kakav imamo kod drugih stvari. Zato sada demokratama nije problem da predlože Agenciju koja će zaštititi sirote investitore od ćudi finansijskih tržišta. Jer igranje na berzi, a da se ne izgubi, je osnovno ljudsko pravo.

Američki progresivni socijaldemokrata je za ovo izgubljen, on već misli da svako rođenjem ima neotuđivo pravo na profit bez rizika. Ali zanima me šta srpski socijaldemokrata misli o ovoj Agenciji -- ako ima takvih među čitaocima.

Arhiva

Koga takve stvari zanimaju, na sajtu Time Magazinea možete naći sve tekstove koje je magazin objavio od 1923. godine. Ako na sajtu tražite tekstove u kojima se pominje Serbia i ako ih složite hronološki, dobićete sledeće tekstove.

Na primer, možete pročitati u članku od 21. marta 1923. godine o nedavno održanim izborima, kao i to da je Hrvatska seljačka stranka Stjepana Radića ostvarila odlične rezultate i povećala broj poslanika sa 49 na 70. Za Radića kažu " He is in favor of the separation of Croatia from the rest of Yugoslavia and setting his country as an independent republic." Zanimljiv je i članak pod naslovom "Montenegro: Cessession" od 4. juna 1923. A članak od 2.jula 1928. počinje sledećom rečenicom "Serbia was the traditional Land of Assassinations".

Sve u svemu, možda bi bolje bilo da deci, umesto udžbenika iz istorije, daju da čeprkaju po Time-ovom sajtu.

Važan rođendan

Na jučerašnji dan, pre 209 godina se rodio Frederic Bastiat. Mislim da je nemoguće pročitati njegovu Peticiju i ostati iskreni protekcionista.

Na Econlib sajtu možete pročitati njegova najvažnija dela (ako znate engleski), a na sajtu Global Booka možete naći i srpsku verziju knjige Zakon.

Citat iz knjige (koja je napisana u Francuskoj 1850.):

Ali, nažalost, zakon se nikako ne ograničava na svoje prave funkcije. I, kada prevaziđe svoje prave funkcije, to ne čini samo u nekim nevažnim i spornim pitanjima. Zakon je otišao dalje od toga; on je delovao direktno suprotno svojoj sopstvenoj svrsi. Zakon je korišćen da uništi svoj sopstveni cilj: primenjen je za uništavanje pravde koju je trebalo da održava; za ograničavanje i uništavanje prava koja je, po svojoj stvarnoj nameni, trebalo da poštuje. Zakon je stavio kolektivnu silu na raspolaganje beskrupuloznim ljudima koji žele da, bez rizika, eksploatišu ličnost, slobodu i svojinu drugih. Pretvorio je pljačku u pravo, kako bi zaštitio pljačku. I pretvorio je zakonitu odbranu u zločin, kako bi kaznio zakonitu odbranu.

Kako je ostvareno ovo izopačenje zakona? I kakvi su rezultati?

Zakon je izopačen pod uticajem dva potpuno različita uzroka: glupe pohlepe i lažne filantropije.

Letnji seminar u Češkoj

Češki Liberalni institut od 13. do 18. avgusta organizuje letnji univerzitet liberalnih studija. Predavanja će drzati profesor ekonomije sa George Mason univerziteta, Daniel Klein, i njegova žena Charlotta Stern sa Svedskog instituta za društvena istraživanja.

Cena je 2200 čeških kruna (navodno oko 100 dolara), u šta je uključen smeštaj i prateća literatura. Ako je neko od čitalaca zainteresovan za više detalja neka se obrati Kleinu na dklein@gmu.edu. On je vrlo pristupačan i lako ćete uspostaviti komunikaciju.

Tekst o teoriji firme

Za one koje zanimaju ezoteričnije teorijske stvari, moj tekst "Firm as a Nexus of Markets" biće objavljen u francuskom časopisu Journal des Economistes et des Etudes Humaines. Ako ništa, ponosan sam što ću izaći u žurnalu gde su objavljivali Bastiat, Say, Pareto, Walras, Cobden, Molinari...:)

Moj prilog, međutim, nije ništa revolucionarno, bar ne na prvi pogled.:) Jednostavno, napadam grešku koju su počinili po mom sudu Mises i Rothbard, a u tome su ih sledili Peter Klein, Nicholai Foss, Langlois i drugi, kada su pokušali da nakače austrijske argumente vezane za preduzetništvo i monetarnu kalkulaciju na sliku firme kao hijerarhije i centralno-planskog mehanizma koju je nametnuo Ronald Coase i njegovi učenici. Moj argument je da se austrijska teorija preduzetništva i kalkulacije mnogo bolje uklapa u jednu sasvim drugačiju teoriju firme, koju su ponudili Demsetz i Alchian, Jensen i Meckling, Fama, Cheung i drugi, koji firmu vide kao skup ugovora i dobrovoljnih aranžmana individualnih agenata - dakle u osnovi kao tržišni mehanizam. Cela galama oko razlike između "tržišta" i "firme", uloge transakcionih troškova u nastanku firme itd je stoga u osnovi bespredmetna. Ja pokušavam da pokažem se Misesovi i Rothbardovi opšti metodološki i teorijski postulati mnogo bolje uklapaju u ovakvu sliku firme. Ako bi firma bila hijerarhija i centrlano-planska ustanova ona bi onda bila deo problema, a ne deo rešenja, tj iz austrijske perspektive ne bi imala nikakav razlog da postoji (jer bi remetila ekonomsku kalkulaciju).

Koliko me je urednik obavestio, jedan od ovih citiranih Austrijanaca (najverovatnije Foss, rekao bih) je najavio da mu se moja inovacija uopšte ne sviđa, i da će da napiše kritiku, koja će da ide u istom broju.

Ledolomac

Nedavno sam pročitao knjigu ruskog istoričara Viktora Suvorova (alias za bivšeg oficira GRU Vladimira Rjezuna) "Ledolomac" (ruski "ledokol", eng Icebraeker). Ne znam da li je knjiga prevedena na srpski, ali je u Rusiji i IStočnoj Evropi, pa čak i u Nemačkoj izazvala pravu revoluciju svojim revizionističkim tumačenjem drugog svetskog rata. U Poljskoj i baltičkim republikama knjiga je zvaničan udžbenik istorije u školama. Ukratko Suvorovljeva teza je da nije Hitler započeo Drugi svetski rat, nego Staljin, nastavljajući Lenjinovu misao da samo veliki svetski rat može dovesti do planetarne pobede komunizma. Suvorov tvrdi da je Staljin pomagao Hitlera sve vreme sa ciljem da ovaj započne rat protiv Zapada koji bi bio dug i iscrpljujući, a da onda on, Staljin, priskoči u pomoć porobljenoj Evropi, i "oslobodi je" kako od fašizma tako i od kapitalizma. Kodno ime koje je Staljin dao Hitleru bilo je "ledolomac"; ledolomac koji će probiti led kapitalizma napadom na Francusku i Britaniju, a onda će Crvena Armija doći da dovrši posao. Suvorov analizira mnoge detalje koji upućuju na to da je Staljin pripremao napad na Hitlera između 1939 i 1941, i da je 6 jul 1941, dakle samo dve nedelje posle početka operacije Barbarosa bio predviđen za lansiranje kampanje "oslobađanja" Evrope od Hitlera. Po ovoj interpretaciji Hitler je napao Sovjetski Savez iz preventivnih razloga jer se Staljin približio na 200 km od jedinog naftnog nalazišta u Rumuniji odakle se snabdevao Vermaht, i da je razlog zašto je Crvena Armija bila tako strašno potučena prvih nedelja rata sa Hitlerom bio ne navodna nespremnost za rat, nego nespremnost za defanzivni rat, jer su pripreme vođene za osvajanje.

Knjiga je izazvala veliku pometnju, posebno u Nemačkoj, jer je krajnja konsekvenca zapravo bila da je Hitler nehotice spasao zapadnu civilizaciju od komunizma svojim preventivnim napadom na Staljina. Da je sačekao još koju nedelju, i dozvolio da Staljin napadne prvi kako je planirao, Rusi bi osvojili već do kraja 1942 celu Evropu i uveli komunizam od Atlantika do Vladivostoka. A "narodne vlasti" Francuske, Holandije, Velike Britanije i Belgije bi držale 70% svetskog kopna, tako da bi skoro čitava Azija i Afrika automatski potpale pod komunizam. Iz ove vizure je ishod II svetskog rata bio veliki poraz za Staljina, jer nije osvojio glavnu nagradu, Zapadnu Evropu i kolonije. Da je to uspeo, ceo svet bi (osim dve Amerike, barem neko vreme) bio komunistički.

Ovde je sajt Viktora Suvorova, a ovde odličan ruski film o knjizi Ledokol, koji donosi čitave segmente iz knjige, detaljnu priču o svim elementima Suvorovljeve teorije i mnoštvo dokumentarnih snimaka iz 1930ih i ranih 1940ih. Nažalost, film ne mogu da gledaju oni koji ne znaju ruski, jer nije titlovan. Film ima tri dela, od kojih svaki traje po više od dva sata! Ako znate ruski, nećete zažaliti za izubljeno vreme!

Rezultati ulaganja u državno obrazovanje

Levo je porast potrošnje po učeniku u američkim državnim školama, u konstantnim dolarima (stvarni rast, bez inflacije). Desno su rezultati učenika na standardizovanim testovima u istom periodu.

Kliknite na sliku za uvećanje.

Jenki eksperti protiv švapske domaćice

U celoj ovoj gunguli oko grčkog kolapsa i mera kojima evropske vlade pokušavaju da ograniče štetu i spreče sličnu krizu u drugim zemljama, jedna okolnost je nekako izmakla pažnji. Naime, barem u Evropi, učenje Lorda Kejnza o borbi protiv recesije državnom potrošnjom i visokim deficitima je potpuno napušteno. Tiho, bez famfara, lovorika, panegirika njegovoj genijalnosti i gluposti liberala, sa kojima je pre godinu, godinu i po dana rehabilitovano, sada se to učenje otpravlja natrag na "smetlište istorije" gde je decnijama tavorilo. Jedna za drugom, evropske zemlje, u tišini smanjuju državnu potrošnju i povećavaju poreze da bi uravnotežile budžete i izbegle dužničku krizu, a da recesija čestito nije ni prošla. Razlog je jasan - veliko zaduživanje, enormna potrošnja i deficiti budžeta prete da drastično smanje vrednost državnih obveznica (tj mogućnost daljeg zaduživanja) i izvrše time pritisak ili ka inflaciji, ili ka potpunom slomu države blagostanja. Prvi jeretici zdravog razuma su opet Irci, koji su drastično skresali potrošnju države, uključujući smanjenja plata i otpuštanja u javnom sektoru, Grci su to još ranije morali da urade pod pritiskom ekonomskog kolapsa zbog duga, Velika Britanija takođe (mada ne zbog kolapsa), dok Nemačka priprema najveći projekat smanjenja državne potrošnje u poslednjih 40 godina. Po napisu na srpskoj stranici BBC'ja evropske vlade usvajaju naveliko ono što je Angela Merkel još ranije nazvala doktrinom švapske domaćice, što će reći, štednja i škrtost.

Naravno, "progresivna" vlada s druge strane Atlantika je vrlo nezadovoljna, misli da bi ovo moglo da "produbi recesiju", a njeni progresivni eksperti su van sebe od užasa: ima li šta opasnije, gluplje, idiotskije od mera štednje i kontrole deficita u recesiji ili tek po izlasku iz recesije? Pa za ti idioti nikad nisu čitali Kejnza, te ne znaju da smo svi mi u "zamci likvidnosti", i da je jedini lek da država besomučno troši i zadužuje se? Balansiranje budžeta u recesiji - pa zar to nije recept za Veliku Depresiju, do koje je sličnim merama doveo Herbert Huver svojevremeno?

Čudno, Amerika kao da uvek ide protiv trenda. Tradicionalno smo bili naviknuti na američke vlade koje generalno prednjače u odnosu na evropske u ekonomskom liberalizmu (uz sve ograde). Sada vidimo da je američka vlada, naprotiv, poslednji bastion ortodoksnog kejnzijanizma u svetu, koji, pod teretom dugova i deficita, napuštaju i najortodoksnije levičarske vlade u Evropi.

Promena pravila u fudbalu

Richard Epstein, poznati američki pravnik, u kolumni za Forbes poziva na promenu nekih pravila u fudbalu.

Prvi predlog se svodi na smanjivanje značaja penala, odnosno da se, po ugledu na basket, gol iz igre važi dva poena, a iz penala jedan poen. Meni ovaj argument ima logike iz barem dva razloga. Prvo, zato što penal često predstavlja zaista drakonsku kaznu za relativno mali prekršaj poput, recimo, igranja rukom na 15 metara od gola. Drugo, ovo bi smanjilo podsticaj igračima da teatralno padaju u šesnaestercu, već bi imali motiv da ostanu na nogama i probaju da postignu gol iz igre. Problem sa ovime je što se odbrambeni igrači onda podstiču da igraju rukom na gol liniji i tako smanje broj primljenih poena sa dva na jedan, ali se i to može rešiti po ugledu na basket - i u basketu postoji silazna putanja, kada sudija priznaje koš iako lopta nije prošla kroz obruč.

Drugi predlog je reformisanje sistema faulova, odnosno crvenih i žutih kartona. Epstain ispravno primećuje da se kazna za oštar start veoma razlikuje u zavisnosti od toga kada je prekršaj načinjen. Ako neko bude isključen u 10. minutu igre, klub igra sa 10 igrača celih 80 minuta. Ako je isključenje zaradio u 85. minutu, tim igra sa 10 igrača samo 5 minuta. Znači, ogromna razlika u kazni koja uopšte ne zavisi od težine prekršaja, već samo od trenutka kada je prekršaj učinjen. Epsteinov predlog je da se igrač "odstrani" sa terena samo na određeni vremenski period, u zavisnosti od težine prekršaja. Naravno, ako napravi neki baš grub start, igrač biva izbačen do kraja utakmice, ali u igru može da uđe drugi igrač nakon protoka određenog vremena.

Meni ovi predlozi veoma imaju smisla pre svega zato što bi značajno umanjili uticaj sudije. Mislim da bi sledeći sistem imao smisla:

1. Svaki faul podrazumeva isključenje igrača na 2 minuta.

2. Grub faul (ili neki drugi prekršaj, poput namernog igranja rukom), za koji bi igrač bio kažnjen žutim kartonom, se kažnjava isključivanjem igrača na 10 minuta i žutim kartonom.

3. Veoma grub faul (i sve ostalo što bi bilo kažnjeno crvenim kartonom), podrazumeva isključivanje igrača sa utakmice i mogućnost da za 20 minuta u igru uđe drugi igrač. Drugi žuti karton igrača isključuje do kraja utakmice, a novi igrač ulazi za 10 minuta.

4. Kada klub ima 3 trajno isključena igrača, svako sledeće isključenje je "trajno".

Što se poena tiče, meni se čini da značaj penala treba i dodatno smanjiti, odnosno da bude recimo 1 poen za penal, 2 za gol iz slobodnog udarca i 3 za gol iz igre.

Sa manjim brojem igrača na terenu i sa povećanim značajem gola iz igre, čini mi se da bi smo gledali lepši i zanimljiviji fudbal. Taktika "padni čim priđeš šesnaestercu jer smo dobri u skoku" bi se i dalje isplatila, ali manje nego sada.

Takođe, mislim da je vreme da umesto da se igra 45 minuta "prljavo", poluvreme lepo traje 25 ili 30 minuta, ali da se vreme zaustavlja kada lopta nije u igri.

Međutim, imajući i vidu ekstremnu konzervativnost FIFA, koja čak ne želi ni da uvede mogućnost sudiji da pogleda snimak pre nego što donese konačnu odluku, ne očekujem bilo kakve promene u pravilima.

Globalizacija

Doner Kebab je napravljen u Berlinu, a kineski kolačići sudbine u San Francisku.

Srbijaaaa!

Jedan od onih trenutaka kad mi je drago što nisam u Srbiji, i što ne moram baš često da dolazim.

Pre neki dan su uhapšeni Miloš Simović i Sretko Kalinić, dvojica od odbegle ekipe Zemunskog klana koji su ubili Đinđića. Posle neke svađe, Simović je u Zagrebu upucao Kalinića, ali je ovaj preživeo, i u bolnici otkrio atentatora. Osim toga, obećao je hrvatskoj policiji da će reći sve o mnogim ubistvima koja je počinio, ali i o političkoj pozadini Đinđićevog ubistva. Posle nekoliko dana uhapšen je i Simović. I on je nešto pričao o političlkoj pozadini.

Dan ili dva posle ovih događaja, pojavio se na medijima Boro Banjac, bivši načelnik kriminalističke policije koga je Koštuničin ministar policije Jočić smenio posle Sablje. Po Banjčevim rečima, Jočić ga je smenio onog trenutka kad mu je saopštio da je locirao Bagzija u Grčkoj i predložio da pošalje njega, Banjca, sa ekipom, u Grčku da saslušaju Bagzija. Istovremeno, Banjac je snimio Bagzijeve razgovore telefonom s advokaticom Biljanom Kajganić koja ga je ubeđivala da lažno svedoči kako je po Čumetovom nalogu organizovao da ubiju legendarnog Gavrilovića 2001, i kako je ona sve dogovorila sa Jočićem i Bulatovićem (šefom BIAe i hapšenim u Sablji zbog kontakata sa Zemuncima). Sadržaj transkripta je objavio Miloš Vasić u Vremenu i zato je bio tužen. Specijalni sud nije dozvolio advokatu Đinđićeve porodice Popoviću da vidi te transkripte.

Dakle, vraća se stara priča, koja ovaj put dobija solidniju potvrdu kroz iskaz bivšeg vrhunskog policajca koji je smenjen samo zato što je pronašao Bagzija! I kroz najavu dvojice bivših Zemunaca da će pričati, od kojih bi barem jedan, po rečima upućenih, mogao dosta da zna (Simović). Dakle, "Dragi Aca" (Tomić, Koštuničin savetnik i kasniji šef Vojne bezbednosti) i Rade Bulatović (takođe savetnik i posle šef BIAe) viđaju se sa Zemuncima i Legijom više puta nekoliko nedelja pred Đinđićevo ubistvo. O čemu oni pričaju sa Legijom tada? Možda o istom onom o čemu su pričali pred pobunu Crvenih beretki u novembru 2001 kada je po dokumentima Vojne bezbednosti koji su već korišćeni na sudu Aca Tomić dao Legiji garancije da Vojska neće intervenisati. Da li su mu i ovaj put date slične garancije? Meni se čini gotovo izvesnim da jesu. O čemu bi drugo Legija i Duće pričali sa Tomićem i Bulatovićem dve nedelje pred atentat? Svakako ne o ribolovu i fudbalu. Da ste vi na mestu Legije i Zemunaca, da li bi ste vi rizikovali da ubijete predsednika Vlade a da niste sigurni da Vojska neće sutradan da ubije vas? Oni se nisu usudili bez takvih garancija da pokrenu pobunu na autoputu. Ne verujem da bi se usudili da ubiju Đinđića.

Dalje, ministar pravde i ministar policije Koštuničine Vlade preko Biljane Kajganić nagovaraju Bagzija da lažno optuži Čumeta sa ubistvo Gavrilovića. Zašto (im) je to (bilo) važno? Boro Banjac kaže - samo iz jednog razloga. Tada bi Čume izgubio status svedoka saradnika i cela optužnica protiv Zemunaca za ubistvo Đinđića bi pala. Zar nije ministar pravde tvrdio da bi trebalo raspustiti Specijalnni sud, ministar policije tvrdio da treba sprovesti novu istragu, a načelnik javne bezbednosti da je optužnica na "staklenim nogama"? Hm, izgleda ne samo da postoje indicije da su oni nešto šurovali sa Legijom neposredno pre ubistva, nego i da imamo dokaze da su pokušavali da zloupotrebe vlast ne bi li zaštitili Zemunce od krivičnog progona za to ubistvo, jednom kad su ovi već bili uhapšeni i suđenje počelo. Koji motiv Koštunica i njegovi ljudi mogu imati da štite Zemunce? Mislim da bi to vrlo zanimljivo pitanje sada moglo da se konačno otvori.

Ali - ćorak. Tužilac za organizovani kriminal Radisavljević kaže da Kalinić i Simović mogu biti ispittani samo za "neprocesuirana dela". Drugim rečima, to što oni misle da imaju nešto da kažu o političkoj pozadini Đinđićevog ubistva mogu da okače mačku o rep, jer ih srpska policija o tome ništa neće ni pitati! Srpsku policiju i tužilaštvo takve gluposti ne zanimaju! Srpska država će sa njima da priča samo o ubistvima za koja nisu već osuđeni, pošto za otkrivanje političkih organizatora ili pomagača Đinđićevog ubistva nije zainteresovana.

To je Srbija 2010. Zemlja čiji je "predsednik" istovremeno šef Demokratske stranke Zorana Đinđića.

Besplatan Machinery of Freedom

Knjiga Dejvida Friedmena, Machinery of Freedom: Guide to a Radical Capitalism je sada dostupna online potpuno besplatno i bez kršenja bilo čijih prava. Ova knjiga je svakako jedna od najboljih koje sam ikada pročitao. Predlažem bukvalno svima da je pročitaju.

Za sada toliko, a uskoro možda napišem još nešto.

Hollywood i filmovi

Pročitajte tekst Alexa Tabarroka iz Vol strit džurnala o odnosu Holivuda prema kapitalizmu :

Michael Moore didn't have to worry that anyone would misinterpret the title of his film "Capitalism: A Love Story" because in Hollywood no one loves capitalism. That's too bad because Hollywood is one of capitalism's greatest successes. Hollywood brought high quality entertainment to the masses in the same way that Henry Ford brought high quality cars to the masses. Hollywood is great at telling stories but it has yet to tell one of the greatest stories of them all, the story of capitalism, the most humane and productive economic system the world has ever known.

Možda će ovakav odnos Holivuda prema kapitalizmu popraviti film Atlas Shrugged, koji će navodno konačno biti snimljen. Ništa od Anđeline Džoli kao Dagni Tagart. Pominjali su se i Bred Pit (pretpostavljam kao Džon Galt, bio bi savršen za tu ulogu) i Rasel Krou (pretpostavljam kao Henk Riarden), ali i od toga ništa. Glumeće neki anonimusi, što ne mora da bude loše.

Knjiga je očigledno veoma popularna. Ako pogledate ovu listu koju je pripremio Modern Library, na osnovu glasova preko 400 hiljada ljudi, među najpopularnijih 10 romana po izboru čitalaca se nalaze sva četiri romana Ayn Rand, a Atlas je prvi. Najzanimljivije (a tu se negde vraćamo na Tabarrokov tekst) je što po stručnjacima nijedan od njenih romana ne zaslužuje mesto u 100 najboljih romana 20. veka.

Inače, velika sramota je što Atlas nikada nije preveden na srpski. Ko hoće englesku verziju, neka mi pošalje email. Knjigu možete naći na Gigapediji, ali ne bih da ovde ostavljam link.

Paul Romer

1. Pročitajte Romerov govor na konferenciji Economist magazina, koja je održana 30. aprila u Atini. Pored zanimljive makro-priče o potencijalnom i ostvarenom GDP-ju i naglašavanju da neke mere koje možda i pomažu povećanju ostvarenog GDP-ja na kratak rok, mogu veoma da štete dugoročnom povećanju potencijalnog GDP-ja, Romer ima i zanimljivu ideju za prevazilaženje grčkih problema sa sveprisutnom korupcijom.

Naime, on predlaže osnivanje nove agencije za borbu protiv korupcije, čijeg bi šefa imenovala EU, a ne grčki političari. Time bi možda mogli da prevaziđu problem upotrebe borbe protiv korupcije za unutarpolitičke sukobe i borbe.

Ovo mi veoma liči na ideju koja se u Srbiji ozbiljno razmatrala, ali koja je na kraju propala, da šef domaće antimonopolske komisije bude neki stranac. Jednostavno, u situaciji u kojoj niko nikome ne veruje, a teško je bilo šta dokazati, može imati smisla da dođe neki potpuni autsajder koji bi mogao da ima neki autoritet.

2. Pogledajte i veoma zanimljiv tekst o Romerovoj ideji Charter Cities-a u Atlanticu. Ovde je i stari Slavišin post na tu temu. Kao što sam u komentaru na Slavišin post rekao, osnovni problem sa Romerovom idejom nije kako ubediti političare da se odreknu kontrole nad delom teritorije, već kako ubediti narod u tim državama da je odricanje od suvereniteta nad delom teritorije opravdano. Primer sa Madagaskarom, o kojem Romer govori u linkovanom tekstu, na žalost upravo to potvrđuje.

A sladoled?

Slaviša je prethodno linkovao predlog koji su privrednici uputili Tadiću. Meni se posebno dopada tačka B.

B – novi monetarni model
Srce nove srpske privrede treba da čini monetarni model čiji je zadatak da ispuni tri cilja:
a) stabilnost cena,
b) stabilnost deviznog kursa
c) smanjenje nezaposlenosti

Cinik bi dodao:
d) besplatan sladoled četvrtkom.

Kritički osvrt na ofanzivne strategijske i defanzivne taktičke mere

Predlozi sadrže dve grupe mera: ofanzivne strategijske i defanzivne taktičke mere.

Ali autor predloga nije Radomir Antić -- radi se o antikriznim ekonomskim merama koje su u pismu funkcionerima predložili predsednik Saveza ekonomista Dragan Đuričin i predsednici udruženja privrednika Toplica Spasojević i Branislav Grujić.

Evo šta su spremili:

Glavni igrač u novom modelu ponašanja je država. ... Po tom predlogu jedan oslonac su „arhitekte sistema, odnosno, ekspertska elita u državnoj administraciji i javnom sektoru pošto u uslovima krize ’vidljiva ruka’ države treba da koriguje negativne efekte ’nevidljive ruke tržišta’ kroz novu regulativu i ekonomske politike koje dovode do proinvesticione orijentacije. Drugi oslonac je, smatraju autori pisma, privredna i naučna elita.

...Prirodno je da o ceni kapitala kao bitnom trošku poslovanja treba da vodi računa Vlada... Takođe, vlada mora da vodi računa o finansiranju investicija koje utiču na rast zaposlenosti...

...Prva putanja su investicije u strategijske grane (energetika i telekomunikacije, pre svega) čiji dominantni oblik prikupljanja sredstava treba da bude dokapitalizacija državnih preduzeća sa strateškim partnerima iz Kine, Rusije, Norveške, Kuvajta... Drugi paralelni put investiranja treba da budu investicije u prehrambenu industriju i selektivne delove poljoprivrede koje će se finansirati iz privatnih izvora ili kroz projekte partnerstva javnog i privatnog vlasništva.

Šta je treće -- ujedinjavanje predsedničke i premijerske funkcije u "vođu", a onda militarizacija i mobilizacija radi vraćanja teritorija oduzetih sramnim Kumanovskim sporazumom? Jer na to me ovaj plan podseća. Slične ideje su u nekim delovima Evrope bile veoma popularne pre 70-ak godina.

Libertarijanizam 2

Lazar je linkovao ka jednoj mogućoj verziji libertarijanizma. Rekao bih da ona dominira na američkoj Istočnoj Obali, u njujorškim salonima, i think tankovima u Vašingotnu. Fini, politički korektni, umiveni libertarijanizam, koji može da bude "respektovan" čak i u Njujork Tajmsu, čije su glavne teme legalizacija droge, gej brakovi i protivljenje ratu (svaki mladi komunista ili anarhista bi bio barem potencijalni "libertarijanac" u ovoj verziji, svakako mnogo pre od bilo kog "konzervativca"), ali koji takođe često veruje da je država blagostanja u redu i da je čak glavni zadatak libertarijanizma da se sa tim pomiri i to prihvati kao sopstvenu doktrinu (kao korifeji ove struje, Tajler Koen i liber(al)tarijanci koji dominiraju na Catou. Miron je bolji, on je ekonomski lbiertarijaniac, ali msilim da je doktrinarno loš, tj upada u zamku pravljenja šire koalicije sa "liberalima").

Ali, naporedo sa ovim finim libertarijanizmom iz Njujork Tajmsa, Catoa, Reasona, u Americi džiklja jedan nekontrolisani, grubi, seljački libertarijanizam malog čoveka koji sebe i dalje nesofistikovano zove "američkim patriotom" i koji se poziva na tradiciju "čajanki" iz 18 veka, iz vremena revolucionarnog rata: on ne miriše na viski i kavijar sa prestoničkih koktela, on ne daje mnogo na "šik" teme kulturne dece 1968-e tipa gej brakovi ili legalizacija marihuane. On je okrenut pitanjima para i državne kontrole njegovog života. On je najčešće "socijalno konzervativan" i sebe posnosno naziva desničarom. Evo daška tog libertarijanizma koji barem meni u odnosu na sve to politički korektno smeće iz Vašingotna i Njujorka, zvuči ne samo kao izraz boljeg ukusa i jačeg karaktera, nego i kao izraz izvorne filozofije Jeffersona i Madisona, Calhouna. Reeč je o najboljem programu tog libertarijanizma koji je napisao Murray Rothbard vodeći predstavnik Austrijske škole ekonomije u drugoj polivini 20 veka i paleo-libertarijanac. Sledeći citati su iz knjige Rothbard-Rockwell Report, pisane početkom 1990-ih, a objavljene kasnije pod nazivom "Irrepresible Rothbard". Jedino što ja mogu da dodam je - kao da je pisano danas.

Social democracy is still here in all its variants, defining our entire respectable political spectrum, from advanced victimology and feminism on the left over to neoconservatism on the right. We are now trapped, in America, inside a Menshevik fantasy, with the narrow bounds of respectable debate set for us by various brands of Marxists. It is now our task, the task of the resurgent right, of the paleo movement, to break those bonds, to finish the job, to finish off Marxism forever.

One of the authors of the Daniel Bell volume says, in horror and astonishment, that the radical right intends to repeal the twentieth century. Heaven forfend! Who would want to repeal the twentieth century, the century of horror, the century of collectivism, the century of mass destruction and genocide, who would want to repeal that! Well, we propose to do just that.

With the inspiration of the death of the Soviet Union before us, we now know that it can be done. We shall break the clock of social democracy. We shall break the clock of the Great Society. We shall break the clock of the welfare state. We shall break the clock of the New Deal. We shall break the clock of Woodrow Wilson's New Freedom and perpetual war. We shall repeal the twentieth century.

One of the most inspiring and wonderful sights of our time was to see the peoples of the Soviet Union rising up, last year, to tear down in their fury the statues of Lenin, to obliterate the Leninist legacy. We, too, shall tear down all the statues of Franklin D. Roosevelt, of Harry Truman, of Woodrow Wilson, melt them down and beat them into plowshares and pruninghooks, and usher in a twenty-first century of peace, freedom and prosperity.

Zapazićete da bi ovakvo šta jednako osudili kao ekstremizam i ljudi sa Catoa i Reasona kao i (neo)konzervativci sa National Review. I jednima i drugima je paleolibertarijanizam najveći naprijatelj. A ko su prijatelji i neprijatelji libertarijanizma po Rothbardu? Evo odgovora:

Most libertarians think of Christian conservatives in the same lurid terms as the leftist media, if not more so: that their aim is to impose a Christian theocracy, to outlaw liquor and other means of hedonic enjoyment, and to break down bedroom doors to enforce a Morality Police upon the country. Nothing could be further from the truth: Christian conservatives are trying to fight back against a left-liberal elite that used government to assault and virtually destroy Christian values, principles, and culture.

In sum, the task of paleolibertarians is to break out of the sectarian libertarian hole, and to forge alliances with cultural and social, as well as politico-economic, "reactionaries." The end of the Cold War, as well as the rise of "political correctness," has made totally obsolete the standard libertarian view that libertarians are either half-way between, or "above," both right and left. Once again, as before the late 1950s, libertarians should consider themselves people of the right.

Ne sumnjajte da bi danas Rothbard smatrao da nisu Sarah Palin i Mike Huckaby najveći naprijatelji libertarijanizma u Americi, nego Beltway korumpirani insajderski lobiji, predvođeni think-tankovima i politički korektnim medijima koji pokušavaju da pripitome i otupe oštricu populističkog gneva protiv Vašingtona. Kao što je mislio početkom 1990-ih.

Ne-libertenskim, desničarskim libertarijancima: kad vas sledeći put napadnu da ste protiv slobode pojedinca zato što ne želite da ratujete na strani levičara u njihovom kulturnom ratu, možete odgovoriti da verujete da je Murray Rothbard bio ipak nešto značajniji i dosledniji lbiertarijanac od Tylera Cowena i Brinka Lindsaya.

O libertarijanizmu

Profesorka Danica Popović preopručuje pregled knjige Libertarijanizam od A do Z.

Ikona savremenog sveta

Koji proizvod je ikona savremenog sveta - iPod, mobilni telefon, laptop?

Za mene - upaljač. Ne zato što je tehnološki napredan, nego zato što je tako jeftin. Proizvede se negde u Kini, od sirovina koje su došle ko zna odakle, onda dođe u Srbiju preko ko zna koliko ruku, na to država obračuna carinu i PDV, platiš i maržu trafici (koja je za upaljače makar 30%) i opet košta 15 dinara!

Prometej je ljudima doneo vatru i ušao u legendu. Danas imate vatru za 2-3 pare.

Smelost gluposti

Jovan Simić iz Politike kaže:
Verujem da ćemo sa predstavnicima VAC-a sesti i dogovoriti se o prodaji, datumu odlaska... Pošto mi imamo pravo preče kupovine, smelo zaključujem da će „Politika" postati državno vlasništvo. Ne vidim razlog da se povlačenje VAC-a negativno odrazi.

Koliko god se trudim da ga razumem ja ne vidim ništa negativnije od državnog preuzimanja akcija Politike.

Rešenje za finansiranje obrazovanja

Suzana je imala zanimljiv post pre 10-ak dana na temu vaučerizacije visokog obrazovanja, na koji je bilo dosta komentara i zanimljive rasprave. Pošto nisam bio u zemlji tada, moraću ovako da skrenem pažnju na jedno od mogućih rešenja - human capital contracts.

Naime, u tekstu iz 2002. godine Miguel Palacios predlaže novu vrstu "finansijskog instrumenta" za finansiranje visokog obrazovanja:

Pod ugovorom o ljudskom kapitalu, student je finansiran u zamenu za određeni procenat budućeg dohotka u nekom fiksnom vremenskom periodu. Ovi ugovori "liče" na deonice jer prihod investitora zavisi od dohotka studenta, a ne od unapred određene kamatne stope. Efekti ovakvih ugovora bi bili, između ostalog, manje rizika za studente (u odnosu na studentske kredite, ne u odnosu na državno finansiranje - napominjem ja), prenos rizika na stranu koja može bolje njime da upravlja, poboljšane informacije vezano za ekonomsku vrednost obrazovanja, kao i pojačana konkurencija na visokoškolskom tržištu.

Naravno, osnovno pitanje je da li bi ovako nešto sada bilo legalno, a mnogo bitnije pitanje je kako bi finansijer mogao da "nadgleda" sprovođenje ugovora. Mislim, ljudi uspevaju da nađu mehanizme da ne plate porez, naći će i neki mehanizam da prevare i čoveka koji im je finansirao školovanje.

Ekstremna verzija sličnog sistema je prikazana u knjizi "The Unincorporated Man". Osnovna ideja knjige je da se "deonice" u fizičkim licima mogu kupovati i prodavati. Inicijalno, kada se čovek rodi, on je vlasnik 75% sebe, 20% je u vlasništvu roditelja, a 5% u vlasništvu države. Drugih poreza nema, odnosno čovek mora da uplati 5% svojih prihoda državi, a 20% svojim roditeljima. Ukoliko želi, može da prodaje deo od "svojih" 75%, ili naravno, da otkupljuje "svoje" udele od drugih, kao i udele u drugim ljudima.

Ideja je prilično zanimljiva, ali pati od jednog, čini mi se, veoma velikog nedostatka. Procenat "vlasništva" drugih lica u meni je praktično moja granična poreska stopa. To znači da što manji udeo u sebi imam moja vrednost za sve suvlasnike opada, jer znaju i oni da ja nisam lud da radim i da 80% ili 90% svega što zaradim plaćam drugima.

Razmišljanja Alexa Tabarroka i posebno Robina Hansona o navedenoj knjizi obavezno pogledajte.