Naime, u tekstu iz 2002. godine Miguel Palacios predlaže novu vrstu "finansijskog instrumenta" za finansiranje visokog obrazovanja:
Pod ugovorom o ljudskom kapitalu, student je finansiran u zamenu za određeni procenat budućeg dohotka u nekom fiksnom vremenskom periodu. Ovi ugovori "liče" na deonice jer prihod investitora zavisi od dohotka studenta, a ne od unapred određene kamatne stope. Efekti ovakvih ugovora bi bili, između ostalog, manje rizika za studente (u odnosu na studentske kredite, ne u odnosu na državno finansiranje - napominjem ja), prenos rizika na stranu koja može bolje njime da upravlja, poboljšane informacije vezano za ekonomsku vrednost obrazovanja, kao i pojačana konkurencija na visokoškolskom tržištu.
Naravno, osnovno pitanje je da li bi ovako nešto sada bilo legalno, a mnogo bitnije pitanje je kako bi finansijer mogao da "nadgleda" sprovođenje ugovora. Mislim, ljudi uspevaju da nađu mehanizme da ne plate porez, naći će i neki mehanizam da prevare i čoveka koji im je finansirao školovanje.
Ekstremna verzija sličnog sistema je prikazana u knjizi "The Unincorporated Man". Osnovna ideja knjige je da se "deonice" u fizičkim licima mogu kupovati i prodavati. Inicijalno, kada se čovek rodi, on je vlasnik 75% sebe, 20% je u vlasništvu roditelja, a 5% u vlasništvu države. Drugih poreza nema, odnosno čovek mora da uplati 5% svojih prihoda državi, a 20% svojim roditeljima. Ukoliko želi, može da prodaje deo od "svojih" 75%, ili naravno, da otkupljuje "svoje" udele od drugih, kao i udele u drugim ljudima.
Ideja je prilično zanimljiva, ali pati od jednog, čini mi se, veoma velikog nedostatka. Procenat "vlasništva" drugih lica u meni je praktično moja granična poreska stopa. To znači da što manji udeo u sebi imam moja vrednost za sve suvlasnike opada, jer znaju i oni da ja nisam lud da radim i da 80% ili 90% svega što zaradim plaćam drugima.
Razmišljanja Alexa Tabarroka i posebno Robina Hansona o navedenoj knjizi obavezno pogledajte.
No comments:
Post a Comment