Katryk Athereye iz Banke federalnih rezervi Ričmonda misli da je vrlo teška, i da ne treba da verujemo blogerima i drugim amaterima koji imaju razne teorije na tu temu. Jedini koji je vlastan da kaže nešto o ekonomiji je "ekonomista" koji je prošao PhD programe i zna puno matematike i statistike. I još više od toga, čak i ako je prošao te programe ali ipak smatra da je "makroekonomija" jednostavna, i da se treba držati samo nekih opštih principa a ne kalkulacija svoje nadrinauke, on takođe nema ništa pametno da kaže, i treba ga ignorisati kao i svakog drugog plebejca bez PhD-ja.
Gotovo je komično koliko u ovom tekstu progovara lični interes i gotovo feudalno- aristikratska, staleška samosvest državnog planera koji bi da održi po svaku cenu iluziju o "ezoterijskoj mudrosti" (makro)ekonomije koju su u stanju da razumeju samo šačica posvećenih iluminata sa Harvarda i Stanforda, rukopoloženih od strane države da naučno menadžerišu stoku nerazumnu.
Naravno, ekonomija nije "laka" u smislu da se njeni zaključci često suprotstavljaju zdravom razumu i istinsko razumevanje zahteva znatan napor apstraktnog mišljenja (slično kao u filozofiji). Recimo, ideja da decentralizovano odlučivanje i ekonomska kooridinacija putem cena vodi porastu bogatstva, predstavlja znažan izazov prirodnom, antropomorfističkom iluzionizmu ljudi da samo ono čime se svesno upravlja i planira može da proizvede korisne rezultate. Ili zamislite ideju da povećanje zakonskih minimalnih nadnica šteti najsiromašnijima. Ili da povećanje zaštite domaćih roba vodi padu domaćeg standarda. Ili da nije bolje imati što veći izvoz. Ili da niske kamatne stope često mogu da budu gore po biznis od visokih kamatnih stopa. Ili da je recesija rešenje problema, a bum problem. Sve su to "teške" propozicije u izvesnom smislu, ali ne zato što je potrebno znati višu matematiku ili imati PhD sa Harvarda da bi se razumele, već zato što zathtevaju napor apstrakcije i spekulativnog mišljenja, i suspenziju zdravorazumskog načina gledanja na stvari. Svaki laik koji je u stanju da misli spekulativno i u apstraktnim kategorijama, u stanju da je da bolje shvati "ekonomiju" od čoveka sa PhD-jem, koji nije u stanju da spekulativno misli (ili nije motivisan da to radi, jer ga više cene ovako).
Ali,nije to ono što naš iluminat misli kad kaže da je ekonomija "teška". On misli da ekonomija nije stvar komplikovanog razumevanja logike ljudskog delovanja za koje je svako ko ume da misli sposoban, nego baratanja ezoetrijskim bajalicama, što su samo oni, iluminati, u stanju (recimo računanje fiskalnog multiplikatora, optimalne poreske stope, optimalne kamatne stope, razlike između potencijalnog i stvarnog GDP-ja, matematičko rearanžiranje Filipsove ili IS-LM krive...)
Dobar rezime kako izgleda kad "amater" sa odličnim poznavanjem ekonomskih principa i PhD mudrac koji se drži "mudrosti" moderne makroekonomije razgovaraju je ovde. Problem sa tezom da je ekonomija "teška" a da običan svet nije u stanju da je shvati je možda tačna, ali irelevantna, kao što vidimo iz snimka. Moderna makroekonomija je vrlo teška i opskurna disciplina, ali to još uvek ne znači da ima išta pametno da kaže o realnom svetu. Naprotiv, sve što ona ima da kaže odnosi se na virtuelni svet u kome cene i količine nisu određene individualnim akcijama ljudi, nego su "date" po pretpostavci. Dakle, nema ništa da kaže. Da bi se ekonomska realnost mogla opisati u matematičkim terminima, potrebno je ljudsko delovanje predstaviti kao automatsko prilagođavanje nekih agregatnih veličina, na isti način na koji se numeričko prilagođavanje zadatih veličina vrši u fizici i mehaničkom inženjerstvu. Nije slučajno da je Staljin komunsite nazivao inženjerima ljudskih duša, a svi zapadni socijalisti upravljanje društvom - "socijalnim inžinjeringom". Moderni ekonomista (onaj sa Harvarda koji ima posvećeno znanje, recimo ovaj iz videa) je vrhunski izdanak socijalnog inženjerstva, šraf u mehanizmu univerzalnog Gleichschaltunga.
Evo nekih teorijskih knjiga koje treba ljude da ohrabre da studiraju ekonomiju, iako ne znaju mnogo matematike ni makroekonomskog modeliranja, i da ih ubede da to nije nikakav nedostatak, naprotiv, da je matematički pristup savremene ekonomije najveća prepreka istinskom razumevanju ekonomskih fenomena.
Metodologija - Lionel Robbins, Ludwig von Mises.
Monetarna ekonomija - Murray Rothbard
Ekonomija i ekonomska politika - Henry Hazlitt, Frederick Bastiat 1, Frederick Bastiat 2
P.S. Evo jednog komentara sa mises.org
15 comments:
Milton Fridman je bio matematičar.
Da, na neki nacin jeste. Zato mu je monetarna teorija i bila takva kakva jeste. Zato je i mogao da veruje da Centralna banka moze da eliminse sve podsticaje poslovnom ciklusu pukim stabilizovanjem stope porasta novcane mase, i da je velika Depresija bila tako strasna zato sto Centralna banka nije upumpala dovoljno kredita da spreci "deflaciju".
On je bio cistokrvni kejnzijanac u metodoloskom smislu (makroekonomija, matematika). Samo je verovao da "strucna" kejnzijanska analiza makroekonomskih agregata ne opravdava (sve) uobiacajene kejnzijanske zakljucke u ekonomskoj politici.
Ali sve ono zbog cega se Friemdan smatra znacajnim zagovornikom slobodnog trzista nema nikakve veze sa njegovom metodologijom, nego sa njegovim intuicijama koje su iskazane jezikom obicne "dogmatske" seljacke mudrosti. Sta god statisticki prorracuni velicine fiskalnog multiplikatora govorili, ideja da ces postrosnjom da uvecas kapital neke zemlje je glupost. Sta god statisticke analize efekata minimalnih nadnica govorile, kad vestacki smanjis ponudu nekog dobra to vodi vestackom povecanju njegove cene, te povecana cena rada vodi vecoj nezaposlenosti. Friedman je sve svoje argumente za slobodno trziste u svojim popularnim knjigama iznosio na taj, logicki nacin. Nije crtao grafikone i pozivao se na statistiku.
Friedman je koristio vrlo malo matematike. Ni blizu onoga što je danas standardno u makroekonomiji.
Inače ovog lika su svi redom zasluženo opleli, pogotovo Scott Sumner ali ne mogu sada da nađem link.
Slavisa,
slazem se da je Friedman koristio manje matematike nego sto je danas uobicajeno, ali je delio opsti metodoloski stav sa onima koji su matematizovali Kejnza posle rata. On je bio pozitivista potpuni. Njegov clanak o ekonomskoj metoodlogiji je Biblija svih mainstream, neoklasicnih studija ekonomije. Jednom je rekao "svi smo mi kejnzijanci sada" pri cemu nije mislio na zkljucke u smislu ekonomske politike ili filozofije, nego metodologije.
Mislim da je on bio atraktivan za liberalnu misao, onoliko koliko je odstupao od svog pozitivizma (a to je dosta, posebno u popularnijim spisima).
Da naravno, on je definisao pozitivizam. Ali to su dve odvojene stvari, formalizacija i pozitivizam (testiranje). Možeš imati testiranje praktčno bez matematičkog modela, što je radio Friedman, a možeš imati i ovo što rade danas, crtanje formalnih modela radi modela, bez empirijske provere.
Recimo Samuelson je matematičar, ali po metodologiji je u neku ruku Mizesovac -- nacrta model, kaže to je to, dokaže teoremu i kraj. Matematička dedukcija umesto verbalne.
Ali, poenta je da je Friedman postao poznat u liberalnoj misli na osnovu potpuno "mizesovskog" dogamtickog uverenja da odredjene tvrdnje vaze nezavisno od vremena i mesta.
Ako, pak, sledis Friedmanovu pozitivisticku metodologiju, sve sto za bilo koju hipotezu mozes reci je da ona nije jos opovrgnuta. Ako bi empirijska studija pokazala znacajnu statisticku korelaciju izmedju visine minimalne nadnice i zaposlenosti, on bi morao da kaze da je "evidencija u korist hipoteze da podizanje mininalne nadnice vodi nezaposlenosti oslabljena". Njemu nikad nije padalo na pamet da tako sta ikad kaze. Nego bi dodao (s pravom po mom sudu) da je to nonsens.
S druge strane, koliko ja to shvatam, modeli nikad nisu konstruisani zarad sebe samih, nego uvek zato da bi bili "testirani". Zato je Lucas svojevremno i izazvao tako veliku pometnju kada je rekao da je testiranje sofistikovanih modela vrlo problematicno, jer ljudi, znate, ne teze da se ponasaju kao eksperimentalne varijable, nego se prilagodjavaju i menjaju ponasanje u skladu sa sistemima podsticaja s kojima su suoceni. Matematizovana ili ne, pozitivisticka teorija nikad nije apriorna u mizesovskom smislu, vec se uvek mora testirati kao "hipoteza".
Jeste, Friedman je bio malo dvostruk, s jedne strane je napisao taj metodološki članak 1953., a sa druge u praksi se nije držao toga.
"S druge strane, koliko ja to shvatam, modeli nikad nisu konstruisani zarad sebe samih, nego uvek zato da bi bili "testirani"."
Ja bih rekao da je najveći deo tu radi sebe samih. Jer za testiranje ti i ne treba matematički model, treba ti samo ekonometrijski (mada ima i drugih stvari koje rade sa modelima, kao kalibracije sa varijablama). Ali većina matematičkih modela u radovima i udžbenicima je prosto opisna, model kao prikaz ekonomije, teoretska konstrukcija. Jedina svrha toga je da se stvori privid naučnosti, da se prosti verbalni iskazi uviju u komplikovane matematičke konstrukcije. Zato je meni formalizacija mnogo gora od insistiranja na empirjskom testiranju. Jer testiranje je u najgorem slučaju greška, a formalizam je čista hipokrizija, kolektivno samozavaravanje da to nešto vredi i da nečemu služi.
Slavisa, Ivane:
Zanimljiva rasprava. Jedno prakticno pitanje: na kom osnovu se onda pise disertacija iz ekonomije na Cornell-u ? Ili su ovi problemi iskljucivo vezani za markoekonomsku analizu? Zar nema mikroekonomija bar onoliko grafikona i modela koliko i makroekonomija? Ili su zakljucci ovde bitni? Cini mi se da u mikroekonomiji ima manje neslaganja medju ekonomistima nego u makroekonomiji u kojoj su zakljucki dobijeni matematickom analizom cesto dijametralno suprotni jedni od drugih, ili od realnosti.
samo da prijavim da, iako ima prilicno drugaciju istoriju (npr. austrijska skola u ekonomiji je mnogo bliza istini nego sto su psihoterapijske skole u psihologiji), mnogi od ovih problema postoje i u (naucnoj) psihologiji. to je dovolo do slicnog rezultata da su, s jedne strane, cuveni profesori i strucnjaci specijalizovani za minorne, nestabilne ili golim okom neprimetne psiholoske fenomene, dok su za bilo koji praktican savet upotrebljivi kao i bilo koja baba na pijaci. sto ce reci, mogu da budu korisni i mudri ali to nema mnogo veze sa kvalifikacijama. postoji i frustracija, vrlo slicna ovoj iz navedenog teksta, spremnoscu laika (pa cak i etabliranih eksperata) da daju misljenje na krupne ili prakticne teme.
Igore,
sama ideja razlikovanja mikro i makro ekonomije je problem. Cak bih rekao da je sama ideja mikreokonomije posledica verovanja u makroekonomiju. OBa se zasnivaju na ideji da jedni zakoni vaze za pojedince i firme, analize cena, troskova, dobiti, korisnosti itd, a sasvim drugi za privredu kao celinu (GDP, nezaposlenost, inflacija). Moj omiljeni primer je sa cenama - u "mikroekonomiji" se kaze da kad produktivnost (kolicina robe) raste cena pada, ceteris paribus. U makreokonomiji se pad ospteg nivoa cena smatra alarmantnom anomalijom koja zahteva da se nesto uradi po tom pitanju.
Pravo pitanje ide korak nazad - da li postoje odvojeni zakoni? Ako citas klasicne ekonomiste, Smita, Rikarda, Hjuma, Mila - oni ne bi shvatili o cemu pricas, za njih je postojala samo jedna jedinstvena ekonomska teorija. Isto vazi za marginalisticke skole - austrijsku i lozansku. Kod Mengera, Mizesa ili Valrasa neces naci ni rec o makreokonomiji. Mizes ce cak otvoreno reci da je to glupost, i da postoji samo jedna ekonomija ("katalaktika") kao teorija "ljudskog delovanja"
Makreokonomija je kejznijanski izum koji su prihvatili pripadnici cikaske skole, i zbog njihovg uticaja to se zadrzalo kao "disciplina" na svim univerzitetima. U naucnom smislu ja mislim da je makroekonomija samo (hinjeni) prirucnik za centralnog planera.
Ivane:
Da shvatam, mada je cudno to sto recimo mnogi pocetni udzbenici mikroekonomije citiraju Stiglitz-a (ili Sachs-a, nisam siguran) kako makroekonomija ne postoji, postoji samo mikro sa slicnim argumentima koje ti navodis (minus austrijanci etc). Zar oni nisu neskriveni kenzijanci? Ili je to mozda citat iz njihove prethodne Washington konsenzus faze?
Igore,
Mirkoekonomija je manje arbitrarna, tu su početne pretpostavke stabilne (zna se da ako cena poraste tražnja pada itd.), zato tu nema toliko neslaganja. Makroekonomija ima ideološku pozadinu i zato nema nema slaganja. Makroekonomija je više formalizovana od mikro, mada nisam siguran zašto - moguće baš zato što je car go, pa da bi se zamaglila suština. Mikro može da bude interesantan, kao recimo Freakonomics, i onda tu nema potrebe za crtanjem sistema jednačina, jer tema i interesantan zaključak postoje.
Slavisa,
problem je upravo o tome sto su mikro pretpostavke stabilne, a sto se makro zasniva na ideji da su mirko pretpostavke nestabilne. :)
Najbolja metafora za makroekonomiju danas mi je Rube Goldberg mašina, to su one skalamerije u crtanim filmovima sa milion delova koje ustvari služe za neku sasvim prostu operaciju. Ima u nekoj Diznijevoj špici kad Paja Patak stoji, gleda u onu ogromnu mašinu i kaže: "kakvo je ovo čudo -- a još i ne radi." To je sadašnja (marko)ekonomija. Nacrta se ne znam kakav model da bi se pokazalo da voda teče nizbrdo, (ili još gore uzbrdo).
Post a Comment